Ekumenizam je zgodan izgovor za ukidanje temelja na kojima počiva Srpska pravoslavna crkva
Piše: Vladimir DIMITRIJEVIĆ, POGLEDI, (Broj 210, 24. decembar 1997)
U junu 1994. godine, Hans Uko, izvršni sekretar Odeljenja za međureligiozne odnose Svetskog saveta crkava izjavio je, u tekstu „Evropa – međureligiozni razgovori i razumevanje“, objavljenom u zvaničnom časopisu Svetskog saveta crkava „Jedan svet“: „Moramo porušiti zidove unutar naše religiozne zajednice, pa čak i van nje. Verska tolerancija nije dovoljna. Moramo uvažavati ljude drugih vera. Očekujem onaj dan kada će hrišćani zahvaljivati Bogu zato što postoje muslimani, a muslimani zahvaljivati Bogu za božanska otkrivenja Jevrejima, a Jevreji zahvaljivati Bogu za hrišćanski put ka Bogu!“
Trećeg jula 1994. godine, obrazovano je, uz pomoć Svetskog saveta crkava (SSC), novo „ekumensko telo“, „Nacionalni svet crkava u Australiji“ (naš episkop Luka je, slava Bogu, odbio da učestvuje u toj bogohulnoj organizaciji). U okviru 13 onfesija koje se nalaze u ovom savetu su i predstavnici Carigradske, Antiohijske i Rumunske patrijaršije. Služba povodom otvaranja, u kojoj su učestvovali i „pravoslavni“, bila je u atoličkoj katedrali svetog Hristofora, u Kanberi. Na početku službe pojavile su se polunage urođenice, koje su, sa muškarcima-domorocima, pred trpezom rimokatoličkog hrama, izvele paganske obrede očišćenja i odigrale kultne plesove, još nepristojnije od onih na Sedmom skupu SSC u Kanberi: „VHOD“ sa Evanđeljem su objavile takođe tri nepristojno odevene urođenice.
Od 20. do 28. juna 1994. u Johanesburgu je održan skup Centralnog komiteta SSC. Jedna od tačaka dnevnog reda je bila – „Napadi na žene – lezbejke“. Generalni sekretar SSC, dr Konrad Rejzer je izjavio da stavljanje te tačke na dnevni red ukazuje na „duboku podelu koja postoji unutar samog komiteta i među pripadnicima konfesija što se tiče bogoslovskih i moralnih problema“. Prema Rajzeru, dužnost SSC je da smanji oštre razlike kad su u pitanju uverenja članova, Savet je molio da „izbegne pritisak na SSC da iskaže stav po pitanjima za koja još nismo spremni“.
Igre u SSC-u obavljaju se putem nadglasavanja. U odlučivanju ove organizacije podjednak broj glasova imaju Aleksandrijska i Antiohijska patrijaršija, kao, na primer, protestantska „Armija spasenja“, koja na teološkim skupovima izbegava razgovor o pričešću, zato što ga je ukinula – jer se bore protiv alkoholizma, i vino je alkohol!
Svetski savet crkava će, po mišljenju patrijarha carigradskog Vartolomeja, u svoje redove uskoro primiti i Rimokatoličku crkvu, koja će se na ovaj korak odlučiti 1998, povodom pedesetogodišnjice postojanja SSC („Međunarodne ekumenske novosti“, od 3. aprila 1997). Tada će, očito, rimski papa zauzeti mesto vođe, „prvog među jednakima“.
SSC je nedavno na Internet pustio svoj programski dokument, sa spiskom punopravnih članova, među kojima je i Srpska pravoslavna crkva. Molimo episkope SPC da što pre napuste ovu bogohulnu družinu, i da beže iz Sodoma, ne osvrćući se.
PROMENA KALENDARA
Prema pisanju „Ekumenskih međunarodnih vesti“, od 25. marta 1997. godine, u Alepu, u Siriji je od 5-10. marta 1997. godine održan skup čiji je cilj bio „zajedničko proslavljanje Vaskrsa“, u čitavom „hrišćanskom svetu“, počev od 2001. godine. Novac za ovaj skup dali su „Svetski savet crkava“ i „Savet crkava Bliskog istoka“. Cilj je da se, prema najnovijim astronomskim saznanjima, odredi praznik pashe za sve.
Sveštenik Tomas Ficdžerald, po tituli doktor, a po jurisdikciji pripadnik grčke arhiepiskopije Crigradske patrijaršije, izjavio je za ovaj list da je podela oko datuma praznovanja Vaskrsa bila međuhrišćanski „skandal“. On kaže: „Nema većeg praznika od Vaskrsa, ali kad pogledaš kako ga praznujemo – ispada da to činimo podeljeni“.
Učesnici skupa smatraju da je 2001. idealna za uvođenje zajedničkog praznovanja Vaskrsa, zato što ga te godine i pravoslavni i rimokatolici i protestanti slave 15. aprila.
Dr Ficdžerald kaže da će zajedničko slavljenje Vaskrsa biti naročito značajno u onim sredinama u kojima ima mnogo interkonfesionalnih brakova, povodom čega je naveo primer iz svoje parohije u Mančesteru, i u američkoj oblasti Nju Hempšir.
Razlozi za ovo zajedničko praznovanje su čisto ekumenistički: pokazivanje lažnog, spoljašnjeg jedinstva svih hrišćana, što se vidi iz spiska učesnika skupa: Anglikanska zajednica, Jermenska crkva, Carigradska patrijaršija, Evangelističke crkve Bliskog istoka, Antiohijska pravoslavna patrijaršija, Svetska literanska federacija, Bliskoistočni savez crkava, Starokatoličke crkve, utrehtske unije, Moskovska patrijaršija, Vatikanski pontifikalni savet za unapređenje hrišćanskog jedinstva, Svetski savet crkava, i kao „šlag na tortu“, Adventisti sedmog dana, to jest subotari. Domaćin skupa bio je Sirijska crkva.
UNIJA SA MONOFIZITIMA
Mada Srpska pravoslavna crkva nije učestvovala u potpisivanju dokumenta zajedničke bogoslovske komisije za dijalog između pravoslavnih crkava i monofizita, održane u septembru 1990 godine, u švajcarskom gradu Šambeziju, veliki broj pravoslavnih predstavnika jeste, a Rumunska i Antiohijska crkva su sporazume već ratifikovale, tako da se to tiče i nas, pošto je naša crkva u molitvenom opštenju sa ovim pravoslavnim crkvama. U izjavi je rečeno da ove strane osuđuju Nestorija i prikriveno nestorijanstvo Teodorita Kirskog. Ovo je hula na Svetitelja Božijeg Teodorita, koga je četvrti Halkidonski sabor opravdao pošto se isti pokazao zbog svojih zabluda u borbi protiv Svetog Kirila Aleksandrijskog. Ni Četvrti, ni Peti vaseljenski sabor nisu anatemisali Blaženog, pa bi njegova osuda danas, i to učinjena zajedno sa monofizitima, značila diskreditaciju otaca Četvrtog i Petog sabora. Monofiziti se u ovom dokumentu nisu odrekli apolinarijevske formule o „jednoj prirodi vaploćenog Boga Logosa“, to jest učenja o „jednoj prirodi iz dve“, koje je anatemisao Četvrti vaseljenski sabor. Osma tačka saglasnosti iznosi stav monofizita da su prva tri sabora (zajednička) – vaseljenski, a ostala četiri – „lična stvar pravoslavnih“.
Znači li to da je u jednoj istoj Crkvi od 451. godine postojao sukob samo oko praznih formula?
Tačka 10 govori o skidanju anateme sa jeretika kakvi su Dioskor i Sevir, mada je anatema nešto što se ne može „skinuti“, jer je delo Duha Svetoga. Od anateme se može ukloniti samo onaj ko se vraća pravoslavlju. Znajući sve ovo, valjalo bi da naši episkopi i teolozi na svaki način rade protiv lažne unije sa monofizitima – Koptima, Jermenima, Etiopljanima, Sirijcima, Malbarcima i drugima, sve dok se ne pokaju i ne postanu pravoslavni. Nijedan monofizitizam nije pravoslavan, bilo da je reč o radikalnom monofiziti Julijanu Halikarnasom, koji je govorio o „nebeskom telu Hristovom“, bilo da je reč o monotelitskoj zabludi Pira i Sergija, koji su Hristu pripisivali samo jednu volju – Božansku.
CARIGRADSKA PATRIJARŠIJA – VOŽD EKUMENIZMA
Ne treba gubiti iz vida činjenicu da su predstavnici nekih crkava ogrezli u ekumenizmu. Od patrijarha Meletija Metaksakisa naovamo, Carigradska patrijaršija je perjanica ekumenskih akcija, što je donelo mnogo bolnih raskola svetskom pravoslavlju. Carigradski patrijarh Atinagora je bio blizak prijatelj rimskog pape. Javna je tajna da se dve hiljade Grka u Istambulu održava pre svega zahvaljujući novcu Zapada – od SAD do Vatikana, a da se zauzvrat daju „dobre usluge“ koje se već graniče sa izdajom najelementarnijeg pravoslavnog stava: da je naša crkva Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska. Carigrad je pravo da bude „prvi među jednakima“, dobio na osnovu toga što je bio grad vizantijskog cara, zaštitnika pravoslavne pobožnosti u vaseljeni; otac Aleksandar Šmeman sa pravom upozorava u svojoj knjizi „Crkva, svet, misija“, da je Carigrad od 1453. Istambul Veliki broj vladika u sadašnjem Carigradu su episkopi bez eparhija i bez naroda (episkopi maloazijskih mesta, kakva su Filadelfija, Pergam, Tijatira itd, samo su titulonosci). Mi razumemo ljubav Grka prema Carigradu, ali važniji je nebeski Jerusalim. Od kad je na tronu patrijarh Vartolomej, carigradska patrijaršija je inicirala čitav niz protiv-pravoslavnih delatnosti.
Najopasnija je tzv. „Balamandska unija“ sa papistima iz 1993, u čijem dokumentu je rimokatolička jeres priznata za crkvu-sestru, a njeni sakramenti dovoljnim za spasenje.
Takođe, Carigrad ima nameru da preuzme sva svetska rasejanja, i stavi ih pod svoju kontrolu, što se naročito snažno videlo 1996. prilikom sukoba sa Moskovskom patrijaršijom oko pravoslavnih vernika u Estoniji. Ako se tako nastavi, moglo bi se desiti da srpska crkva ostane bez eparhija u dijaspori.
U časopisu „Episkepsis“, br. 512/1994, čuveni ekumenista Carigradske patrijaršije, prota Georgije Cecis, u članku o odnosima Moskovske patrijaršije i ekumenskog pokreta, piše:
„Ne treba zaboraviti ni tu činjenicu da napuštanje ekumenizma od strane Ruske crkve, pod pritiskom borbenih fundamentalista, ne samo da je vodi u izolaciju, nego će se i završiti time što se podmenuti klip u točkove odgovornog svedočenja i delatnosti u svetu“. Carigrad je takođe na čelu pokreta za uniju sa monofizitima.
DVE STRUJE U MOSKOVSKOJ PATRIJARŠIJI
Što se Moskovske patrijaršije tiče, u njoj je prisutan sukob dve struje: predanjske, koju je odlučivao mitropolit, sankt-peterburški i ladoški Jovan i „obnovljeničke“, „nikodimovske“, čiji je glavni predstavnik mitropolit smolenski Kiril (Gudnajev), poznati ekumenistički delatnik. Godine 1994, na velikom Saboru Ruske pravoslavne crkve pobedila je struja mitropolita Kirila. Naročito je ekumenska delatnost razvijena u Peterburgu. Prema pisanju „Pravoslavnog hrišćanstva“ (1996, broj 26), u toku prošlogodišnje rimokatoličke „nedelje ekumenizma“, održano je osam ekumenskih molitava – u katoličkoj seminariji i u peterburškoj duhovnoj akademiji. Na čelu mitropolije je mitropolit Vladimir, poznati delatnik Svetskog saveza crkava, miljenik pokojnog mitropolita Nikodima.
Što se mitropolita lenjingradskog, Nikodima, tiče, za njega se najzad saznalo ko je i šta je bio. Jesenji broj rimokatoličkog časopisa „Nacionalni katolički izveštač“, za 1996, objavio je da je pokojni mitropolit, čelnik ekumenskog pokreta Ruske pravoslavne crkve, imao instrukcije pape Pavla šestog o širenju papizma u Rusiji, i da je bio tajni katolički biskup takozvanih „katakombnih rimokatolika“, koji su se skrivali pod maskom pravoslavnih. Umro je na papinim rukama.
Prema tome, kada se Srpska pravoslavna crkva bude savetovala sa drugim crkvama, ne treba da zaboravi ni ove činjenice. Treba se pre svega savetovati sa Velikim Arhijerejom Hristom, i sa svetim episkopima na nebesima: od Svetih Apostola, preko Svetog Ignjatija, i Polikarpa, Svetog Irineja Lionskog i Kiprijana Kartaginskog, Sveta tri jerarha, do Svetog Marka Efeskog i svetog mitropolita solunskog Grigorija Palame. Treba pitati Svetog Savu i Svetog Arsenija, Svetog Vasilija Ostroškog i Svetog Nikolaja Srbskog…
Sve više mladih iz jedne severne eparhije u Srbiji odlaze u Grčku, ponovo se „krštavaju“ prihvataju jurisdikcijsku vlast starokalendarskog ekstremiste Hrizostoma, i tako postaju „ziloti“. Kada bi naša crkva zauzela jasan i odlučan stav povodom ekumenskih zabluda, ovakva pojava bi bila isključena.
Došlo je vreme da se Srpska pravoslavna crkva seti reči Svetog apostola Hristovog Pavla, koji kaže: „Čoveka jeretika po prvom i drugom savetovanju kloni se, znajući da se takav izopačio i greši; samog je sebe osudio“ (Poslanica Titu, 3, 10-11).
(Broj 210, 24. decembar 1997) POGLEDI
Autor: Vladimir Dimitrijević
Da se zna za Australiju,Vladika Luka(Kovacevic)izbbrisao je Srbe iz Svetske Organizacije Crkvi,a beztasni Vladika Irinej(poznati kao Silver Fox)oce da nas uclani!
Шта хоће, па учланио је. Друг Мирко Добријевић је равноправни члан централног комитета те антихристове лажицркве.
Znaci Silver Fox(Srebrena Lisica) nas uclanio,on odlucio!
… [Trackback]
[…] Read More on to that Topic: novinar.de/2007/10/11/ekumenizam.html […]
… [Trackback]
[…] Info to that Topic: novinar.de/2007/10/11/ekumenizam.html […]