logo logo logo logo
Рубрика: Религија    Аутор: новинарство    1.009 пута прочитано    Датум: 3.10.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Vatikanske pareMitropolit Amfilohije, Neminovnost modernog sveta: -Hristova crkva u sebi sažima suštinu života. Ona počiva na dijalogu i živi dijalogom. Ona je dijalog Boga i ljudi. U dijalogu sa bližnjima i sa daljnjima je kroz svu svoju istoriju.

Prvenstveno sa onima koji ispovedaju ime Hristovo i koji su se u određenom istorijskom vremenu razdvojili, otuđili, uvek ih priziva dijalogom, da se vrate jedinstvu, punoći vere i života – počeo je odgovor mitropolit crnogorsko-primorski dr Amfilohije, na naše pitanje, da li njegova nedavna poseta Vatikanu, odnosno papi Jovanu II i sve češće posete crkvenih dostojanstvenika pravoslavne i katoličke vere jedni drugima, nastaje proces približavanja pravoslavlja i katoličanstva jednoj Hristovoj veri, kao što je to bilo pre 1054. godine, kada je došlo do raskola u hrišćanstvu?

– I posle odvajanja Rimske crkve o čemu postoje istorijska svedočanstva, sabori u 11. zatim u 13. i 15. veku vodili su se dijalozi. Mi danas, nastavljamo taj dijalog. To je neminovnost, nastavio je dr Amfilohije, modernog sveta. To je priroda crkve. I naša srpska crkva neprekidno živi u tom dijalogu.

Sveti Sava je slao svog najboljeg učenika Metodija da razgovara sa Rimom. Sveti Stefan Prvovenčani primio je krunu od Rima, ali Sveti Sava time nije bio zadovoljan. On je kasnije kada je dobio samostalnost naše crkve, postavši arhiepiskop krunisao je ponovo Stefana Prvovenčanog, ali dijalog između naše crkve i Rima je nastavljen kroz vekove, naročito u tursko doba. Srpski patrijarsi, posebno u vreme Jovana Kantule, Arsenija III Čarnojevića i Arsenija IV Šakabente, kada je naš narod pod turskim terorom bežao preko Dunava u rimske zemlje, dijalozi sa Rimom nisu prestajali. Tada je naša crkva čuvala unutrašnji integritet, a u isto vreme je uspostavljala veze na evropskim prostorima. Mi danas ništa drugo ne radimo, nego idemo tim putem, svedočeći ono što smo. Uspostavljamo dijalog sa Vatikanom, pa evo i sa čelnikom rimske crkve papom Jovanom II i sa drugim nosiocima rimo-katolicizma u savremenom svetu, rekao je dr Amfilohije.
 

Budva, 17. juna 2003.

S. Papović, POLITIKA

___________________________________________ 

Intervju Vladike Lavrentija: Nemam veze s Vatikanom

Protivnici vas optužuju za ekumenizam, čak da pravoslavne Srbe hoćete da stavite pod “papinu šapu”?
- Pre dvadeset godina povukao sam se iz ekumenskog saveta crkava. Sada su tu mnogo aktivniji oni koji mene napadaju. U Vatikanu nisam bio poslednjih 15 godina, a oni su bili od tada sto puta. Imam svoju eparhiju, vodim svoju kuću i nemam vremena da se bavim spoljašnim životom crkve i problemima drugih. Imaju mlađi koji su zaduženi za to u Sinodu… Ali, da dodam, ekumena nije ništa loše. To je hrišćansko zbliženje u ljubavi. Ona je od Boga data jer je rečeno “samo ako imate ljubavi među sobom, onda ste moji učenici”.
Hoće li SPC pozvati papu u Srbiju?
- To je stvar Sabora. Postojala je odavno želja državne vlasti, a Sabor je mislio da još nije vreme za to. Kako će ubuduće Sabor odlučiti, sada ne znam.

KURIR, 1.05.2007

 

 __________________________________

Papin san

Radivoj Cvetićanin,

subota-nedelja, 10-11. septembar 2005, DANAS

 

Marović liči kao da je jedan od favorita Apenina. Jučerašnja poseta Vatikanu i papi to samo snažno ilustruje, jer je predsednik Državne zajednice dosad uknjižio u svoj portfolio i Ćampija, i Berluskonija, i Vojtilu. Njegovi veseli zemljaci rekli bi: da ode u Rim, njemu je kao da ode u rodnu Budvu. Susret sa Benediktom Šesnaestim ima, međutim, posebnu težinu već samom činjenicom da je na red kod novog pape Marović došao brže od najvećeg broja drugih, pa i neuporedivo moćnijih državnika. Brže i od svog srpskog kolege, Borisa Tadića, koji će se kraj trona Svetog Petra naći za desetak-petnaest dana. Ali, i to  što će se i on naći tamo daje ovoj septembarskoj “srdačnoj antanti” sa Vatikanom specijalnu zvučnost.

Papa, naime, još nije čestito okončao ni svoje letnje ferije, a prima dvojicu lidera sa ovih prostora, u razmaku od dve nedelje. U pitanju može biti šta god hoćete da jeste, samo politička rutina nije, čak bez obzira na to što izveštaji zlatoustih portparola sa lica mesta ne sugerišu neku nesvakidašnjost. Obrnuto, oni se trude da predstave da stvari imaju jedan miran i dobar tok.

Ako sastanci sa papom nisu rutinskog karaktera, kakvog onda mogu biti? Diplomatska struktura Beograda nije bila uključena u ovaj proces, i ona nema “profaund” informacije. Samo najuži krug, koji je u ovom slučaju, suprotno dobrim domaćim običajima, baš bio sveden. Odlična prilika, rekli bismo, za onu našu primitivnu javnost koja je uvek bila sklona da dodire sa Vatikanom tumači špekulantski. Pogotovu što, za tu javnost, Marović u govoru zavija kao Broz.

Mi bismo radije krenuli nekim drugim putem. Nerutinska tema je, eto, oduvek bila ta famozna “papina poseta Srbiji”. Vojtila je umro sa jednom retkom neostvarenom željom: da dođe u Beograd. Teško je zamisliti nekog da ima tu i takvu želju, ali ovde su svakako u pitanju specifične okolnosti. Vojtiline ambicije po pravilu su bile vrhunske, kao kod najboljih planinara: čim osvoji Mon Blan taj ide na Ararat. Srbija je, međutim, ispala Mont Everest. Razume se, poseta Srbiji nije bila prvenstveno pitanje jednog takmičarskog karaktera, nego pre svega jedne sveobuhvatne koncepcije prošlog pape koja je išla za tim da do krajnjih granica razvija saradnju, spremnost na pomirenje, i pozitivni duh. To što nije uspeo u Srbiji ima, dakle, da zahvali idejama prošlosti, kojima nije pripadao, a ne idejama budućnosti, čiji je protagonist bio.

Marovićevo učešće u tome naumu bilo je vrlo transparentno, i nimalo taktizersko. Njegovo otvoreno zalaganje za to da papa Vojtila poseti našu zemlju nije, međutim, efektuirano, kao ni neki drugi veliki poslovi koje je započinjao. Problem nije bio u poslovima samim (naprotiv), već u konstelaciji odnosa u Državnoj zajednici, odnosno u tome koga on predstavlja. Često je, naime, njegov politički autoritet nadmašivao njegov faktički politički legitimitet. Zato, između ostalog, papa nije došao u Beograd.

Naravno, ima i drugih razloga, među kojima je glavni Crkva. Pored opštih pitanja koja dele istočnu i zapadnu crkvu, i neka tipično lokalna teret su u odnosima Svete stolice i srpske Patrijaršije. SPC se predstavlja kao da štiti neki tradicionalni nacionalni a ne samo crkveni resantiman prema Katoličkoj crkvi. Na ovo drugo ima nesumnjivo pravo, ali – ima li ga i na ono prvo? Kretanje napred u dijalogu sa Vatikanom postoji, ali se ide sporo. Ima paradoksa u tome da neke vladike, poznate po svom radikalizmu kod kuće, drže jake kontakte sa Rimom. Tamo su koncilijantni, ovde obrazovci.

Među domaće razloge uplela se i Ruska crkva: kao da se čeka mig Moskve pa da se nešto učini. A miga nema, niti je u izgledu. Suprotno, mig je, u stvari, da se još ništa ne preduzima.

Tako Crkva koja je pod vidom davanja pokajanja za zabludelu decu imala široko srce za jednog Arkana, nije ga imala i za Vojtilu, i ono što je on predstavljao. Stavljanje rampe pred pape ne bi, međutim, trebalo beskonačno da bude simbol naše povređenosti, još manje, naše oholosti. Kad Marović i Tadić budu stavljali crtu ispod svojih poseta Vatikanu, bilo bi dobro ako budu mogli upisati kao rezultat da je nešto urađeno na ovu temu.

Realni političari ne mogu, naravno, previđati to šta o svemu ovome misle Patrijaršija i Sinod, ali oni vode države i građane, i ne smeju zaboravljati na to šta je od najveće koristi upravo za njih. A papina poseta Srbiji – pod uslovom da je i Benedikt XVI želi koliko i njegov prethodnik – može imati više pozitivnih nego negativnih efekata. Srbija je tu i tamo pokazivala da ima snage za slična dela. Mislilo se da neće da sarađuje sa Hagom pa je krenulo. Verovalo se da ne može do Evropske unije pa joj se, kako-tako, primiče.
Zaboga, država u kojoj nisu bili Rolingstounsi i papa ne postoji na modernoj karti sveta.

 

________________________________________
Preuzeto sa SAM – Srpska Anarhisticka Mreza

“INTERVJU”

VATIKAN I SRBI HOCHE LI VOJTILA VIDETI PATRIJARHA PAVLA

PAPI NE CVETAJU RUZE

 

14.02. 2006

Jovan Pavle Drugi je taj koji je “minirao” Berlinski zid, pocepao gvozdenu zavesu i dao signal za “paranje” Jugoslavije. U novostvorenom poretku, medjutim, katolicki Nojev kovceg zahvataju struje na koje papa ocito nije racunao. Moze se lako dogoditi da Vojtila poseti Beograd Saldo taktickih promasaja, ali i krupnih strateskih gresaka, koji vatikanska diplomatija neizbezno prenosi u ovu godinu, moze se pokazati kao pretezak balast za ambicije ostarelog ali i dalje nepokolebljivo konzervativnog pape. Vojtila je poceo da gubi i na svom terenu.

U Poljskoj, startnom uporistu njegovog prozelitskog pohoda prema pravoslavnim prostorima Istoka, debakl striktno katolicke “solidarnosti” i odlazak sa liderske pozicije, nazad u brodogradiliste, poverenika Svete stolice Leha Valsnse veliki su samar za Vatikan. Na sceni je ponovo levica koja je “ustala iz mrtvih”, doduse u novom ruhu socijaldemokratskih obelezja, ali svakako ne i raspolozena za podelu vlasti sa crkvom, sto je bio jedan od zadataka Valensinog sindikalnog pokreta koji je prerastao u politicku partiju prevrata.

Istocni vrtlog U zemljama bivseg socijalistickog lagera, zahvacenim ekonomskom bedom i beznadjem onih koji su u grabezu i otimacini raspalih drzava i ekonomija ostali i bez mrvica, kao znak prvog budjenja iz ponizenja sve je mocniji crveni eho i nostalgija za egalitarizmom komunisticke utopije. Svoje neskriveno razocaranje ovakvim smerom dogadjaja u Poljskoj, Madjarskoj i Bugarskoj, Vatikan je izrazio i posle rezultata nedavnih izbora za Dumu, gde su kajmak pokupili “neki novi komunisti”. Vatikan se opravdano pribojava da ce i ovi, ako se, ne daj Boze, docepaju neogranicene vlasti i predsednicke fotelje, biti isto toliko nenaklonjeni prozelitskom prodoru katolicizma kao i “crveni” iza gvozdene zavese, koja je decenijama bila neprobojna. Na Balkanu, posebno u Bosni, rasplet nije na nivou zamisljenog scenarija. Umesto unitarne Bosne, gde bi cela teritorija bila u formi federacije, prakticno pod hrvatskim starateljstvom, a zapravo prepustena Vatikanu da islam svede na meru enklave, a dovrsi svoj pohod na potiskivanje pravoslavlja preko Drine, ispilila se nekakva srpska drzava. Doduse, okovana labavim i neprirodnim savezom islama i katolicanstva ali ipak medjunarodno verifikovana.

Vojtila ce pokusati, verovatno i uspeti u ponovljenom pokusaju da konacno “sleti” u Sarajevo, ali u toj novoj Meki malo je jos ostalo od prestiza kojim se moze okititi, jer pre njega na ovu najfrekventniju pozornicu na svetu zakoracili su svi moguci znani akteri, kako politicke, tako i muzicke i glumacke estrade. Papi jedino ostaje, ako mu NATO dovoljno dobro obezbedi nebo i zemlju, a Alija pozeli dobrodoslicu, da iz Sarajeva izgrdi Tudjmana sto se u potaji zadovoljava vrapcem u ruci (secesijom Herceg Bosne) i tako fakticki pristaje na podelu, gde ce strateski planovi Vatikana o sirenju predzidja hriscanstva sa Hrvatske na celu Bosnu biti svedeni tek na jednu njenu katolicku provinciju.

Posao u Beogradu Sigurno da u Vatikanu nisu preculi ogorcenje sa kojim se ovih dana premijer Slovenije, kojoj je upravo papa otvorio put u otcepljenje preko svojih uporista u Nemackoj i Austriji, okomio na Svetu stolicu. Janez Drnovsek je otvoreno prebacio Katolickoj crkvi u Sloveniji, a njena centrala je, treba li uopste ponavljati, u papskoj drzavi, da pokusava da se direktno ukljuci u borbu za vlast. Favorizujuci politicke partije desnice koje su joj po volji. Bas kao i u Poljskoj. Utanacena poseta pape Ljubljani 15. maja 1996. svedoci da Vatikan ne haje i tera po svome. Stavise, papska delegacija naci ce se u Beogradu od 15. do 19. februara 1996. na poslu “ekumenskog dijaloga o pomirenju nacija i vera”, skupu koji je inicirao Evropski savez crkava a ugoscuje Bogoslovski fakultet, a sa ocitom zeljom Vatikana da potrazi kompenzaciju za gubitak tempa na drugim prostorima.

Medju dobro upucenim u strategiju Vatikana smatra se da ce papski izaslanici kao glavni cilj pokusati da na licu mesta opipaju puls Srpskoj pravoslavnoj crkvi i uvere se u odnose snaga izmedju, kako se nagadja, mekseg krila, koje u nacelu ekumenski dijalog, koji i forsira Vatikan, ne smatra podmetanjem trule daske unijacenja i tvrdjeg, koje se uporno poziva na iskljucivo i losa iskustva takvih dijaloga, i neizmenjene namere Vatikana da na ovim prostorima pobedi, kad-tad, barjak katolicke vere.

Papa ce, prema nagovestajima koji dolaze posle razgovora Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla i nadbiskupa dr Franca Perka, nastojati da konacno dospe u Beograd. To je davna zelja katolickog poglavara globtrotera. Kad bi do papine posete realno moglo da dodje, “jos je potpuno neizvesno”, lakonski je saopsteno posle dijaloga Pavle – Perko, svakako i zato sto struja u SPC, koja je nedavno povukla patrijarhov potpis kao garanta sporazuma Beograda i Pala, nece bez otpora prihvatiti ponudu kljuceva beogradske tvrdjave.

Na prostorima ostatka Jugoslavije jos su sveza secanja na ulogu Vatikana u podsticanju secesionizma, a da se ta politika ne menja cak i tokom propagandne ofanzive da se dospe do Beograda, najbolje svedoci neizmenjeni antipravoslavni ton Radio Vatikana. Zapadne busije Ali, ako u centralnoj Evropi i na Istoku, posebno na Balkanu, klima konzervatinom vidno ostarelom Vojtili nije naklonjena u necemu, sto je isplanirano kao velicanstvena zavrsnica njegovog mandata (ciji se kraj zbog zdravstvenih problema naslucuje), ni na Zapadu papi ne cvetaju ruze. Podjimo od Italije, gde je u srcu Otvorenog grada (Rima) sediste malene ali nadasve mocne papske drzave.

Kao da je i sam Bog, ciji je papa direktni izaslanik, a po nekima i prinudni upravnik na zemlji, opomenuo vrhovnog poglavara da je pre svega i na kraju (svega) ipak samo krhki covek. Doduse, neizmernih ambicija, ali i ranjivog zdravlja. Zbog gripa koji ga je bukvalno oborio s nogu, papa je bio primoran da prilikom Bozicne cestitke prekine svoju poslanicu urbi et orbi (svetu i gradu Rimu) i povuce se, na zaprepascenje okupljene mase.

Sve u svemu, “klima” u Italiji u poslednje vreme ne prija Vojtili. Pred kraj prosle godine jedva je uz vidan napor vatikanskih ljudi od poverenja, koji strazare u medijima, sprecen skandal kada je mimo protokola student Mauricio Anastazi, prilikom tradicionalnog prijema akademskih gradjana kod pape, iznenada upitao:

“Svetosti, jednu stvar ne razumem, zasto ste primili Andreotija i stegli mu ruku.”

Odgovor, naravno, nije dobio na to pitanje kojim je izazvao skandal kakav se ne pamti od 14. veka. I dok je nekoliko studenata aplaudiralo kolegi, u Vatikanu je nastala prava “tiha” panika. Papa je, primetno uzbudjen, ipak nastavio razgovor sa studentima, a njegovi najblizi saradnici ostali su – bez reci, jer ne pamti se da je neko ikad u susretu sa papom tako direktno postavio pitanje ispravnosti postupka Bozijeg izaslanika na zemlji.

O samom incidentu zacutala su i sva sredstva informisanja u Svetoj stolici, od lista “Oservatore Romano” do radija i vatikanske televizije. Kaseta vatikanske televizije o ovom nesvakidasnjem susretu pape brzo je “sklonjena” u “svete vatikanske sobe”, sazvan je “vrh” Vatikana koji treba da “vivisekcira kasetu” i razmotri sta je to zaskripalo u vatikanskom obezbedjenju prilikom susreta sa mladicima i devojkama Rimskog univerziteta.

Poglavar Rimokatolicke crkve primio je nekoliko dana ranije -ulija Andreotija, nekada najuticanijeg politicara Italije, dozivotnog senatora, protiv koga se sada vode dva sudska postupka – u Palermu zbog saradnje sa mafijom i Perudji, zbog narucenog ubistva jednog novinara. “Pomilovanje” Andreotija Pred ocima sest hiljada uglednih vernika, medju kojima su bile desetine ministara, naucnika i ambaasdora, papa je najtoplije pozdravio Andreotija i cvrsto mu stegao ruku. Susret je bio toliko “dirljiv” da je Andreoti, mozda vec i pomalo umoran od silnih saslusanja, obasjan flesovima TV kamera, razdragano izjavio da je “danas njegov duh, zahvaljujuci susretu sa svetim ocem, ponovo dobio snagu”.

Taj cvrsti stisak ruke izgleda skupo je kostao Svetu stolicu. “Nevaljali student” usudio se da uradi nesto sto se u Vatikanu ne pamti jos od 14. veka, kada je izvesni plemic -akomo Kolona napravio neku neprijatnost ondasnjem papi Bonifaciju Osmom. Mladi rimski student, na uzas svih, nije cekao na reakciju Jovana Pavla Drugog, vec mu je citirao pismo koje je Aldo Moro iz zatocenistva terorista uputio Andreotiju. “Vi ste indiferentni, odsutni, zatvoreni u svoju zamisljenu slavu. Vama nedostaje ljudska toplina, fleksibilnost…”, pisao je Moro, nekadasnji italijanski premijer koga su teroristi Crvenih brigada ubili 1978. godine. Andreoti je nasledio Alda Mora. I dok u Vatikanu vlada muk o ovom “skandalu”, papini emisari su se razleteli po svim fakultetima da bi pronasli “nesrecnog” Mauricija i ubedili ga da se drzi sto dalje od stampe. Posto su ga konacno “locirali”, ovaj inace briljantni student Fakulteta ekonomije i trgovine, poslusao ih je jer je, kako je rekao, vec izjavio “sve sto je imao da kaze”. Dugogodisnji predsednik italijanskog Udruzenja sudija katolika profesor Serdjo Kota, sada predsednik Medjunarodne unije katolickih pravnika, pohvalio je hrabrost studenta Mauricija, mada misli da Vatikan nije bas najzgodnije mesto da se govore te stvari.

U medjuvremenu, na jos jednom prostoru, u Nemackoj, gde je Vatikan tradicionalno snazno podrzan, papa je dobio jasan signal neposlusnosti prema dekretu kojim Vatikan ponovo potvrdjuje svoje odbijanje zahteva vernika da zene obuku svestenicku odoru. Na referendumu, koji je odrzalo milion i po clanica nemackog pokreta, trijumfovala je upravo ova ideja, kojoj se isto toliko kao i kontrolisanju zaceca i ukidanju celibata (prava na zenidbu svestenika) protivi Vojtila. Muke sa zenama i homoseksualcima Posebno jak pritisak na Vatikan da ukine celibat, ali i javno prihvati mogucnost homoseksualnih veza svestenika, sto je prema svajcarskim izvorima “rasirena praksa” (jedna trecina), vrhovni poglavar Katolicke crkve doziveo je proslog proleca iz Svajcarske, sa nemackog govornog podrucja, koje je bastion katolicke vere u ovoj pretezno protestantskoj zemlji. Jedan od papinih biskupa javno je priznao da ima zivotnu saputnicu i decu i zatrazio da Sveta stolica, “u skladu sa novim zahtevima vremena i potrebom modernizacije crkve, blagosilja desetine hiljada ovakvih veza, sada prikrivenih velom tajnosti”. Sve to ukazuje na potrebu, istice vatikanolog agencije Rojter, da “crkva ozbiljno redizajnira svoj autoritarni nacin komunikacije sa vernicima, ukoliko namerava da i dalje zadrzi politiki uticaj”.

Pokazuje se, ocenjuju u tom kontekstu mnogi analiticari, da je krstaski rat protiv neistomisljenika, bar sto se Vatikana tice, bio najefikasniji metod da se u napadu straha od “gvozdene zavese”, na prostorima tradicionalnog uticaja katolicizma, drzi spustena zavesa nad obiljem zahteva za liberalizaciju. I to onih sfera zivota koje individue smatraju svojim iskljucivim pravom i ne zele da ih dele sa “ispovednicima” Vatikana. Tu je, pored pitanja bracnih i seksualnih partnera, zeljene i nezeljene dece, i pravo na sopstveni politicki izbor, bez mesanja crkve. Koliko u novim okolnostima kampanje pod katolickom mantijom mogu biti kontraproduktivne, primetio je ovih dana komentator TV mreze JURONJUZ.

To su, prema ovom vidjenju, demonstrirali izbori u Poljskoj, gde je kroz pritisak biskupa na birace, Valensa, kako je to receno na ovoj TV mrezi, “dobio poljubac smrti”. Cak i u disciplinovanoj Svajcarskoj, koja tradicionalno gleda svoja posla, a gradjani se vise brinu o stanju bankovnih racuna nego o Bozijim porukama, pocinju da otkazuju poslusnost papi. Ako su svajcarski gardisti stotinama godina najpouzdaniji papini cuvari, Svajcarskinje postaju najuporniji rusioci autoriteta vrhunskog poglava Rimokatolicke crkve. U 23 kantona svajcarske konfederacije, katolicke vernice povele su gromoglasnu akciju kojom traze “preuredjenje kanonskog prava”, odnosno davanje prava katolickim svestenicima da se zene. “Lokalni skandal”, koji je izazvao bernski biskup kad je Vatikanu ponudio ostavku zbog toga sto ce uskoro postati otac, prerastao je tako u pokret za seksualna prava svestenika, ciji su najzesci prvoborci – zene. Biskup se odrice pape Doskorasnji biskup, kome je crkva vec brze-bolje nasla zamenu, Zan Zorz Vogel, ne samo da izrasta u heroja – u ocima slabijeg pola, pre svega – nego su ga Svajcarkinje proglasile za seksualnog velikomucenika, a pripisuju mu i vodecu ulogu u otvaranju novog poglavlja u istoriji Rimokatolicke crkve.

Biskup je izjavio da se nece odreci Boga, ali, bogami, hoce pape, kako bi nastavio zivot sa voljenom zenom, ne skrivajuci radost sto ce uskoro postati otac, iako je katolickim svestenicima zabranjeno da budu ocevi, kao sto im je, uostalom, zabranjen i seks. Biskupovo javno priznanje ocinstva bilo je, ujedno, i velika rupa u brani koja je skrivala zivot rimokatolickih svestenika. Sad, kad je bresa vec provaljena, u javnost su pokuljali i podaci o “hipokriziji Katolicke crkve” i zahtevi da je “treba okoncati”.

Pokret u Svajcarskoj za ukidanje celibata sve vise lici na euforiju. U javnoj predstavi – sukobu Rimokatolicke crkve sa vernicima – posebno uziva svajcarska protestantska vecina. (Njihovim pastorima, kao i pravoslavnim svestenicima, brak je dozvoljen.) Zenska katolicka liga je, samo u Bernu i okolini, vec prikupila 250 000 potpisa protiv celibata.

Svajcarkinje skrecu paznju papi da je “kardinalima sa 70 i 80 godina lako da ne misle na seks”, a uvodnicari u listovima tvrde kako “nigde u Jevandjelju nema ni slova zabrane bozjim misionarima da se zene”, i dodaju da je Jevandjelje starije od pape. Izgleda da samo jos Vojtila to ne zeli da shvati.

 

Papa ce, prema nagovestajima koji dolaze posle razgovora Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla i nadbiskupa dr Franca Perka, nastojati da konacno dospe u Beograd. To je davna zelja katolickog poglavara globtrotera. Kad bi do papine posete realno moglo da dodje, “jos je potpuno neizvesno”, lakonski je saopsteno posle dijaloga Pavle – Perko, svakako i zato sto struja u SPC, koja je nedavno povukla patrijarhov potpis kao garanta sporazuma Beograda i Pala, nece bez otpora prihvatiti ponudu kljuceva beogradske tvrdjave.

Pred kraj prosle godine jedva je, uz vidan napor vatikanskih ljudi od poverenja koji strazare u medijima, sprecen skandal kada je mimo protokola student Maurici Anastazi, prilikom tradicionalnog prijema akademskih gradjana kod pape, iznenada upitao: “Svetosti, jednu stvar ne razumem, zasto ste primili Andreotija i stegli mu ruku.” Jedan od papinih biskupa javno je priznao da ima zivotnu saputnicu i decu i zatrazio da Sveta stolica, “u skladu sa novim zahtevima vremena i potrebom modernizacije crkve, blagosilja desetine hiljada ovakvih veza, sada prikrivenih velom tajnosti”. Sve to ukazuje na potrebu, istice vatikanolog agencije Rojter, da “crkva ozbiljno redizajnira svoj autoritarni nacin komunikacije sa vernicima, ukoliko namerava da i dalje zadrzi politiki uticaj”.

 

 

Dragan Milosavljevic

 




1 коментар у вези “Dijalog sa Vatikanom”
  1. Drskosti i jos nam kazu to je u redu!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo