logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно    Аутор: новинарство    606 пута прочитано    Датум: 20.07.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

E moja Srbbijo........U svetlu aktuelnog međunarodnog diplomatskog sukoba oko Kosmeta, a koji je nastao kao posledica agresije NATO pakta na SRJ 1999-e godine

 piše: Oliver Vulović

a koja se u nedostatku utoke u međunarodnom pravu pozivala na “moderni i u skladu sa epohom življenja neohumanistički i čovečniji pristup međunarodnoj odbrani ugroženih ljudskih prava u trećim zemljama”, bilo mi je interesantno da jednu takvu intelektualnu bestijaliju koja je izazvala silna ljudska stradanja, materijalne destrukcije i pomeranja stanovništva, delimično posmatram kroz za svoje i sva buduća vremena lucidnu i istinsku “humanističku i bogočovečansku kulturu evropskog čoveka” , Justina Popovića., pisanu kao prilog delu “Pravoslavna crkva i ekumenizam” 1974-e godine.

Ava Justin je u pomenutom zapisu podvukao da je za modernog evropskog čoveka smisao života ono što on proglasi smislom, dobro ono što on proglasi dobrim i zlo ono što on proglasi zlim, a sve zbog svoje nihilističke i izvorno ateističke filosofije života koju je spreman da širi planetom putem ognja i mača, ne libeći se pri tom da zloupotrebljava Boga, papizam, nauku, umetnost, tehniku.

I zaista, ako se setimo da je 1998-e godine i sam počivši papa Jovan Pavle II na sve nebrojane prethodne antisrpske i antipravoslavne angažmane dodao i zahtev Klintonu da bombarduje Srbiju, te da su jednom takvom zločinačkom činu podršku davale i tadašnje najpoznatije i najpoštovanije zapadne umetničke veličine poput Barbare Strajsend, Vupi Goldberg, Madone, grupe U2, Ginter Grasa, Vaclava Havela, čitave filosofske škole na čelu sa Bernar Levijem, Andre Gliksmanom, Alenom Finkelkrotom, međunarodne vladine i nevladine zdravstvene organizacije poput Kušnerovih “lekara bez granica”, holivudski producenati, brodvejski pozorišni režiseri i kritičari, čitavi naučno-istraživački centri i instituti poput vašingtonskog Balkanološkog Instituta, berlinskog Gete centra, da dalje ne nabrajam, onda i nije bio čudan očit trud zapadnih planera da osim vojnih, uspešno protiv Srba angažuju i sve druge resurse poput religijskih, umetničkih i naučnih.

Tokom opšte antisrpske histerije u sukobu nisu ostale neutralne ni međunarodne sportske federacije i udruženja i skupa su sa međunarodnom naukom i umetnošću uspostavili pravi zid prema srpskim kolegama.

Katolički zapad koji se iz nekadašnje Justinove projekcije evropskog čoveka danas proširio i na Severnu Ameriku i Australiju, zaista je ušao u takozvani sukob civilizacija, ali ne samo sa islamskom civilazacijom, kojeg je kao takvog i neskriveno kroz Bušove govore okarakterisao, nego i u globalni, kad kada javni a kad kada prikriveni, ali jednako ogorčeni rat protiv pravoslavne civilizacije. U skladu sa takvim zapadnim delovanjem, ratovi na Bliskom istoku i Balkanu se ne mogu posmatrati odvojeno u smislu geopolitičkih napora zapada da svojim rimskim, anglikanskim, evroprotestantskim i ostalim do sada poznatim modifikacijama zamaskira svoju težnju da vojno ovlada, ne toliko kompletnim državama, koliko vrlo određenim prostorima na kojima se nalaze najvažniji energetski resursi planete a pod kontrolom su obe napadnute civilizacije.

Otuda i nije toliko čudno što se u islamskom svetu od strane njihove političke elite u poslednje vreme angažuju stručnjaci za tumačenje i proučavanje ne samo načina do sada pružanog vojnog otpora Pravoslavaca zapadnjačkim agresorima, već i same Pravoslavne teofilosofske misli, kao što to trenutno radi Ahmedinedžadova administracija, ili kako je još odavno to počeo da radi Moamer Al Gadafi.

Od zapada još neokupirani deo pravoslavne civilizacije (Centralna i severna Srbija, Rusija i Belorusija) našao se uklješten napadima obe grane Islama i svih grana Katoličanstva od kojih grčevito pokušava da se odbrani ali i ujedno stremi da preko najjačeg među sobom – Rusije, uspostavi politički relaksacioni odnos sa državama sa Hinduizmom i Budizmom kao većinskim religijama koje prema Pravoslavlju nisu pokazale slične Katolicima i Muslimanima agresivne namere osim blagog pograničnog prozelitizma.

Strateško povezivanje Rusije i Kine već lagano uspeva da u svoju orbitu uvuče i Indiju koju su uspele da ubede da i pored čvrstog partnerstva kojeg trenutno ima sa Amerikom, ipak treba da bude vrlo oprezna i da zbog sopstvenog bogatstava resursima obrati pažnju na težinu stradanja kojima su zbog istih stvari izloženi Pravoslavci i Muslimani. Obe antipravoslavne agresije, i katolička i islamska, imaju isti fašistički po ideologiji i fundamentalistički po verskoj isključivosti karakter, sa tom razlikom što zapadnjačka agresija diplomatskom hipokrizijom pokušava da svoj verski fundamentalizam zamaskira i tako prikrije pravu prirodu slanja svojih vojski na ove prostore.

I katolička agresija (iz koje ne isključujem anglikanske, evroprotestantske, pentakostalske i ostale verzije) i islamska (jednako i šiitska i sunitska) agresija prema Pravoslavlju u sebi sublimiraju i religijsko-ideološki i geopolitički bazis, ali se tokom islamske agresije i ne krije da je većinskim delu nadgrađena verskom netrpeljivošću . Što se tiče sukoba Islama sa Zapadom, bez obzira na islamsku osvajačku prirodu ratova protv Pravoslavaca, moramo priznati da je u sukobu sa Zapadom karakter arapske borbe oslobodilački, bez obzira na intezitet ekstremizma i terorizma kao njenog neodvojivog dela. Ekstremizam i terorizam u islamskim ratovima su makar od njih samih javno označeni kao pravedni i legitimni segment sveopšte borbe protiv neprijatelja Islama, za razliku od zapadnjačkih ratova i protiv Pravoslavlja i Islama koji takođe u velikoj meri primenjuju i ekstremizam i terorizam ali ih licemerno javno žestoko osuđuju i žigošu kao nelegitimnu vrstu borbe koju koriste samo njihovi neprijatelji.

Terorizam i ekstremizam nisu i pored određenih ratnih zločina učinjenih i od strane pojedinaca iz pravoslavnih vojski tokom ratova na Balkanu ili Kavkazu nisu među njima nikada uhvatili generalni pelc ni u doktrini ni u praksi a i brojni pisani dokumenti – naredbe i uputstva generalštabova- dovoljan su dokaz koliko je takav način borbe shvatan ne samo kao ilegalan nego i kao duboko nečastan i nedopustiv. Nijedna vojna operacija koju su recimo ruske snage izvodile protiv čečenskih terorista nije izašla iz okvira Ženevske konvencije i ako su, kao bajagi, neutralni posmatrači sa zapada bili upregli sve svoje snage ne bi li tako nešto dokazali.

Poučeni prethodnim poražavajućim iskustvom sa Rusima, zapadni planeri su za Srbe unapred osmislili takozvani Tribunal u Hagu gde su uspešno sa do sada normalne pravne procedure koja podrazumeva predikciju nevinosti uspeli da u slučaju vođa srpskog naroda i srpskih vojnih snaga, pred tim sudom iskreiraju način vođenja postupaka tako da postoji samo predikcija krivice i u skladu sa nacističko-komunističkom praksom koju baštine poslednjih 20 godina, kroz tu hašku nakaradnu sudsku praksu nanovo daju legalitet procesuiranju verbalnog delikta.

Prvim krvnim naslednicima ljudi koji su stvorili Holokaust, Lidice, drezdenski pokolj i masakre u Hirošimi, Nagasakiju, a kasnije u Koreji i Vijetnamu i na kraju u Bosni, Srbiji, Avganistanu i Iraku je očajnički bila potrebna Srebrenica, Račak, Vase Miskina i druga podmetanja u želji da zamenom teza skrenu pažnju sa fašističke potke svojih akcija na teritoriji bivše SFRJ i ostatku planete.

Zemlje koje i dan danas proizvode viteze na angro, sasvim su se odlučili na neviteški i kukavički način napada na Srbe i Srbiju i tim napadima se ne nazire skoro kraj. Ava Justin je lepo podvukao da se iz humanizma nije i ne može stvoriti nihilizam, jer kao humanista vi priznajete neke vrednosti. Tom logikom i možemo zaključiti da se iz do sada viđenog i doživljenog delovanja zapada na ovim prostorima ne krije nikakav humanizam, pa ni neohumanizam koliko oni to vole u svojim političkim praznoslovijima da ističu, već čisti relativizam koji za proizvod ima anarhiju, jer je samo u anarhiji moguće suspenodvati sve do tada prihvaćene zakone pa i međunarodno pravo i tako uvesti “zakon jačeg” iliti Novi svetski poredak.

Još bolji primer od Srbije i Srba za ovu tvrdnju ,koja je neprijatelja kako tako zaustavila na Ibru i negde posred Bosne, je trenutno stanje u Iraku, takođe državi žrtvi takozvanog zapadnog humanizma. Da li se užasi koje je zapadna političko-vojna mašinerija donela na tenkovskim kupolama u Bagdad, Kirkuk, Kerbalu, Basru i Bakubu ikako mogu drugačije definisati do najkrvavijeg do sada viđenog anarhizma pod tzv demokratskom vladom Iraka? Ava Justin opisujući “modernog evropskog čoveka” kaže – Život je klanica……..Dopušten je greh, dopušten je zločin …..vlada zakon neophodnosti -. Pa zar nema boljih dokaza za vazda aktuelnosti njegovih tvrdnji od iračke klanice, bosanske klanice, kosmetske klanice, svih klanica Novog svetskog poretka, a koje su, u stvari, prirodni završetak apsolutističke neophodnosti evroatlantista da zavladaju resursima planete.

U Iraku naftom, na Kosmetu enormnim rudnim bogatstvima i prostorom sa kojeg se lako kontroliše kolebljiva Evropa i uzavrelo Zakavkazje i Rusija. Ava dalje za “evropskog čoveka” kaže – treba se osloboditi Boga. To je javna ili potajna čežnja evropskog čoveka – . Pa zar nama Srbima nebrojeno puta nisu do sada stizale poruke iz Evrope i SAD-a – zaboravite istoriju okrenite se budućnosti – što nije ništa drugo do – Srbi zaboravite Boga nudeći nam tako “najraskošniji patos bez etosa, ton bez melosa, tehniku bez duše” dok u svojim parlamentima i ispred tv ekrana ne ispuštaju Boga iz usta.

“Sva sunca i zvezde ne vrede koliko jedna duša” a naša duša, srpska duša je Kosmet. U tome se nalazi suština na naše borbe – da odbranimo Kosmet, jer ćemo tako odbraniti dušu svoju koju kao narod imamo. I Ava Justin i Dostojevski su Evropu osudili da gradi zgradu kulture bez Hrista. Kosmet je naša, srpska zgrada kulture čitav milenijum zidana sa Hristom i imamo pravo da se borimo protiv “kultura” koje nas napadaju i od nas traže da dalje nastavimo zaboravljajući sopstvenu istoriju, to jest, da dalje zidamo svoje zgrade bez Hrista i budemo tako lagan plen za njihova buduća uništavanja.

Borba za Kosmet je isterala naše neprijatelje na čistac i naterala ih da nam u oči kažu da uopšte nemaju poštovanja za ono što mi osećamo kao svoj hrišćanski temelj u odnosu na njihovu neophodnost da ovladaju tim prostorom koristeći šiptarske bandite po ko zna koji put kao svoje saveznike. Odavno tako žestoko i neprekidno od strane Zapada i njegovih domaćih ulizica nije ismejavana “nebeska Srbija”, “carstvo nebesko”, “kosovski boj”, ama sve što nas čini onime što smo danas i što nas je odredilo za sve prošle i buduće vekove postojanja kao naroda.

Pa zar čuveni 17. mart i onoliko za kratko vreme skrnavljenje hriščanskih bogomolja koje su zapadni moćnici iskreirali a preko šiptarskih terorista realizovali, nije sam dokaz njihove potrebe za “ubijanjem Boga” i smejanje u lice onom našem, srpskom hrišćanskom čoveku iznutra. Srpska kultura i srpski humanizam mogu opstati samo ako sačuvaju svoju bogočovečansku srž koja se čuva u zidinama kosmetskih crkava i i manastira.

Izgubimo li tu srž, a na čemu insistiraju oni koji nam se u poslednje vreme predstavljaju kao prijatelji kada nas savetuju da odustanemo od Kosmeta, izgubićemo se i kao narod i kao država, to jest bićemo ono što telo biva kada ga napusti duša – lešina. Bićemo država-narod lešina.

 

Oliver Vulović




1 коментар у вези “Humanizam ognja i mača”
  1. Razmisljam ovih dana o minulim, i predhodnim dogadjaima oko Kosova. Razmisljam kako je to sve zapoceto i kako se sve odvija tu pred nama. Razmisljam o ljudima koji su ovu katstrofu zapoceli. Setih se one majske veceri kada su glavnom uredniku Kosova Jozefu Sloseru, verovatno pobili glogov kolac, jer je obznana izgledal cudno. Setih se onog majskog povecerja kada se u Beogradu nije slavilo i pucalo, sto je trebalo da se dogodi nego se plakalo i suze prolivale. Setih se i posmatraca onih dousnika, potjenih i pritajenih. Te veceri petnaestak minuta kasnije posle obznane dobio sam neobicnu posetu u sobi samackog hotele gde sam tada ziveo. U istinu ja nikada nisam bio usamljen. Uvek je sa mnom neko bio u drustvu. Muzika i pesma sa gramofonskih ploca ako niko drugi. Bio sam mlad i pun poleta, ali i neverovatne naivnosti, mladalacke naravno. Praveci se lud da ne znam za vest slusao sam neke strogrdaske pesma sa mog ne tako bas ponajboljeg gramofona. Ali u ono vreme nije se imalo para za vise, naravno. Kada sam otvorio vrata kod mene se u sobi pojavila drugarica. Strkljava i visoka. Nisam ni ja bas omalenog rasta ali ona me bese skoro nadvisila. Po godinama bila je dosta starija od mene i nikada do tada a ni posle za mene nije bila atraktivna. Poznavali smo se tek onako uz put. Jesi li raspolozen za jednu kafu? – Pita ona. Ako imas ja cu skuvati, bas mi se pije kafa. Naravo. – Odobravam ja. Moj gramofon i dalje bese ukljucen, jer ovo je bilo vece mojeg slavlja i veselja. Posle proklamacije o smrti jednog hokstaplera zar je moglo biti lepsega momenta nego da se to sve proslavi a sve sa drugaricom, kojoj ne teku suze a eto dosla da popijemo kafu, no ja znam kako joj je bilo u dusi. U jednom momnetu ce ona meni. Pa ti komsija izgleda nisi obavesten. U vezi cega? Pravim se naivan. Pa znas komsija umro je drug Tito. A, uh sta da se radi, ko se rodio umreti mora pa i on. Nego komsinice nemam nista od zestokih pica da nazdravimo za pokoj duse. Obicaja radi. Ali evo uz ovu kafu mozemo se oprostiti od pokojnika. I dalje ne iskljucujem gramofon ostavljam da se pesma zavrsi. I tako dok pijemo kafu nas dvoje gramofon se iskljucio sam. U tom momentu iz sobe prekuo puta mene pokuca Vidoje. Udji kazem ja. Vidoje sav uplakan dovkuje. – Je si li cuo zemljace sta se dogodilo!? Da cuo sam. – odgovaram ja. Sve je gotovo nastavlja Vidoje. Sta? – Pitam ga ja. Pa znas… Ma dobro zemljace idi se malo isplaci, a ja veceras ne znam koga cu pre da tesim. Moracu uskoro do rodbine. Mozda i oni suze liju. No Vidoje se ubrzo pokupi i ode. Ja sa komsinkom ispih crnu kafu za oprostaj crne duse. Pricali smo nezavisne teme. Pri kraju pita ona mene. “Pa sta ti mislis sta ce sada biti?” Sahrana Verice. Mrtav covek mora u grob. – Odgovorih joj ja. Ona kao da se prenu iz sna, i proli suze. Verovatno nije dobro mene razumela da me ni briga nije sta ce biti. Jer predamnom je citav zivot. Jozef, austrijski kaplarica, mi nije bio ni rod ni pomozi bog da bi za njim zaplakao. Jedva sam cekao da drugarica ode imao sam te veceri ja da odem u bolju posetu. Tamo gde se nije plakalo. I ona krenu i ostavi me a miru. Sva uplakana.

    Drugarica je bila rodom sa Kosova. Da li danas suze lije za Kosovom, kao sto ih je lila za austrijskim kaplarom?

    Clanak Olivera Vulovica je jedno osvezenje i podsecaj na neke dane iz proslosti koji se ne zaboravljaju tako lako i jednostavno. Bio sam u jeku priprema za odlazak u Kanadu, kada su komunisti prosuli vest da se na Kosovu podigla iridenta. Secam se kako su mnogi trcali da pronadju u recnicima sta ta rec znaci. I pronasli su je. A na Kosovu pokojni ujak moje supruge tada rece meni. Dete nije to iridenta, jer pravo da ti kazem mnogi ne znaju ni sta to sve znaci. Nego komunisti pustili Siptare sa lanca, a oni se digli na oruzanu borbu. Ta borba jos uvek traje iako je glavni urednik posle smrti vec odavno legao pod zemlju. Ne svojom voljom nego po sili Bozjeg zakona. Daj Boze da u toj borbi mi Srbi koji verujemo u nase tradicinalno bitisanje, jer za boga ko nema proslosti, nema ni buducnosti istrajemo. Inace nije Islam toliko agresivan protiv pravoslavlja koliko i rimokatolicizam. Bosanski Muslimani, i Siptari, nisu ni malo omoljeni kod onih islamskih naroda koji stenju pod stegom Novog Svetskog Nereda. Ili kako Oliver lepo rece svetske anarhije. Imajmo na umu da i i ti narodi u napredovanju Rusije vide svoj spas. Ali o tome nekom drugom prilikom.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo