logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: Gorica Trkulja    913 пута прочитано    Датум: 21.09.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Ćutanjem se izdaje Bog!Gospod je Srpstvu darivao Nikolu Teslu da bi preko njega, dotad nezamisliva tehnička otkrića stavio na službu ljubljenoj deci svojoj, svekolikom čovečanstvu.

piše Gorica Trkulja

Ovde se rađa saznanje da, kao što svet nije isti pre Hrista i Njegovog rođenja, nije isti pre Tesle i posle njega.Tesla je pravi Srpski izdanak jer, Srbi su neobičan narod. Nebeski. Streme visinama nedokučivim za mnoge. I teško dostižnim. Srbi su božanski narod. Posvećeni traganju za putevima trajanja u večnosti. Posvećeni neprolaznom, večnom. I sam takav, tajanstven i nedokučiv, Tesla je celog svog života služio Bogu, svome srpskom narodu i celom ljudskom rodu.

Božija ruka je Srbe razvejala po celom svetu. Njihova sposobnost, neumoran rad i posvećenost pravim vrednostima učinila ih je uglednim i važnim stanovnicima i Nijagare, jednog od najpoznatijih mesta na turističkoj mapi sveta.

Da bi zahvalili Bogu na svome srpskom poreklu, odlučili su da spomenikom Nikoli Tesli obeleže ovaj živopisni prostor na kome su on i oni ostavili neizbrisiv pečat.

Na mestu odakle se najlepše vide Nijagarini vodopadi u svojoj božanskoj moći i raskoši, nedaleko od Tesline elektrane, Srbi Nijagare, postavili su svome velikom sunarodniku spomenik. Da svedoči uspeh i nezaborav njegov. Da potvrdi ugled Srba u Nijagari i njihovo trajanje u prostoru i vremenu.

Deo neznabožnih Srba, otpalih od srpskoga stabla i korena, godinama pomaže demonskim vladarima sveta da naruže i opadnu sve srpsko što Bogom živi i diše. Jer je Gospod stavio pred teška iskušenja svoja čeda. Kao nekad, pravedni Jov, godinama je srpski narod, sav u ranama i prljavštini, bačen na svetsko smetlište.

Zato se svo pravoslavno Srpstvo radovalo otkrivanju spomenika povodom obeležavanja 150 godina od rođenja svog svetski priznatog naučnika. Radovalo se Srpstvo tom jedinstvenom događaju, neponovljivoj prilici da svet o Srbima progovori Istinom. Sa uzbuđenjem smo čekali trenutak koji će zasijati u večnosti, koji će sa nas osramoćenih i oljaganih skinuti koprenu srama i pokazati Srpski narod u pravoj veličini… Čekali smo trenutak kada će srpske vladike i srpsko sveštenstvo osveštati spomenik i iz dubine svojih duša uzneti Bogu molitvu posvećenu Nikoli Tesli, sinu pravoslavnog srpskog sveštenika. A prava, iskrena molitva ima čudesnu moć… Budi i okamenjena srca…

Toga dana, svet je mnogo govorio u slavu neprolaznog dela kojim je Tesla ispisao zemaljsko postojanje na svom putu ka večnosti. Jer, svet sve više otkriva istinu o pobožnom sinu pravoslavnog sveštenika iz Smljana u kršnoj Lici kome moćnici pokušavaju da ponište srpsko poreklo.

Sve je stalo… Čekamo…

I, kao grom iz vedrog neba, kao strašna munja sevnu saznanje da na ovom izuzetnom događaju nema ni srpskih vladika, ni srpskih sveštenika! Da spomenik nema ko da osvešta! Zaprepašćeni ljudi se pitaju: Da li to Tesla ne zaslužuje da mu SPC ovim povodom ukaže poštovanje?!

Ponosan i dostojanstven narod, sam uznosi molitve svome Gospodu, i sam slavi i veliča svoga velikana. Još jedna molitva rodila se tada u srcu narodnom. Molitva Gospodu da spasi i sačuva Srpski narod od bezumlja koje je zavladalo među ‘’slugama Božijim’’. Da spase i sačuva verujući narod i njegovu crkvu. Jer, narod vekovima živi svoju Golgotu, smerno nosi svoj ponos i svoju sramotu, i nepokolebljivo čuva veru pradedovsku.

I, tako opet pred svetom svedočimo svu veličinu srpskog duha i stvaralaštva i svu bedu u koju se može pasti. Jer, Srbi su narod ekstrema. Ni uzvišenijeg i sjajnijeg uspona, ni većeg, sramotnijeg i pogubnijeg pada!

Umesto da visoko podignutom zastavom Svetosavlja, obasjani Teslinom genijalnošću, obznanimo svetu svoju istinu, neobjašnjivom i nerazumljivom samovoljom ‘’nadležnog’’ vladike omalovažavamo najvrednije što imamo, sramotimo se i pred Bogom i pred ljudima. Narod s tugom primećuje da sve nacionalne vrednosti i velikane koje on slavi i poštuje, ovaj vladika decenijama ignoriše i omalovažava. Pita se: ‘’Zar je moguće da ne shvata da bi osvećenjem spomenika Tesli sebe uzvisio? Ili to Bog ne dozvoljava da se nedostojini uzvise zajedno sa dostojnima? Zar je moguće da zbog ličnih obračuna sa vernim narodom gazi i nipodaštava ono što je srpstvu najsvetije?’’

Ako je svojevremeno o sahrani Ave Justina Popovića iskušenica Branka u Ćelijama pevala:

‘’Svi su budni, samo jedan drema, A to našeg Patrijarha nema…’’, 

ovde pristaju ovi stihovi:

‘’Svi su došli, samo jedan drema, A to danas episkopa nema’’.

Ali, Bog je veliki. Zato se Srbi samo u Njega uzdaju, samo se Njemu mole, samo Njega slave i Njega Jedinog se boje.

Ovaj trenutak je, kao munja u Teslinim vizijama, osvetlio Srbima Nijagare i slobodnim Srbima širom sveta da je došlo vreme da sami, slobodno i neustrašivo podignu zastavu Svetosavlja, kako je prorokovao ava Justin Popović.

Toga dana su svečano i radosno obznanili svetu i svom rodu da su se dva dela nacionalne emigracije nastala 1963.g. podmuklom, komunističko-političkom podelom naroda u rasejanju ujedinila, da su dve dotad odvojene srpske CŠO postale jedna, a u okviru Mitropolije Novogračaničke, rođene kao Slobodna Srpska Pravoslavna Crkva.

Otadžbinu niko ne voli tako snažno, kao onaj ko je ostao bez nje. Za Otadžbinom je najdublje i najbolnije čeznula domaćinska i gospodstvena Srbija kojoj su komunisti zabranili postojanje, čiju su najodaniju decu razgonili po celoj zemaljskoj kugli. Ona su svojim radom i delanjem svedočila tugu za izgubljenom Otadžbinom , svoju bezmernu ljubav i beskrajnu veru.

Domaćini i stvaraoci, u tom, za njih novom i nepoznatom svetu, gradili su ono bez čega nisu mogli opstati kao Srbi. Ono što su mogli poneti samo u svojim srcima i željama. Kupovali su imanja i gradili crkve. Kao njihovi srednjevekovni vladari Nemanjići.Tako su i sami postajali plemići i Nemanjići. Jer je od njih ostalo da se svuda gde su pravi Srbi, dižu Božiji hramovi u kojima se neprekidno uznose molitve Gospodu …

I divno, prostrano imanje u Nijagari i crkva na njemu svedoče takvu veru i rodoljublje. Ovde se svake godine okuplja Srpstvo Severno-američkog kontinenta da se svaki put iznova zavetuje da će čuvati i pamtiti svoje poreklo i da će se truditi da se svojim životom i verom približi najvećim Božijim ugodnicima.

Danas tužnu istinu svedoče oni koji su sebe ugradili u crkvu Sv. Đorđa u Nijagari. U njihovom hramu zamrla je molitva. Ne čuje se ni glas sveštenika, ni glas naroda, a i zvona su zamukla… Iz prazne, zaključane crkve danas zjapi užasna srpska tragedija. Onaj ko bi morao biti pastir uznemirenim srpskim dušama i njihov duhovnik, rasturio je svoje stado i zabranio bogosluženja.

Hoće da mu oduzme i zabrani veru u Boga. Hoće da kazni verujući narod zato što se usudio da čuva i zaštiti ono što je mukotrpno stvarao, što čuva svoje nacionalne osobenosti i organizacije, što slavi svoje nacionalne velikane. Zato što se moli Bogu, zato što se molio Bogu i kad mu se to zabranjivalo, zato što zna šta je njegovo i što svoje čuva i ne da da se rastura i razvlači… To je razlog uskraćivanja Službe Božije verujućim dušama!

Zar kanon 4 Sedmog Vaseljenskog sabora koji je originalno sastavio sv. Apostol Pavle, između ostalog ne kaže: ‘’Ako bilo ko, zbog zlata ili bilo čega ili na osnovu ličnih razloga spreči bilo kog sveštenika koji je njemu podređen da obavlja bogosluženje, ili ako zatvori sveti hram tako da se u njemu ne može da se obavlja bogosluženje on treba ta se podvrgne zakonu ‘’lex talionis’’ - najblaže rečeno da mu se uzvrati istom merom?

Zar nije Gospod, radi spasenja nas grešnika dopustio da ga na krst razapnu? Zar je greh želeti ujedinjenje sa braćom, a u okviru jedne Svete, Saborne i Pravoslavne, Srpske Crkve? Ako se govori o prevazilaženju raskola i ujedinjenju, zašto se ovde ujedinjenje sprečava?

Narod se pita: Može li, i sme li vladika da mu zabrani bogosluženja u crkvi koju je svojom mukom, znojem i suzama sagradio? Da li je moguće da se usudio da zabrani da jednog od graditelja i osnivača ove crkve dostojno opoju srpski sveštenici?!

Zašto ‘’preko svog kanonskog episkopa’’ SPC odbacuje ljude koji dobijaju sveopšte priznanje za svoja postignuća i kojima se ponosi ne samo srpska zajednica u Kanadi, a kanadski zvaničnici ističu njihov doprinos i zahvaljuju za postignuto?

Kojih i čijih se kanona vladika drži? Kako mu sve to dozvoljavaju Patrijarh i Sinod?

O njegovoj svesti i savesti, narod ništa više i ne pita. Samo, pobožno se krsteći kaže: ‘’Sačuvaj nas, Bože’’.

Ovakve prilike oživljavaju sećanje na ne tako davnu 1963.g. kada je verujuća srpska duša raspeta na krst i bolno i nezaceljivo pocepana. Koliko je težak prinudan odlazak iz Otadžbine, još je bolnije otimanje jedinog čvrstog uporišta, – duhovnog, zabranjivanje bogosluženja, izgon iz crkava i otimanje imovine… U tim teškim duševnim borbama, ponovo se podelio najverniji deo Srpstva: jedan deo naroda nije imao snage da se suprotstavi crkvenim autoritetima i pored velikih rana zbog njihovih bezumnih postupaka. Drugi, dalekovidiji deo naroda nije ni želeo ni mogao da prihvati podmukli komunistički diktat izrečen preko najviše crkvene vlasti. Bilo je jasno da je po sredi nastavak političkog obračuna koji su komunisti sprovodili, da to nema nikakve stvarne veze sa crkvom i verom i da taj diktat ne smeju prihvatiti, jer je to još jedan perfidan obračun sa verujućom, domaćinskom, tradicionalnom Srbijom. Ako se studiozno prouči šta se dešavalo i šta se dešava, očigledno je da je to obračun koji i danas traje.

Vreme je već pokazalo, a sled događaja samo potvrđuje bolnu istinu o novim ranama nebratskog ponašanja i neiskrenog pomirenja kojim ze zatire postojanje Nove Gračanice, rođene kao Slobodna Srpska Pravoslavna Crkva. Jer, dok su jedni stradali i u stradanju stvarali i gradili, drugi su radi svojih ugodnosti popuštali pred političkim pritiscima, praveći nedopustive ustupke u pitanjima vere gde ne sme biti ustupaka.

‘’Tvrd je orah voćka čudnovata, Ne slomi ga, al’ zube polomi’’, pevao je veliki Njegoš, svedočeći o snazi naroda iz koga potiče.

Pravi duhovnici znali su da je njihovo najveće izvorište duh narodni. Sa narodom su živeli, sa narodom se dogovarali, narodnu reč slušali i tako Bogu ugađali.‘’Ko će poreć’ Božiju i narodnu?’’ – pitao je sv. Vladika Nikolaj.

Samo takve duhovnike narod poznaje i priznaje. I samo za takvima bezrezervno hodi, jer zna staru istinu: ‘’Slepac slepca ako vodi, oba će u jamu pasti.’’

Mnogi postupci vladike kanadskog izazvali su najpre nevericu, a onda zaprepašćenje naroda. Jedan od njih je i pokušaj zabrane Preosvećenom vladiki Raško-prizrenskom, gospodinu Artemiju, da na poziv srpske nacionalne emigracije dođe u posetu Kanadi i da, svedočeći o stradanju Srba na Kosovu i Metohiji pozove u pomoć razumniji deo čovečanstva.

Božijom voljom, i ovaj neobjašnjiv, nerazuman i nerazumljiv pokušaj je propao. Vladika Artemije je pohodio Kanadu i njene zvaničnike, rodoljubivi deo srpskog naroda i crkve Novogračaničke mitropolije, rođene kao Slobodna Srpska Pravoslavna Crkva. Ni u jednu crkvu kojom ‘’po kanonima’’ upravlja vladika kanadski, Georgije, savremeni kosovski mučenik – preosvećeni vladika Artemije nije mogao ni da uđe. Na svoju sramotu, srpski narod u Otavi je bio primoran da ‘’iznajmi’’ rusku crkvu i da se tamo sa svojim, pravim srpskim vladikom, sretne. Da mu sa poštovanjem celiva desnicu i zamoli za blagoslov. Da se zajedno sa njim pomoli Milostivom Gospodu da ga pomiluje i spasi.

 

Gorica Trkulja 22.08. 2007

izvor: djokicinfo.com





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo