logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Свет    Аутор: новинарство    1.638 пута прочитано    Датум: 1.11.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Ubijeni voz i putnici kod Surdulice 1999. godineČitanje izmedju redova. Uz 15. godišnjicu prihvatanju inicijative guvernera države Arkanzas V. J. Klintona o uspostavljanju bliske saradnje sa Izetbegovićevom Socijalističkom Republikom Bosnom i Hercegovinom.


Jedan od rezultata Klintonovih “drugih oblika saradnje” i “ugovora sa djavolom” – Ubijeni voz i putnici kod Surdulice 1999. godine.

Minuo je i ovaj april, kao i svi oni prethodni što su prominuli i minule su mnoge godišnjice ovoga meseca u znaku trave. Neke od njih nisu ni primećene, premda plodovi tih neprimećenih dešavanja i inicijativa još uvek nekome donose značajan profit, a nekome i mnogom nekome – tužna i onespokojavajuća podsećanja, inače veoma verno društvo na putu u neizvesno sutra, ako ga uopšte i bude. Za ovu nepriliku bi koji redak probelio o jednoj neobičnoj inicijativi, koja još uvek traje i koja je za neobaveštena čoveka stigla kao grom iz vedra neba ili kao nešto još neočekivanije od toga.

Elem, pre petnaestak godina došlo je do nesvakidašnje želje mladjanog saksofoniste i guvernera države Arkanzas V. J. Klintona da uspostavi bliske veze sa Socijalističkom ( i već uveliko i alkaidnom) Republikom Bosnom i Hercegovinom. Najmladji guverner (i istovremeno i najmladji eks-guverner) u mladjanoj istoriji ove američke države (prvi put je postao guverner Arkanzasa 1978. sa svega 32 godine) već je imao pouzdane informacije kakav se kraj sprema SFR Jugoslaviji. Ništa mu nije smetalo (u demokratskom i svakom drugom smislu) što je predsednikom ove,omiljene mu za saradnju, Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine postao bivši esesovac Alija Izetbegović i to posle demokratskih izbora koje nije uopšte ni dobio. Pobednik na tim izborima bio je kontroverzni Fikret Abdić Babo, ali bio je dovoljan samo jedan vrlo kratki telefonski poziv iz Teherana i Babo je svoj položaj velikog vezira bez reči ustupio bivšem pripadniku 13. SS “Handžar” divizije, potonjem autoru “Islamske deklaracije” i osvedočenom islamskom fundamentalisti, kakav je Alija Izetbegović.

Ova bliska saradnja je ubrzo postala veoma bliska (da bliža ne može biti) i ići ce sa novim proširenjima i novim učesnicima, a u medjuvremenu će bivši guverner i saksofonista postati i predsednikom SAD. Posebno će biti značajna i dalje ta “teheranska veza” u kojoj je značajnu ulogu odigrao Ričard Holbruk, bankar i Klintonov visoki zvaničnik (svedočenje Muhameda Šaćirbeja, Izetbegovog ambasadora u UN), naročito u naoružavanju Alijine vojske.Ozbiljne stvari bi se trebale sačuvati od operetskog prokletstva, ali ko vodi brigu o tome i, konačno, šta su to ozbiljne stvari. Sve se na kraju svodi na najogoljeliju trgovinu.

Izetbegovićeva vlada na čelu sa Jurom Pehlivanom nije časila ni časka i sre-dinom februara 1992. godine donosi odluku (br. 36) o prihvatanju inicijative guvernera države Arkanzas o uspostavljanju bliske saradnje sa Socijalističkom Republikom Bosnom i Hercegovinom u oblasti kulture, obrazovanja, privrede, nauke i drugih oblika saradnje (podvukao – M. R.). Neki mudžahedini već su bili dobili BH državljanstvo, a rečenom odlukom se mesec april 1992. godine proglašava kao “Mjesec Bosne i Hercegovine i Arkanzasa”, koji će ubrzo najaviti nove najcrnje dane za srpski narod, koji će u sklopu ove “bliske saradnje” biti po treći put u tzv. 20. veku stavljeni van zakona.

Ova “odluka” je doneta, kako stoji u njenom uvodu, na osnovu člana 45. stav 2. Zakona o Vladi Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine (“Službeni list SRBiH”, broj 33/90) i objavljena je u “Službenom listu SRBiH” od ponedeljka 17. februara 1992. godine. Od samog početka te iste godine u ovom Izetbegovom džematu biće formirani i centri za obuku mudžahedina sa raznih strana našeg jedinog šara uz direktno pokroviteljstvo samog Osame Bin Ladena. Abu Mali komanduje jednom takvom jedinicom imena “El mudžahid” pri tzv. Trećem korpusu Izetbegove vojske i pripadnici te jedinice će počiniti neverovatna zverstva nad srpskim stanovništvom. Nastupajući rat u BiH, pored ostalog, obnoviće i avganistansko savezništvo Bin Ladena i njegovih američkih pokrovitelja.

Uz avganistanske ratne veterane, iranske pazardane i ostale islamske “svete ratnike” u Izetbeg-Klintonovu Socijalističku Republiku Bosnu i Hercegovinu već početkom te “istorijske” 1992. stižu pripadnici Al Kaide, Hamasa, Hezbolaha, Džama al Islamija, Takfir va Hidžre, Islamskog džihada, Mudžahedin halka, Muslimanske Braće (pogledati knjigu Džona Šindlera “Nesveti teror: Bosna, Al Kaida i radjanje svetskog džihada”), … Za ovo i ovako savezništvo bankar i Klintonova desna ruka na jugoslovenskom terenu Ričard Holbruk će kasnije umno izjaviti kako je to bio pakt sa samim djavolom i da za Klintonovu administraciju nije bilo drugog načina da se pomogne bosanskim muslimanima.

Koja je strana u ovom paktu sa djavolom predstavljala djavola Ričard od Jugoslavije nije precizirao ali će se zato “ovi” rani radovi mladjahnog V. J. Klintona kasnije alkaidno i produbiti, proširiti i “demokratski” (u skladu sa njegovom strankom) razgranati i metastazirati, pored ostalih, i na druge krajeve, sada već poprilično ubijene (sa predumišljajem) Jugoslavije, i kada on neće biti više guverner Arkanzasa.

To se posebno odnosi na kosovsko-metohijski jug Srbije (Bivšu Jugoslovensku Republiku Makedoniju i da ne spominjemo) i ta “bliska saradnja” još uveliko traje (na obostranu korist) i to naročito (ako preskočimo, kulturu, nauku, privredu, obrazovanje i obrezivanje) u oblasti – “drugih oblika saradnje” (podvukao – M. R.). U tih i takvih “drugih oblika saradnje” (uz humanitarnu upotrebu osiromašenog uranijuma po srpskim zemljama sa obe strane Drine) došlo je do zločuvenog povlačenja Izetbegovićevog potpisa (uz nepo-dnošljivu lakoću sugerisanja od strane Klintonovog ambasadora Vorena Cimermana u tom smislu) sa poznatog Lisabonskog sporazuma koji je nudio mir u celovitoj BiH sa tri naroda.

Tako je ova krvava, da krvavija biti ne može biti, alkaidisana Klintonova i Izetbegova ratna opcija bila jedan od znakovitih “rezultata” gore rečene inicijative o bliskim odnosima tako bliskih partnera kao što su bili (a bogami i biće) alkaidisana Izetbegova Socijalistička Republika Bosna i Hercegovina i država Arkanzas velikog ljubitelja ekologije (i ekološkog pušenja) i sprečavanja raznoraznih humanitarnih katastrofa (uz organizovanje realizovanje još gorih katastrofa, kao popratne “kolateralne štete”) kakav je V. J. Klinton.

Već sledećeg aprila (1993.) Izetbeg razdragano izjavljuje (u prisustvu 9 svedoka, još uvek živih) kako mu Klinton preporučuje da pusti ćetnike da ujdu u Srebrenicu i da izvrše pokolj muslimana i da će tada (for sure) doći do vojne intervencije. Zacelo su i sunovratno krvave inscenacije u ulici Vase Miskina i na pijaci Markale bile u “sklopu” te i takve “bliske saradnje” i humanitarnih inicijativa velikog humaniste u slavu Belzebuba i Levijatana (nisam pomenuo prezime Levinski, a pogotovo Monikino ime) kakav je već gore pomenuti mladjahni saksofonista i doktor pravnih nauka. Račak će doći nešto kasnije i sve ostalo što je uz Račak išlo i što još uvek ide i nikako da stane (kako je i bilo planirano u tom djavoljem paktu).

U svojoj sveopštoj (ne)kulturi i (ne)obaveštenosti on je ostao zapamćen i po tome što je u sklopu neke godišnjice nemačkog instituta “J. V. Gete” pokušao da se lično obrati ovom čuvenom nemačkom pesniku sa izvinjenjem da neće moći da prisustvuje rečenoj godišnjici.

Da li mu je ovaj veliki nemački pesnik iz 18. na 19. vek odgovorio ostalo je nepoznato. Odnekud mi doleti mudro upozorenje ovog velikog nemačkog mislioca – “Ništa nije gore od aktivnog neznanja.” U cilju smanjivanja aktivnog neznanja o gornjoj i sličnim “inicijativama” da za ovu nepriliku podsetim na razmišljanja engleskog pisca i Nobelovca Harolda Pintera negde s početka ovog tmurnog i onespokojavajućeg veka.

On podseća na 1975. godinu kada su Džerald Ford i Henri Kisindžer dali saglasnost vladi Indonezije da izvrši invaziju na Istočni Timor i tada je ubijeno oko 200 hiljada lica, što je predstavljalo celu jednu trećinu stanovništva. Posle tog strašnog i nekažmnjenog zločina uspostavljen je veoma aktivan trgovački odnos i trgovina oružjem je procvetala. Nije li ovu “priču” smešten i “naš slučaj”!?

Pinter pri tom konstatuje kako i za njegovog predsednika Blera smrt nekog čoveka znači malo, a jednostavno ništa za jednog Klintona. On, Klinton, je osigurao predsedničku kandidaturu odlaskom u Arkanzas da bi prisustvovao pogubljenju mentalno zaostale osobe od 18 godina starosti. Pinteru nije očigledno bila poznata gore pomenuta “inicijativa” mladjahnog saksofoniste. No, Pinter podseća na nešto drugo, što je svakako prvo. Naime, on podseća na reči američkog državnog sekretara Džordža Kenana, izrečene daleke 1948. godine, koje sasvim jasno objašnjavaju “šta je pisac hteo da kaže”. Posle i to mnogo posle su došli Henri Kisindžer, Voren Kristofer ili, recimo, Madlen Olbrajt.

“Moramo da se oslobodimo svakog sentimentalizma i idealizma, i naša pažnja se na svim stranama mora koncentrisati na naše prioritetne nacionalne ciljeve. Prestanimo da govorimo o praznim i nerelanim ciljevima kao što su ljudska prava, poboljšanje nivoa života i demokratizacija. Nije daleko dan kada ćemo našu vodeću ulogu morati direktno da sprovodimo silom…” Taj dan je došao i godinama i decenijama nikako da prodje. Šta li će biti sa onim danima, ako to uopšte budu i ako ih uopšte i bude, koji trebaju da smene ovaj dugoveki dan-mrak?!

I još jedna mala digresija za kraj. U sklopu već pomenutih “ranih radova” V. J. Klintona u vreme njegovog obnovljenog guvernerskog mandata, bila je velika afera 1984. godine oko otkrivanja jedne terorističke organizacije u Arkanzasu, čiji su pripadnici, pored ostalog, zagovarali supremaciju jednog dela bele rase i istrebljenje crnačke rase i Jevreja. U njihovom logorom na jednom ranču pronadjen je ogroman arsenal raznovrsnog oružja i nekoliko desetina galona cijankalija (!)! O tempora, o mores!

Danas, V. J. Klinton nije više, ni guverner, ni predsednik (no je i više od toga, kako sada stvari stoje ili leže) i u svom novom velikom domu, kupljenom po završetku svoga predsednikovanja, vodi globalne humanitarne poslove i inicijative i svi dobrovoljni prilozi toj i takvoj humanitarnosti su dobrodošli.

Kako i ne bi, jer ko sa djavolom paktove pravi ili tikve sadi, rezulati su poznati unapred. Treba samo misliti globalno i delati globalno, a profit je stvar lične inicijative, dakle, džepa pojedinca. Čak je i jedan čuveni Franklin Delano Ruzvelt bio predsednik ili podpredsednik čak u 32 (ili tako nešto) bankarske institucije i plus predsednik države. Tek da mu se nadje. Prema svecu i tropar. Što je uranijum osiromašeniji to je i smrt jadne žrtve duža i teža, a to nas opet vraća (i uči) mudrostima iz starostavnih knjiga – Srećan je onaj koji se nije rodio!

Dakle, svako radi kako je naučio. Jedna arnautska poslovica (u slobodnom prevodu) kaže i još više pokazuje i govori - “Ako si dao ništa, onda i traži ništa!”

U Las Vegasu, po Vidovdanu 2007.

Pripremio: Marko Ručnov

Pečat vremena





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo