Вести

“ПОКОЉ СРПСКИХ ДУША ВРШИ СЕ“ – ава Јустин Поповић. Човек занеми пред јединственом, божанском лепотом  Нијагариних водопада и помисли да је стварајући свет, Свемогући предодредио ово чудесно место за долазак једног од највећих људи свих времена да одавде, својим умом и изумима обасја васцелу Божију Творевину.

пише: Горица Тркуља, У Торонту, децембра 2006.г

Господ је Српству даривао Николу Теслу да би преко њега, дотад незамислива техничка открића ставио на службу љубљеној деци својој, свеколиком човечанству.

Овде се рађа сазнање да, као што свет није исти пре Христа и Његовог рођења, није исти пре Тесле и после њега.

Тесла је прави Српски изданак јер, Срби су необичан народ. Небески. Стреме висинама недокучивим за многе. И тешко достижним. Срби су божански народ. Посвећени трагању за путевима трајања у вечности. Посвећени непролазном, вечном. И сам такав, тајанствен и недокучив, Тесла је целог свог живота служио Богу, своме српском народу и целом људском роду.

Божија рука је Србе развејала по целом свету. Њихова способност, неуморан рад и посвећеност правим вредностима учинила их је угледним и важним становницима и Нијагаре, једног од најпознатијих места на туристичкој мапи света.

Да би захвалили Богу на своме српском пореклу, одлучили су да спомеником Николи Тесли обележе овај живописни простор на коме  су он и они оставили неизбрисив печат.

На месту одакле се најлепше виде Нијагарини водопади у својој божанској моћи и раскоши, недалеко од Теслине електране, Срби Нијагаре, поставили су своме великом сународнику споменик. Да сведочи успех и незаборав његов. Да потврди  углед Срба у Нијагари и њихово трајање у простору и времену.

Део незнабожних Срба, отпалих од српскога стабла и корена, годинама помаже демонским владарима света да наруже и опадну све српско што Богом живи и дише. Јер је Господ ставио пред тешка искушења своја чеда. Као некад, праведни Јов, годинама је српски народ, сав у ранама и прљавштини, бачен на светско сметлиште.

Зато се сво православно Српство радовало откривању споменика поводом обележавања 150 година од рођења свог светски признатог научника. Радовало се Српство том јединственом догађају, непоновљивој прилици да свет о Србима проговори Истином. Са узбуђењем смо чекали тренутак који ће засијати у вечности, који ће са нас осрамоћених и ољаганих скинути копрену срама и показати Српски народ у правој величини… Чекали смо тренутак када ће српске   владике и српско свештенство освештати споменик и из дубине својих душа узнети Богу молитву посвећену Николи Тесли, сину православног српског свештеника. А права, искрена молитва има чудесну моћ… Буди и окамењена срца… 

Тога дана, свет је много говорио у славу непролазног дела којим је Тесла исписао земаљско постојање на свом путу ка вечности. Јер, свет све више открива истину о побожном сину православног свештеника из Смљана у  кршној Лици коме моћници покушавају да пониште српско порекло.

Све је стало… Чекамо…

И, као гром из ведрог неба, као страшна муња севну сазнање да на овом изузетном догађају нема ни српских владика, ни српских свештеника! Да споменик нема ко да освешта! Запрепашћени људи се питају: Да ли то Тесла не заслужује да му СПЦ  овим поводом укаже поштовање?!

Поносан и достојанствен народ, сам узноси молитве своме Господу, и сам слави и велича свога великана.

Још једна молитва родила се тада у срцу народном. Молитва Господу да спаси и сачува Српски народ од безумља које је завладало међу “слугама Божијим“. Да спасе и сачува верујући народ и његову цркву. Јер, народ вековима живи своју Голготу, смерно носи свој понос и своју срамоту, и непоколебљиво чува веру прадедовску.

И, тако опет пред светом сведочимо сву величину српског духа и стваралаштва и сву беду у коју се може пасти. Јер, Срби су народ екстрема. Ни узвишенијег и сјајнијег успона, ни већег, срамотнијег и погубнијег пада!

Уместо да високо подигнутом заставом Светосавља, обасјани Теслином генијалношћу, обзнанимо свету своју истину, необјашњивом и неразумљивом самовољом “надлежног“ владике омаловажавамо највредније што имамо, срамотимо се и пред Богом и пред људима. Народ с тугом примећује да све националне вредности и великане које он слави и поштује, овај владика деценијама игнорише и омаловажава. Пита се: “Зар је могуће да не схвата да би освећењем споменика Тесли себе узвисио? Или то Бог не дозвољава да се недостојини узвисе заједно са достојнима? Зар је могуће да због личних обрачуна са верним народом гази и ниподаштава оно што је српству најсветије?“

Ако је својевремено о сахрани Аве Јустина Поповића искушеница Бранка у Ћелијама певала:

“Сви су будни, само један дрема,

А то нашег Патријарха нема…“, овде пристају ови стихови:

“Сви су дошли, само један дрема

А то данас епископа нема“.

Али, Бог је велики. Зато се Срби само у Њега уздају, само се Њему моле, само Њега славе и Њега Јединог се боје.

Овај тренутак је, као муња у Теслиним визијама, осветлио Србима Нијагаре и слободним Србима широм света да је дошло време да сами, слободно и неустрашиво подигну заставу Светосавља, како је пророковао ава Јустин Поповић.

Тога дана су свечано и радосно обзнанили свету и свом роду да су се два дела националне емиграције настала 1963.г. подмуклом, комунистичко-политичком поделом народа у расејању ујединила, да су две дотад одвојене српске ЦШО  постале једна, а у оквиру Митрополије Новограчаничке, рођене као Слободна Српска Православна Црква.

Отаџбину нико не воли тако снажно, као онај ко је остао без ње. За Отаџбином је најдубље и најболније чезнула домаћинска и господствена Србија којој су комунисти забранили постојање, чију су најоданију децу разгонили по целој земаљској кугли. Она су својим радом и делањем сведочила тугу за изгубљеном Отаџбином , своју безмерну љубав и бескрајну веру.

Домаћини и ствараоци, у том, за њих новом и непознатом свету, градили су оно без чега нису могли опстати као Срби. Оно што су могли понети само у својим срцима и жељама. Куповали су имања и градили цркве. Као њихови средњевековни владари Немањићи.Тако су и сами постајали племићи и Немањићи. Јер је од њих остало да се свуда где су прави Срби,  дижу Божији храмови у којима се непрекидно узносе молитве Господу …

И дивно, пространо имање у Нијагари и црква на њему сведоче такву веру и родољубље. Овде се сваке године окупља Српство Северно-америчког континента да се сваки пут изнова заветује да ће чувати и памтити своје порекло и да ће се трудити да се својим животом и вером приближи највећим Божијим угодницима.

Данас тужну истину сведоче они који су себе уградили у цркву Св. Ђорђа у Нијагари. У њиховом храму замрла је молитва. Не чује се ни глас свештеника, ни глас народа, а и звона су замукла… Из празне, закључане цркве данас зјапи ужасна српска трагедија. Онај ко би морао бити пастир узнемиреним српским душама и њихов духовник, растурио је своје стадо и забранио богослужења. Хоће да му одузме и забрани веру у Бога. Хоће да казни верујући народ зато што се усудио да чува и заштити оно што је мукотрпно стварао, што чува своје националне особености и организације, што слави своје националне великане. Зато што се моли Богу, зато што се молио Богу и кад му се то забрањивало, зато што зна шта је његово и што своје чува и не да да се растура и развлачи… То је разлог ускраћивања Службе Божије верујућим душама! Зар канон 4 Седмог Васељенског сабора који је оригинално саставио св. Апостол Павле, између осталог не каже: “Ако било ко, због злата или било чега или на основу личних разлога спречи било ког свештеника који је њему подређен да обавља богослужење, или ако затвори свети храм тако да се у њему не може да се обавља богослужење он треба та се подвргне закону “lex talionis“ – најблаже речено да му се узврати истом мером?

Зар није Господ, ради спасења нас грешника допустио да га на крст разапну?

Зар је грех желети уједињење са браћом, а у оквиру једне Свете, Саборне и Православне, Српске Цркве? Ако се говори о превазилажењу раскола и уједињењу, зашто се овде уједињење спречава?

Народ се пита: Може ли, и сме ли владика да му забрани богослужења у цркви коју је својом муком, знојем и сузама саградио? Да ли је могуће да се усудио да забрани да једног од градитеља и оснивача ове цркве достојно опоју српски свештеници?!

Зашто “преко свог канонског епископа“ СПЦ одбацује људе који добијају свеопште признање за своја постигнућа и којима се поноси не само српска заједница у Канади, а канадски званичници истичу њихов допринос и захваљују за постигнуто?

Којих и чијих се канона владика држи?

Како му све то дозвољавају Патријарх и Синод?

О његовој свести и савести, народ ништа више и не пита. Само, побожно се крстећи каже: “Сачувај нас, Боже“.

Овакве прилике оживљавају сећање на не тако давну 1963.г. када је верујућа српска душа распета на крст и болно и незацељиво поцепана. Колико је тежак принудан одлазак из Отаџбине, још је болније  отимање јединог чврстог упоришта, – духовног, забрањивање богослужења, изгон из цркава и отимање имовине… У тим тешким душевним борбама, поново се поделио највернији део Српства: један део народа није имао снаге да се супротстави црквеним ауторитетима и поред великих рана због њихових безумних поступака. Други, далековидији део народа није ни желео ни могао да прихвати подмукли комунистички диктат изречен преко највише црквене власти. Било је јасно да је по среди наставак политичког обрачуна који су комунисти спроводили, да то нема никакве стварне везе са црквом и вером и да тај диктат не смеју прихватити, јер је то још један перфидан обрачун са верујућом, домаћинском, традиционалном Србијом. Ако се студиозно проучи шта се дешавало и шта се дешава, очигледно је да је то обрачун који и данас траје.

Време је већ показало, а след догађаја само потврђује болну истину о новим ранама небратског понашања и неискреног помирења којим зе затире постојање Нове Грачанице, рођене као Слободна Српска Православна Црква.  Јер, док су једни страдали и у страдању стварали и градили, други су ради својих угодности попуштали пред политичким притисцима, правећи недопустиве уступке у питањима вере где не сме бити уступака.

“Тврд је орах воћка чудновата,

Не сломи га, ал’ зубе поломи“, певао је велики Његош, сведочећи о снази народа из кога потиче.

Прави духовници знали су да је њихово највеће извориште дух народни. Са народом су живели, са народом се договарали, народну реч слушали и тако Богу угађали.“Ко ће порећ’ Божију и народну?“ – питао је св. Владика Николај.

Само такве духовнике народ познаје и признаје. И само за таквима безрезервно ходи, јер зна стару истину: “Слепац слепца ако води, оба ће у јаму пасти.“

Многи поступци владике канадског изазвали су најпре неверицу, а онда запрепашћење народа. Један од њих је и покушај забране Преосвећеном владики Рашко-призренском, господину Артемију, да на позив српске националне емиграције дође у посету Канади и да, сведочећи о страдању Срба на Косову и Метохији позове у помоћ разумнији део човечанства.

Божијом  вољом, и овај необјашњив, неразуман и неразумљив покушај је пропао. Владика Артемије је походио Канаду и њене званичнике, родољубиви део српског народа и цркве Новограчаничке митрополије, рођене као Слободна Српска Православна Црква. Ни у једну цркву којом “по канонима“ управља владика канадски, Георгије, савремени косовски мученик – преосвећени владика Артемије није могао ни да уђе. На своју срамоту, српски народ у Отави је био приморан да “изнајми“ руску цркву и да се тамо са својим, правим српским владиком, сретне. Да му са поштовањем целива десницу и замоли за благослов. Да се заједно са њим помоли Милостивом Господу да га помилује и спаси. Свег зла. И зла које му чине лажне слуге Божије.

Божијом вољом, народ је одређен за јединог судију на земљи. Глас народа је глас Божији.

Народ воли проповед и мудру беседу. Живу реч и живо сведочење Божанске истине. Народ воли личне примере, лично прегалаштво и личне жртве. Немушта саопштења и претње народ не прихвата. Зна народ каноне и законе боље од неких владика. И сваки од овдашњих верника бољи је и преданији молитвеник пред Господом од оних које за то добро плаћа.

Болно је ћутање које стиже из Патријаршије у Београду.

Народно стрпљење и трпељивост су озбиљно уздрмани духовним насиљем које се над њим врши. Народ не претњу и насиље одговара онако како му је у генима од предака записано. Вером и разумом. Бескомпромисним отпором и борбом да сачува најбоље своје тековине.

Снажни ветрови сваковрсних утицаја вековима ударају у крстоносно, српско дрво Православља. И отпадају суве гране, неплодни цветови и нездрави и закржљали плодови. Остају само најздравији, најјачи.

Срби у слободном свету одолели су свим ветровима “западне цивилизације“, истим оним под којима се Отаџбина данас сагиба. Срби у слободном свету видели су и спознали све “цивилизацијске истине“ које ће браћа у Отаџбини тек откривати. Срби у слободном свету знају и највећу од свих истина, Истину Православља и на њу се свом својом душом ослањају.

Болно је ћутање које стиже из Патријаршије у Београду. Болно је ћутање које стиже из Нове Грачанице.

Али, изнедрио је српски народ великане који га смело уче и постојано предводе: Свети Сава, св. Петар Цетињски, Св. Владика Николај Жички, св. Патријарх Варнава Росић, св. Варнава Настић…. и ава Јустин који пророчки поручује:

“Светосавско свештенство не сме се повести за ниским нагонима, него високо држати заставу светосавског идеализма; Чак и ако многи свештеници, и многи епископи изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, и онда се не бој, него чврсто држи Светосавску заставу до краја и непоколебљиво веруј; Светосавска застава ће у српском народу увек наћи свог неустрашивог заставника можда у неком простом сељаку или одушевљеном монаху.“

У Торонту, децембра 2006.г

Горица Тркуља