logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: новинарство    3.375 пута прочитано    Датум: 10.10.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Koje bre neistine?! Koje?!Kada čovek pročita tekst umirovljenog vladike g. Atanasija (Jevtića) – „LITURGIJSKI MIR I JEDINSTVO U NAŠOJ CRKVI“, ne zna šta će pre – da li da se nasmeje od muke, ili da od muke zaplače?!

Tekst pisan povodom zajedničkog (sabornog) služenja 12 episkopa SPC u nedelju po Rođenju Presvete Bogorodice, a pred Krstovdan, u manastiru Ćelije u selu Leliću kod Valjeva, kojom prilikom je osveštan i temelj crkve-zadužbine prepodobnog Avve Justina Ćelijskog, od samog početka donosi nekoliko neistina, da bi se u daljem toku pomenutog teksta po ko zna koji put provuklo i puno napada na neke neznavene (omiljeni izraz umirovljenog episkopa g. Atanasije /Jevtića/) pravoslavne pojedince, monahe, arhiepiskope…

Šta je nego neistina kada umirovljeni episkop g. Atanasije (Jevtić) u jednom delu svog teksta kaže:

„Božanska Liturgija, služena u manastirskom dvorištu, prava nebozemna Mistagogija Svete Evharistije,… protekla je u najboljem skladu i redu, u Liturgijskom miru i zajedništvu vere…“. I dalje, u narednom pasusu: „Zaista, ovde su molitve Sv. Nikolaja i Ave Justina, učinile da se vidljivo i opitno ostvaruje njihova želja i molitva: ‘da se Srbi slože, obože i umnože’ – i duhovno i telesno, i istorijski i eshatološki…“

I sve bi bilo u redu samo da je umirovljeni episkop g. Atanasije (Jevtić) u svom tekstu o „liturgijskoj simfoniji i miru…“ zabeležio i događaje koji su prethodili Svetoj Liturgiji o kojoj je sa toliko hvalospeva pisao. A šta se toga dana događalo videli su i mnogi pravoslavni Srbi koji su u Lelić došli da se duhovno okrepe.

Pa su tako pravoslavni Srbi u Leliću mogli da vide umirovljenog episkopa g. Atanasija (Jevtića) kako se pre Svete Liturgije „umilnim i ljubveobilnim“ tonom obraća arhimandritu Venijaminu, igumanu manastira Preobraženje, pokušavajući „bratski“ da ga ubedi kako će on (arhimandrit Venijamin) morati da ga sluša i služi onako kako mu on (umirovljeni episkop g. Atanasije /Jevtić/) naloži.

I ne samo to, kasnije umirovljeni vladika g. Atanasije (Jevtić), po rečima prisutnih, pokušava da ubedi i neke od prisutnih episkopa da toga dana, kada već neće da ga poslušaju i služe po novom, služe Svetu Liturgiju pola-pola, a ne sasvim po starom. I o svim tim događajima koji su prethodili Svetoj Liturgiji u Leliću naša crkvena javnost mogla je da se obavesti čitajući postove na nekim od pravoslavnih foruma, čak i na ovom, slušajući neke od očevidaca događaja… svuda samo ne i u tekstu umirovljenog episkopa g. Atanasija (Jevtića).

Zašto je to tako?

Muči li to savest umirovljenog episkopa g. Atanasija (Jevtića) zbog svega onoga što je toga dana rekao pojedinoj braći u Hristu, zbog svega onoga što je uradio, pa skrhan bolom i stidom zbog takvih svojih neznavenih postupaka, on ih (svoje postupke) jednostavno prenebregava. Ćuti o njima, jer se postideo?! Iskreno, ja lično ne mislim da je te događaje koji su prethodili Svetoj Liturgiji umirovljeni episkop g. Atanasije (Jevtić) prećutao zato što ih se stidi. Pre bih rekao da o njima nije pisao iz sasvim drugih razloga.

Ali, ja ovom prilikom ne želim da se zadržim kod tih događaja koji su prethodili Svetoj Liturgiji u Leliću. Već je javnost dovoljno upoznata sa njima. Ono na čemu bih zadržao pažnju su pojedini delovi gore pomenutog teksta umirovljenog episkopa g. Atanasija (Jevtića), u kojima umirovljeni episkop g. Atanasije (Jevtić) u svom poznatom stilu deli lekcije pojedinim svojim neistomišljenicima. Ponovo je umirovljeni episkop g. Atanasije (Jevtić) prozvao oca Petra (Peru „Sikirčeta“, kako ga on zove) Denkovačkog, zatim Vladimira Dimitrijevića, J. Srbulja, čak je pisao i o nepravoslavnim shvatanjima blaženopočivšeg arhiepiskopa Ruske Zagranične Crkve Averkija (Tauševa) Džordanvilskog, oca Serafima Rouza…

Nije mi želja, takođe, da branim prozvane Dimitrijevića i Srbulja. Dovoljno su mudri da se od ovakvih napada odbrane sami. Samo želim da se osvrnem na deo teksta umirovljenog episkopa g. Atanasija (Jevtića), u kome on proziva blaženopočivšeg arhiepiskopa Averkija Džordanvilskog. Prvo bih prepisao jedan deo iz predgovora knjizi „SVETA REVNOST“, u kome se govori o arhiepsikopu Averkiju. Sad, nisam siguran da će se umirovljenom episkopu g. Atanasiju (Jevtiću) dopasti što je potpisnih sledećih redova Mladen Stanković, ali to je već njegov problem.

Kao učenik Arhiepiskopa Teofana Poltavskog, kome je duhovni otac bio svetitelj Teofan Zatvornik, Arhiepiskop Averkije je baštinio predanjska svetootačka shvatanja i poglede svojstvene i drugim velikim duhonosnim nastavnicima kakvi su bili sv. Ignjatije Brjančaninov i sv. Jovan Kronštatski. Celoga života Arhiepiskop Averkije je istrajno ustajao u zaštitu Istine Pravoslavlja. Znao je da će ta Istina pobediti antihrista posle malo vremena njegovog carevanja na zemlji. „Jedino sveta revnost po Bogu, u Hristu“ – pisao je – „treba da rukovodi nama u svim našim delima i postupcima.“ Ovoga načela držao se do dana kada je počinuo…
U poslednja vremena istinski apostoli Hristovi umiraće ili ginuti kao u prva: smiraj sunca sličan je zori. I do samog tog vremena od tananih iskušenja i podvala koje su već među nama čuvaće nas plamene reči Arhiepiskopa Averkija. On je stajao pred bujicom otpadništva i nije se pokolebao. „Krotost i smirenje nisu isto što i beskičmenjaštvo,“ – govorio je – „jer oni se ne saginju pred otvorenim zlom.“

I da vidimo šta to umirovljeni episkop g. Atanasije (Jevtić) zamera arhiepiskopu Averkiju (Tauševu). Tako u jednom delu svog teksta „LITURGIJSKI MIR I JEDINSTVO U NAŠOJ CRKVI“ umirovljeni vladika g. Atanasije (Jevtić) piše, prozivajući pritom uredništvo pravoslavne izdavačke biblioteke „Obraz Svetački“: „… u kojima se uglavnom nekritički prevodi i još nekritičkije komentariše, mahom sa engleskog i ruskog, mnogo šta spornog sadržaja i kvaliteta, od Serafima Rouza do Aep. Averkija, i gde su prezentirana zbrkana, haotična, a negde i direktno nepravoslavna shvatanja (npr: Averkijeve tvrdnje da se ‘može i treba za vreme Liturgije koristiti Molitvenik sa ličnim molitvama’; ili ‘ne služiti sa Grcima koji imaju novi kalendar’; ili sporni stavovi Rouza o ‘zagrobnom životu’;…“.

Pretpostavljam da kada umirovljeni episkop g. Atanasije (Jevtić) piše o „Averkijevim tvrdnjama…“ misli na knjigu koja je u biblioteci „Obraz Svetački“ izašla pod nazivom „BLAGOSLOVENO CARSTVO OCA I SINA I SVETOGA DUHA“, a koja se jednim delom sastoji od odgovora arhiepiskopa Averkija (Tauševa) na pitanja vernika Ruske Zagranične Crkve, koji su svojevremeno izlazili u časopisu „Pravoslavnaja Rus“ (kako stoji u prevodu predgovora ruskog priređivača pomenutih pisama arhiepiskopa Averkija svojoj pastvi). Inače, pitanja i odgovori na njih su u časopisu počela da izlaze od 1958. godine.

Listajući i čitajući (s pažnjom) pomenuta pitanja i odgovore, naišli smo na zanimljive detalje. Tako, recimo, u odgovoru na pitanje pod rednim brojem 188 stoji sledeće:

188. pitanje: 12. decembra po starom kalendaru, na dan Svetog Spiridona, a 25. decembra po novom – Grci praznuju Božić i pozivaju naše sveštenike da služe sa njima. Mogu li naši sveštenici da prihvate takav poziv?
Odgovor: Ne mogu nikako. Naša Crkva nije prihvatila novi kalendar, pa je takvo služenje za naše sveštenike potpuno neumesno. Novi kalendar su kod Grka uveli neprijatelji svetog Pravoslavlja sa nesumnjivim ciljem da unesu nered i podele među verujuće, što su i postigli. Sve do danas oko jedne trećine stanovništva Grčke ne prihvata novi kalendar i tamo se zbog ovoga već više od 39 godina vodi žestoka borba.
Prihvatanje novog kalendara u celini, sa praznovanjem i Vaskrsa po novom kalendaru, predstavljalo bi grubo narušavanje 7. pravila Svetih Apostola, i grčka crkvena jerarhija na to ne bi pristala. Stoga je i smišljena „kompromisna“ reforma – praznovanje svih praznika po novom kalendaru, osim Vaskrsa, koji Grci i dalje praznuju po starom kalendaru. Ovo je naravno samo lukavi „trik“ neprijatelja svetog Pravoslavlja, čiji je cilj da naruše mir i jedinstvo u Pravoslavnoj Crkvi putem uvođenja svakojakih modernističkih reformi u „duhu vremena“, i da tako potkopaju autoritet i životvornu silu svetog Pravoslavlja.

I ja se samo pitam, šta je (bogoslovski) sporno u odgovoru arhiepiskopa Averkija? Kao što se pitam zašto umirovljeni episkop g. Atanasije (Jevtić) nije u svom tekstu preneo čitavo pitanje i čitav odgovor, pa na osnovu toga ponudio svoj bogoslovski odgovor na nepravilnost koja se provlači u učenju arhiepiskopa Averkija?!

Ipak, zanimljivija je tvrdnja umirovljenog episkopa g. Atanasija (Jevtića) da arhiepiskop Averkije tvrdi kako se „može i treba za vreme Liturgije koristiti Molitvenik sa ličnim molitvama…“. Evo šta o tom problemu, u svojim odgovorima, piše arhiepiskop Averkije.

37. pitanje: Da li je dopušteno pratiti bogosluženje po sopstvenom moliveniku?
Odgovor: Ovo pitanje često izaziva nedoumicu. Šta može biti loše u tome da neko prati bogosluženje po sopstvenom molitveniku? Glavni zadatak verujućih kada dođu u hram, jeste da svesno učestvuju svojom molitvom u bogosluženju koje se obavlja, ne samo „jednim srcem“, nego i „jednim ustima“, što se postiže tamo gde peva sav prisutan narod. Na svaki način se treba potruditi da ovo svenarodno pevanje bude obnovljeno u našim pravoslavnim hramovima, a ne mogu svi da pevaju bez molitvenika, ako molitvene reči ne znaju napamet.
Bolje je pratiti bogosluženje po molitveniku, nego dolaziti u hram i ravnodušno stajati, ne shvatajući šta se događa i sa nestrpljenjem očekujući kraj bogosluženja, kako to čine – avaj! – mnogi savremeni pravoslavni hrišćani, koji od svog sveštenika zahtevaju da sve više i više skraćuje bogosluženje, čiji sadržaj ne znaju i ne shvataju, pa stoga i ne cene.

181. pitanje: Može li laik da prati bogosluženje u crkvi prema svom službeniku ili molitveniku?
Odgovor: Ne samo da može, nego je to i pohvalno, ako pogoduje boljem usredsređivanju na molitvu. Laiku samo ne priliči da u tom cilju upotrebljava „Službenik“, koji je namenjen isključivo sveštenoslužiteljima. U „Službeniku“ se nalaze tajne molitve koje čita sveštenik kada tvori Svetu Tajnu, a mirjanin ne treba da ih čita, jer on nema pravo da se moli rečima tih molitava.

189. pitanje: Na kraju molitvoslova izdatog od strane Sveto-Trojickog manastira 1959. godine, u odeljku pod naslovom „Kako se treba moliti u crkvi“ u 2. paragrafu piše: „Pravoslavni hrišćani pri ulasku u sveti hram osenjuje sebe krsnim znamenjem, celiva ikone i poklonivši se desno i levo staje na mesto, gde sluša psalme i molitve koje se čitaju u crkvi, ali ne govori u sebi sopstvene molitve, niti čita po knjizi odvojeno od crkvenog pojanja, jer takve osuđuje sveti Apostol Pavle kao one koji se uklanjaju od crkvenog sabranja (Jev. 10, 25).
Međutim, u vašem odgovoru na pitanje br. 181.:“Može li laik da prati bogosluženje u crkvi prema svom molitveniku?“ dat je odgovor: „Ne samo da može, nego je to i pohvlano, ako pogoduje boljem usredsređivanju na molitvu“. Zar to nije protivrečnost? I zar nije ispravnije uputstvo Molitvoslova?
Odgovor: Tu nema nikakve potivrečnosti. Uputstvo Molitvoslova ima u vidu, kako je tamo jasno rečeno, čitanje „sopstvenih“ molitava, „odvojeno od crkvenog pojanja“.
U Crkvi se savršava zajedničko bogosluženje – te se svi verujući mole istovremeno za jedno isto, a ne svako odvojeno, svojom sopstvenom molitvom. Ova misao jasno je izražena u svešteničkom vozglasu na Božanstvenoj liturgiji: „I daj nam da jednim ustima i jednim srcem slavimo i pevamo prečasno i veličanstveno Ime Tvoje…“. Ko se moli svojom odvojenom molitvom, bilo u umu ili po knjizi, svejedno, taj narušava ovo opšte molitveno jedinstvo i samim tim potpada pod osudu svetog Apostola Pavla. Ali onaj ko ne želi da bilo šta propusti i teži ka tome da dobije što veću duhovnu korist, pa samim tim i molitveno raspoloženje – taj svakako ne samo da ne greši, nego naprotiv zaslužuje pohvale za svoju usrdnost, tim pre što je kod nas, na žalost, i čitanje i pevanje često nerazgovetno.
Ideal pravoslavnog hrišćanskog bogosluženja sastoji se u tome, kako smo jednom isticali, da svi koji se mole učestvuju u njemu, jer se iz samog teksta našeg bogosluženja vidi da na vozglase sveštenoslužitelja treba da odgovaraju svi prisutni („mi“ ili „narod“, kako stoji u našim bogoslužbenim knjigama). No, pošto je teško pa čak i nemoguće zahtevati od svih da napamet znaju sve naše crkvene pesme, onda je korišćenje knjiga neizbežno, pa smo upravo zato i izdali naš takozvani Veliki Zbornik, koji je prvi put objavljen još u Karpatskoj Rusiji, gde je sačuvan pomenuti običaj iz starine – da na bogosluženju pevaju svi.

221. pitanje: U jednom duhovnom časopisu pročitala sam kako u crkvi nije dopušteno da se u sebi čitaju sopstvene molitve, kao ni pravoslavne molitve po knjižicama, odvojeno od crkvenog pojanja. Kada se molim na Liturgiji, koju dobro poznajem, onda mi druge molitve nisu potrebne, ali sa svenoćnim bdenijem je druga stvar: na svenoćnom bdeniju se sve čita tako brzo i nerazgovetno, da se ne može uhvatiti smisao molitava. Potrebno mi je da čitam u sebi makar Isusovu molitvu, što mi je duhovnik ranije i dopuštao. On mi je rekao kako je jedan svetitelj (zaboravila sam ime) govorio da „ako u crkvi ne razumete ono što se čita, treba da čitate molitvu Isusovu“. I šta sad? Znači, ne mogu da idem na svenoćno bdenije ako ne razumem šta se čita? Ranije sam čitala druge molitve i moja pažnja se nije rasejavala.
Negde sam pročitala da je otac Jovan Kronštatski čak i za vreme Liturgije dodavao i čitao sopstvene molitve. Da li to znači da se on odvajao od crkvene zajednice? Objasnite mi, molim Vas, šta da radim? Ako je grešno čitati po knjižici ono što ne čujem i ne razumem u čitanju, ako je grešno čitati u sebi molitvu Isusovu kada ne razumem i ne shvatam ono što se čita u pevnici, šta da radim? Zar da zbog tog greha uopšte ne idem u hram Božiji? Molim Vas da mi odgovorite u vašem časopisu.
Odgovor: U hramu se obavlja zajedničko bogosluženje. To je – zajednička molitva svih verujućih, koji se u toj zajedničkoj molitvi duhovno sjedinjuju radi jednog istog – svojih zajedničkih duhovnih i telesnih potreba. Zato nepravilno postupa onaj ko, dolazeći u hram na bogosluženja, ne želi da učestvuje u toj zajedničkoj molitvi, koja treba da se obavlja „jednim ustima i jednim srcem“, nego se moli sam za sebe, odvojeno od opštecrkvene molitve. Samo u tom smislu je u pravoslavnom hramu zabranjeno zasebno moljenje, svojim „sopstvenim molitvama“, po molitvenim knjižicama, kako je to, na primer, prihvaćeno kod rimokatolika, koji ne učestvuju u zajedničkoj crkvenoj molitvi, kao mi, pravoslavni. Ali pratiti bogosluženje po takozvanom „Velikom Zborniku“ ili po drugim bogoslužbenim ili molitvenim knjigama, koje u sebi sadrže bogosluženje, to naravno nipošto nije za osudu, nego je, naprotiv, pohvalno, jer mi za vreme bogosluženja i treba pažljivo da pratimo ono što se čita i peva, i da se molimo istim onim rečima kojima se moli čitava crkva. Tim pre ovo je prirodno onda kada je čitanje ili pojanje nerazgovetno. Jer svi mi, pravoslavni verni, treba svesno da učestvujemo u bogosluženju, na šta jasno ukazuje i naš Tipik kada kaže da u odgovoru na vozglas sveštenika „mi“ ili „narod“ odgovaramo: „Amin“, ili „Gospodi pomiluj“ i drugo. Takođe, prema jasnom smislu uputstava Tipika, kaoo i prema samoj ideji našeg bogosluženja, koje predstavlja „zajedničko delo“, u crkvi zapravo ne treba da peva hor, kao nešto što je potpuno odvojeno od onih koji se mole, nego svi koji se mole. To je sve do skora praktikovano u Karpatskoj Rusiji, kao nasleđe Tipika koje se sačuvalo od starine, i to uz neizbežno korišćenje odgovarajućih molitvenih knjiga kao što je „Veliki Zbornik“, jer je nemoguće očekivati i zahtevati da svi koji se mole znaju crkvene pesme napamet.
Dakle, treba da bude jasno da je čitanje sopstvenih molitava po molitvenicima za vreme bogosluženja – jedno, a praćenje toka bogosluženja prema bogoslužbenom tekstu – nešto sasvim drugo. I koliko je prvo za osudu, toliko drugo zaslužuje samo pohvale i ohrabrenja.
Sasvim je dopustivo da se prilikom nerazgovetnog čitanja i pevanja u sebi govori Isusova molitva, tim pre što po Tipiku ovom molitvom čak mogu da budu zamenjeni svi oblici dnevnog bogosluženja, kako je objašnjeno u Poretku čitanja Psaltira. Samo po sebi trebalo bi da bude jasno, da je bolje govoriti u sebi Isusovu molitvu, nego, ne razumejući ono što se čita i peva u pevnici, dozvoliti svome umu da bludi ko zna gde. Um koji ničim nije zauzet, prirodno se predaje rasjeanosti, a to je već nesumnjivo težak greh.

I ja ponovo ne mogu a da se ne zapitam – šta je sporno u ovim odgovorima? Gde to, kako tvrdi umirovljeni vladika g. Atanasije (Jevtić), arhiepsikop Averkije zagovara da se za vreme Liturgije može koristiti Molitvenik sa ličnim molitvama, a da se pritom to radi suprotno pravoslavnoj bogoslužbenoj tradiciji? Da je umirovljeni episkop g. Atansije (Jevtić) hteo da bude makar za nijansu pravedniji i on sam bi na sve ove odgovore arhiepsikopa Averkija mogao (i morao) da odgovori sa jednim glasnim: Amin!. Da je umirovljeni episkop g. Atanasije (Jevtić) hteo da bude makar za nijansu čojstveniji i pravdoljubiviji, on bi svoje tvrdnje o „izvesnoj nepravoslavnosti“ arhiepiskopa Averkija sročio drugačije nego kako je to uradio u svom tekstu, i te svoje tvrdnje branio bi argumentovanije, pod uslovom da postoje takvi argumenti. Jer, onako kako je on brutalno kratko (odokativno) izneo svoje mišljenje o (ne)pravoslavnosti jednog priznatog pravoslavnog revnitelja, onima koji nisu čitali ništa od pisanih bogoslovskih radova arhiepiskopa Averkija Džordanvilskog ostalo bi samo da prozivaju sve one kojima je arhiepiskop Averkije uzor u revnosti.

Takođe, čedima umirovljenog episkopa g. Atanasija (Jevtića) ostalo bi, posle ovih njegovih tvrdnji o pojedinim nepravoslavnim stavovima arhiepiskopa Averkija (Tauševa), da likuju nad još jednom „retoričkom“ i „bogoslovskom“ pobedom svog gurua u odnosu na svoje bogoslovske neistomišljenike i protivnike. Moje je mišljenje da bi i oni i njihov guru, posle svega napisanog o arhiepiskopu Averkiju u tekstu „LITURGIJSKI MIR I JEDINSTVO U NAŠOJ CRKVI“ u stvari trebalo da plaču. Od sramote.

I ne samo to. Ako se pažljivije udubimo, u ovde navedenim odgovorima arhiepiskopa Averkija svojoj pastvi naći ćemo (u odgovoru na 189. pitanje) i sledeću rečenicu:

„Ko se moli svojom odvojenom molitvom, bilo u umu ili po knjizi, svejedno, taj narušava ovo opšte molitveno jedinstvo i samim tim potpada pod osudu svetog Apostola Pavla.“

Vratimo se na trenutak događaju od pre nekoliko nedelja. U Leliću se sakupilo 12 vladika SPC. Neki su došli jer su bili pozvani od strane domaćina, vladike valjevskog g. Milutina. Neki od vladika su došli nepozvani, to jest sami su se pozvali. I ta njihova revnost da toga dana svojim prisutvom uveličaju pomenuti događaj je za svaku pohvalu. Kao što je za svaku osudu (po razumu) to što je umirovljeni episkop g. Atansije (Jevtić) već i pre početka Liturgije hteo da zavodi neki svoj red, ne poštujući tom prilikom domaćina kod koga je nenajavljen banuo. Počeo je da proziva domaćinove uredno pozvane goste, zahtevao da se služi onako kako on kaže, ne vodeći pritom računa o sabornom jedinstvu. Hteo je da se stavi iznad sabranja! Pokušao je da naruši saborno molitveno jedinstvo i time je, kako to lepo stoji u citiranom odgovoru arhiepiskopa Averkija (Tauševa), „potpao pod osudu svetog Apostola Pavla!“. Da ne ponavljam ovom prilikom prekrajanje pojedinih tropara od strane umirovljenog episkopa g. Atanasija (Jevtića), što su primetili i pojedini arhijereji SPC! Pod čiju li, i kakvu, osudu spada to delo?

I nije ovo prvi put da umirovljeni episkop g. Atanasije (Jevtić) pokušava da uvede neki svoj red (svoj Tipik), čak i onda kada ga niko na to ne tera, još manje moli. Elem, kako je jednom prilikom besedio jedan naš poznati arhimandrit, postoji zanimljiva priča o susretu (jednom od mnogih) u to vreme jeromonaha Atanasija (Jevtića) i Avve Justina Popovića u porti manastira Ćelije. Ima tome trideset i kusur godina.

Sedeli tako posle jedne Svete Liturgije u Ćelijama i divanili prepodobni Avva Justin, jeromonah Atanasije (Jevtić) i mati Glikerija, igumanija Ćelijska. Kako je u to vreme jeromonah Atanasije (Jevtić) bio na privremenom radu (=učenju) u inostranstvu, tačnije rečeno Grčkoj, hteo je on da neka svoja zapažanja o Liturgiji iznese prepodobnom Avvi Justinu i mati Glikeriji. I kako nije smeo da se obrati direktno Avvi Justinu, on je, onako izokola, blago prebacio (tada još uvek nije bio tako brutalan) mati Glikeriji za korišćenje zvonca tokom Liturgije. „Mati, šta će vam ona zvonca tokom Dostojno jest jako vo istinu… Deluje isuviše katolički… U Grčkoj toga nema…“.  I nije stigao da produži dalje. U dijalog se umešao prepodobni Avva Justin koji je svom gostu kratko i precizno odgovorio: „Oče Atanasije, nemojte tuđ Tipik da unosite u našu kuću!“. Izgleda da lekcija prepodobnog Avve nije bila od koristi mladom jeromonahu, potonjem umirovljenom episkopu SPC, g. Atanasiju (Jevtiću).

I da završim ovo pisanije o arhiepiskopu Averkiju (Tauševu) Džordanvilskom rečima (ispravnije napisano – njihovim mišljenjem o njemu i njegovom pravoslavnom bogoslovlju) nekih od njegovih savremenika. Nadam se da će sledeći citati pomoći umirovljenom episkopu g. Atanasiju (Jevtiću) da se makar malo spusti sa („bogoslovskih“) visina na kojima se trenutno nalazi. Bolje bi bilo po njega da se smireno spusti, nego da gordo padne. Ti padovi umeju da budu tako strašni, i tako bolni.

„Kroz svoje opomene i pouke, neprolazne po značaju, Arhiepiskop Averkije je umeo da do našeg pokolenja prenese duhovni ‘plašt’ svojih velikih učitelja, Arhiepiskopa Teofana Poltavskog i Sv. Teofana Zatvornika. Običan čovek ne bi mogao da bude dostojan tog plašta, kojeg je on primio baš kao negda Jelisej od Ilije.“ – o. Damaskin Kristensen -

„Arhiepiskop Averkije je bio jedan od poslednjih gorostasa Pravoslavlja, i to ne samo u okvirima Ruske Zagranične Crkve, pa čak i samog ruskog Pravoslvlja, nego celine Vaseljenskog Pravoslavlja u dvadesetom veku. Mi smo tako navikli na njegove plamene reči, usmerene protiv odstupništva našega vremena, da nismo ni primetili kako je on bio gotovo jedini jerarh iz svih pravoslavnih Crkava, na kome god jeziku da su pisali, koji je s takvom smelošću i iskrenošću ustajao u zaštitu Istine svetog Pravoslavlja…
Zaista, nema prepodobnih u našem žalosnom veku. Ali ako i ne vidimo više među nama takvu istrajnost za istinu, ipak – njegovo je učenje zauvek tu. I možda će ono da postane naša zvezda vodilja u sve mračnijim danima koji dolaze, danima koje je on predvideo, kada Crkva ‘bude morala da utekne u pustinju’ sličnu onoj o kojoj se govori u Otkrovenju. Za one koji iskreno žude za time da ostanu verni Pravoslavlju, nema verodostojnijeg glasa, od ‘zlatnih usta’ arhiepiskopa Averkija.“ – o. Serafim Rouz -

„Za odgovore na sva bogoslovska pitanja koja mogu da se pojave, obraćajte se vladiki Averkiju. Ja sa njim imam potpuno duhovno jedinstvo.“
- svetitelj Jovan Šangajski -

Da li bi, posle ovih bogoslovski jasnih reči svetog Jovana (Maksimovića) Šangajskog trebalo podsećati umirovljenog episkopa g. Atanasija (Jevtića) šta su o sv. vladiki Jovanu mislili naši sveti ugodnici – sv. vladika Nikolaj (Velimirović) Žički, i prepodobni avva Justin (Popović) Ćelijski?! Treba li dodati da su oni bili u duhovnom (i bogoslovskom) jedinstvu sa svetim Jovanom Šangajskim, a samim tim i sa arhiepiskopom Averkijem?! Pitam se samo kada će svojoj niski „neznavenih“ pojedinaca i arhijereja, umirovljeni episkop g. Atanasije (Jevtić) da pridoda i ovde spomenute svetitelje?

Što se tiče onog dela gde ovlaš govori o „Peri Sikirčetu“, ja nemam mnogo toga da dodam u odbranu usnulog u Hristu ugodnika Božijeg. Već su mnogi pre mene to znatno bolje učinili, navodeći mnoge njima poznate detalje iz života oca Petra Denkovačkog, a koji (detalji) dovoljno govore i o njemu (ocu Petru) i o onome ko ga proziva – umirovljenom episkopu g. Atanasiju (Jevtiću). Samo bih se nadovezao na brutalno nehajnu misao umirovljenog episkopa g. Atansija (Jevtića), izrečenu na poslednjem predavanju u Čačku (datum ne pamtim), gde on, provlačeći prste kroz svoju razbarušenu kosu, između ostalog kaže kako „danas svi nešto pišu, čak i tamo neki – Pera Sikirče“. Prevideo je pritom umirovljeni episkop g. Atanasije (Jevtić) da otac Petar Denkovački nije toliko pisao, koliko je prepisivao bogoslovski mudre svetootačke misli.

I sve te mudre svetootačke misli (mnoge od njih nalazio je u delima Sv. Nikolaja Žičkog i prepodobnog Avve Justina Ćelijskog), skupljene na jednom mestu, otac Petar hteo je da ostavi u amanet svojoj duhovnoj deci. Ali, da ostavimo sad po strani pisanje oca Petra. Njegovo bogoslovlje (o kojem umirovljeni episkop g. Atanasije /Jevtić/ može samo da sanja) bilo je protkano njegovim bogoživljem. To je ono što bode oči umirovljenom episkopu g. Atanasiju (Jevtiću) i još po nekim episkopima– novotarcima. Jer da taj čovek nije živeo podvižničkim i svetim životom, lako bi svoje brutalnosti o njemu izrečene mogao da brani umirovljeni episkop g. Atanasije (Jevtić). Ovako, samo još više potkopava svoj ionako slab ugled u jednom delu pravoslavne Srbije. Čak je i starac Pajsije Svetogorac oca Petra za života nazivao svetim čovekom. I to ne reda radi.

Ima jedna priča u životu oca Petra, koja je čak i našla svoje mesto u jednom romanu. Roman se zove „Milica“ i napisao ga je Momčilo Popović. Na 190-191. strani pomenutog romana govori se o jednom srpskom monahu (ocu Petru) na Atosu koji je godinama brinuo o jednom ruskom pustinjaku, ocu Anataliju (po priči samog oca Petra taj ruski monah zvao se Evgenije). Kako kod svetogoraca postoji pravilo da stvari upokojenog monaha nasledi onaj njegov brat koji je brinuo o njemu, desilo se da otac Petar nasledi ono što je otac Anatolije ostavio iza sebe. A to nešto bilo je ogromno bogatstvo u novcu i zlatu, za koje niko nije pretpostavljao, a još manje znao, da postoji. I tamo gde bi mnogi pali u iskušenje srebroljublja, otac Petar je pokazao svoju hristolikost. Sav novac upotrebio je za izgradnju hramova. Tako je tim novcem obnovio skit Stavronikita na Svetoj Gori, kao što je deo novca utrošio na uređenje još nekih svetogorskih manastira. Obnavljao je i crkve po Srbiji. Tim novcem obnovio je i zapusteli manastir Denkovac, kod Kragujevca, u kojem je i usnuo u Gospodu.

Toliko je otac Petar bio „loš“ i „neblagočestiv“ monah, da mu njegov nadležni i “smerni” vladika – posmrtne epitimije radi – nije ispunio poslednju želju. I to jednu najobičniju u najskromniju želju – da mu monaško opelo služe vladike: raško-prizrenski g. Artemije i banatski g. i Nikanor. To jest, episkop šumadijski g. Jovan umilostivio se da blagoslovi dolazak vladiki Nikanoru, dok je po pitanju episkopa raško-prizrenskog bio izričit – on (vladika Artemije) nije mogao da prisustvuje opelu oca Petra, još manje da služi. Šta je mogao vladika Artemije do da svoje nedolazak u Denkovac, na pitanja pojedinih duhovnih čeda oca Petra, pravda nagomilanim i neodložnim obavezama!…

I za kraj ja bih, ako je to moguće, postavio jedno pitanje umirovljenom episkopu g. Atanasiju (Jevtiću). Do mene je, nekim čudnim kanalima, umirovljeni vladiko g. Atanasije (Jevtiću), došla i informacija da ste se onoga dana u Leliću pozdravili sa svim prisutnim vladika, sem sa jednim. Rekoše mi moji prijatelji (to nisam uspeo da vidim) da vladiki banatskom g. Nikanoru niste prišli. Zaista se čudim zašto je to tako bilo, kada na sva zvona zvonite o „liturgijskom miru i jedinstvu u našoj crkvi“?!…
 

 

 

izvor: Svetootački pravoslavni forum Gazimestan

 




15 коментара у вези “Upakovane neistine jednog “vrhunskog” teologa -umirovljenika!?”
  1. Vladika Banatski Nikanor,je Srbenda!Na mnogaja leta cestiti Vladiko.I verovali ili ne,Valdiku Nikanora ne interesuju luksuzi ovoga sveta!Srbi AQustralije znaju!!!

  2. E pa upravo, i bas zbog toga sto znam da Atanasije laze, ja ga ne oslovljavam umirovljeni episkop. Jer smatram da ni jedan episkop onaj pravi ne laze. A oni koji lazu Atanasije, Amfilokvije, dva Djokica, Longin, tri Irineja, Kacavenda Vasilije, Jovan Maldenovic, i mnogi, mnogi drugi, ja takve ne smatram ni za obicne ******, vec za najgore bezdusnike i bezobrazike.

    E pa jos i upravo vise od toga, posto Atanasije laze ja njegove lazi ne citam. I bas upravo zbog toga sto Atanasije laze o dogadjaima, on laze i teoriji, i nauci. On laze uz veliku podrsku osalih lazova i prevaranata, kao i uz njegova miljenika Dzomica Velibora, koga je Atanasije istrenirao da bude pop, ja bih vise rekao poplava nego pop. I bas zbog toga se u poslednje vreme Velibor Dzombic, u njegoviom kritickim osvrtima predstavlja kao Goran Cirkovic. Goran koji drugima pripisuje ono sto je on u stvari Dzombic koji ima mnogo veze sa udbom, pa pokusava da zavara svoj trag. No pade veliki sneg i zveri pokazase otiske svojih sapa na tome snegu. Gladne pa posle da zalogaj za sebe potraze.

    Inace cast i cest piscu ovih redova ovde. Cestitam na revnosti i istinitosti.

    I jos jedan veliki pouk iz svega. Ne citajte ono sto pisu dokoni i umirovljeni neznabosci, poput Atanasija Amfilokvija Razdoruca, i mnogih drugih. Bolje je se napiti i otrezniti, nego njihova “dela” citati. Jer od njhovih nedela se samo rugoba dusi moze naneti. a kada se dusa naruzi, onda to nije isto kao kada se opijemo. Posle pijanstva covek postane trezan. A ruzna dusa ostaje do veka.

  3. Treba plakati nad svima Vama koji osudjejete cestite i svete vladike poput atanasija i Amfilohija. Docekali smo da nam o Liturgiji govore svi oni kojima se jos ni voda sa Krstenja nije osusila. Sramota!

  4. Светоотачки православни форум? Нисам знао да свети оци пишу на том форуму.

  5. УЗАЛУД СЕ ТРУДИТЕ *****, АТАНАСИЈУ НЕ МОЖЕТЕ НИШТА!!!

    Redakcijski komentar

    Kako je vreme u Bijeljini i okolini?!

    Urednik

  6. Поштована редакцијо, морамо ли на новинару.де трпети ове унијатске плаћенике чији коментари су по правилу само провокативни и бујају лажним оптужбама, а на чланак се ни не осврћу. По томе се лако препознаје школа антихристове тровачнице НЕверујем.орг Када год им чињеницама запушите губава и лажљива уста, они пренебрегавају те чињенице и једноставно или вређају или шаљу тек понеки глупи коментар који благе везе са темом нема.Биће лакше и Вама из редакције и нама читаоцима ако убудуће овакве коментаре не објављујете.
    Увреда је за све нас овде када доѕвољавате да се на чланак попут овога, који стаје у одбрану свете нам вере православне од расколника и јеретика, јављају духовна чада овога лажова и манипулатора и његовим методама, тј. лажима вређају све нас.
    Надам се да овим језуитским барабама то у будућности нећете дозволити.

  7. Svaka cast Stefane potpuno si upravu. U Srbiji se sve menja osim UDBE i sindikata tako rece jedan castan covek. Treba samo pogledati kako se potpisuje gospoda koja napada Vladiku Atanasija.

  8. Хвала Годподу да вам Атанасије не замера на вашим нападима већ вас још више воли. Зато га и не можете поднети, немате љубави нити ћете је икада спознати.

  9. Љубави се учимо свакодневно. У томе нам помажу примери Светитеља и угодника Божијих, попут Св.Јована Шангајског и они који се борише и они који се и даље боре да веру православну одрже не промењену и не окаљану, попут Архиепископа Аверкија и Серафима Роуза или рецимо Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Артемија и многих, многих других благочестивих клирика Свете Цркве Христове.

    Недао Бог да о љубави учимо од вас опадача и лажљиваца, и ваших лажљивих гуруа новатора, попут Атанасија, бившег епископа и активног расколника.
    Хвала Господу Милостивом што такву “љубав” какву ви проповедате нисмо спознали. Нека би Господ дао да се такве “љубави” и убудуће не дотичемо.
    Нама друга “љубав” осим Христа не треба, а ви се и даље љубите са јеретицима и зарад те јеретичке љубави стварајте раскол у Телу Господњем. Господ ће вам бити праведни Судија.

  10. Molim vas mene ne trbe vladika Atanssije da voli!

  11. Дивим се Вашој храбрости да стубове СПЦ називате расколницима. Нека нас Господ све управи на прави пут.

  12. О чему то говорите пријатељу, па ми овде стубове Цркве управо покушавамо да одбранимо од бахатих напада расколника. Сачувај Боже да их “ми” тако називамо.

    Заиста, нека би нам Господ дао храбрости да останемо и истрајемо на правом путу вере нам православне, и сачувао нас новотарија и обновљенаша.

  13. Boki oni su vec u Rimu!

  14. Покајте се!

  15. И ми им то драги пријатељу све време вичемо, али не чују и не желе да чују, већ и даље новотаре и изазивају расколе.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo