logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Свет    Аутор: прота Матеја Матејић    639 пута прочитано    Датум: 7.10.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

GrobljePrišli smo mu bojažljivo. Skroman, jedva primetan, nenametljiv. Pred vama se prostire Nojštatski zaliv, sa kime je sudbinski povezan. Oko njega livade i pašnjaci. Grad je par kilometara udaljen.

piše Dr. Mateja Matejić, protojerej-stavrofor

Sakrio se ovde da u tišini samoće preživljava preživljeno i žali neprežalno. Svojom skromnošću uzbuđuje do jecaja. Svojom ćutljivošću grmi optužbu od ko-je celo biće drhti. A malo je reči, malo slova na njemu. U sredini: “7000 KZ, 3. 5. 1945″, a ispod toga, na postolju: “1939‡1945″.

Na levoj strani imena jedanaest nacija, počev od “American” (Amerikanci), a poslednje u tom redu “Jugosloveni”. Na desnoj strani imena dvanaest nacija, posled-nje od kojih je “Ukrajinci” poslednje i ništa više. Nema objašnjenja, nema žalbe, nema prebacivanja, nema pretnje. Spomenik samo čuva imena grupa stradalnika, a kako su se pojedinci zvali, nije na njemu zapisano. Sedam hiljada pojedinačnih tra-gedija, sedam hiljada smrti slio je spomenik u dvadeset i tri imena nacija, a dvadeset i tri imena ‡ u sebe. Radi toga izgleda i svirep, jer ne zna imena sedam hiljada be-zimenih žrtava, ne priča o svakom bolu posebno, ne jauče sedam hiljada jauka, već ih je sve slio u jedan strašan, nezaboravan, nemi jauk.

I ono “1939‡1945″ ispisano ispod “7000 KZ”! Obično se na spomenicima ispisuje trajanje života preminulog. Ovde je ispisano vreme umiranja onih čiju us-pomenu spomenik čuva. Hteli smo da nam priča o njihovom životu, da makar štogod o tome kaže. On je samo za smrt znao, poznavao je samo umiranje, i o tome nam je pričao.

KAKO SU UMIRALI

Umiranje je počelo 1939. godne. Po zatvorima i logorima smrti, po gasnim komorama, po poljima, svuda. I umirali su do poslednjeg dana, do nekoliko časova, nekoliko minuta pre onog momenta koji je trebao da im donese slobodu i život. Oni prvi, koji su umirali pet godina, bili su prežaljeni, možda i zaboravljeni. Nekada im se zavidelo, jer su se, smrću svojom, nasmejali živima, utekli od paklenog stradanja. NJihova smrt, beskrajno mučenička, ipak je bila posestrima slobode. Ali oni, koji su umrli ovde, nedaleko od spomenika, na domaku slobode, na nekoliko časova pred oslobođenje, najteže su umrli gledajući slobodu na domaku ruke a ipak nedostižnu.

Bilo je to u maju 1945. godine. Iz logora Neumgam‡24 bilo je prebačeno od 20. do 27. aprila 1945.godine preko 10.000 interniraca. Zatim su iz luke kraj grada Libeka brodovima “Atina”, “Kejp Arkona”, “Tilbek”, “Helmhorst”, i “Dojčland” bili prebačeni u Nojštatski zaliv. Posadu brodova su sačinjavali dečaci iz “Hitler-Jugend”. Na brodovima su bili postavljeni mitraljezi i protivavionski topovi. U utro-bama brodova, gusto nabijeni, bili su smešteni internirci. Bez vazduha, sa malo ili nimalo hrane, umirali su od iscrpljenosti, gladi i nedostatka vazduha. A iznad njih, na palubi, pevalo se i jelo do presitosti.

Englezi su 2. i 3. maja bombardovali luku Libek. Sa brodova u kojima su se nalazili internirci Nemci su otvarali vatru. Time je dat znak za početak besprimerne tragedije. Prvi je potopljen brod “Helmhorst”, zajedno sa svojim ljudskim teretom. 3. maja su preživeli pojedinci sa “Helmhorsta” dovedeni na brod “Atina”. U podne 3. maja saznalo se da je potopljen i brod “Tilbek” sa oko 3.000 interniraca. Brod je bio udaljen oko tri kilometara od Nojštatske obale. Malo je preživelih moglo do nje stići. Kažu da su i oni koji su uspevali da do obale doplivaju, poslednjom snagom glađu i mukama iscrpljenog tela, bili dočekivani kišom metaka.
U tri sata po podne, tog crnog 3. maja 1945. godine, samo dva sata pre ulaska britanske prethodnice u Nojštat, zapaljen je bombama i potopljen i brod “Kejp Ar-kon” na kome se nalazilo oko 5.000 interniraca. Obalska odbrana je mitraljirala sve one koji su pokušali da se plivanjem dočepaju obale. Kada su Englezi došli te noći, našli su ukupno 89 živih interniraca, zbijenih na olupini broda. To je sve što se spas-lo. Zatim je potopljen i brod “Dojčland” sa svojim ljudskim teretom.

Komandant broda “Atine” naredio je iskrcavanje. Za vreme iskrcavanja britanski avioni su opet nadletali i bombardovali. Bežao je ko je mogao i gde je znao. A kada je nastalo kratko zatišje, nastalo je i traganje sa pobeglim internircima. Vraćani su ka pristaništu gde je goreo brod “Atina” u kome se nalazilo još 1.500 robova. I upravo kada su Nemci doterali pohvatane begunce do pristaništa, u Nojštat je upala pre-thodnica britanske oklopne divizije. Sloboda je zakasnila. Stigla je upravo da sagleda poslednju olupinu koja je gorela i sobom osvetljavala užas tragedije zlosreć-nih interniraca.

POSLE DESET GODINA

Nešto više od deset godina posle tih događaja, u julu 1955, nas četvorica smo stajali na mestu tragedije. Došli smo da se Bogu pomolimo za pokoj duša nesretnika koji su nedaleko odavde, na dnu zaliva, počivali svoj večni san.

Sunce se već naslanjalo na vodu, bešumnu i toplu. Poslednji kupači su, umorno i neodlučno, navlačili odela. A mi smo stojali pred spomenikom ćutke, sa voštanicama u drhtavim rukama. Kupači su počeli da se okupljaju oko nas. Posmatrali su nas začuđeno. Ko zna, možda su neki od njih tek tada primetili spomenik po prvi put, a možda zaista nisu znali o tragediji koja se tu dogodila.

Stavio sam epitrahilj oko vrata i počeo “Blagosloven Bog naš… “, a glas mi je bio neposlušan, drhtav i isprekidan, jedva čujan. Pogled mi luta po nacijama urezanim u kamen, a misao uznemirava: nema imena pojedinaca, samo nacije. Belgijanci ‡ rimokatolici; Nemci ‡ protestanti; Jevreji. Možda ima i muslimana, a bezbožnika je sigurno bilo među žrtvama. Da se molim samo za pravoslavne? A duša iz mene govori: za sve, za sve! Mučenici, mukama i smrću su grehe iskupili. Verama podeljeni, smrću su se ujedinili i izjednačili, za sve! za sve!
Uzalud čekam da mi Marko, moj šofer i pojac otpoje “amin”. Bol mu je zarobio glas, pa ga ne pušta. A kupači slušaju, čude se, ne razumeju ne samo što je bogosluženje na nekom njima stranom jeziku. Možda se i ljute, možda ih ovo sve uznemiruje. A ja bih i za njih da se molim, i za one u gradu, nedaleko odatle, i za one sasvim daleko, za sebe, za Marka, za sve, za sve .

“Ti jesi Bog sošedij vo ad i uzi okovanih razrešivij… ” pevam ja nekako promenjenim glasom i tako mi je lako što se tako molim, pred njima, pred onima koji slobodu nisu dočekali. A znam da su ipak slobodni, bez lanaca, bez straha, bez muka. I zajedno, svi. I drago mi je što se usuđujem da se molim za sve, što ih ne delim, što i ne vidim više, od suza i uzbuđenja, ni ona dvadeset i tri imena nacija, podeljena na dve kolone, što su se svih sedam hiljada malih ličnih imena, i ona dvadeset i tri imena nacija slila u jedno ogromno, od zemlje do neba, pa mi igra pred očima i dovodi me do besvesti to jedno ogromno ime: čovek-mučenik.

A more se bešumno privlači, kao da bi da spomenik i njih pomiluje. Ne verujem mu! Znam da ima dana kada, opijeno vetrom, preti i naleće. Blizu je, mnogo blizu. Najviše dvadeset metara daleko od spomenika. Neće li jednom biti suviše besno i suviše snažno? Hoće li jednom biti jače i od spomenika?

Pa ipak, šteta bi bilo rastaviti ih. Oni su jedini svedoci onoga što se tu zbilo. More čuva kosti, spomenik čuva uspomenu. Neka ih, neka su blizu!

 

Neustadt, 16, juli 1955





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo