logo logo logo logo
Рубрика: Политика    Аутор: obrisano    пута прочитано    Датум: 22.10.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

ObrenovićOvakav bi mogao da bude mula, pošto se u jesen na farmama može pored lepih dunja, koje su mirišljave, ali mnogo ređe, naći i dobre kukuruzne šašine, te bi režisera predstave “Šine“ trebalo poslati u kukuruzište, da sa genetički povezanim srodnicima odrađuje svoj posao. Jer njegova predstava je više za mule nego za ljude.

Ne mislim da u ovom poslednjem ratu i nije bilo onih koji su činili nedela nad nejači. Trebalo je što više zavaditi, što više zakrviti, da bi se na nečioj nesreći i profitiralo. Jer je ovo bio jedini rat koji je Srbima nametnut, odnosno rat protiv Srba, u kome ratni profiteri su prošli nekažnjeno. Ranije dok su Srbi, Srbiom vladali, ratni su profiteri, bili podvrgnuti pravnim sankcijama. No, da li su baš Srbi, ili neki drugi govorili ove reči, koje Srbima podmeću muleći režiseri? Vratimo se malo u prošlost, da bi smo sagledali kako su pravi Srbi ratovali, a ne ovi današnji, što su svoj rat vodili u ime Srba.

Evo recimo šta o ustaničkim događajima beleži Vuk Stefanović Karažić: ‘Miloš se iz Karvarica vrati u Ratare na konak, pa onda uveče pusti po vojsci telala: “Ko god ima turskoga ronba, da ga dovede pred gospodarski čador; a u koga se potom nađe turski rob, glavom će svojom platiti.“  Tako iskupi sve tursko roblje na jedno mesto, pa postavi oko njega straže, da mu se niko ne sme prikučiti: a koje bude ranjeno, onima naredi lakere te zavijaju rane. Sutradan ranjenima pogradi nosila (kao tetrivane), a zadrave žene i decu potrpa u kola, a ljude posadi na konje, pa ih sve isprati u Užice i preda Turcima, da ide svako na svoju stranu. Ove su Turkinje velikodušje Miloševo podizale do neba, govoreći Turcima u oči: “Srpska je vera prava, čista vera, i mora joj bog pomoći. Srbi su nas pohvatali i porobili, kaonati roblje, ali u rz naš niko nije darnuo, nego su nas kao braća sestre čuvali i pošteno ispratili; a vi šta radite od njihova roblja! Ne samo što silujete, žene i devojke, nego i malu decu, i stare babe koje jedva idu.“

Ratni humanizam je odlika ratnika. O sličnim situacijama, u oslobodilačkim ratovima koje je vodila srpska vojska, mnogo je bilo sličnih primera, od kojih da pomenemo i onaj, kada je Srpska Prva Armija, zarobila jedinice kojima je komandovao Esad paša. Ne samo da su ratni zarobljenici bili tretirani humano, nego je višim oficirima bilo dozvoljeno da nose sablje i revolvere. To je vrlo dobro upamtio i sam Esad paša, i toliko puta , je on sam govorio o visokom moralu srpske vojske. O učenju o ratnom humanizmu, govori u nekoliko navrata u svojim Uspomenama vojvoda Mišić. Prevedoše li srpski vojnici tolike Nemačke ratne zarobljenike, kao i one od Austro – Mađarskih hordi, preko Albanskih vrleti, a da, iako po bespuću, moreni glađu, nikome nisu ni jedan nokat zakinuli? Sprovedoše li srpski oficiri, zarobljenoga Makenzena kroz Srbiju, i ukazaše li mu sve počasti dok ga najzad u Solunu mislim, nisu predali Francuskim jedinicama? To je odlika Srba pravih ratnika. A ono psovanje sa pozornice, onaj vulgarizam koji opisuje gospođa Mićić, u opisu pozorišne predstave “Šine“ , svojstven je nekim drugima. Svojstven je onima koji u njoj glume, svojstven je autoru teksta, režiseru, scenografisti i drugim učesnicima. Jer oni su nastali u jednom drugom vremenu, od očeva druge, ne srpske vojne i političke doktrine, vaspitavani ideologijom anti srpskom i anti humanitarnom, onom Mraksističko Lenjinističkom, Staljinističkom i Hitlerovskom.

A kada se među njima nađe jedna Sonja Besmislenko, ili neka Markovcićka, zajedno sa nekim Stambolićem, Miloševićem, narvno i Koraćem, pa još nekim Fišerima, i drugim fašistima i nacistima, naravo da se od takvih i moglo očekivatoi da izrežiraju jednu dramu kakva je ova Šinska pozorišna umetnost. Zato i ne treba sumnjati da je neko komunističko nacističko kopile, koje je ukralo uniformu srpskome vojniku, uhvatilo neku nejač i nad njom se izživljavalo. No da li je takvo kopile i zaista neki Srbin bio? Ne!

To je bio neki potomak onih, kao što je recimo bio Milovan Đilas, koji je jednom mladom čoveku, rekoše mi stavio pištolj u usta i pre nego što je povukao oroz, mu uzviknuo: “otvori usta da ti ne kvarim bele zube“. Ili potomak onih stričeubica Kovačevića, verovatno potomak, bretaubice, od nekog Dapčevića ili Vukmanovića. Ili potomak nekih Markovića, notornih alkoholičara. Ili pak neki Borisov imenjak kao ovaj mlađi Tadić. Ili neki Ljaić, ili Silajdžić, ili… ili… možda i neki plaćenik Iglbergerov, Zimermanov, Klintonov? Ili u stvari plaćenik Sorošev? Takvih ima danas mnogo u Srbiji. I ne samo u Srbiji nego u čitavom svetu. Takvi su i oni što su glumili na pozornici u Torontu. Jer, za boga pa zar se i oni, onim rečnikom, njihovom kulturom i stilom, nisu te večeri jednostavno izživljavali nad nejači?

Napisa u “Globe And Mail“ jedna Turkinja u petak, da ne postoji genocidnija država na svetu, niti je postojala od SAD. Pa se ona zato pita, šta ima vlada SAD da raspravlja o masakru Jermena od strane Otomanske imperije, ne poričući pri tome to veliko nedelo Otomanske Imperije. Razmislimo svesno i trezveno. General Linkoln, kasniji predsednik SAD_a  nije samo izvršio genocid nad Severno – Američkim Indijancima, već i nad životinjama. Pod njegovom komandom ubijeno je preko pedeset miliona bafala. Razlog za ovaj genocid je bio dvostruk. Linkloln je iz ovoga masakra izašao kao jedan od najbogatijih Amerikanaca onoga vremena bogateći se prodajom kože od ubijenih Bafala, a drugi kako je i sam Linkoln govorio: “da bi smo uništili Indijance, moramo im uništiti izvor hrane.“

Na ove postupke, jedan indijanski Poglavica je rekao samo kratko: i oni nas nazivaju da smo necivilizovani.“ Dakle ova Turkinja je u pravu. Najgenocidnija držva na svetu, koja je i sagrađena na ruševinama genocidom uništene civilizacije, podkupila je najveći ološ na mnogim mestima, pa i u samoj danas upokojenoj SFRJ. Koraći, Fišeri, Besmislenci, ovi Markovići što pišu “Šine“, oni što što su oblačili uniforme srpskih vojnika i u ime njihovo zlostavljali nejač, pa su to nedelo naravno takvi najbolje opisali i odglumili. Ne bez razloga, jer su u njemu, u o ovom ratu i učestvovali,  a onda došli u Toronto da nam pokažu kakvi su zločinci??? Takvi još imaju, i smisla da glume, i govore. Takvi su kao i onaj Jeljcinov imenjak Boris mlađi, takvi su danas stali uz najgenocidniju državu na svetu. Da su bolji, bili bi sa boljima.

Da sam bio u Torontu, i ja bih otišao da ih na delu vidim. Naravno poneo bih sa sobom nekoliko mućkova da ih obeležim žutom bojom. Onom bojom koja govori iz kakvog su i od kavog su materijala nastali. Kako oni tako i njihovi mentori, zaogrnuti, novom internacionalizaciom koja Kominternu zameni Deminternom. A sve u ime nekavog novog poretka. Poretka!?  Ili jednog novog svetskog nereda? I takvi jedino i mogu da napišu “Šine.“

 

Janko Bojić

_____________________

 

Redakcijski komentar

Poštovani čitaoci i autori , zbog prispeća velikog broja tekstova, članaka i komentara nismo u mogućnosti da i dalje (neputpuno) lektorišemo Vaše cenjene tekstove, i ovako delimično kako je bilo do sada. Molimo Vas da pri pisanju i objavljivanju tekstova ovo imate u vidu. Hvala na razumevanju.

Urednik




3 коментара у вези “Ti su Bula.. ali šta onda reći za režisera”
  1. Za neverovati!

  2. Mora da sam sadista,procita ovo do kraja,a da ne znam ko je bula ako mula ,a pogotovu sta znaci sve!

  3. Za one koji misle da su sdisti:

    Subject: Na predstavi „Sine“

    „Jesen stize dunjo moja“, sto bi rekla pesma…
    Sa njom i oktobar, mesec srpske kulture u Torontu.
    Jesen okupana suncem i dani srpske kulture u dalekoj Kanadi, dva valjana razloga za radost. Jer kako mi se godine krune, sve manje znam da se radujem.
    U nizu kulturnih dogadjaja najvljena je i predstava „Sine’ u izvodjenju Jugoslovenskog Dramskog Pozorista.
    Renomirano pozoriste sa predstavom po nagradjenom tekstu Milene Markovic su obecavali pravi umetnicki dogadjaj!
    I tako pohrlismo u Betty Oliphant Theatre da vidimo predstavu „Sine“.
    Poce predstava, pocese psovke, vulgarnost telesnih pokreta, i sve to zacinjeno zlodelima nasih vojnika nad muslimanskim zenama.
    Da li da ustanem i odustanem, zapitah se negde na polovini predstave. Okrenem se oko sebe, vidim da niko ne ustaje. Odlucih da i ja ostanem.
    Medjutim, kako su psovke napredovale ja sam se lagano iskljucivala iz same predstave. U roju mojih misli saletese me pitanja na koje nisam imala odgovor. Isla sam u skolu, i citala sam i knjige, isla sam i u pozoriste, ali kulturu u ovom obliku nisam mogla da razumem.
    Trudila sam se, nije da nisam. Uporno sam sebe ubedjivala da je ovo verovatno budjenje nacionalne svesti. Samo sam se pitala iz kog sna se budi nasa nacionalna svest kad mora nakaradni recnik da se koristi?
    Ne kritikujem ja predstavu, ni glumce, ni pisca, bas nikoga.
    Svi su oni samo radili svoj posao..Mada gluma ipak trazi dusu, nije to samo posao.
    Ali zar mora ovoliko psovki? Zar mora toliko bljutavosti, vulgarnosti?
    Ostro pero dobrog pisca moze planine da pomeri a da ne podigne ruku, u nebesa da se vine bez krila, sunce da dotakne, a da se ne opece… sve to bez psovanja, prljanja, prostakluka.
    I Andric, i Crnjanski, i Selenic, i Selimovic su ziveli u ratnim vremenima i pisali o njima. Ali ne ovakvim recnikom. A rekli su mnogo vise, jace i sadrzajnije.
    Celog zivota se u kuci i skoli ucimo da ne psujemo, ne pljujemo..
    Ni po drugima, ni po sebi.
    „Ti si bula i ja mogu da ti radim sta hocu“ od prilike su reci koje izgovara srpski vojnik u „Sinama“ devojci koja je vezana i predstavlja muslimanku.
    Da li ove mucne stvari moraju da traju i u pozoristu, da se ponavljaju iz predstave u predstavu, sve dok svi muskarci srpskog porekla javno ne kazu da su silovali muslimanske zene?
    Sta je sa Srpkinjama koje su prosle tu strasnu golgotu?
    O njihovom ponizenju i traumama ne postoji pisani trag. Samo dusevni.
    Da li neko moze da zamisli ovakvu predstavu u Sarajevu ili Zagrebu gde bi se prikazalo izivljavanje njihovih vojnika nad srpskim zenama?
    Ako mi neko javi da takva predstava i postoji, idem da je gledam.
    Odmah, bez cekanja.
    Da li mi moramo sebi da stavljamo prst u oko?
    Bar da to oko izvadimo, da ne gleda ovaj moralni mulj u koji tonemo.
    Ako rana postoji, na nju se melem previja da zaraste. Mi prkosimo svim zakonima prirode i na ranu stavljamo so.
    Ne podrzavam zlocin, ni zlocince. Ali arsini moraju biti jednaki za sve.
    Ovaj rat je ostavio neizmernu tragediju za sva tri naroda.
    Cini mi se da je ipak srpska najveca.
    Prava slika stradanja verovatno nece nikad biti utvrdjena: broj ubijenih, raseljenih, nestalih lica, spaljenih ognjista, izgubljene zemlje, unistenog detinjstava, snova, buducnosti..
    Malo li je medijske propagande sirom sveta koja nas je kao narod satanizovala.
    Zar moramo i mi sami da raspirujemo prezir i gadjenje prema rodu svome?
    Volela bih da znam da li je neki pisac, istoricar ili umetnik hrvatskog ili muslimanskog porekla u svome delu i u svojoj zemlji javno govorio ili obradio stradanje Srba?
    Da li postoje hrvatske i muslimanske verzije Olivere, Sonje, Biljane, Milene??
    Da li neko napisa pricu o trinaest novorodjencadi iz Banja Luke kojima je uskraceno pravo da prezive jer je 1992 godine vazila zabrana letenja za srpske avione? Zbog te zabrane dragocena kap zivota nije dopremljena u inkubatore banjalucke bolnice.
    Avion iz Beograda nije poleteo, 12 beba je odmah umrlo a trinaesta Sladjana Kobas je bolovala 13 godina da bi i sama odletela u raj kod svojih zvezdica prosle godine u februaru.
    Jel’ neko napisao pricu o Milici Rakic?
    Postoji li pozorisna predstava o ubijenim zeteocima iz Starog Gracka na Kosovu, o Panteliji Dakicu i Ivanu Jovovicu iz Gorazdevca koje su ubili Siptari na Bistirici, o kidnapovanim Srbima sa Kosova i Metohije??? Da li postoji igrani film o 78 dana i noci sumanutog bombardovanja Srbije i srpskih krajeva?
    U Hrvatskoj se negira postojanje Jasenovca.
    Srebrenica je u Bosni postala simbol genocida koji su pocinili Srbi. Svetski lideri su dosli na komemoraciju u Srebrenicu da se poklone muslimanskim zrtvama. Medju njima je bio i predsednik drzave optuzene za zlocin.
    Nazalost, u srpsko selo Potocare niko od tih lidera nije otisao da oda postu srpskim stradalnicima. Ni predsednik nase drzave.
    O Srbima u Hagu je vec dovoljno receno. Ili nije. Dovoljno da se ubije svaki osecaj patriotizma i zelje da se brani svoj narod. Nasim vojskovodjama i politicarima se sudi za zlocin protiv covecnosti. Mozda su trebali na oruzane napade da odgovore cvecem? Ali ni to im ne garantuje da ne bi opet zavrsili u Hagu. Jer kosovski bozuri mogu da ubiju. Mozda ih zato siptari cupaju iz korena gde god ih nadju na Kosovu i Metohiji.
    O zivotu Srba na Kosovu i Metohiju mogu iz prve ruke da pricam i pisem danima. Najkrace receno, to nije zivot. Ima li negde predsatava o tom nezivotu?
    Po oslobdjenju Miroslava Radica iz Haga cela Hrvatska se digla na noge zbog oslobadjajuce presude. Nije meni sto su se digli Hrvati, nego su im se pridruzili i mnogi Srbi.
    Uz blagoslov velikih sila izvrseno je etnicko ciscenje Krajine. Krajiski Srbi nikada nece zaboraviti avgust 1995 godine kada su naisli „Bljesak“ i „Oluja“. Bljesnula je oluja koja je ocistila 250 hiljada ljudi sa svog ognjista. Broj poginulih i nestalih jos nije konacan. Brojanje jos traje, a hiljada je odavno predjena.
    Za ovaj zlocin niko do sada nije odgovarao. Verovatno i nece.
    Naprotiv, u Hrvatskoj je taj dan postao nacionalni praznik oslobodjenja Hrvatske.
    Potpisivanje mira 1999 u Kumanovu je ocistilo Kosovo i Metohiju od Srba i nealbanskog stanovnistva. Bezeci od tog mira, 250 hiljada ljudi je zavrsilo kao izbeglice u Srbiji.
    U nasim citankama istorije se ne govori o pogromu Srba iz Krajine, o jamama iz Bosne, o stradanju Srba na Kosovu i Metohiji, o stravicnom bombardovanju nase zemlje koje je trajalo 1872 sata…
    Kazu da nije vreme za to. Jos se ne zna ko je sta uradio..
    Volela bih da zavirim u hrvatske i bosankse udzbenike..
    Nas predsednik se izvinio Hrvatima za zlocine koji su pocinili Srbi hrvatskom narodu. Mozda je prihvatanje uloge muslimanke u filmu „Grbavica“ i ulogu Albanke za Mirjanu Karanovic samo posao. Ona od glume zivi.
    Mnogo je nesrece ostavio rat.
    Drugi su nam naneli mnogo zla i golgote. A mi smo pomagali da to sto bolje ucine. I ne prestajemo da im olaksavamo posao. Drugi upiru prstom u nas, ali mi se sami samaramo.
    Gazimo preko kostiju i grobova nasih mucenika na putu ka boljoj buducnosti.
    Bojim se da cemo kasno shvatiti da takav put vodi u sunovrat.
    Ponavljamo iste greske iz proslosti. Svaka generacija nam je stradala na braniku slobode koju nismo znali dugo da cuvamo. Trajala je tek toliko dok nova snaga ne stasa za rat.
    Ovo su zivotni ispiti gde se greske ne prastaju. Placaju se zivotom. Mi to izgleda jako dobro radimo. I ginemo,… vise za druge, nego za sebe.
    Solunski front, Plava grobniva, Sremski front, 1300 kaplara, Kragujevac, Gradiska stara, Kraljevo, Jajinci, Banjica, Jasenovac, Golubnjaca su samo neka od stratista gde smo sejali kosti svojih sinova, kceri, oceva..
    Sramota je da iz ovih lekcija nismo nista naucili!
    Zasto bi onda „Sine“ bile budilnik nacionalne svesti?
    Ako i dalje budemo stajali na sinama pregazice nas nasi vozovi. Tako ce ostati telesa bez ruku, bez nogu, bez glava..
    Trupine koje ce se bez traga otkotrljati u sunovrat.
    Nas spas je u nezaboravu medju mrtvima, i sloga medju zivima.
    Spas je u nasim rukama, ali ne pluvanjem i gazenjem po sebi.
    Ima Srbija cime da se ponosi.
    Prenu me pisak lokomotive i dolazak voza..Zacuh aplauz. Kraj predstave.
    Obrisah lice od pljuvanja i konacno zakljucih da ja ne pripadam postovaocu ovakve kulture i umetnosti..
    p.s.
    Ovo nije prica ni kritika o „Sinu“, njenom piscu, ili izvodjacima predstave.
    Ovo je kritika meni licno jer sam otisla u pozoriste gde su pljuvali po mom narodu, psovali i vredjali djake, ucitelje, a ja sam platila kartu da sve to vidim. Izjavljujem da me je sramota sto nisam otisla sa pola predstave. Sacuvaj me Boze od nas samih!
    ____________________________________________
    PS.
    Gornji tekst je napisala gospodja Radmila Micic, bibliotekar iz Toronta, neumorni pregalac i dobrotvor srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, cija potresna monodrama „Deco moja kude li ste?“ o patnji srpskih majki ciju su decu oteli siptari i za ciju sudbinu se jos uvek ne zna. Izvodjenjem njene monodrame sakuplja dobrovoljne priloge koje zatim nosi i deli tim majkama i ostalim srpskim stradalnicima na Kosovu i Metohiji. Za svoj humanitarni rad je dobila nagradu za „Najplemenitiji podvig godine“ (2005) Vecernjih Novosti i „Srebrni Krst Crvenog krsta Srbije i Crne Gore“(2005).
    Vratila se nedavno sa jos jednog sustreta na Kosovu i Metohiji gde je opet delila sakupljene priloge, pomagala srpskim porodicama i zapisivala svedocenja Srba koje je tamo srela. Ta svoja zapazanja i saznanja opisuje u seriji dopisa sa Kosova u kojima opisuje necuvene patnje srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, njihovu borbu za goli opstanak i prezivljavanje, njihov vapaj za pomoc.
    Djordje Ajdukovic


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

„СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ“
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo