Вести

Pošto je najavljeno da će Narodna skupština Republike Srbije ovog meseca razmatrati pitanje Kosova i Metohije i usvojiti odgovarajuću rezoluciju, osetio sam potrebu da obavestim javnost, dok je još vreme, o kadrovskim rešenjima po ovom pitanju u Ministarstvu spoljnih poslova

piše insajder Tabloida D-9

Mislim da razumete zbog čega nisam u mogućnosti da se potpišem. Kao potomak prognanika s Kosova, koji su umrli ne dočekavši da se vrate na svoja ognjišta, ne posedujem nikakvu nepokretnu imovinu niti dodatne izvore prihoda. Samo imam jaku moralnu obavezu prema svim prognanima i napaćenima s Kosova i onima koji i dalje tamo opstaju, da iz svog ugla i domena izrazim očaj i nemoć što moram da gledam kakva se neozbiljna i uvredljiva, da ne upotrebim teže reči, kadrovska politika vodi u pogledu Kosova i Metohije.

Zbog toga se obraćam našoj javnosti sa željom da zajednički dignemo glas da bi se prestalo s ovom farsom i da bi se ovi klovnovi zamenili ozbiljnim ljudima, koji će se iz istinskih uverenja boriti za očuvanje Kosova. Ako i izgubimo Kosovo, da to bude na dostojanstven način i da svima možemo da pogledamo u oči.

Napominjem da ni s jednom od navedenih osoba nisam ni u kakvom sukobu, čak se lično i ne poznajemo. Naveo sam konkretna imena da bi se u dokumentaciji Ministarstva mogla proveriti istinitost činjenica koje sam naveo.

Pre nekoliko dana, na veliko iznenađenje svih u Ministarstvu spoljnih poslova, na mesto pomoćnika ministra i šefa Sektora multilaterale, to jest, zvaničnom terminologijom rečeno, generalnog direktora Generalne direkcije za multilateralu, postavljen je Feodor Starčević, po nacionalnosti Hrvat. U nekim drugim okolnostima to ne bi bilo bitno, ali se u ovom slučaju radi o kosovskom pitanju koje je svetinja za sve Srbe.

Odmah da razjasnim neke pojmove. Sektor multilaterale bavi se svim pitanjima u vezi s međunarodnim organizacijama. U okviru njega postoje direkcije za pojedine organizacije. Između ostalog, imamo i Direkciju za UN, itd. Taj sektor je u ovom trenutku od izuzetnog značaja za Srbiju, jer prati zbivanja i iz svog domena sprovodi politiku prema međunarodnoj zajednici u vezi sa statusom KiM, pošto se to razmatra i rešava na multilateralnom planu.

Feodor Starčević, zvani Feđa, bavio se multilateralom u bivšoj Jugoslaviji tako uspešno, da je u međunarodnim organizacijama ova zemlja izbrisana s političke karte sveta kao da nije ni postojala. Nakon raspada zemlje i uvođenja drastičnih sankcija UN, Feđi nije padalo na pamet da deli sudbinu ljudi i zemlje za koju je navodno radio. Uz pomoć svog dugogodišnjeg prijatelja i mentora Budimira Lončara, dobio je izvanredno dobro plaćen posao u sistemu te iste organizacije koja nam je uvela sankcije (UN). Službovao je u Gruziji, Indiji i Butanu. U 2004. godini dobio je veliku penziju kod Ujedinjenih nacija i kao kadar bez kojeg Srbija ne može, vratio se i stavio na raspolaganje – da bi nam ponovo pomogao (biografija u prilogu).

U ovoj komplikovanoj međunarodnoj situaciji u kojoj se Srbija nalazi, „neko“ je u Demokratskoj stranci odlučio da se ovaj nezamenljivi Hrvat povuče iz penzije i postavi na mesto prvog operativca u Ministarstvu spoljnih poslova, zaduženog pre svega za pitanje KiM na multilateralnom planu.

Pored toga, Feodor Starčević je na potpuno nelegalan način postavljen na mesto pomoćnika ministra. Prema Zakonu o državnim službenicima iz jula 2006. godine, pomoćnici ministara u Vladi Srbije biraju se na javnom konkursu, s mandatom od pet godina, ili godinu dana duže od ministra. Iz nekog razloga ova odluka se još uvek ne sprovodi u većini ministarstava, verovatno dok se ne završi kadrovska podela plena stranaka koje čine vladinu koaliciju. To što vlada krši zakone koje je sama inicirala, nema veze. Dok Vuk donosi odluke, ovce mogu samo da bleje (u sebi).

Zamenik Feđe Starčevića je kninski Srbin Jovan Mirilović, jedini takve vrste u užem rukovodstvu multilaterale. Mirilović je jedinstven u svakom pogledu, između ostalog, i po tome što je jedan od retkih beskičmenjaka koji hoda uspravno (zlobnici kažu da je to zbog toga što nema muda koja bi ga vukla prema zemlji). On je stalno išao napred, kroz sve burne događaje kroz koje je naša napaćena zemlja prolazila poslednjih decenija, uvek na usluzi i odan političkoj garnituri koja je bila na vlasti.

Kao što je navedeno, po organizacionoj strukturi, neposredno posle sektora dolazi Direkcija za UN, u čijoj nadležnosti je i Savet bezbednosti, gde treba da se donese konačna odluka u vezi s KiM. Na čelu ove direkcije do sada se nalazila takođe izuzetno interesantna ličnost. Sada je preuzela Direkciju za ljudska prava, tako da kosovski Srbi mogu mirno da spavaju, jer će sva njihova prava u potpunosti biti zaštićena. Ona se zove Sanja, a za navođenje njenog prezimena potrebno je dodatno objašnjenje.

Ovu nekada vatrenu Crnogorku direktno je 1996. godine, kao osobu od izuzetnog poverenja, u ondašnji MIP SR Jugoslavije poslao Milo Đukanović, da rukovodi Sektorom za štampu i kulturu, to jest da širi istinu u svetu o miroljubivoj politici S. Miloševića u uslovima neopravdanih i ničim izazvanih sankcija, što je ona vrlo predano radila. Iako je bila udata, Sanja je zadržala svoje devojačko prezime Miković, da bi naglasila svoje crnogorstvo. Kada je došlo do otvorenog sukoba između Miloševića i Đukanovića, Sanja je morala da napusti MIP.

Posle demokratskih promena 2000. godine Sanja, još uvek Miković, vraća se u Ministarstvo. Nakon kraćeg zadržavanja na manjim funkcijama, postaje šef Kabineta tadašnjeg ministra Vuka Draškovića. To praktično znači da su sve informacije, kojima je raspolagalo Ministarstvo i koje je dobijao ministar, prvo prolazile kroz njene ruke. Međutim, sve je promenljivo, pa i jaki nacionalni osećaji. Kada se 2006. Crna Gora odvojila od Srbije, Sanja nema želju da se iz Beograda vraća u neizvesnost Podgorice, pa svoje prezime hitno menja u muževljevo Rakić.

Kako se od prošlosti ipak ne može tako lako pobeći, u Ministarstvu se i dalje prepričavaju njeni histerični napadi što je na službena putovanja u inostranstvo morala da ide pod prezimenom Miković, jer je to bilo upisano u njenom još važećem diplomatskom pasošu.

Dakle, neposredna operativna linija po pitanju Kosova u multilaterali je sledeća: Feđa Starčević – Jovan Mirilović – Sanja (uzmite prezime koje god hoćete), ali najslađe dolazi na kraju. Umesto nekog od iskusnih diplomata, kojih ima dosta u Sektoru multilaterale, u kabinet F. Starčevića postavljena je upravo svršena pripravnica Milica Vujović, opet nekom čistom slučajnošću crnogorskog porekla. Pretpostavka je da Starčević nastoji da spoji ugodno s korisnim, jer njeno bogato jednogodišnje (pripravničko) diplomatsko iskustvo predstavlja garanciju da se pitanje KiM nalazi ne samo u dobrim rukama, već i šire. ( „Tko ne vjeruje, moće se osobno uvjeriti“).

Naravno, iznad njih je ministar Vuk Jeremić i bez njegove saglasnosti oni ne bi mogli biti to što jesu. Pošto on misli da u Ministarstvu nema dovoljno kvalitetnih Srba da bi se bavili pitanjem Kosova, teret odgovornosti svalio je na Hrvata Starčevića, kloniranog Srbina Mirilovića i dve Crnogorke, Sanju i pripravnicu Milicu. Većina njih nije slučajno u ovoj kombinaciji (Jeremić, Starčević i Mirilović), a zajednička nit koja ih povezuje jeste da su svojevremeno boravili, radili ili se školovali u SAD.

Takođe, ovakav tretman pripravnica nije izmislio penzioner čika Feđa. On samo kopira praksu koju sprovodi Mali Vujica. Odlukom ministra sve pripravnice (jedna po jedna, molim) moraju da prođu dvonedeljnu obuku u Kabinetu ministra. To uključuje i putovanja s ministrom u inostranstvo. Zbog ograničenog broja mesta u službenim avionima, a da bi se napravilo mesto za pripravnicu, iz naše zvanične delegacije moraju da se izbace iskusnije diplomate, često šefovi pojedinih resora. Ona koja najviše zadovolji ministra, dobiće rešenje za stalni rad u kabinetu. Ova obuka se obavlja po programu PRC-a (Pripravničkog regrutnog centra, kako se u žargonu naziva Svečana diplomatska akademija).

Neko će da postavi pitanje ima li u MSP i pripravnika muškog roda. U tome i jeste caka jer je, istina za vreme prethodnog Vuka, u ovoj garnituri primljeno 16 pripravnica i samo tri pripravnika. Pošto za posao u MSP konkuriše više stotina osoba, možete zamisliti po kojoj su sponzorskoj liniji one bile primljene.

Bio je na ledu

Feodor Starčević bio je ministar savetnik u Londonu, gde je zamenio Branislava Brankovića koga su zvali ministar spoljnih poslova Socijalističke partije. U to vreme, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, preko Londona su naše diplomate išle na dalekoistočna putovanja. Na primer, preko Londona je putovao Bora Jović – u Južnu Koreju, pa u Japan, na krunisanje novog japanskog cara.

Budimir Lončar, ministar inostranih poslova, 1990. godine došao je u London da bi pošao na dalekoistočnu turneju. Čim je stigao, Lončar je s Feodorom Starčevićem otišao u šetnju. U diplomatskom žargonu to znači poverljiv razgovor, bez svedoka. Da je Feodor nešto za sebe tražio od Lončara, govori i sledeći događaj na londonskom aerodromu „Getvik“ kada je Lončar kretao.

Osoblje ambasade je ispratilo ministra inostranih poslova na aerodrom. Do poletanja aviona Lončar je sedeo u VIP odeljku, dok su drugi predstavnici ambasade iz Londona sedeli za drugim stolom. To je bio uobičajeni protokol. Jednog trenutka Lončar je pozvao neke službenike ambasade za svoj sto, a među njima je bio i ambasador Svetozar Rikanović. Par minuta kasnije pojavio se i Feodor i bez pitanja se utrpao za Lončarev sto. Kada je objavljeno da putnici treba da se ukrcaju, Lončar je kolima krenuo do aviona. Preostalo je jedino da se popne uz strme stepenice. Lončar se pozdravio s predstavnicima ambasade i počeo da se penje.

Tada se pojavio Feodor. Kada je video Lončara na stepenicama, potrčao je za njim, uhvatio ga za rukav sakoa i povikao: „Šta će biti sa mnom?“. Lončar je samo odmahnuo rukom i ušao u avion. Sve je to bilo veoma komično.

Sanja voli kad ne boli

Sanja Miković bilo je udato prezime, a devojačko Mihaljević. Sanjin muž bio je predsednik opštine Budva. Ona je radila u Podgorici, kao pripravnik u sudu, sa sestrom Mila Đukanovića. Sanja nije završila sudijski staž jer je napustila posao. Zanimljivo je da je, kada je putovala u Bari (Italija) zbog dogovora o lečenju svog deteta, tamo uvek bio prisutan Milo Đukanović. Sanja je sada udata za sina akademika Rakića, koji je inače član Munove sekte. A Sanjina ambicija je da sa sadašnjeg mesta u Ministarstvu spoljnih poslova ode za ambasadora Srbije u Strazbur, to jest da na tom mestu zameni Slađanu Pricu.
TABLOID, 26.07.2007