Вести

Broz je već bio otišao u svoja večna lovišta, na pomolu su bili prvi slobodni parlamentarni izbori, komunisti su se u Srbiji već bili udružili sa nacionalistima, sve je već počelo pucati po nacionalnim šavovima…

Gledao sam ih kako prvo sablažnjivo, a onda sve sigurniji u sebe, ulaze u džamije i crkve i ubrzo zauzimaju njene prve redove, dok su običnom verskom svetu ostavljali sve manje prostora u zadnjim redovima.

Prvo su pocepali komunističke knjižice (neki ih bogme i sačuvali, valjda, za „ne daj bože“), onda su ubrzo od udaljenih rodjaka dobili prve lekcije kako se valja ponašati u crkvi, i odmah su postali – vernici. Ubrzo nakon toga postali su najverniji vernici. Bog se, sablaznut, brzo prekrstio.

„Da li je Bog mrtav?“ – bilo je pitanje postavljeno u TIME magazinu 8. marta 1966-e godine. Pitanje je, naravno namerno, dramatizovalo tada već vladajuće mišljenje intelektualnih elita da je modernizacija neizbežno uništila vitalnost religije.

Nekoliko, tačnije osam, godina ranije Daniel Lerner u svojoj knjizi o modernizaciji Bliskog istoka iznosi saglasnost eksperata da je Islam bez odbrane pred najezdom duha modernizacije i brze urbanizacije u Egiptu i drugim arapskim zemljama.
Bog je medjutim, ćutao, čekao i dočekao.

Najprije je 1967-e pao vodja arapskog sekularizma Gamal Abdel Nasser nakon ponižavajućeg poraza u šestodnevnom ratu sa Izraelom, zatim je krajem sedamdesetih vlast u Iranu preuzeo Ayatollah Khomeini, uz Jimmy Cartera se u Americi na vrh liste utiajnih popeo evangelista Jerry Falwell. Onda je Ivan Pavle II svojom popularnošću i uticajem nadmašio sve. U Poljskoj su vodje pokreta „Solidarnost“ dobili snažnu podršku crkve, mudžahedini u Afganistanu su porazili sovjete, a 11-og septembra 2001-e su se teroristi obrušili na Pentagon i blizance New Yorka sa poslednjim rečima „Bog je veliki!“ Pobeda Hamasa na izborima u Palestinini, ili izbor 88 članova organizacije „Muslimanske bratstvo“ za egipatski parlament u 2005-oj su samo poslednji primeri te iste tendencije.

GALLUP-ovo istraživanje objavljenog prošle nedelje o ulozi religije, (radjeno inače u Sjedinjenim Državama i zemljama gde su muslimani velika većina), dokazuje da velika većina gradjana misli da religija treba da ima veliki uticaj prilikom pisanja zakona. Zanimljivo je za poredjenje da naprimjer u Egiptu (67%) i Pakistanu (59%) ispitanih misle da šerijat treba da bude JEDINI izvor za pisanje zakona, dok, naprimer u Turskoj taj stav izražava tek 9%. Isto tako, u Sjedinjenim Državama, svega 9% ispitanih misle da biblija treba da bude JEDINI osnov za pisanje zakona.

Imao sam priliku pre nekoliko dana razgovarati sa ekspertom američkog Hudson instituta o religiji i novinarstvu i o tome šta su to „religijske“ teme. Evo šta mi je, izmedju ostalog, rekao Paul Marshall: „Prije 40 godina svi su postavljali pitanje koja je vest religijskog karaktera, danas se pitaju koja vest nije religijskog karaktera!“ Sve danas ima svoju religijsku komponentu ili pak religijske korene. Od načina oblačenja, načina ponašanja, hrane, poslovnih prostora, sudova, energije, geografije….U Indoneziji čak, kaže Marshall, Ustav kaže da niko ne može biti ateista. Ne verovati u Boga je zabranjeno.

U Afganistanu je jedan urednik u nekim novinama postavio pitanje „zašto Islam treba da ima smrtnu kaznu za bogohuljenje?“ Bio je odmah optužen za bogohuljenje i da ne poštuje Boga. „Ma koliko to možda vama bilo čudno, ali nauka je dokazala da su veze izmedju ljudskih prava i slobode manje nego veze izmedju religijske slobode i slobode!“ – nastavlja Marshall.

Na prostoru bivše Jugoslavije veliki povratak religije se dogodio sa odlaskom Broza. Najpre su razne stranke tražile i dobile podršku od religijskih vodja da sruše komunizam, zatim je počelo prenošenje moštiju cara Lazara i sve ostalo je sledilo. Mnogi religijski lideri su igrali velike i pozitivne uloge, ali su mnogi dolevali ulje na vatru.

Bog je, dakle, pobedio. Nisam baš siguran da je presretan od koga sve dobija podršku ali je valjda od ljudskog roda na to već navikao.

Nenad PEJIĆ za RSE