logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: Срђан Марјановић    1.137 пута прочитано    Датум: 22.07.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Upalite sveću!Na svetu nema ničega što je iznad pastirskog služenja, jer je ono posvećeno najvećem i najsvetijem delu – delu spasenja ljudskih duša.

Spasenju od čega?


Od greha – od tog grehovnog ustrojstva duše, sa kojim se nakon pada naših roditelja rađa svaki čovek – i od večne propasti u koju čoveka vodi greh.
Stoga pastirsko služenje sebi postavlja najuzvišeniji cilj – cilj sa kojim se nikakvo drugo delo na zemlji ne može uporediti. U svojoj poslanici Efescima (4,12-13) veliki Apostol neznabožaca sveti Pavle istinsko pastirstvo određuje kao usavršavanje svetih u delu služenja, za sazidanje tela Hristova, dok ne dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje Sina Božjega, u čoveku savršena, u meru rasta punoće Hristove.

Glavni zalog uspeha istinskog pastirstva isti sveti Apostol Pavle vidi u ličnosti samog pastira, koji u borbi sa grehom, u tom stremljenju ka hrišćanskom savršenstvu, mora da bude primer za svoje stado. Obraz budi vernima – kaže on pastiru – u reči, u življenju, u ljubavi, u duhu, u veri, u čistoti (1. Tim. 4,12). Svi napori da vodi svoje stado po putu hrišćanskog savršenstva biće besplodni, ako oni u njemu samom ne budu videli nikakvo stremljenje ka tom uzvišenom hrišćanskom idealu, ili ako im on, ne daj Bože, bude davao suprotni, negativan primer – primer potpune potčinjenosti grehu, umesto primera borbe protiv njega.

Cilj hrišćanskog života jeste borba sa grehom radi dostizanja hrišćanskog savršenstva, te se suština istinskog pastirstva i sastoji u saradnji sa ljudima na tom delu, u pružanju pomoći u toj borbi, u duhovnom rukovođenju njome, u ukazivanju na pravilne puteve te borbe i upozoravanju na lažne. Jasno je da za plodonosan uspeh u takvom rukovođenju sam pastir treba da bude dobro upoznat sa metodama ove spasonosne borbe, i to, pre svega, kroz svoj lični opit.

Šta se još zahteva od pastira da bi njegovo služenje bilo uspešno i plodotvorno?

Odgovor na ovo pitanje dobićemo ako filološki razmotrimo sam pojam “pastir”, onako kako se on upotrebljava u Starozavetnom i Novozavetnom Svetom Pismu. U Starom Zavetu naša reč “pastir” predstavljena je starojevrejskom rečju “roe”, koja je particip od “raa”, što znači: “naginjati”, “priklanjati se”, i uopšte “naginjati negde”, “imati naklonost prema nečemu”. Dalja značenja “raa” jesu – “težiti negde”, “tražiti”, “pažljivo pratiti”, “starati se”, i to posebno za stado; otuda “roe”- pastir. U odnosu na ljude glagol “raa” može da znači: “upravljati”, “poučavati”.

Ako sjedinimo sva ta značenja, izlazi da je”pastir” prisan čovek, silno posvećen svojoj pastvi, onaj koji je pažljivo prati, stara se o njoj, rukovodi i upravlja njome, i to tako da se u tom rukovođenju i upravljanju ogleda njegova predanost i duhovna naklonost prema pastvi.
Naziv “pastir” nije slučajno pozajmljen od delatnosti čuvanja ovaca: on ukazuje na osnovno obeležje pastirske službe, a to je da pastir posvećuje pažnju svakoj ovci u stadu ponaosob.

Evo kako silno u Starom Zavetu sv. Prorok Jezekilj govori o suštini pastirskog služenja, ističući upravo tu crtu individualne brige pastira za svaku dušu posebno:
Sine čovečiji – tako je sam Gospod govorio sv. Proroku Jezekilju – prorokuj protiv pastira Izrailjevih, prorokuj i reci tim pastirima: ovako veli Gospod Gospod: teško pastirima Izrailjevim koji pasu sami sebe! Ne treba li stado da pasu pastiri ? Pretilinu jedite i vunom se odevate, koljete tovno, stada ne pasete. Slabih ne krepite i bolesne ne lečite, izgubljene ne tražite, nego silom i žestinom gospodarite nad njima. I raspršaše se nemajući pastira i rasršavši se postaše hrana svim zverima poljskim. Ovce moje lutaju po svim gorama i po svim visokim humovima; I po svoj zemlji raspršene su ovce moje, i nema nikoga da pita za njih, nikoga da ih traži. Zato, pastiri, čujte reč Gospodnju: Tako Ja bio živ, govori Gospod Gospod, što stado moje posta grabež, i ovce moje postaše hrana svim zverima poljskim nemajući pastira, i pastiri moji ne traže stada moga, nego pastiri pasu sami sebe, a stada moga ne pasu; zato pastiri čujte reč Gospodnju; Ovako veli Gospod Gospod: evo me na te pastire, i iskaću stado svoje iz njihovih ruku, i neću im dati više da pasu stado, i neće više pastiri pasti sami sebe, nego ću oteti ovce svoje iz usta njihovih i neće im biti hrana (Jezek. 34,2-10).

Kako strašno zvuče reči Božje koje su upućene nedostojnim pastirima još u Starom Zavetu!
A dalje Sam Gospod ukazuje na tu suštinu pastirskog služenja koja se sastoji iz brige pastira za svaku dušu pojedinačno: Ja ću pasti stado svoje, i ja ću ih odmarati, govori Gospod Gospod. Tražiću izgubljenu, i dovešću natrag odagnanu, i ranjenu ću zaviti ibolesnu okrepiti; a tovnu ću i jaku potrti, pašću ih po pravdi (isto, 15-16).

U Novom Zavetu starojevrejskoj reči “roe” odgovara grčka reč “pimin”, koje se obično izvodi od korena “po” – “hraniti” i koja je srodna reči “pou”- stado, od korena “po”- zaštititi. Treba primetiti da reč “pou” označava upravo stado sitne stoke, koja zbog slabosti i nezaštićenosti zahteva naročitu pažnju, brižljivo staranje oko ishrane i čuvanja. Klasično mesto Novog Zaveta gde se upotrebljava upravo ta reč “pimin” jeste 10. glava Evanđelja po Jovanu u kojoj je izložena priča Gospoda Isusa Hrista o “dobrom pastiru”. Pastir dobri svoje ovce zove po imenu i ovce idu za njim jer poznaju glas njegov, on poznaje svoje ovce i ovce poznaju njega (Jn. 10,1-15), on ih ih tako samopožrtvovano voli i brine o njima da je spreman i dušu svoju da položi za njih. Drugo poznato mesto Novog Zaveta koje govori o istinskom pastirstvu jeste “priča o izgubljenoj ovci” (Lk. 15,4-4), koja ističe upravo individualnu brigu pastira o svakoj ovci pojedinačno: izgubivši jednu, on ostavlja 99 ovaca u pustinji i odlazi da traži zabludelu sve dok je ne nađe, a kada je nađe uzima je na pleća svoja i kada stigne domu svome raduje se njoj više negoli svim ostalim koje se nisu izgubile.

Iz svega što je na temelju Svetog Pisma gore rečeno, jasno se vidi da pastirsko služenje nije samo čisto-formalno ispunjavanje određenih prava i obaveza koje je Crkva poverila jednom čoveku, da to nije spoljašnje izvršavanje niza dužnosti, da to nije tek administra-tivni rad, nego nešto neuporedivo veće, nešto što je nedostupno običnim prirodnim snagama čoveka, koji nije silom blagodati Božje osvećen, i prosvećen, koji nije utvrđen za to uistinu natprirodno i natčovečansko delo.

U svojim poznatim lekcijama iz Pastirskog Bogoslovlja, Najblaženiji Mitropolit Antonije, koji je dao novi pravac ovoj nauci kod nas, ističe upravo tu blagodatnu stranu pastirskog služenja. On veli da pastirska služba nije tek ukupnost određenih prava i obaveza, što predstavlja shvatanje koje je ranije bilo prihvaćeno kod nas, da to nije gola administracija, u kojoj, koliko god to čudno zvučalo, mnogi i do danas vide ideal pastirskog služenja, nego da ona predstavlja “jedinstvenu, celovitu, unutarnju nastrojenost izabranima Božjeg, jednu sveobuhvatajuću težnju oblagodaćenog ljudskog duha”.
Ne “administracija”, nego “staranje za duše” samo pregorno revnosno staranje o spasenju duša stada – to je suštinski momenat u pastirskom služenju.

“Srce bi mi se uvek steglo – govorio je najblaženiji Mitropolit Antonije 1934. godine, u svojoj besedi na hirotoniji sada počivšeg Arhiepiskopa Jovana (Maksimoviča) – kada bih nekog arhijereja čuo da ne voli da služi i da nije molitven, ali da je zato odličan administrator. Takva administracija arhijereju nije potrebna. Ako pak on za svoj prvi dug bude smatrao molitvu, onda će i administracija sama po sebi biti ustrojena kako valja, i sve će oko njega postajati bolje i bolje”.

Dakle, istinsko pastirstvo nije administracija, nego naročita “celovita, unutarnja nastrojenost oblagodaćenog ljudskog duha”, koja ne zavisi od ličnih, čisto spoljnih sposobnosti, nego od naročitog blagodatnog dara koji je on (sveštenik) dobio u Svetoj Tajni sveštenstva. Upravo o tome blagodatnom daru kao o presudnom činiocu u delu pastirskog služenja uči na osnovu Reči Božje i dela Svetih Otaca Crkve Najblaženiji Mitropolit Antonije u svome Pastirskom Bogoslovlju.

Kakav je to dar ?

To je – dar “blagodatne sastradale ljubavi prema pastvi”, koji uslovljava sposobnost da se u sebi preživljavaju kako nevolje koje donosi borba, tako i radost zbog duhovnih postignuća svoje pastve, sposobnost da se osećaju porođajni bolovi radi njih, kao što je bio slučaj sa Apostolima Pavlom i Jovanom. To svojstvo pastirskog duha, po rečima Mitropolita Antonija, izražavaju samu suštinu pastirskog služenja.

Ako prihvatimo ono što je gore rečeno o pojmu “pastir”, onako kako nam je on predstavljen u Starom i Novom Zavetu, onda iz toga samo po sebi proizilazi sledeće određenje pojma “pastir”:  Pastir, to je čovek koji se sav, celim svojim bićem, posvetio samopožrtvovanom i ljubavlju prožetom staranju za spasenje duša ljudi koji su mu povereni, čovek koji stremi da ih duhovno preporodi i da ih zaista i neodstupno vodi na putu dostizanja duhovnog savršenstva.

Ako kod pastira nema te stradalne ljubavi prema svojoj pastvi, ako je on ugasio u sebi taj dar, umesto da ga, kako zapoveda Apostol, razvija i razgoreva (1. Tim. 4,14; 2. Tim, 1,6), ako sav ne gori onom svetom revnošću za spasenje duša poverene mu pastve, onda on ostaje samo činovnik – formalista, i ne pomaže mu ni lepo nameštena kancelarija, ni sjajno ustrojena administracija: on će izgubiti svoje ovce, koje će se, ne prepoznajući u njemu oca koji ih ljubi, razbežati od njega na sve strane.

Sada preživljavamo teška vremena – vremena kakvih, čini se, još nikada nije bilo u istoriji hrišćanstva, jer je sada otvoreno nastupilo vreme “apostasije” sa svim svojim karakterističnim obeležjima. To od savremenog pastira zahteva naročitu budnost, pre svega nad samim sobom, da ne bi gubio svoje ovce umesto da ih spasava.

Sada je vreme prevrednovanja vrednosti – rafinirane i izoštrene kritike svih i svega. Autoriteti gotovo da se ne priznaju. Spoljni autoritet – položaja, čina – u glavama mnogih, možda i većine, nema više nikakvog značaja. Zato greši onaj pastir koji voli da se u svakoj prilici poziva samo na autoritet svog znanja, misleći da će time prinuditi svoju pastvu da ga sluša i da mu se povinuje. Danas se više nego ikada pre gleda ne na zvanje, ne na čin, već na samog čoveka, na to kakav je on, šta predstavlja i koliko odgovara zvanju ili činu koji nosi, može li mu se verovati ili ne može.

O, kako savremena pastva danas motri na svog pastira, ne dajući mu nikada mira, tražeći čak i one grehe, o kojima kod njega ni pomena nema, ili predstavljajući u mračnom svetlu i uz preuveličavanje i najmanje njegove stvarne slabosti i duševne nemoći!
Savremeni pastir na sve to mora veoma da pazi i o svemu tome mora da vodi računa, da bdi nad samim sobom, nad svojim vladanjem, da ne bi čime sablaznio svoju pastvu.

Sad je vreme naročitog procvata đavolskog neduga - gordosti – majke svih grehovnih strasti i poroka koji od nje potiču: samoljublja, samouverenosti, uvredljivosti, zlopamćenja, osvetoljubivosti, sujete, slavoljublja, hvalisavosti.

Protiv tih strasti kod svoje pastve, pastir može uspešno da se bori samo onda, ako ih pastva ne primećuje kod njega samog. Bude li pastir svoju sopstvenu gordost suprotstavljao gordosti svoje pastve, onda će sva njegova pastirska delatnost da se svodi “na ne”.
Istinski pastir mora da bude “uzor krotosti i smirenja” za svoju pastvu. Njegovim ušima treba stalno da odzvanja Gospodnja pouka: naučite se od Mene, jer Ja Sam krotak i smiren srcem (Mt. 11,29). Zbog toga on ne treba da stavi znak jednakosti između sebe i Crkve. Pastir – to nije Crkva, već samo služitelj Crkve, više ili manje dostojan, a u sopstvenim očima uvek nedostojan. Kroz istoriju Crkve poznati pastiri su nam pokazivali mnoštvo primera divnog Hristovog smirenja. Naročito je zadivljujuć primer velikog ruskog svetitelja Tihona Zadonskog, koji je pao pred noge plemiću volterijancu kada mu je ovaj udario šamar, moleći ga za oproštaj zato što ga je doveo u stanje razdraženosti. Drugi primer se odnosi na naše vreme. Pokojni vladika, Arhiepiskop Jovan San-Franciskanski posetio je pred smrt svog ljutog neprijatelja koji ga je dugo vremena na najgodi način vređao u svojim novinama.

Da bi stekao takvo, i za sebe i za svoju pastvu spasonosno smirenje, pastir treba da pamti kako po učenju Reči Božje pastirsko služenje ne predstavlja upravljanje u svetskom smislu, nego upravo služenje. Pastir nikad ne sme da zaboravi reči Hristove, izrečene Njegovim najbližim učenicima Jakovu i Jovanu, sinovima Zavedejevim, kada su oni za sebe molili prva mesta u Carstvu Njegovom:
Znate da knezovi naroda gospodare njima i velikaši vladaju nad njima. Da ne bude tako među vama; nego koji hoće da bude veliki među vama, neka vam bude služitelj. I koji hoće među vama da bude prvi, neka vam bude sluga; kao što ni Sin čovečiji nije došao da mu služe, nego da služi i dade život svoj u otkup za mnoge (Mt. 20,25-28 ).
I crkveni kanoni odlučno kod pastira osuđuju “nadmeno vlastoljublje pod izgovorom sveštenog posla” (Treći Vaseljenski sabor, prav. 8 i dr).

Pastir treba da poziva na poslušnost Crkvi, a ne na poslušnost sebi. Samo Crkva je nepogrešiva, a svi mi ljudi možemo da pogrešimo i da padnemo u zabludu. Stoga valja umeti časno priznati svoje greške i ispravljati ih, što samo može da doprinese jačanju našeg autoriteta, umesto da sebi pripisujemo nepogrešivost, koja pripada samo Crkvi u celini. Sablazan papizma – “Greši kako i koliko hoćeš, samo mene priznaj i slušaj!” – veoma je opasna za pastire i štetna za njegovo služenje.

Nema ničeg pogubnijeg za pastirsku službu, nego kad je pastir beskrajno snishodljiv prema svima, pa čak i najtežim gresima svoje pastve, dok je istovremeno bezzgranično strog samo kada je u pitanju jedan greh – neposlušnost prema njemu samom.

Pastir mora da bude bezuslovno strog i neumoljiv u svemu onome što se tiče vekovnih načela Crkve, njenog verskog i moralnog učenja, njenih sveštenih kanona, ustanova i običaja, i ta strogost treba da proizilazi isključivo iz istinske revnosti za slavu Božju i spasenje duša svoje pastve, a nikako ne iz kakvih drugačijih pobuda, i tim pre – ne iz ličnih interesa, ili slavoljublja i ranjene gordosti. Potpuno je nedopustivo pozivati se na crkvene kanone samo tamo gde naš lični autoritet počinje da strada i gde to nama lično odgovara, a inače ih prenebregavati.

Visoko mišljenje pastira o sebi, glavna je prepreka na putu njegovog pastirskog služenja. Ako je pastva čak i u ranija vremena svome pastiru praštala sve osim gordosti, onda za savremenu pastvu možemo da kažemo da je na pojave gordosti kod svoga pastira naročito osetljiva, i da mu ne oprašta ako on želi da joj bude “upravitelj” i “zapovednik”, umesto da bude “baćuška” i “otac”. Upravo na toj se osnovi pojavljuje većina parohijskih problema.

Druga krajnje neophodna osobina koja se zahteva od pastira da bi njegovo služenje bilo plodotvorno – osobina koja se u savremenom svetu sve ređe i ređe sreće, te stoga ima naročit značaj – jeste smirenje. Godine 1901, preosvećeni Nazarije episkop Nižegorodski, iskoristivši kratkotrajni dolazak sv. prav. Jovana Kronštatskog sabrao je gradske sveštenike u svoje odaje i zamolio oca Jovana da porazgovara sa njima. Kad su sv. pravednom Jovanu postavili pitanje čime zadobija takav blagotvoran uticaj na ljudska srca, on je odgovorio:

“Poštovani oci i braćo, sapastiri! Vi ste, kako vidim, ljudi ukrešeni sedima, znači, i sami ste bogati opitom života. Ja nemam čemu da vas naučim. Ali kad me već pitate kako sam dostigao blagotvoran uticaj na srca ljudi, odgovoriću vam. Trudim se da budem iskren pastir, ne samo na rečima, no i na delu – u životu. Zato pazim na sebe, na svoj duševni mir, na svoje unutarnje delanje. Ja čak vodim dnevnik u koji zapisujem svoja odstupanja od Zakona Božjeg. Preispitujem se i trudim se da se popravim”.

Nema ništa gore nego kad pastva kod svog pastira primeti raskokrak između reči i dela- kad on uči jedno, a sam čini drugo. Sad oni sa naročitom pažnjom prate život svoga pastira i na osnovu toga izvode zaključke. Još je gore kada kod pastira primete neiskrenost, licemerje, dvoličnost: kad on nešto govori ne zato što sam veruje u to, nego zato što nalazi da je u datom trenutku za njega korisno da govori upravo tako, a ne drugačije, shodno nekakvim čisto ličnim, egoističkim pogledima, podilazeći onima koji ga slušaju, ili, kada jednima govori jedno, a drugima nešto sasvim drugo, čak suprotno.

Pastir naročito narušava svoj ugled u očima pastve, i to često bespovratno i beznadežno, kada želi da ugodi onima koji su silni i slavni i bogati u ovom svetu, kada im laska u nadi da će nešto da dobiju od njih, ili kada ima od njih neku korist. Ako se kod pastve pojavi samo i senka takvog podozrenja, koje je čak možda i nedovoljno osnovano, ona to nikada ne zaboravlja. Eto zbog čega i pastir u tom pogledu mora da bude naročito predostrožan i da se čuva da za takvo podozrenje ne daje povoda.

Naše vreme, kada se uglavnom nikome ne veruje, od pastira zahteve naročitu iskrenost, čestitost, otvorenost, bez senke boli kakvog lukavstva, licemerja ili laskanja i čovekougađanja.

U ušima pastira stalno treba da odzvanjaju reči Svetog Pisma: Jer kad bih još ljudima ugađao, ne bih bio sluga Hristov (Gal. 1,10), i: da je proklet čovek koji se uzda u čoveka i koji stavlja telo sebi za mišicu, a od Gospoda odstupa srce njegovo (Jer. 17,5),
i još: ne uzdajte se u knezove, u sinove ljudske, u kojih nema pomoći (Ps. 145,3).

“Pastirsko prilagođavanje” o kome govori sv. ap. Pavle (1. Kor. 9.22: svima sam bio sve, da kako god neke spasem) ne treba da ide tako daleko da snižava same principe naše vere. Pastir ne sme da se prilagođava niskim moralnim zahtevima savremenog života, nego naprotiv – treba da se trudi da taj život podigne na onu visinu koju propoveda Evanđelje i koju zahteva Crkva. Bezgranično snishođenje prema gresima i bezakonjima svoje pastve – iz čovekougađanja, ili iz bojazni za gubitak svoje popularnosti, ili iz bilo kog drugog razloga- nije dopustivo: istinskom pastiru ne dolikuje danas toliko hvaljena “elastičnost”. Pastir nije diplomata, nego služitelj Istine. Za zdravu hrišćansku svest potpuno je neprihvatljiva jezuitska kazuistika, njoj u Pravoslavlju nama mesta.

Naročito je poguban danas inače čest snishodljiv odnos prema otvorenim gresima protiv morala: nazakonitom zajedničkom životu, razvodima koji se sada nažalost daju vrlo lako, što sve vodi razaranju porodičnog života. Ne manje pogubna je ravnodušnost pastira prema ženskoj modi koja je danas postala sasvim nepristojna, prema zabavama koje su nedostojne imena hrišćanina, pa to još često i nedeljom, o praznicima i u dane postova.

No ako je za pastira nedopustivo čovekougađanje u bilo kom obliku, i gaženje crkvenih pravila u ime ugađanja ljudima, on treba da se kloni i suprotne krajnosti – zanemarivanja onih “malih”, onih za koje Gospod naziva najmanjom braćom svojom (Mt. 25,40), onih od kojih ne očekuje ništa za sebe lično, ne računamo da ćemo išta da dobijemo. Prezir i odnošenje “sa visine” prema svojoj pastvi, kakva god da je ona, nije dopustivo. Takvo zanemarivanje, prezir i odnos sa visine svojstveni su rimo-katolištvu, u kome duhovništvo predstavlja jedan viši, privilegovani sloj u poređenju sa “nižim” slojem – pastvom. To dobro objašnjava ugledni profesor Sankt-Peterburške Duhovne Akademije A. P. Lopuhin u svojim sjajnim predavanjima na temu : “Savremani Zapad u religiozno-moralnom pogledu”. On tamo zastupa veoma originalno i nesumnjivo tačno mišljenje da je rimski katolicizam na neki način produžetak starog neznabožačkog Rima čiji je duh on prihvatio dok je samo spolja odenuo hrišćansku odeždu. U starom Rimu postojala su dva staleža: viši privilegovani – “patriciji”, i niži – “plebs”, “plebejci”. Ova podela bila je prenesena i u hristijanizovani Rim: duhovništvo – to su ti “patriciji”, viši privilegovani stalež, i obični verujući hrišćani – “plebs”, “plebejci”, niži stalež, bespravni, koji obavezno samo sluša, u svemu se bespogovorno povinuje, nikada i ni u čemu ne smejući da se iskaže.

Treba li govoriti o tome koliko je takva latinska koncepcija protivna duhu istinskog Pravoslavlja?

Dovoljno je setiti se poznatog mesta iz “Okružne Poslanice” Istočnih Patrijarha 1848. godine, gde stoji: “Kod nas ni patrijarsi ni sabori nikada nisu mogli da uvedu nešto novo, jer je čuvar blagočešća kod nas uvek bilo samo telo Crkve, to jest sam narod, koji svagda želi da svoju veru sačuva nepromenjenu i saglasnu veri svojih otaca”.

Nikada u istoriji naše Pravoslavne hrišćanske Crkve obični verujući nisu bili bespravni i bezglani “plebs”, nego su vrlo često podizali svoj glas protiv jeretika, pa je tako još živo sećanje na to kako su u našoj Otadžbini obični verujući, često i proste žene, branili pravoslavnu veru od savremenih jeretika – pripadnika “žive crkve” i “obnovljenaca” koji su se pod pokroviteljstvom bezbožne komunističke vlasti dočepali i crkvene uprave i većine hramova.

Sada je nastupilo naročito teško vreme: “apostasija” o kojoj sv. Apostol Pavle govori u svojoj 2. Poslanici Solunjanima, napreduje brzim koracima. Gotovo svaki dan donosi nam nešto novo, senzacionalno, što se do skoro činilo nezamislivim i nemogućim. Ne iznenađuje što je i sa pastvom danas veoma teško, ona vrlo teško prihvata hrišćansku pouku i svet, svojeglava je, uzda se u sebe, često je beznadežno neprosvećena u svemu što se tiče naše vere i Crkve. No to ne skida sa nas odgovornost za nju, ako smo na sebe primili breme pastirskog služenja. Mi smo prizvani ne da kvarimo nego da nazidavamo kako je to jasno primetio sv. Apostol Pavle u svojoj 2. Poslanici Korinćanima (10,8 ). Gospod će nas strogo kazniti za svaku izgubljenu ovcu, ako smo mi direktno ili indirektno krivi za njenu propast. Naš nerad, nebriga, naše lične slabosti i poroci, naš život kojim sablažnjavamo pastvu – sve to može da bude razlog, sve to može da posluži kao povod za pogibiju ovaca iz slovesnog stada koje nam je povereno, koje nam je predao Pastironačelnik- Hristos.

Ali najveća opasnost koju nosi naše vreme, kako za savremenog pastira, tako i za njegovu pastvu, preti od strane satanizma, koji je sada u svetu već gotovo odneo pobedu i koji se veoma lukavo skriva ispod svetlih riza “humanizma”, ili kod nas “tolstojevštine”, služenja dobru čovečanstva, služenja sveopštem ujedinjenju, “svetu”, pa čak i “hrišćanskoj ljubavi”.

Avaj! Mnogi pravoslavni pastiri već su se na ovaj ili onaj način upleli u mreže tog vešto zakamufliranog satanizma, koji se kao dvoliki Janus sada javlja u dva vida: u vidu “markso-komunizma” u zemljama porobljenim njegovom bogogboračkom vlašću, i u vidu “ekumenizma” u zamljama takozvanog “slobodnog sveta”, koji u stvari uopšte nije slobodan. Otac im je zajednički – to je sam satana koji se sada intenzivno priprema da u svetu uspostavi vlast svoga sluge – Antihrista.

Treba znati i pamtiti : istinski pastir istinske Crkve Hristove ne može da ima nikakava kontant, nikakve međusobne odnose, direktne ili indirktne, sa bilo kojim od dva oblika svetskog zla.

A ono je pravarilo mnoge pastire i njihovu pastvu svakojakim obećanjima i udeljivanjem svetskih dobara, na koja su ljudi u naše vreme tako lakomi.

Istinski pastir dužan je da sebe i svoju pastvu svojski čuva od tog veoma opasnog iskušenja, koje se obično prikriva “dobročinstvom”. Tu se valja uvek prisetiti dobre ruske poslovice: “Kandža se zarila – ptičica je gotova”. Mnogi su se već upetljali u te ili druge mreže, i sada bi hteli da se izvuku, ali to više ne mogu. Satana je čvrsto stegao svoju lovinu.

Mi, Rusi u emigraciji, više ili manje dobro znamo šta je komunizam, i zato ga se pažljivo čuvamo. Ali daleko od toga da su svi jasno shvatili da komunizam nije jedino “svetsko zlo”, da je on samo proizvedeno zlo, da on predstavlja samo “dete”, dok je još mnogo strašniji roditelj, koji je porodio i drugo, ne manje, možda čak i veće i pogubnije zlo – takozvani “ekumenizam” koga predvodi “Svetski Savet Crkava”. Sigurno nije slučajno što se “Svetski Sabor Crkava”, koji je pravoslavne privukao zalažući se za neophodnost opšteg ujedinjenja u borbi protiv nastupajućeg bezbožja, tako pomirljivo odnosi prema bogoboračkom komunizmu, te na svojim konferencijama čak ni uzgred ništa ne pominje o nekakvoj borbi protiv njega, svesno uključujući u svoje redove i predstavnike onih pravoslavnih crkava koje predstavljaju poslušno oruđe komunizma.

Mi pastiri Ruske Zagranične Crkve, čijem postojanju smisao daje i opravdava ga samo odlučno neprihvatanje “svetskog zla”, danas se nalazimo na raskršću. Do sada smo uglavnom ćutali ne objavljujući javno celinu principa na kojima naše Crkva počiva. Samo je naša “Pravoslavna Rusъ” pisala uvek odlučno i nedvosmisleno, što se nekima nije dopalo. No sada je stvar već otišla predaleko, i “ekumenizam” se do te mere kompromitovao, da mi danas imamo ceo niz zvaničnih dokumenata koji nas obavezuju. To su pre svega: 1) Tri poslanice našeg prvojerarha Visokopreosvećenog Mitropolita Filareta, upućene Konstanti-nopoljskom Patrijarhu Atinagori, Grčkom Arhiepiskopu Severne i Južne Amerike Jakovu, i “Brižna Poslanica”, adresovana na poglavare autokefalnih Pravoslavnih crkava i sve episkope Pravoslavne Crkve; 2) Poslanica 9. Eparhijske Skupštine Zapadno-Evropske Eparhije koju su potpisali Vpr. Arhiepiskop Antonije i Ep. Jakon; 3) Izveštaj o poslednjoj konferenciji Svetskog Saveta Crkava pod naslovom “Upslala i Pravoslavlje” protoprezvitera Georgija Grabea koji je od Arhijerejskog Sinoda 1967. godine pod naslovom “Ekumenizam”, objavljen u časopisu Kanadske Eparhije “Pravoslavnoe obozrennie” broj 40 iz juna 1969. godine.

Ovi naobično važni dokumenti pokazuju da su kod nas već u velikoj meri shvaćene sve mane i sva štetnost ekumenizma kao pokreta koji čovečanstvo vodi prema Antihristu.

Ali sada treba da pokažemo da nismo zadovoljni samo rečima, samo golim tvrdnjama, nego da za tim našim rečima slede i odgovarajuća dela koja potvrđuju njihovu istinitost.

Ne treba da idemo sa njima. To valja odlučno da kažemo i pokažemo na delu. Za nas nastupa vreme istinskog ispovedništva, kada ćemo, možda, ostati sami i naći se u ulozi progonjenih. Pošto su sada sve pravoslavne pomesne crkve ušle u sastav “Svetskog Saveta Crkava”, nastupilo je vreme našeg potpunog odvajanja. Mi ne možemo i ne treba da imamo bilo kakvo opštenje sa odstupnicima od istinskog Pravoslavlja i treba da budemo spremni da ako zatreba odemo u “katakombe” kao “istinski pravoslavni hrišćani” kod nas u Otadžbini.

Naš položaj pobornika i ispovednika čiste i nepovređene Hristove istine mnogo nas obavezuje, više nego ikada ranije.

Uvek treba da se sećamo toga da istinski pastir istinske Crkve Hristove ne moče i ne treba da ima bilo kakav drugi interes osim čiste revnosti za slavu Božju i za spasenje duša svoje pastve – na to i samo na to treba da uvek budu usmerene sve njegove misli, sva njegova osećanja, sva njegova delatnost.

U istinskoj Crkvi Hristovoj ne može biti nakaznije i ružnije pojave, nego što je pastir koji ima neki drugi interes, koji se bavi sporednim, čisto svetskim poslovima, kome nije na prvom mestu slava Božja i spasenje duša, nego na primer – politička delatnost, koja ljude uvek samo razjedinjuje i razgnevljuje, zatim danas toliko moderna, tkz. “kulturno-prosvetna delatnost”, koja se uglavnom svodi na organizovanje svetskih zabava i veselja i sličnih razonoda koje ne priliče hrišćanima, a da i ne govorimo o raznovrsnim trgovačkim poduhvatima, finansijskim mahinacijama i obrtanju novca, što naročito narušava autoritet pastira i ponižava njegovo uzvišeno zvanje, itd.

Završićemo naše izlaganje rečima sv. pravednog o. Jovana Kronštatskog iz njegove poznate besede koju je izgovorio pred svojim sapastirima – sveštenicima 1904. godine u Sarapulju.

Sv. prav. Jovan je još tada – pre 65 godina – govorio da je delatnost pastira sve teža i teža: borba pastira postaje sve istančanija i tim pre pastiri treba da budu na visini svoga prizvanja. “Pastir treba potpuno da se odrekne samoljubavi, da se upodobi biblijskim pastirima i njihovom stajanju u duhu. Zato je pastirima neophodna krajnja predostrožnost i usredsređenost, i svagdašnje raspinjanje sebe – radi svoje pastve”.

Ako je sv. prav. Jovan Kronštatski ovako govorio pre 65 godina, kod nas, u Pravoslavnoj Carskoj Rusiji, šta bi tek rekao danas ?!

Beseda se dalje dotakla muke savremenog života. Sv. prav. Jovan je obratio pažnju na duhovno stanje njemu savremenog društva, koje je bilo vrlo slično sadašnjem, nama savremenom stanju.

“Sada se pojavila iznenađujuća bolest – rekao je on – to je : strast ka razonodama. Nikada nije bilo takve potrebe za razonodom kao danas. Ovo je dobar pokazatelj toga da ljudi nemaju zbog čega da žive, da su se odlučili od ozbiljnog života – od truda na korist onima kojima je to potrebno i od vođenja unutarnjeg, duhovnog života – i da su počeli da se dosađuju! Dubina i sadržajnost duhovnog života zamenjuju za razonodu. Kakvo bezumlje! Kao deca bez razuma! Razonoda je, međutim, već postala dryštveni porok, društvena strast. Evo na šta pastiri treba da usmere svoje snage: oni treba životu vrate njegov izgubljeni sadržaj, da vrate ljudima smisao života. Ali najpre treba sami sebe za to da pripreme. Pastir mora da bude na visini svoga prizvanja!”

A šta je za to pre svega potrebno?

Čime pastir na najbolji način može da se pripremi da bi bio na visini svoga prizvanja?
I na to pitanje sv. prav. Jovan daje jasan i iscrpan odgovor:

“Ja se molim, ja se postojano molim. Ja čak ne shvatam kako je moguće provoditi život bez molitve. Zaista, molitva je disanje duše.” (Mi bi skromno dodali: sv. prav. Jovan Kronštatski je imao svetopredanjski postojanu molitvu, neekumenizovanu i neSSC-ovsku)

Šta ovome još dodati ?

Ovim je rečeno sve, ili, u krajnjoj liniji, sve najvažnije, bez čega je sve ostalo – ništa.

 

 

Arhiepiskop Averkije

SUŠTINA I METODI ISTINSKOG PASTIRSTVA U NAŠE VREME

Obraz budi vernima – u reči, u življenju, u ljubavi, u duhu, u veri, u čistoti (1.Tim. 4,12)

  

Izvor: pravoslavni forum




2 коментара у вези “Greši koliko hoćeš, samo mene priznaj i slušaj!”
  1. ZAHVALJUJEM SE BRATU ODGOVORNOM ZA NOVINAR.DE STO JE POSTAVIO OVAJ IZVRSNI TEKST .

    SVETI AVERKIJE DZORDANVILSKI JE DOISTA PONOS I SVETILKA CRKVE PRAVOSLAVNE .

    OVO BI TREBALI DA PROCITAJU SVI NASI VLADIKE I SVESTENICI ,DA SE POTSJETE STA ZNACI BITI “PASTIR” .

    ZA ” DJOKIC BROTHERS ” OVO BI TREBALO BITI OBAVEZNO CITANJE UJUTRO,U PODNE I PRIJE SPAVANJA ,

    DA UVIDE I NAUCE KAKO TREBA BITI VLADIKA NA DJELU ,U ZIVOTU ,PO VJERI .

    A AKO NEMAJU VOLJE ,NI SMIRENJA ,NI STRAHA BOZJEG U SEBI ,NI VJERE ,NI LJUBAVI PREMA SVOME STADU , ONDA NEKA OBUKU PRAVE KALUDJERSKE RIZE I PROVEDU OSTATAK ZIVOTA MOLECI GOSPODA DA IM OPROSTI SAGRESENJA NJIHOVA .
    JEDNO OD TIH VELIKIH GRIJEHOVA JESTE : STO NISU BILI ” PASTIRI DOBRI “

  2. Strast ka razonodama!
    Ovde se za to brinu popovi i polupimeni i nastrani upravnici po crkvama.Vidim po oglasima u novinama da
    ovde u Australiji gostuju dve pevaljke,i to iz Republike Srpske,obucene kao dve porostitutke,a gostovace po crkvenim salama.Pre neki mesec u Adelaidu je bio Hrvat,zove se Krmak i pevao pored raznih drugih
    gadosti jednu PUSI,PUSI MALA MOJA.Bunio se srski narod,
    pa primitivci posto vladaju dovedose ove dve.A Vladika
    i to plemickoga porekla,ipak dopusta.Sta je sledece?
    Efimija


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo