logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно    Аутор: новинарство    2.202 пута прочитано    Датум: 16.10.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Veljko KadijevićU MOSKVI je ovih dana, na ruskom jeziku štampana knjiga “Protivudar – moje viđenje raspada Jugoslavije” generala armije Veljka Kadijevića, poslednjeg ministra odbrane SFRJ. Jedan od ključnih svedoka raspada federalne zajednice koji je, po mnogima, mogao da snagom armije, dakle vojnim prevratom, sačuva zemlju krvavog raspleta, ponudio je svoju verziju jugoslovenske drame.


U feljtonu koji započinjemo, “Novosti” će, ekskluzivno, objaviti najinteresantnije delove iz te knjige u kojima general piše o odnosima sa srpskim rukovodstvom i Slobodanom Miloševićem, stranom faktoru koji je zdušno radio na razbijanju zemlje, slabim ili nikakvim izgledima da se vojnim pučem sačuva Jugoslavija…

Pozivajući se na izreku da su svi generali posle bitke pametni, general Veljko Kadijević svoje viđenje raspada Jugoslavije dokumentuje fotografijom koja bi trebalo da potvrdi da je i u ratnim uslovima donosio mudrke odluke.

KADA su počeli sukobi, najpre u Sloveniji, a potom u Hrvatskoj, Milošević je mene nekoliko puta upozoravao: “JNA treba povući sa svih teritorija u Jugoslaviji gde joj se puca u leđa.” Šta je to praktično značilo, nije valjda, potrebno nikome objašnjavati.

Za vreme sukoba u Sloveniji kada je JNA za dva dana povratila kontrolu nad državnom granicom, ali i bila brutalno napadnuta od Teritorijalne odbrane Slovenije i to, kako JNA, tako i porodice vojnih lica, Štab Vrhovne komande je predložilo Predsedništvu SFRJ da se prvo potpuno porazi i razoruža slovenačka vojska, a potom JNA povuče iz Slovenije, kako je to, inače, bilo predviđeno. Da bi taj zadatak izvršili, a da ne upotrebljavamo po naseljenim mestima Slovenije avijaciju, oklopne i artiljerijske jedinice, da bismo Sloveniju poštedeli rušenja (iako Slovenija takav odnos nije zaslužila) bile su nam potrebne dve pešadijske brigade – jedna iz Srbije i druga iz Crne Gore. U Predsedništvu SFRJ Srbi i Crnogorci su se tome usprotivili, naravno, po odlukama njihovih republičkih rukovodstava.

MAPA SRPSKE DRŽAVE

NA jednom od sastanaka između Slobodana Miloševića i Borisava Jovića sa mnom i generalom Adžićem oni su tražili čvrst i precizan odgovor na pitanje da li je JNA spremna da osigura granice buduće srpske države, koja je, po karti koju su nam izneli, obuhvatala sve jugoslovenske teritorije sa većinskim srpskim stanovništvom.

Za vreme rata u Hrvatskoj, zbog nepostojanja normalne federalne države, JNA je imala ogromnih teškoća – od političke, informativne i propagandne podrške, pa do mobilizacije – srpsko rukovodstvo je stalno ponavljalo kako “Srbija nije u ratu”. Za koga je onda ratovala JNA? Takav stav srpskog rukovodstva više je onemogućavao JNA, osobito u mobilizaciji, nego celokupna delovanja spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, navodi general primere sporenja sa srpskim rukovodstvom i nastavlja:

Druga fundamentalna razlika je u odnosu prema celini srpskog nacionalnog korpusa. Ja sam uvek smatrao da se jednako moraju tretirati i braniti interesi celine srpskog naroda, kako Srba u Srbiji, tako isto i Srba u Bosni i Hercegovini u Hrvatskoj. Osim toga, smatrao sam da kada već faktički više nema Jugoslavije kao celine, da će se srpski narod uspešnije suprostaviti i odbraniti svoj nacionalni interes, ako se odmah brani ujedinjeno. To je, valjda, i vojničkom laiku jasno. Nažalost, dogodilo se obratno, tučen je i definitivno dotučen upravo deo po deo – prvo Srbi u Hrvatskoj, potom Srbi u Bosni i Hercegovini, i konačno Srbi u Srbiji.

Vrlo su karakteristične izjave Borisava Jovića, na primer, kako “Srbi u Srbiji nemaju ništa zajedničko sa Srbima preko Drine i Une, osim imena.”

Bilo je i nekoliko drugih značajnih razlika generalne prirode, pre svega, između Miloševića i mene, a koje su uticale na različita gledanja, i, naravno, praktična delovanja. Ja sam se uvek zalagao za timski rad, a on je solirao. Ja sam se maksimalno zalagao da moj štab radi dobro i identifikovao se sa njim, bilo da su u pitanju uspesi ili neuspesi. On je, nasuprot, prema svojoj ekipi uvek imao distancu, pa ako uspe, tu je da taj uspeh koristi, a ako ne uspe, žrtvuje ekipu i ljude. Naravno, da je to davalo negativne razultate.

MILOŠEVIĆ PO SVOME

JA sam se uvek zalagao za temeljite strateške procene izvedene od početka do kraja svake operacije manje ili veće, po celoj dubini zbivanja, uvek tražeći odgovor za krajnji rezultat. Takvoj strategiji morao je biti podređen i svaki konkretni taktički potez. Takav moj prilaz u zajedničkim poslovima koje smo imali, Milošević je nazivao “filozofijom”, koncentrišući se uglavnom na neposredne tekuće probleme, a odgovor na strateška pitanja je glasio “ja sam Srećko Srećković”.

Jedna od vrlo bitnih razlika sa nesagledivim posledicama jeste praksa Miloševića da i tamo gde se na rečima složi za zajedničko delovanje, praktično nastavlja da radi po svome. Ima mnogo primera koji to potvrđuju, ali je po negativnim posledicama najvažniji onaj koji se odnosi na moje predloge Predsedništvu SFRJ od 22. oktobra i 7. novembra 1991. godine koji su sadržali stvaranje nove države – treće Jugoslavije – koncepciju, strategiju i taktiku njene odbrane. Zbog izuzetnog značaja ovog pitanja i zbog prihvatanja na rečima i sabotiranja na delu moga predloga što je dovelo i do moje neopozive ostavke, ovo pitanje ću posebno obraditi.
Početkom oktobra 1991. godine bile su potpuno jasne sve osnovne strateške komponente o situaciji u Jugoslaviji koje su zahtevale promenu cilja borbe, a time i promenu strategije i taktike ostvarenja tog cilja. Procenu adekvatnu novonastaloj situaciji sa predlogom odgovarajućih odluka, ja sam 22. oktobra 1991. godine izložio na sednici proširenog Predsedništva SFRJ. Ona je u originalu glasila:

“SSNO je upoznat sa dokumentom Evropske zajednice – ‘Elementi sporazuma za globalno rešenje jugoslovenske krize’ i sa tokom i rezultatima rasprave na plenarnoj sednici međunarodne konferencije u Hagu od 18. oktobra 1991. godine. Iako ne sumnjamo u dobronamernost većine članica EZ, sa žaljenjem konstatujemo da ponuđena rešenja objektivno vode u katastrofu. Njima se definitivno ukida Jugoslavije kao zajednička država, a sa njom i sve institucije koje imaju jugoslovenski karakter, uključujući i JNA. Sankcioniše se razbijanje Jugoslavije politikom svršenog čina i ugrožavaju vitalni interesi onih naših naroda kojima je stalo do zajedničkog života. Ponajviše se ugrožavaju jedinstvo i interesi srpskog naroda, jer se njegovi znatni delovi razdvajaju, dovode u položaj nacionalne manjine i izlažu opasnosti uništenja. Rezultat realizacije takvog koncepta ne bi bio – savladavanje jugoslovenske krize, već nastavak sukoba i strašno krvoproliće. Zato niko kome je stalo do mirnog rešenja ne može da prihvati predloženi model”.

HRVATSKA NEĆE MIR

BILO bi potpuno političko slepilo ne videti, ko, pored poznatih unutrašnjih činilaca, stoji iza razbijanja Jugoslavije. Vrlo otvoreno i sa naglašenim nestrpljenjem, Nemačka po treći put u ovom veku napada našu zemlju. Sada to čini metodama primerenim novom vremenu, mada su u upotrebi i metode kojima je fašizam nastupao u Drugom svetskom ratu. Nemačka se tada koristila tzv. petom kolonom, a sada strategijom posrednog nastupanja i čitavom lepezom specijalnog rata, pripremajući ekonomski, a zatim i vojni nastup. Strategijski ciljevi toga su vrlo jasni i svima poznati. U sadašnjem nemačkom nastupu svi naši narodi već plaćaju danak. Neki će to pre, a neki kasnije osetiti, ali bi srpski i crnogorski narod morali da plate i dodatni račun, koji proizlazi i iz revanšističkih namera nemačke strane za poraze u prethodna dva svetska rata. To bi trebalo da vide svi jugoslovenski narodi. To bi, najzad, morala da vidi i međunarodna zajednica.

Svi bi se već jednom morali upitati zašto nijedno primirje, uključujući i poslednje, Hrvatska ne poštuje, već, obratno, koristi za pripremu novih vojnih operacija. Odgovor je vrlo jednostavan. Zato što glavni protagonisti razbijanja Jugoslavije u vojnoj opciji vide najlakši, pa možda, za sada, i jedini put ostvarenja svojih strateških ciljeva.

U dokumentu Evropske zajednice u osnovi se prenebregava i jedan od ključnih problema jugoslovenske krize. Naime, poznato je da su se načelno svi složili da svaki naš narod ima pravo da izabere gde će, s kim će i kako živeti – u Jugoslaviji, ili izvan nje. Uprkos tome, to pravo se osporava srpskom narodu na prostoru Hrvatske. Tamošnja vlast hoće i vojnički da ga porazi i uništi, koristeći se obnovljenim, pa i još stravičnijim genocidnim metodama od onih iz Drugog svetskog rata. Zbog toga su izvršili opštu mobilizaciju, a obilato su finansijski, oružjem, politički i propagandno – podržani i od nekoliko stranih zemalja koje imaju teritorijalne i druge pretenzije prema delovima Jugoslavije. Time se ugrožavaju ne samo ljudska i nacionalna prava Srba u Hrvatskoj, već i prava i opstanak celokupnog srpskog naroda. Jasno je, valjda, da se u ovakvim prilikama svi stranački interesi moraju staviti u službu zaštite ljudskih i nacionalnih prava, slobode i pravde.

BEZBEDAN IZBEGLICA

NAKON što sam napustio Beograd, januara 2001, neprekidno boravim u Moskvi. Rusku Federaciju sam izabrao kao mesto boravka zato što se tu osećam bezbedno u svakom pogledu i što u ovoj zemlji imam istinske prijatelje. O ukupnom odnosu prema meni, kako zvaničnih institucija ove zemlje, tako i njenih građana sa kojima se po raznim osnovama susrećem, imam samo reči pohvale i zahvalnosti. Nije bez značaja ni činjenica da sam od rane mladosti zaljubljenik ruske kulture, posebno književnosti, kaže general Veljko Kadijević u razgovoru za NIN, a odgovarajući na pitanje o svom statusu, kaže:

- Ja, po ruskom zakonu, imam status izbeglice. To nije politički azil. To mogu da imaju svi oni koji nisu građani Rusije ali iz bilo kojih razloga se ne osećaju sigurno u svojim zemljama.
(Nastaviće se)

Zavera protiv “Juge”
14. oktobar 2007

Piše: Veljko Kadijević

 

_____________________________

 

 

PROTIVUDAR – KAKO SE RASPALA JUGOSLAVIJA (2)

Dvojna igra Miloševića
15. oktobar 2007

Piše: Veljko Kadijević

ISKUSTVO govori da je vojnička spremnost za odbranu vitalnih interesa naroda uslov da se mirnim putem dođe do pravednog ishoda, pogotovo ako je suprotna strana u prvi plan već istakla vojnu opciju.

Bez obzira na to što je zbog poznatih problema u izvršavanju regrutne obaveze, a delom i usled osipanja kadra do kojeg dolazi pod teretom dramatičnih unutrašnjih previranja, mirnodopski sastav Armije znatno smanjen, JNA raspolaže velikom vatrenom i borbenom moći. Istovremeno se celovito preobražava iz Armije Jugoslavije koja nestaje – u armiju Jugoslavije koja nastaje i koja ima razloga da opstane. Pri tom u njoj treba da bude uvek mesta ne samo za pripadnike naroda koji će ostati u Jugoslaviji, već i za sve one jugoslovenske građane kojima je do slobode i demokratije i koji iz bilo kog razloga žele da se bore za buduću Jugoslaviju i doprinesu raspletu jugoslovenske krize bez daljeg rasplamsavanja građanskog rata.

Podsećam da se 1941. godine, rapadom bivše Jugoslavije, za svega nekoliko dana raspala i njena armija. Istorija se u tom pogledu sada ne ponavlja, niti će se ponoviti. Jugoslavija u obliku u kome je postojala nestaje, ali se JNA u hodu organizuje u armiju države koja može da bude sačuvana u skladu sa voljom naroda koji žele da u njoj žive zajedno u slozi.

Po oceni Štaba Vrhovne komande, nastupio je čas kada se moraju jasno, odlučno i koordinirano preduzimati odgovarajuće političke i vojne mere. Zato predlažem:

DEBLOKADA KASARNI

PRVO, što pre jasno definisati i praktičnim merama oživotvoriti opredeljenja svih koji su za očuvanje jugoslovenske države od naroda koji to žele i njegovih legitimnih predstavnika. Uporedo s tim, izvršiti transformaciju JNA u oružanu snagu Jugoslavije koja će opstati.

Drugo, u delu zemlje koji je spreman da ostane u Jugoslaviji, odmah izvršiti mobilizaciju vojnih obveznika i jedinica u skladu sa operativnim potrebama JNA. To se mora učiniti na maksimalno legitiman način imajući u vidu faktičko stanje pravnog poretka u zemlji. Izvršenjem mobilizacije u neophodnom obimu i primenom političkih, pravnih i ostalih mera koje situacija nalaže, sprečili bismo da se narodima koji su opredeljni da nastave život u Jugoslaviji – unutrašnjom ili stranom silom – nametnu neprihvatljiva rešenja u pregovorima koji su u toku ili na bojnom polju, ako pregovori ne daju rezultate.

Treće, oružane snage SFRJ dosledno će sprovoditi kompletnu Odluku Predsedništva SFRJ donetu u Hagu 18. oktobra 1991. godine. Ako hrvatska strana nastavi da izigrava haškim dogovorom preuzete obaveze, preduzeti odlučna dejstva svim raspoloživim sredstvima i ne zaustavljati ih dok se ne obezbedi deblokada svih kasarni i objekata JNA, kao i efikasna zaštita srpskog naroda u Hrvatskoj do konačnog političkog rešenja jugoslovenske krize.

SRPSKO NEJEDINSTVO

OSTVARENJEM ovih mera, zemlja i vojska imale bi jasan i realan cilj borbe i, što je vrlo bitno, preuzele bi inicijativu iz ruku spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, tako što bi diktirali budući razvoj događaja, a ne kaskali za onima što neprijatelj drsko, ali i vrlo organizovano pokušava da nametne. Mi smo u oktobru 1991. godine imali snage da to uradimo i da brzo porazimo unutrašnje protivnike koji bi pokušali da nas spreče. Za to je bila potrebna odlučnost i brzina, jer smo znali da će neprijatelj, već sutra, pokušati, svim sredstvima, a pre svega razbijanjem našeg unutrašnjeg jedinstva, da tu zamisao onemogući. I zaista, neprijatelj je već istog dana (22. oktobar 1991. godine) počeo da radi širom zemlje na onemogućavanju ostvarenja predložene zamisli i plana njene realizacije.

Na sastanku na kome sam ja izneo ovu procenu i predlog mera bili su prisutni članovi Predsedništva SFRJ iz Srbije sa pokrajinama i Crne Gore, zatim predsednik Srbije, član Predsedništva iz Crne Gore, svi politički lideri i lideri srpskog naroda iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Predloge SSNO su prisutni prihvatili bez i jednog glasa protiv ili uzdržanog. Kada smo se razišli i kada je trebalo odmah početi sa realizacijom – precizno je utvrđeno šta, kako, do kada i ko treba da uradi – došlo je do raznih natezanja, do pravog srpskog nejedinstva, što je neprijatelj obilato iskoristio, glavni udar usmeravajući upravo na breše koje smo sami stvorili.

U tom natezanju i razvlačenju predloženih i na rečima prihvaćenih odluka, između ostalog meni je bilo predloženo da preuzmem funkciju predsednika savezne vlade buduće države. Ja taj predlog nisam prihvatio iz dva razloga, prvo – smatrao sam da tu funkciju treba da preuzme neko od istaknutih političkih ličnosti srpskog naroda i drugo – nije trebalo napuštati Armiju onda kada je ona bitna za ishod cele zamisli.

KOL PREDVODI RAZBIJAČE
EVROPSKA zajednica u deklaraciji od 5. jula 1991. godine smatra da Predsedništvo do sada nije ostvarilo punu kontrolu nad JNA, što je gruba neistina. U daljem delovanju Evropske zajednice i njenih raznih organa, oni će se otvoreno staviti na stranu razbijača Jugoslavije. Sve je učinila da podrži snage rata i onemogući snage mira, upravo onako kako je to Nemačka diktirala.
Evo šta o tome, između ostalog, kaže Mišel Kolon, autor knjige `Pažnja, mediji`, u razgovoru sa Frederikom Mozero, novinarom nedeljnika `Telemustiku`:
`Precizno možemo reći da se sve odigralo u Mastrihtu 1991. godine. Na početku nemački kancelar Helmut Kol bio je jedini među dvanaestoricom koji je želeo raspad Jugoslavije. Pariz i London su se formalno suprotstavljali ovakvom razvoju, koji su smatrali opasnim. Kol je nastavio sa slamanjem Pariza i Londona… Kol je ucenio Fransoaa Miterana: `Ako mi ne popustite u pitanju Jugoslavije, Bundesbanka će učestvovati u spekulacijama protiv francuskog franka.` Džonu Mejdžoru Kol je rekao: `Ako se složite sa mnom nećete biti obavezni da potpišete socijalne klauzule iz Mastrihtskog ugovora.` To znači da je Jugoslavije prodata u Mastrihtu i da se zemlja gurnula u rat zbog koristi britanskih gazda i francuskog franka`.

PLANOVI NEPRIJATELJA

IPAK vrlo brzo se pokazalo da pravi razlog za nerealizaciju predloženih i na rečima prihvaćenih mera leži u neslaganju srpskog rukovodstva na čelu sa Slobodanom Miloševićem, zdušno pomognutim od Borisava Jovića, sa datim predlogom. Oni su imali drugi koncept, ali se nisu usudili da ga javno iznesu i suprotstave konceptu SSNO-a. Ovo zbog toga što su već tada igrali dvojnu igru prema Srbima iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Koncept Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu zasnivao se na jednostavnoj i tačnoj pretpostavci – da je pravo srpskog naroda, kao uostalom i svakog drugog naroda Jugoslavije, isto bez obzira na to u kojoj se republici nalazio, jer su republičke granice u SFRJ administrativne, a ne državne; i drugo, da smo neuporedivo jači i sposobniji za odbranu ako smo od početka ujedinjeni, nego ako dozvolimo neprijatelju da nas tuče i pobeđuje deo po deo. Ako smo znali cilj neprijatelja, a znali smo ga, onda nije moglo biti nikakve sumnje da će on upravo tako nastupiti – tući deo po deo. Praksa je brzo i surovo dokazala tačnost te pretpostavke.

Nasuprot konceptu Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, koncept srpskog rukovodstva je bio – sačuvati Srbe u Srbiji, a sa Srbima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj igrati dvojnu igru. Praksa je i tu brzo dokazala da je to bio katastrofalno pogrešan koncept.

Ja sam odmah video, nekoliko dana posle donetih odluka 22. oktobra 1991. godine, u čemu leži pravi razlog poznate politike Slobodana Miloševića da se javno ili na rečima složi sa nečijim predlozima, a u praksi onemogućava njihovu realizaciju i vodi politiku koju samo on kreira, a koja može da bude potpuno suprotna politici sa kojom se javno saglasio. Zato sam ja, sada samo u moje ime, 7. novembra 1991. godine, uputio Predsedništvu SFRJ sledeće pismo:
(Nastaviće se)




1 коментар у вези “Protivudar – Kako se raspala Jugoslavija”
  1. POSTOVANA BRACO UREDNICI,
    Nastojimo da razumemo i prihvatimo bilo kakav razlog, zbog kojeg ustupate prostor i pomen ovom nesrbinu i njegovoj titoistickoj demagogiji. Posto je izbegao “Haski tribunal”, sve sto gore navedeni covek jedino zasluzuje, je da mu se izrekne i izvrsi kolektivna kazna svih srbskih haskih zatocenika i osudjenika do danasnjeg dana! Ako mislite da zadrzite vas steceni ugled, ne sramotite se ustupajuci prostor ovakvim nesrbskim zlotvorima, jer mu nije trebalo ustupiti ni da se slobodno krece i sprda sa neduznim i nevinim Srbskim zrtvama, koje je on licno prouzrokovao!
    Srbi Logorasi!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo