logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Друштво    Аутор: прота Матеја Матејић    744 пута прочитано    Датум: 3.11.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Јасеновачке жртве -децаКо ће једном јауке да скупи
Што и данас још лутају Дрином?
И каквим се освештаним чином
Злочин брата може да искупи?

Др. Матеја Матејић

 

Ко ће једном да преброји мртве
Што за веру свој живот су дали?
Ко ће моћи да ожали мртве,
И чиме се смрт невиних жали?

Колико би трајало опело
Да се сваки мученик ожали?
Где би нашли тол’ко сузно врело
Којим би се братски греси спрали?

Коло смрти око нас су вили,
Младост су нам и осмехе крали
Док су јоште у пупољку били,
А ми смо их браћом својом звали!

Кад ће Дрина све нам тајне рећи
Да се смире мученичке кости?
После тога, ко ће бити већи:
Ко освети или ко опрости?

II.

Оставимо гусле, јер уз њих се поје
О слави и чојству, а друго је ово.
Видиш, чак и данас људи се још боје
Да реч једну кажу, да бар једно слово
О крвавом пиру напишу. Не смеју
Да свој прст на кривце без бојазни пруже
И оне што руке на злочину греју
И Богу и свету за недела туже.

Живели смо скупа и браћом се звали,
Збратимљени судбом, а стварно два света.
Баш у име Бога они су нас клали,
Јер нам веру мрзе и она им смета.
Но усташки злочин још се увек велом
Прикрива од света, веле: слоге ради…
Будућност се (чија?) на ћутању гради,
Прошлости се мртвој још табана челом.
Но ћутање грех је! А и ради чега
Да ћутимо или говоримо тише?
Само право братство може после свега
Да исцели ране и да мржњу збрише.
И зашто се, реци и по праву којем
Оне силне муке, крв, сузе и жртве
Умањују тиме што се мере бројем?
Број и седмоцифрен само вређа мртве.
Читати о томе да је некад неко
Хиљадама деце без милости клао
Звучи као бајка чудно и далеко
Сваком оном ко ту децу није знао.

Снег црвен од крви и избе у пламу,
Оштар мирис креча из безданих јама,
Тела која греју оштру, хладну каму,
Верници што горе усред светога храма,
Тужна, пуста поља, неоране њиве,
Деца-сиротани што лутају збегом
Да пронађу мајке ако су јож живе,
Ил’ лутају пољем огрнута снегом,
Беспомоћни поглед мајке која гледа
(Док јој се у болу само срце кида)
Смрт свирепу свога невинога чеда -
Са свих тих страхота број вео не скида.

Онај који памти те невине мртве
Као уклет тужи, о покоју машта,
Безпреболно жали мученичке жртве,
Немоћан да казни, немоћан да прашта.
Сећање је њему и дужност и казна
Што га као црна сенка свуда прати,
И реч братство њему смешна је и празна
Док се стари злочин кајањем не плати.

Но кајања нема и неће га бити.
Закржљале свести убица су неме.
Не, не вреди злочин јож ћутањем крити!
Подигнимо тешки вео, већ је време!
Убица је било много, а међ’ њима
Грех највећи носи (ма да није клао)
Непогрешни Кривац из древнога Рима
Јер крвавом пиру није на пут стао.

III.

На небу није било знака
Да, као некад оку јави
Долазак царства силе мрака
И буде весник грозној страви.
Можда су слутње знаци били
Скривени на дну срца жена.
Можда су људи свесно крили
У тамном куту својих жена
Ужасну слику свога сутра
Што као лопов, као сена,
И као магла хладног јутра
Ка њима клизи, да к’о стена
Поклопи снове, наде сатре
И живот стуче и име затре.

IV.

Све су их као стоку
Догнали у свети храм
У српском месту Глини.
С тихим јецајем жена
Што болом срце пара
Усташа плео се смех.

људи мукама вични
Судбину своју знају
Ал’ ћуте и чекају,
А већ се дим и плам
Дизао право к небу
Из цркве и олтара…

Путир, звездица, дискос,
Антиминс, свете твари,
Усташе газе ногом.
Одежде, крст и књиге
По поду леже свуда.
Стежу се зуби, прсти…
Српска се раја крсти,
Моли и чека чудо,
Нада се страсно, лудо…
Ал’ чуда нема.
Све јаче сукља дим и плам
Све бешње гори свети храм.

Понека жена јеца.
Поглед немоћних qуди
Молбено Христу блуди.
Тако је самрт жетву жњела
У мученичком светом храму,
Тако су слаба qудска тела
Била предана бесном пламу
У малом месту Глини.

V.

Дечије лепе очи,
О, топле, благе очи
Препуне царства другог
Где нема људских звери.
Очи, небеске кћери,
Очи живота жељне,
Очи с крваве ниске,
Очи, јауци наши!
Људи су (људи ? звери !)
Пунили бурад вама.
људи су танке ниске
Красили, очи, вама,
Па сте са танког конца
Гледали зверства њина.
људи су очи ове
Носили свуда собом,
Пред њима мајке клали.

Очи су дечје, мртве,
Још једном смрћу мрле
Кад су свечане мисе
Служене Вишњем Богу
После покоља страшних.
Очи су смех и песму
После јаука страшних
Слушале, па су мртве
Поново сузе лиле.

Очи дечије лепе,
Очи вађене ножем,
Очи с крваве ниске,
Еј, очи, очи, очи…

 

 

Матеја Матејић

Поема је објављена у првој књизи песама Др. Матеје Матејића у Минхену далеке 1964 године





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo