logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: Срђан Марјановић    942 пута прочитано    Датум: 31.08.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

 Његова Светост Патријарх србски Г.Г. ВарнаваОвим чланком подсећамо на говор Св. Николаја Жичког изречен давне 1937 године. Овако су “црни синови Цркве, прстенлије, ћуприлићи деловали на латинизацији српства”. Николај Велимировић: ГОВОР Епископа жичког Др. Николаја Велимировића у Ваљеву 26. септембра 1937. године

припремио новинар.де, 31.08.2007

***

 

цитат

“Да благодаримо најпре Господу Богу, који је дао данас овако ведар и светао дан. У Његовој руци су ведрине и муње и магле и кише. Њему јако годи такво народно расположење, те данашњи дан учини овако лепим и ведрим.
Од своје стране, ја хоћу да благодарим и преосвећеном мом брату, владици нашем шабачко-ваљевском, који ме је позвао данас на ову дивну свечаност, да као ваш земљак, заједно с вама, поздравим њега као нашег шабачко-ваљевског владику, а заједно опет с њим, да видим вас и да вас поздравим. Јер ја сам никао и поникао на овој груди земље. Зато сам срећан што могу да учествујем у радости владике који се радује вама и вашој радости, који се радујете њему.

Браћо моја, каква је то необична ствар, какав је то тајанствени узрок, шта је то што је могло покрену данас 30 до 40 хиљада вас, из градова и села, од Засавице па до Мионице и од Ражане па до Обреновца да се напуните у овај град.

Кажу наши тамни синови, господа наша, да смо ми понови узбунили народ. Ми кажемо, нисмо ми узбунили народ, него народна свест сама се узбунила. Народ српски се узбунио, али се још није побунио. И срећа је велика што пред тим народом узбуњеним, чија се савест подигла до небеса да протестује против једног ужасног насртаја на све што је свето у Србији, срећа је велика и спасоносно је то, што црква стоји пред тим народом и не да му да из узбуне пређе у побуну.

Ја кажем, браћо моја, нисмо ми узбунили народ, него се сам народ узбунио. И народ, који је дошао данас у толиким хиљадама, ја мислим ипак није дошао само због нас двају владика. И пре су владике долазиле у овај град, али никад, не памти се у историји нашег народа, да су толике масе народне толике десетине хиљада долазиле пред своје архијереје да их дочекају и поздраве. Нисте ви дошли само због нас, браћо моја, ви сте дошли због свега онога што стоји иза нас у прошлости нашој. Није вас 30 до 40 хиљада дошло данас да поздрави Николаја и Симеона, него да поздрави и да се кроз нас рукује са целом својом светитељском и херојском прошлошћу. (Узвици: Живеле народне владике!)

Поздрављајући нас ви желите да поздравите Светога Саву, цареве и краљеве наше и све мученике, милионе мученика Српских, који су чували и очували све оно што се данас пита, да ли ће остати или пропасти. Ви сте дошли у име устаника наших за последњих 130 година, да се пред црквом са њима, душом додирнете.

Три устанка памти ово Ваљево, и у три устанка крв је оно пролило.
У првом устанку противу дахија, кад су дивни и дични кнежеви ваљевски погинули. У првом устанку када су Хаџи-Ђера и Хаџи-Рувим погинули за крст часни и слободу златну, када је погинуо и кнез Грбовић и два брата Недића и многи други.
У другом устанку против Аустрије, када је Ваљево дало хиљаде својих синова, кћери и деце.

Па ево, и овај трећи устанак обојен је крвљу Ваљеваца, овај трећи устанак, овај садањи устанак. Не побуна, него узбуна, оно што ја зовем духовном узбуном, изазвана је на тај начин што је обојен крвљу ваљевски камен овде на улицама на дан Велике Госпојине прошле. Сада када се налазимо пред светим храмом и около светог храма овога и сваког другог у Шумадији, Босни и Македонији, поводом ове ствари кад се скупљамо, ми осећамо близину целе наше историје. Сви су са вама, сви су уз нас, сви вапију кроз нас противу неправде која нас је напала.
Ово је једно чудо, које се није доживело у историји. Не памти се овакав народни протест, у таквој дисциплини и у таквом поретку, за пример и за част и за похвалу целом нашем народу.

Браћо моја, владика Симеон говорио вам је и објаснио вам је, који је непосредни и скорашњи узрок да се народна свест оволико узбуни и да се народ почне у оволиким десетинама хиљада окупљати око цркава православних. Он није морао да говори, његове ране говоре. Удари и муке које је он поднео говоре јасније него сваки људски језик. Али, ја нисам имао ту срећу да поднесем жртву за нашу праведну ствар и нашу православну цркву, и зато ја морам језиком да се служим и да браним ову ствар за коју је он лио крв, да браним речима и језиком, не лажима и насиљем, него истином и правдом.

Тамни синови наше цркве који служе римској пропаганди као ћуприја, наши крштени ћуприлићи (доле с њима), они морају да се служе лажима и насиљем, они морају да се служе канџама и огњем и мачем и тамницом противу нас. Нама је довољна истина и правда Божја. Ми који се боримо против лажи, не смемо лагати, не смемо узбуну претварати у побуну, ни у буну. Ми треба да останемо достојанствени, у духу Светог Саве, а на линији покојног патријарха нашег Варнаве (слава му).

Наш владика Симеон ипак је говорио и језиком и говорио је мудро и објаснио је све како је текло за последњих осам или већ девет месеци. Ево, шездесет седми је данас дан, браћо, како је била она крвава литија у Београду. Неки су говорили, неки од ових тамних синова наше свете цркве, како је свако чудо за три дана. Досада су се преварили за шездесет и четири дана, а ко зна за колико ће се још дана и месеци и година преварити.

Браћо моја, три су догађаја произвела оволику узбуну у српском народу, тако да цела Србија ври као кошница пчела уздрмана.

Први догађај је смрт нашег Блаженопочившег Патријарха Варнаве (слава му). Слава му. Ја вам могу рећи да је он често говорио мени:

“Кад ћемо у твоје Ваљево?”

А ја сам се радовао томе да дођемо. Говорио сам му колика би то почаст била за овај честити и мученички народ ваљевски. Али ето, није доживео, није му речено, судбина је хтела другачије. Народ се узбунио због његове смрти. Почели су се проносити разни гласови, да је он умро, овако, а не онако, лекарски извештаји били су врло сумњиви и двосмислени. Људи су говорили отворено да он није умро природном смрћу.

Тамни синови наши сада саслушавају свакога, који год говори да је он отрован (доле тровачи), саслушавају, бију, предају тамницама, државним судовима. Зашто? Зато што код људи има сумње да патријарх није умро природном смрћу. А што то њих љути, то се ја чудим. Нико не каже да су га они отровали, па кад нико не каже, што их то љути, зашто се јављају? Ко их тражи, ко их пита? Ми црквени људи изгубили смо свог поглавара. Српски народ изгубио је наследника Светог Саве на престолу светосавском, ми смо осетили тугу као пре три године кад смо изгубили Блаженопочившег Краља Александра. Али ипак, ми смо спокојни и мирни. Кад неко прича да је патријарх отрован, ми смо мирни. Што се они јављају и љуте кад то нико не каже. А ми спокојно чекамо, јер ми знамо, нисмо деца, да “заклела се земља рају, да се сваке тајне знајуније нетачно и нема ничег тајног, што неће бити јавно.

Ми чекамо спокојно, јер верујемо да ће неког савест мучити и дању и ноћу и да ће се неко јавити и проказати како је умро патријах Варнава, да ће целе ноћи сањати патријарха Варнаву и мислити о његовој смрти и о њему. Зато и не пропитујмо више како је умро патријарх Варнава, већ то остављамо Богу у руке. Он зна и у своје време показаће све. Смрт патријархова је први догађај који је потресао нашу земљу.

Други догађај који је потресао земљу нашу, то је Конкордат (доле Конкордат), то је уговор који су наши тамни синови са Папом написали (доле папа), озаконили, спровели га кроз скупштину. То је Конкордат. Пре свега, шта значи Конкордат? То значи споразум. Ја мислим, споразумевају се два разума. Међутим, текст Конкордата, као што је рекао владика Симеон, не показује да је то споразум, да су ту два разума спроведена, него да је ту само један разум, један диктат. То није Конкордат – то је уникордат (доле Конкордат).

Наши тамни синови забрањују да се говори о Конкордату. Зашто забрањују да се говори о Конкордату? Наредили су чиновницима да не смеју ни прислушкивати кад се говори о Конкордату и чиновници не смеју више у кафане, јер имају уши, морају чути. Народ не иде у кафане, јер се боји казаће, и тако јадне кафеџије наше трпе данас веома. И ако остану при овим наредбама, ја мислим, мораће дати додатак кавеџијама нашим.

Не даду да се говори о Конкордату. Ми знамо да се не говоре неучтиве речи. Ми знамо за речи неучтиве и учтиве. Нека кажу да је Конкордат неучтива реч и ми нећемо говорити о њему. Ако је то нека безобразна реч, нека кажу, ми је нећемо спомињати. Је л тако? /Тако је, живео!/

Ови говоре, браћо моја, ови тамни синови наши, како је Конкордат политика и како се о њему не сме говорити у цркви и около цркве, зато што је то политичко питање. А да ли је то политичко питање?

Кад узмете Конкордат, а ја сам га преврнуо од прве до последње стране, видећете да се ту говори само о вери и цркви, о цркви и вери, а политика се не спомиње нигде. Је ли то онда политичко питање? То је црквено-верско питање, ја мислим. И зато што је црквено-верско питање, ја сам наредио мојим свештеницима у епархији мојој да говоре против Конкордата. Моје свештенике гоне банови, начелници, полиција. Неки дан сам баш послао депешу бану зетском и казао сам:

“Престаните ради Бога да гоните моје свештенике у вашој бановини. Сва кривица је мојих свештеника што говоре противу Конкордата, то није кривица, то је врлина и патриотска дужност”. (Тако је, дакле Конкордат!)

Но, они кажу то је политика и не смете је у цркви спомињати. Ми говоримо, о тамни синови наши!

Можете ви да прогласите косовску битку за политичко питање и да забраните поповима да о Видовдану о њој говоре у цркви. Можете ви казати женска мода је политика и да се у народу не сме говорити о женској моди. Ви то можете казати. Ви све можете казати. Но да ли ћемо ми веровати? Ми имамо свој мозак и своју историју и своју традицију. Ми смо народ слободарски и за слободу смо дали више него ма који народ у Европи и у Азији, и ми не можемо одмах, чим чујемо шта ви кажете, да поверујемо и да примимо. Ми говоримо противу Конкордата непрестано, зато што оно није политичко, него црквено-верско питање.

Кад Устав Српске православне цркве није политичко питање, зашто да Конкордат буде политичко питање.
Трећи догађај, браћо моја, који је донео узбуну, али не и побуну, нашег народа у Шумадији, Босни и Македонији, Војводини и тако даље, то је гоњење српске православне цркве (тако је). Црвена интернационала гони православну цркву у Русију већ 20 година, а сво црна интернационала преко својих ћуприлића у овој земљи гони српску православну цркву.

Гоњење цркве. Које цркве? Националне светосавске цркве! Незапамћено нешто у историји, не само нашој, него у историји ма ког народа европског или американског, да је власт врховна, државна гонила националну цркву. Браћо моја, ја сам учио гимназију у Ваљеву. Историја западних народа била ми је тежак, претежак предмет. 700 година, седам пуних векова, дакле, историја западних народа испуњена је борбом противу ненародне цркве, интернационалне цезаристичке цркве римске. Седмогодишњи рат, тридесетогодишњи рат, рат државе Немачке противу Папе римског, па рат Италије и Шпаније противу Папе и хиљаде других крвавих ратова. Нама јадној деци није онда објашњена разлика између те интернационалне цркве која се служи свим средствима и која се служи преко мере инквизицијама и другим средствима, и која се служи њима и према нашој народној православној светосавској цркви, између те цркве и наше Светосавске. То нам се није објаснило у гимназији и ја са овога места апелујем на све наставнике историје да буду добри да то деци објасне. То је једно животно питање да се зна противу кога је Европа ратовала толико столећа и зашто ниједан народ није ратовао противу своје цркве, него противу црне интернационале, црквеног фашизма.

Да народи нису вековима водили борбу противу Папе римскога, ми би данас били сто пута културнији и паметнији и напреднији, него што смо сада. Што људи нису много више створили и открили у овој чудесној природи Божјој, то је због вековне борбе царева, краљева, кнежева, и држава противу интернационалне цркве. Браћо моја, једино је Енглеска успела, после много столећа ратовања са римским Папом да створи код себе националну енглеску англиканску цркву, слободну цркву. Од 45 милиона Енглеза само један милион припада католицима. 44 милиона припадају националној цркви. И када данас Енглези чују да се гони национална црква код нас у Југославији они не могу да верују и гомилају своје кореспонденте у нашој земљи, да виде да ли су паметни ови људи који то чине и да ли је то истина”

завршен цитат

Епископ Др. Николај наводи затим примере Лутера, Јана Хуса и других бораца против католичке цркве. У вези с тим он говори о Светом Сави, па каже:

цитат

- “Оно што је Свети Сава дао нама пре 700 година без крви, данас немачки народ не може да добије после векова тешких ратова и борби и мора суза и река од крви. Ја вас молим да схватите и уверите се да је у низу ових догађаја који потресају нашу земљу и догађаја који потресоше Европу, да је Свети Сава већи од Јана Хуса, од Лутера и многих других који су хтели националну цркву. Нико од њих није успео, само је Свети Сава успео да без крви организује српску народну цркву у народној држави, са народном династијом, са народном војском, са народном школом и просветом, и са народном културом (Слава Му!) Ја мислим да је ово највећи човек Европе за последњих седам стотина година. И ето, браћо моја, у ово време сада мрачни синови наши устали су против ове националне цркве. Говорило се често пута и сада је у употреби: ако удариш Србину на веру, онда ћеш видети да Србин има веру. Они су ударили по српској вери, по главама владичанским и свештеничким, пролили су крв у Београду, па у Младеновцу, у Бијељиии, у Ваљеву. (Доле разбојници! Доле крвопије! Доле тровачи!)
Ја бих вас молио да сада, кад говорим о овоме са Пијететом саслушате имена оних за које се зна да су погинули.

То су: Милован Живановић из села Јагњила, Љубомир Спасовић из села Кораћице, Ђорђе Тодоровић из Бјељине, Драгица Богдановић из Сарајева. А колико је њих рањено, колико је њих у болници пријављено, а колико их је побегло у кукурузе и у шуму, не смејући да се јаве у болницу да не би били ухапшени и саслушавани. Па колико је њих отпуштено из службе, колико има пензионисаних, понижених и увређених. Хиљаде и хиљаде синова за ових 60 дана страдали су и страдају за ову свету веру народну и свету православну цркву.

Они сад још хоће да говоре и разговарају о тексту Конкордата. Ми смо заклопили тај текст и метнули га у хартију. Шест месеци патријарх наш и владике српске молиле и преклињале су те тамне синове да чују примедбе наше, да чују наша објашњења, да чују неправде које се чине. Писали смо, молили, опомињали. На наш меморандум и примедбе синови таме нису хтели ни да одговоре до близу смрти патријархове. И кад се ушло у крв, кад је патријарх погинуо, кад се догодило оно што се догодило, ми смо заклопили Конкордат и метнули га у хартију. И данас говоримо само о плодовима Конкордата.

Ми смо шест месеци говорили: Конкордат је зло, а они су говорили: није, Конкордат је добро.

Ми смо шест месеци говорили: Конкордат је угарак, а они су говорили: није, то је маслинова грана.

Ми смо говорили: то је змија, а они: није него јегуља. Али кад је та зверка порасла о којој смо говорили, није се знало сигурно је ли јегуља или змија. А кад је почела да задаје страх и трепет на све стране, данас је цео српски народ уверен да је то љута змија а не јегуља. Народ не уме ни да изговори ту реч Конкордат. Али један сељак је пре неки дан добро рекао: “Какво му је то чудо што прође кроз кућу. Не знам како се зове, али чини ми се корбач зове се!”

Шта је Конкордат? Тамни синови наши кажу: ” Што се буне владике и попови кад то не дира и не штети православну цркву!” А ми кажемо: То је стоструки корбач који удара по свима нашим установама, народним и државним, по војсци, по династији, по цркви православној, по свим другим верама, по школи, по просвети, по српству, по нашем уставу који је Краљ написао покојни, по слободи свог народа, по прошлости, по имену нашем. Стострука камџија од које је рањена цела наша држава и цео наш народ и све наше установе. Зато кажем: и ја бих назвао Конкордат корбачем, али стоструким корбачем.

Али, да ли ми не чинимо неправду нашој браћи католицима у Југославији. Да ли се ми не грешимо о нашу браћу Хрвате, и Словенце и Србе католичке вере. И тако испитујући нашу савест, ми смо овако одговорили: ми никад нисмо гонили туђу веру и с муком смо бранили нашу. (ту епископ Николај помиње Светог Саву констатује да се за време од 700 година од њега не памти се да је српски народ гонио неку туђу веру. Он каже да се противу Турака ратовало као противу завојевача, али не и против неке туђе вере.)

- Нема чистије историје у том погледу од те историје. Нико не може пружити прст на Србе и казати: ви сте били не толерантни. Наша је савест мирна. Ми не вређамо нашу браћу, Хрвате и Словенце, а 30 представника католика гласало је противу Конкордата. Сви просвећени Словенци и Хрвати су противу Конкордата, огроман део нашег католичког живља. Ми желимо нашој браћи Хрватима и Словенцима сваку срећу, као год и самима себи. И они су узбуњени. Њих нема ко да брани. Папа им стоји са оне стране, а с ове стране мрачни синови српски. Ми сматрамо за своју дужност да бранимо своју браћу Хрвате и Словенце од овога зла.

Сад, браћо моја, наши ћуприлићи кажу како је тешко, озлојеђени противу цркве и противу владика и свештеника и целог нашег народа. Криво им је што се народ скупља у оволиким масама око цркве, што њих не дочекује. Они представљају нову традицију, зато их народ не прима. А ми представљамо стару традицију, народни морал, народну светињу од 700 година, а преци наши кроз 700 година присуствују с нама заједно, а ви кад дочекујете нас дочекујете и њих, те нас овде има не 30 или 40 хиљада, већ читавих пет стотина милиона, духови отаца наших с нама су заједно и близу нас.

Ја мислим, ћуприлићи неће одолети, ја мислим конкордаши неће одолети, ја мислим сва је Шумадија против Конкордата и сва Србија, Македонија, сви устају против латинизације, јер се зна шта је латинизација. Онда, наша господа кажу: ми незнамо која је вера права, јер према оној причи о три прстена, сви прстени сијају подједнако и зато они кажу да презиру све вере. А кад презирете, што не презирете папску веру, а не народну!

Тако су се преварили и бољшевици у Русији. И они су мислили, све су вере лажно камење и прстење. Они мисле: вера је вера. Али, ми кажемо није: човек је човек, прстен је прстен, а вера је вера. Заиста постоји само један прстен који је од чистог злата, а друго је полулажно или сасвим лажно прстење. У том јесте мудрост знати који је прави прстен и која је права вера, државна вера, а која представља лажно и опасно прстење за државу и нацију. Јел тако браћо? (Тако је)!
Онда они кажу овако: ми ћемо да одвојимо цркву од државе. А до сад су црква и држава биле заједно. Душа у телу, црква у држави, нешто нераздвојно као близанци, као један организам. А они хоће од нас, браћо, да праве остатке, да постану остацима цркве и државе. А ми знамо да где год је црква одвојена од државе, ту је црква непријатељ држави, а држава непријатељ цркве. (Др. Николај наводи пример у Немачкој, Француској, Шпанији и Белгији). Они се позивају на Бријана и друге, а ми кажемо: далеко сте ви од њих, јер су они водили борбу против интернационалне, а не против националне француске цркве.

Даље они кажу да хоће као Бизмарк да воде “Kulturkampf’. А ми питамо, да ли је Бизмарк вадио мач противу Лутеранске цркве или противу Римокатоличке цркве, којој су наши тамни синови постали ћуприје да добије право и повластице у овој држави.

Покојни Масарик је стално говорио: Ми Чеси и ви Хрвати ослободићемо се од Аустрије, а имамо још једно ослобођење да изведемо, то је од Рима. Лос Фон Ром! То је он почео, радећи на остварењу националне цркве. Он није успео да створи једну организовану националну цркву, као што је то успео Свети Сава у нашем српском народу.

Ето, браћо моја, шта су учинили ћуприлићи с нама, ето, браћо моја, шта су учинили прстенлије. Ето, како напакостише нама. Па сад хоће још да разговарају о тексту Конкордата. А ми кажемо: бацили смо ми то у архив. Сад говоримо о плодовима Конкордата, о змији, а не о јегуљи, јер је отровна.
А они говоре да ће Конкордат да прође и кроз Сенат. Хоћемо ли ми то дозволити? (нећемо) да ли смемо? (не смемо!) – и ја мислим да не смемо. Зар после крви и страдања да ми допустимо сада да то чудо прође кроз Сенат и да буде закон. У Младеновцу толики људи леже у тамницама. Још су у тамницама од оног дана. И кад је био парастос они људи из тамнице младеновачке пошаљу свећу са писмом да се прочита тамо у цркви.

Кажу: “Дајемо све за ствар за коју си ти, велики Патријарше погинуо. Шаљемо ти ову свећу и нека ти је слава!” После тога су они одмах бачени у подруме из колико-толико видних соба, у праве тамнице, у Младеновцу. Смемо ли ми да пренебрегнемо ово хапшење наше браће и страдање њихово, па да кажемо: шта се нас тиче Конкордат. Оно што је постигло њих, постићи ће и вас.

Како се променила ова земља за ова два – три месеца. Не може човек више да је позна.

Није само не равноправност у томе што је речено и подвучено у погледу цркве наше и римокатоличке. Данас је неравноправност и међу грађанима. Потпуна неравноправност. Један сме да говори и лаже колико хоће и докле хоће, а други не сме ни истину да говори. Ћуприлићи могу држати зборове какве хоће, а колеге њихове не могу добити дозволу да држе зборове.

Прстенлије се љуте што долазе политички у црквене порте да држе говоре и оптужују нас што то дозвољавамо. Они кажу да су се црквене порте претвориле у политичке арене и саборе, што не сме бити. Ја сам спреман да им одговорим онако: ми не зовемо те људе да долазе, а ако они долазе, ваше је да пазите. Али ту има лека. Дозволите да држе зборове где хоће, па неће долазити у црквене порте да држе зборове. (тако је!) Даље ја ћу им рећи ово: данас српска црква служи за част, јер се слободна реч у Југославији може данас чути само у цркви и код цркве. (тако је). Једино огњиште слободе то је српска православна црква за наш народ.

Они кажу да смо се здружили са комунистима и да хоћемо да оборимо ову државу и ову земљу. Ми кажемо ово: ми видимо шта комунисти раде на делу наше браће Руса у Русији. Ми са комунистима нисмо, али ми имамо једну поруку комунистима, односно свима нашим радницима и који јесу и који нису комунисти: браћо радници, ви немате бољег пријатеља од српске мученичке православне цркве, одбаците учење о безбожништву о томе да не постоји Бог, о глупостима атеистичким и примите веру у Бога и приђите светој националној цркви националној, и црква ће вам помоћи, и црква ће вас благословити. То је што ми имамо да кажемо комунистима, а ми не тражимо њихову потпору са њиховим мислима и убеђењима, него ако се промене, ми ћемо их примити у окриље цркве православне. (доле комунисти)!

Они кажу да опозиционари њихови користе ову прилику за себе. Ми поздрављамо добродошлицом и њих и њихове политичке партијске противнике, и све ако долазе овде на ове зборове цркве православне не као родољуби српски, ако долазе као синови православне цркве. Као такве ми их познајемо и поштујемо, као такве их примамо, као са таквим ми се дружимо и благосиљамо, као што и благосиљамо цео наш народ.

Браћо моја, није несрећна она земља, у којој поред добрих људи има нешто рђавих људи. Несрећна је она земља, у чијим хапсанама поред рђавих људи има много добрих људи. (тако је!доле крвави корошел! доле тровачи! )

Ја мислим, тако је данас код нас. Па ипак поред свега тога, поред свију батина које смо примили од наших ћуприлића и прстенлија, поред свих батина, поред свих гадних речи и клевета, ми ипак њих стално позивамо да се покају. Докле је човек жив може да погреши, докле је паметан дотле се каје. Нека буду паметни кад су већ погрешили, кад у се ухватили на удицу папе римског. Нека се покају, па се онда неће бојати народа, као што га се сад боје, нека се покају пред нама као народом и црквом. Ми не тражимо да пољубите нама папучу, као што је то папа тражио некада и сада, ми тражимо да се они покају пред Господом Богом, пред Светим Савом и пред црквом православном и пред народом својим православним. Нека кажу: оци и браћо, људи смо н као људи погрешисмо.

Опростите и кажите шта да чинимо, па да поправимо ово зло. Како да платимо свој грех? и црква ће им рећи како! Она неће тражити њихове главе и сачуваће их само црква од гнева народа. А докле се не покају, да ли смеју ићи у народ, да ли смеју у кафане одлазити, да ли смеју не окружени жандарима да се појаве. Они кукају на технику европску што није створила јаче блиндиране аутомобиле, него што их је створила. Они се боје народа. Народне посланике чувају жандармерија од народа. Двеста људи који представљају народ изоловано је од народа и осуђено од милиона народа. Ја опет кажем, нека поднесу покајање. Ми нисмо криви, ми смо их преклињали, ми смо пророковали, и то тачно да ће свео ово доћи што је дошло, али они нас нису слушали. Зато им ништа не преостаје, иначе, ја се бојим Божијег суда, браћо и народног суда. Ја се бојим да узбуна не постане побуна. А народ се узбунио веома, али је још дисциплинован.
А они све једнако говоре: ми желимо измирење са православном црквом, а међутим хоће да спроведу Конкордат кроз Сенат. они кроје Сенат какав је њима потребан, а ви знате да народ не бира Сенат. Ја мислим да би требали, браћо моја, да поручите својим сенаторима, и Сенату да кажете: положићете испит на конкордату и показаћете да ли је Југославији потребан Сенат или јој није потребан. Ви треба да поручите сенаторима у Сенату да пазе добро и отворе очи: “Папа је пробио прву заседу, а да ли ће нашу заседу пробити сенатори? Кроз Скупштину је прогурао, да ли ће кроз Сенат? ако прође кроз Сенат, ако се озакони Конкордат овакав какав је ја бих се покрио стидом и срамом и побегао бих у Албанију, јер би је сматрао слободнијом него ову државу. Али, ја се надам да ће национална српска црква одолети црној интернационали, да ће цео народ српски и Хрвати и Словенци у већини одолети и да ће овај трећи устанак уродити плодом, да ће то учинити још срећнијим Краља, а исто тако народ и Југославију.
Ако питате шта да радимо, ја ћу да вам кажем: да се сви пробудимо, да нико не остане у спавању и дремежу, да сви сазнају шта је Конкордат, да сви говоре противу Конкордата и на њиви и на ливади, и у канцеларији и на улици и свуда. Нека говоре и чиновници колико смеју. Слободни су људи занатлије, слободни су људи трговци, радници, сељаци, нека они говоре гласно, нека трубе, нека вичу, а чиновници колико могу и смеју, да не буду отпуштени, ухапшени или премештени. Ја сам питао неки дан једног чиновника из министарства да ли има колико чиновника против Конкордата? Сви, каже, осим нашег шефа (живели, тако је!).

- Ја нисам нашао ниједног жандарма досада који је за Конкордат. Ја немам у моје две епархије осим можда једног среског начелника који се одлучно борио за Конкордат. Све друго је против. Сва је земља против Конкордата, срце и душа народа је против Конкордата. А они кажу: што говорите о Конкордату, забрањујемо, а ви учитељи достављајте нама шта то говоре попови. Они праве од наших сјајних учитеља шпијуне своје. И ми морамо да бранимо образ учитеља. А ја питам вас браћо сељаци, кад нападну курјаци на село, о чему говоре сељаци највише? Говоре о курјацима, а не о голубовима. И ми мислимо о Конкордату непрестано и морамо говорити непрестано. Ако не говоримо о њему, бићемо фарисеји, лицимери, једно ћемо мислити а друго ћемо говорити. Човек треба да говори о ономе шта мисли. Ми мислимо противу Конкордата. О ћуприлићи, ми морамо да говоримо противу Конкордата, о ћуприлићи! (доле Конкордат!)
Али ово је, браћо моја, био један сигнал – смрт патријархова у онај дан кад је Конкордат изгласан.

Гоњење и кршење устава и толиких других закона, све то, браћо моја, треба да служи нама као сигнал за једну ствар опште обнове духовне и моралне. Зар нисмо били заборавили цркву и веру, зар нисмо говорили да је туђе боље, а наша црква ништа. Па даде Бог да преко наших ћуприлића и прстенлија видимо да је наша црква једна и да је она боља.

Ова узбуна народна учвршћује државу а не руши је. Сви конструктивни елементи придружују се нама. Сви људи поштени иду к нама, групишу се у густе редове с нама заједно, а деструктивни не националпи елементи, паразити и пијавице, капиталисти, безбожници и комунисти, даље од нас! Пробуђена је вера Србинова, јер је ударена. Пробуђена је свест национална и збијајући се у редове јаче него икада ми кажемо: назад капиталисти, назад интернационалисти, назад сви ви који служите као ћуприја римском папи, најстаријој интернационали у Европи, најстаријем фашизму у Европи, најстаријој диктатури у Европи.

И зато ја хоћу да вас позовем да ово што смо рекли саберем у неколико речи: верни вери Божијој, верни цркви православној, верни Краљу Петру II, верни Југославији, верни брату и друг другу, верна Шумадија Македонији, Македонија Црној Гори, Црна Гора Босни Херцеговини и Далмацији, верни сви који воле истинско златно прстење а не лажно прстење. Да будемо верни свим вредностима нашим националним, да се поштујемо, да Краља поштујемо, да будемо браћа! И кад смо такви, ко ће противу нас?!

Закунимо се да ћемо радити противу свега што служи интернационалној фашистичкој цркви и да ћемо бити верни свему ономе што рекосмо. Закунимо се не дизањем руку, то је фашистички поздрав не песницом, то је шпањолски поздрав, него овако: три прста у вис Србине! Сви Ваљевци, Жупљани, Планинци, сви рођаци ових погинулих јунака, потомци Светога Саве кажите:

“Како рекосмо, тако нам Бог помогао!” (Огромна маса од неколико десетина хиљада диже десну руку са скупљена три прста и кличе: Тако нам Бог помогао!)

Амин! Благослов Божји да буде са вама и на вама!

 

припремила екипа новинар.де




1 коментар у вези “Латинизација СрБства -Конкордат!!”
  1. Procitah jutros da nema jos komentara na ovu besedu Svetog Vladike Nikolaja. Postavih onda sebi jedno drugo pitanje. Da li se mogu ovakve besede prokomentarisati? Kriticki sigurno da ne mogu, a pohvalno? Pa zasto hvaliti nesto sto zasluzuje, i vise od pohvale.

    Pade mi u oci karakter i skromnost jedne visoke skole i nauke.

    U Valjevu se sakupilo cetrdeset hiljada ljudi, da ga cuje. Sam vladika je zbunjen i sam ne veruje da je on, jedan monah, kaludjer -toliko popularan. Svestan je on svoga kvaliteta, i svoje visine ali skromno odgovara masama. “Ma niste vi ovde dosli da radi mene i mojeg sabrata Simeona”. Vi ste dosli jer vas zov srpske istine, i rodoljubiva misao privlace. U ucenosti je velika skromnost.

    A u pseodu ucenosti, nazadnost, licemerje, pakost i zavidnost.

    Procitah juce ili mi neko saopsti da se biskup u Kanadi Djokic hvali naokolo kako su mu dosle hiljade na njegovu crkvenu slavu. Voja Macar, jedan od glasnogovornika biskupije iz Miltoma pise da nikada toliko sveta nije prisustvovalo na manastirskoj slavi. U istinu treba odati priznanje Macaru. Ipak je bio iskren, jer nigde nije pomenuo cifru. Prema mojim raspolozivim podatcima bilo je negde izmedju 70 i 180. Ako se iza realnih cifara dodaju nule po onom kumunistickom sablonu onada se dolazi da fiktivnih i imaginarnih cifara.

    Pored toga iz biskupije se cuju reci: Ja gradio, ja poducavao, ja, ja jajaaaaaaaaaaaaaaa. A gde je ono vi, vi, vi? Izgubilo se negde. Jer Vise nema Nikolaja i Simeona nego su njuhova mesta potkrali lazni i sa laznim imenom, pa u njihovom recniku nepostoji vi. Nago “ja” bez koga crkve “nema”. Crkvu kazu takvi ne cini mnostvo nego odabrani. Obratimo paznju na ovo odabrani koji nisu izbrani.

    Odabrani su pobedili izabrane. Jedna velika zalost i sramota. Ti odabrani juce su poslali nekakvo pismo, koje sada kruzi po Torontu, u kome jedinoga naslednika skole Sv. Nikolaja i ave Justina, vladiku Artemija nazivaju nacistom.

    Toliko o odabranima. Izabrani su skromni pa cute i cude se “velikom” ja, sa malim pocetnim slovom.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo