logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: obrisano    860 пута прочитано    Датум: 17.07.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Penzionisani vladika Atanasije JevtićU nekim svojim ranijim istupanjima sam istakao, da ako je SPC spala na to da njeno tradicionalno bogosluženje zastupaju i brane ljudi poput Georgija Đokića, Vasilija Kačavende, i drugih njima bliskih, naravno ne isključujući tu i Georgijevog starijeg Brata Konstantina, još tada sam izveo zaključak da je onda SPC spala na niske grane.

piše: Janko Bojić 

Imam jednu malu ispravku. SPC će preživeti i ovu aferu, jer je ona po meni snaga neuništiva, ali njena Jerarhija danas, je i de fakto spala na nizak nivo. O tome svedoči i nedavno publikovani osvrt vladike Atanasija (Jevtića) pod naslovom ”O obnovi liturgijskog života, a ne o promeni ili reformama Liturgije”(ceo tekst Atanasijev se može pročitati ovde ili pak na prezentaciji SPC). Iz samog se naslova može zaključiti da je i sam autor ili nečim opčinjen ili obmanut, ili pak samoobmanut. Jer ako se radi o obnovi onda znači li to da do sada nismo ni imali Liturgije?

Bilo bi ovde dalje izlišno nastaviti, i pisati da se ovim osvrtom nisu obnovila neka stara upozorenja, i otvorila nova pitanja. Pođimo redom.

Ne umanjujem vrednost i učenost penizionisanog episkopa bivšeg Zahumsko – Hercegovačkog. Za razliku od svojih protivnika u ovom svom izlaganju pokazao se on daleko učenijim, obrazovanijim i načitanijim od njih Ali evo ovde šta jedan mnogo obrazovaniji teolog i od samog Atanasija reče nedavno. S obzirom da sam ovaj tekst dobio posredstvom, ne želim da otkrijem ime autora, bez njegove dozvole. Pokušavao sam da stupim u kontakt sa autorom no, i na žalost bez uspeha.

У најновије време прохтело се и неким српским православним архијерејима, па и јерејима да изврше реформу Православља и да га врате у први век. Не баш све да врате, него само оно што би они хтели да промене. Некима од њих, бар у Америци, смета оно Српска пред  именом Цркве и парохија, па би хтели да то избаце. Другима смета јектенија за оглашене јер, како они тврде, сада нема оглашених. Нема формалоно, али има маса њих крштених који знају много мање о својој вери него што су некада знали оглашени. Та јектенија може и  треба да подсети све нас да се припадност Православној Цркви не треба да сматра као нешто што не захтева никакав напор, и никакво знање, никакве обавезе. Има и оних који уносе своје промене у свету Литургију. Некада су се одлуке о изменама и допунама доносиле саборно. Сада не само поједини епископи, него и свештеници, а по негде и ђакони мењају вековима стара правила и поредак како им се прохте. Неки практикују да укидају пост и исповест ради причешћа, јер то се није захтевало у првом веку. За њих је довољно да онај који хоће да се причести приђе и зине, и то је све. А користи од поста, који је средство самодисциплине, и исповести – која је пут ка самопознању и самосавлађивању, за реформаторе нису важне. Све се своди на што мањи напор – баш као код протестаната.Реформатори који би хтели да нас врате у први век хришћанства треба да знају да је Хришћанство, да је Православље организам а не закречена љуштура. Православље је у току две хиљаде година морало да се развија. Никоме не пада на ум да заустави развој детета и учини да деца остану деца за увек. А да би наши реформатори схватили шта све мора да се промени да би смо се вратили у хришћанство првог века, да наведемо макар известан број онога што треба да се измени:Ако хоће да се служи она и онаква Литургија каква се служила у првом веку, бар у почетку, нека прочитају Посланицу Колошанима 3:16. Само и то им неће помоћи. Свети Апостол Павле само наводи делове богослужења, али не и њихову садржину. У сваком случају морале би се одбацити Литургије св. Василија Великог, св . Јована Златоустог, Литургија Пређеосвећених дарова, па чак и Литургија светога апостола Јакова за коју се сматра да је из првог века . Затим морале би се одбацити све службе из дванаест минеја, триода посног и цветног, пентикостара, акатисти, канони, службе из требника и све, ама баш све што се није служило у првом веку.Све црквене песме би отпале јер не знамо које су певане у првом веку, а ове које се сада певају су из каснијих векова. Морао би се одбацити и типик, и учења светих отаца, јер свега тога није било у првом веку. Па и саме свете Оце не бисмо прослављали јер велики број њих су из каснијих векова а не из првог. Богослужења би морала да се обављају на гробовима мученика или у подземним просторијама ( катакомбама ) како је било у првом веку.

А шта да урадимо са велелепним црквама нека одлуче реформатори. Даље , монаштво би морало да се укине јер је почело у четвртом веку. Епископи би морали да се ожене јер су и апостоли били жењени. Епископи би морали да одбаце скупоцене митре и одежде јер их ни апостоли нису носили. Морали би да живе у скромним домовима, а не у владичанским дворцима и не би смели да се возе авионима и најскупоценијим аутомобилима, него да пешаче или да јашу мазге и коње и возе се у коњским и воловским запрегама.

Има још доста онога што треба одбацити ако хоћемо да се вратимо у први век. Али уверени смо да и ово што је наведено може бар неке од реформатора да замисли. А да је потребно да се замисле, нема сумње.

 

 

Te kako rekosmo u početku mnoga su se nova pitanja otvorila na koja nam ovaj vrsni teolog čije ime ne pomenusmo ukazuje. Da se ne radi samo o nekakvoj obnovi tobože liturgijskog života govori čitav niz činjenica. Da se radi o nekim zakulisanim igrama, u to ne treba da se sumnja. Koliko je sam umirovljeni episkop nedoličan i nedosledan govori i činjenica da on u samom uvodu govori lažno da u Episkopatu nema podela. Sama činjenica da odluka majskog zasedanja SA Sabora nije bila jednoglasna govori o nejedinstvu, poziciji i opoziciji u Episkopatu. U istinu do izražaja je došlo većinsko preglasavanje, i naravno oni koji su ostali u manjini sa nekih 6 ili 7 glasova razlike su trenutno u opoziciji, i sa ovakvim svršetkom svakome ko trezveno razmišlja je izuzetno jasno da je jedna strana pretrpela poraz. Zato evo i prvog nejasnog pitanja koje traži odgovor. Zbog čega episkop u penziji gospodin Atanasije pokušava da zavede javnost, i u cilju kojih interesa?

Ukoliko bih tvrdnja gospodina Atanasija bila istinita i iskrena da se ovde radi o tobožnjem obnavljanju Liturgijskog Života, onda znači li to da su svi oni naši svetitelji od Svetog Save na ovamo pa i oni čuveni i učeni, mnogo učeniji episkopi od Atanasija, Sveti Petar cetinjski, Njegov sinovac takođe vladika cetinjski Petar II, služili neuko i neliturgijski? Da ne pominjemo ovde i one episkope i učene teologe sa kraja 19 i prve polovine dvadesetog veka Sv. Nikolaja žičkog, Nikodima Milaša, i učitelja gospodina Atanasija sv. oca Justina. Prirodno se ovde nameće pitanje da li gospodin Atanasije razmišlja da su oni, više grešnici nego svetci, ako nam on sada preporučuje tobože ”obnovu” liturgijskog života?

Dalje se nameće još jedno prirodnije pitanje. Kako to da niko, do pre haranja i razaranja naše namučene crkve od strane komunizma, se ne nađe tako ”učen” i ”pametan” da nameće ovo pitanje, i da pravi razdor, i prouzrokuje svađe i nejedinstvo, nego baš oni koji su u vreme komunizma na glave stavili mitre, i obukli mantije, koje uglavnom nije teško, i iz samog Atanasijevog slogovanja zaključiti ne poštuju? Ovo je pitanje na koje, svi oni koji tobože teže lažnoj obnovi moraju sami sebi da daju odgovor.

No ima ovde nešto što u Amfolohijevom osvrtu zaslužuje posebnu pažnju pa i pohvalu. Osvrt na Preosvećenog Kanadskog, kako ga nazva sam Atanasije bez pomena imena. Znamo preosvećeni Atanasije na šta smeraš ali nam nisi rekao. Na lažnog Georgija. Ili kako ga većina ovde naziva biskupa Đokića. Pošto sam sa svoje strane, a iz Vašeg uvaženog osvrta, dovoljno jasno, o ovoj kontraverznoj i veoma zlobnoj osobi, porekao njegov čin, jer takve ne priznajem za vladike, ja ću ga u daljem tekstu zvati isključivo Đokić mlađi ili samo Đokić.

Rekoste vladiko i sami da je ovaj Đokić neuk i neškolovan. Ne baš ovako direktno kao ja, ali već na jednom mestu Vi ste me nadvisili. Odnosno ima onih koji smatraju da sam u svoim dosadašnjim osvrtima bio veoma radikalan. Možda, i da jesam. Ali ako Vi kažete da se Djokić hvalio da ste mu Vi bili profesor, a i, da se zbog svega, ako je to istina kajete što ste mu indeks potpisali, i prelazne ocene dali, da ste samim tim, ukoliko je to tačno, da ste mu Vi bili profesor, rekoste napravili veliku grešku. Onda vladiko dozvolite da zaključim u odnosu na ovu izjavu ja sam umeren. Umeren sam i zbog toga što Vi ističete da je pisani predlog Đokića mlađeg SA Saboru ispod nivoa jednog seminarskog rada, u čemu se apsolutno slažem. Moj je zaključak na neka ranija izlaganja, ovoga nazovivladike bio malo blaži, jer mu rekoh za jedno njegovo pismo upućeno upravi CŠO Hamilton, da je to pismo, ispod nivoa neprelazne ocene. (sic) Uočljivo je ovde, svakako, da između vladike Atanasija ocene, i moje ocene, postoiji izvesna razlika. To je iz prostog razloga što su naše ocene date na dva različita teksta, od dva različita autora. Jer predlog SA Saboru, i pismo upravi CŠO iz Hamiltona nose isti potpis ali po stilu nije teško zaključiti da dolaze od dva autora. Pismo CŠO iz Hamiltona je pisao niko drugi do sam Đokić mlađi, a u predlogu SA Saboru se oseća velika razlika u stilu i gramatici. Pismo upravi CŠO Hamilton je nečitko sa obiljem gramatičkih grešaka, kofuzno i nerazumno. Dok predlog SA Saboru je smanjio gramatičke greške malo je razumljiviji i manje konfuzan. Najverovatnije da je ovaj predlog sastavio dr. Ćekajte. Dr. sekretar Ćekajte je doktorirao ispred jednog profesora koji zbog Kragujevačke afere danas odležava kaznu, u mislim rekoše, Zabeli.

Zato kako rekoh vladici Atanasiju treba odati dužno priznanje za konačno razobličavanje svih negativnosti kada je u pitanju Đokić mlađi. Vladika s pravom napada Đokića mlađeg da je nekorektan, neprincipijelan u krajnjoj instanci nemoralan, lupež i lažov. Ako ovome još se nadoda pomenuta činjenica od strane vladike Atanasija, da je veći greh zabranjivati narodu da se moli bogu u svetovnim hramovima, što je samo uz malu ispravku svojstveno ne samo Đokiću mlađem, već i njeogovom strijem bratu, treba ovde istaći, i ovu, i te kako važnu činjenicu. Uz zabranu bogosluženja u hramu sv. Velemučenika Georgija, sastavljen je akt E-159, opet po stilu i gramatici nesvojstven Djokiću, ali je potpis autentičan, zabrana je podkovana sa nekoliko kanona koji u smislu događaja u CŠO Svetog velemučenika Georgija nemaju nikakvog smisla. Ne sumnjivo vladika Atanasije je i, po o ovom kritizerskom pitanju kada je u pitanju Đokić mlađi, dosledan, i u pravu.

Te zato ako hoćemo da budemo objektivni i realni, moramo da okarakterišemo ličnost Đokića mlađeg onakvom kakva on i jeste osoba. Vidimo iz svih dosadšnjih iskustava sa njim da je on ne samo nezreo, nego i potpuno nesposoban za položaj kojim se služi. Nepoznavalac, kako s pravom ističe vladika Atanasije delokruga svog sopstvenog rada i zanimanja, nepoznavalac osnovnih postulata Teoloških i pravila iz sopstvene profesije. Kada je on takav u polju koje je zaposeo krupnim previlegijama i korumpciom, onda se prirodno nameće pitanje, koliko je on katastrofalan kada se petlja u oblast građanskih propisa i statutarnih normi. polje koje ne pripada delokrugu njegovog rada. To što sam sada spomenuo govori baš upravo pismo koje sam ranije spomenuo, upućeno upravi CŠO iz Hamiltona od oktobra meseca 2005 godine. U tom pismu on je svima koji i malo raspolažu sa nrmalnom logikom i realnim rasuđivanjem stavio do znanja da je oblast građanskog zakonodavstva, oblast koju on ne poznaje, a svesno je krivotvori i prouzrokuje nesagledive posledice. I baš upravo zbog toga on je sopstvenu eparhiju doveo na rub propasti. Njegovo nepoznavanje administrativnih propisa i rukovođenja crkvenom imovinom je nanelo nedopustivu štetu i ogromne gubitke celokupnoj srpskoj zajednici u Kanadi.

Na kraju. Nikave novatorije, ili neka lažna obnovljanja neće dobra doneti SPC. Kao što joj nikavog dobra ne mogu doneti, i oni negativni kadrovici koji su se pod okolnostima u koje je upala SPC u vreme komunizma, dograbili položaja za koje, niti su školovani, niti pak dorasli. Takvi njoj samoj uspeha i progresa ne mogu doneti. U stvari ove okolnosti i činjenice su njen bedem spoticanja. Moraju se tražiti nova i bolja rešenja.

 

Janko Bojić

U svom istupu Atanasije ide toliko daleko da sveštenika Stevlica naziva neuravnoteženim, zato što je stao u odbrani tradicije i običaja. U jednu savim logičnu borbu protiv lažni i manipulacija. Da li je Atanasije u stanju da sagleda sebe i koliko je on neuravnotežen kada ovako piše? Izostaviću ovde da prokomentarišem njegov istup protiv vladike Artemija. Koliko da je to juče bilo kada je on pljuvao po vladici Artemiju, a danas tobože kritikuje Ahtisarijev plan. Kao đak oca Justina, Atanasije za sigurno zna da orac Justin se ni po čemu nije slagao sa patrijarhom Germanom. On dobro zna da je otac Justin govorio, da kada bi German ušao na jednu kapiju manastira Ćelije, da bi on na drugu izašao da ga ne sretne i ne vidi. Atanasaije u svojim predhodnim izjavama i pamfletima sve to pokušava da minimizuje.

Kada sam još jednom pregledao ovu najnoviju Atanasijevu tezu, i malo bolje proanalizirao onaj deo gde on ne kaže samo da je Georgiju ocene u indeksu potpisivao, nego žali što mu je potpisao čak i diplomu? Nema potreba da se danas Atanasije vajka. Georgije je diplomu dobio na previlegijama, a ne na znanju. Iz tog razloga to se sve sveti srpskoj zajednici na Severno – Američkom kontinentu, jer Georgije ne samo da je neuravnotežen i neuračunljiv, već i potpuno nepismen. Zato nije kasno ni sada ako Atanasije hoće da spase celokupnu stvar da Georgiju povuče potpis sa diplome. Nije kasno pope Atanasije nikada. Tim potezom spasli bi ste mnogo što šta.

 




10 коментара у вези “Apokaliptično tumačenje Svete Liturgije u Srba”
  1. Trgovanje sa Diplomama! Svasta kao u Komunizmu!

    Znaci i danasnji “sveti” oci su necastivim glupacima prodavali Diplome. Da bi ih kasnije unapredili u vladike. Ali od pleve se pita ne pravi a zob nije za ljude nego za konje i magarce, veli nas narod. I eto tako Atanasije nije od Georgija mogao da napravi vladiku, isto kao i onaj bogati beogradski trgovac sto od svoga bedastog sina nije mogao napraviti doktora nauka pomocu para. Setimo se za momenat kao se predstava zavrsava. Trgovac lupa sebe u glavu i uzvikuje za pare se sve moze kupiti ali ne i pamet. Tako je i sa nasim Georgijem. Kupovao covek diplome. Zast? Da li mu je poznato i da je do sada naucio da poslodavci u Americi i Kandi sprovode interviju i ne pitaju za diplomu, niti nju zele da vide. Zast? Pa jednostavno svi znaju ad se diploma moze kupiti ali ne i znanje. A za produktivnost nije potrebna diploma nego znanje. To nekako nasi ljudi, generacija posle drugog svetskog rata ne mogu da razumaeju pa cak ni Georgijev sekretar Milicevic Davor. Ide okolo i hvali se doktorskom diplomom. A u stvari ne shvata da u glavi gotovo nema nista. Jer za koji mu sluzi njegov doktorat, kada ga Georgije placa svega $ 25,000 godisnje. A dok drugi koji nisu polagali doktorate pred onima koji su danas u zatvoru, zaradjuju $ 200 000 pa navise. Zar to ne govori koliko vrede i Georgije i njegov dr. sekretar.

  2. Почећу цитатима:

    “Ви сте почели са тим што сте заједно са Латињанима изјавили жељу да се вратите Цркви Седмог Сабора. Затим сте продемонстрирали своју принципијелну спремност да се вратите заједно са монофизитима Цркви Трећег Сабора. На следећој етапи ви ћете захтевати да се заједно са протестантима вратите ка Цркви апостолских времена. Затим ће да вам се јави жеља да проигноришете заједно са Јудејцима јављање Бога у лицу Исуса Христа и да се вратите цркви Синедриона. На последњој етапи ваших путовања у прошлост повући ће вас да одете у Халдеју: у времена до Аврамова, када још и није било вере, ‘али Син Човечији када дође хоће ли наћи веру на земљи’(Лука 18,8)”.

    “Екуменизам – то је као нека позоришна представа на позорници овога света. Ускоро ће се спустити завеса и глумци ће да скину маске и оперу шминку. Појавиће се њихова права лица, појавиће се и режисери и сценаристи, а откриће се и прави смисао тих представа: склонити са ње (позорнице) Истину која је имала сопствено реално Лице (Христа), а које је било активно у историји рода људског”.

    “Боље да се измени Небо него канони”. – Св. Кирил Јерусалимски

    “Чим почнеш да указујеш на канонска нарушавања ових или оних епископа, неизвесно због чега, они почињу да се на тебе љуте, да те називају екстремистом, фарисејем и чак да те оптужују у томе да ти немаш духовни опит и оно што је најглавније немаш архијерејски чин”.

    “Познато је да преподобни Максим Исповедник није био ни архијереј ни патријарх ни свештеник. Он је био обичан монах. И без обзира на то осудио је све архијереје и патријархе свога времена, који су упали у јерес, за шта је претрпио и мучења, те га због тога и прослављамо. Може бити да је он по логици савремених ‘духовника’ био расколник”.

    “Јерес је многоглагољива, велеречива, обилује људском ученошћу и због тога лако привлачи себи људе и води их у погибао”.

    “Старозаветно пророчанство пророка Данила је да ће Антихрист ‘променити (празнична) времена и законе’ (7,52)”.

    Мислим да свему овоме нема много да се дода, већ их ови цитати сами разобличују.
    Пошто помињете да је вл. Георгије добио индекс и диплому ‘преко везе’ морам да Вам кажем да није он једини. Познато је свима да је вл. Филарет ‘преко ноћи’ добио диплому Теолошког факултета само да би постао владика. Тада су студенти Правног факултета имали прилику да чују од свог тадашњег професора Црквеног права, иначе и професора Теолошког факултета, да студенти могу да имају шетицу из тог предмета (тада је позвао све студенте који желе шест да донесу своје индексе да им упише, а ко жели већу оцену да остане да одговара – међу њима је била и моја другарица, зато то и знам), ако већ Филарет може за један дан да заврши цео Теолошки факултет. Људи саблажњени, патријарх то мора да је знао, јер није могуће да његово духовно чедо један дан нема факултет да би постало владика, а други дан има факултет и може да му се да епископски чин. Таквих и сличних примера има много. Тако у један манастир Филаретове епархије доводе осведоченог педофила да саблажњава већ саблажњене грађане, да не кажем вернике, чију децу он мерка иза дрвећа близу школског дворипшта, напада искушеника тако да он онако растрављен и изгребан то следећи дан прича људима шта му се десило, човек не зна шта да ради. Међутим све се убрзо мења. Педофила сада почиње да јури световни суд, па Филарет тобоже увиђа грешку, па ‘оштећеног’ искушеника убрзо замонашује и гле убрзо му даје и архимандритски чин, а човек је тек ’75. годиште, не може се духовно упоредити са својим далеко старијим бившим сабратом, који има више година него је он годиште, а имају исти чин – архимандрити су. Ужасне ствари се дешавају, али ми треба да знамо да све ово треба да се збуде, да се умножи безакоње и отпадија да би Истина засијала. Мени је само жао што се све ово збива јер људе одбијају својим грешкама, па ми који занамо Истину не можемо да их разуверимо, те људи неће да знају за цркву, литургију, пост, прилоге… немамо шта да им кажемо.

    Горица

  3. Za goricu,

    Ne razumem zasto napadate mene. Ili se niste pravino izjasnili pa se vas komentar odnosi na Atanasija. Ili ste pak pogresno razumeli tezu pisanu cirilicom i podvucenu. Tu tezu je napisao jedan od gotovo najucenijih teologa kod nas Srba danas. Bivsi predavac na jedom teoloskom fakultetu. On upravo kritikuje ove novatorije koje nam serviriraju Atanasije i vas Amfilohije iz Crne Gore. A kako niste daleko od Cetinja onda navratite do Amfilohija i upitajte ga sta on to cini. Ne bi bilo lose da ga upoznate sa sadrzinom cirilicnog teksta.

  4. Upravo tek sda vidim sta stvara dodatnu zabunu. Urednik je promenio orginalni naslov. Naslov je bi “Apokalipsa Liturgije” dok je podnaslov bio “Georgije i Nauka”.

    Izgleda da je Atanasije bio los trgovac. Diplome je prodavao katastrofalnim ljudima. Pa Atanasije ne razume kako to da ga bas ti kojima je pomogao da se dokopaju polozaja ga danas izdaju. Vrlo prosto i jednostavno. Upravo takve je onda preko Vasilija Kacavende vrbovala udba da joj odradjuju posao. Georgije nije prisao uz Kacavendu zato sto razume liturgiju. Niti je pak Kacavenda skocio da brani liturgiju zato sto mu je do nje stalo. Georgije slusa svoga mentora, a Kacavenda se udvara narodu toboznjom odbranom liturgije. I jedan i drugi ne cine to od srca vec iz koristoljublja. Zato mi se cini da ce bas “prolatinjani” na celu sa Amfilohijem, Irinejem Bulovicem, i Atanasijem zavrsiti kao konacni pobednici. Jer ovi drugi osim nekolicine vladika, izuzetno casnog i postenog vladike Artemija su moralno posrnuli. Pored toga toliko su se ogresili o crkvena pravila da ce ih ovi “prolatini” ucenama lako potisnuti u stranu. Zato sam i zakljucio svoj dopis.

    Da nam ni jedni ni drugi, ni ovi sto uvode novatorije, a ni oni sto toboze brane tradiciju ne cine nikavu korist. I jedni i drugi cast izuzetcima su ljudi labavog morala i karaktera.

     

    Redakcija

    Tačno je da smo promenili naslov jer bi Vaš naslov mogao da se protumači kao apokalipsa Svete Liturgije što je Bogohuljenje, a mi smo sigurni da to nije bio Vaš cilj.

  5. УМИРОВЉЕНИ ЕПИСКОП
    ЗАХУМСКО+ХЕРЦЕГОВАЧКИ
    И ПРИМОРСКИ
    АТАНАСИЈЕ (ЈЕВТИЋ)www.eparhija-zahumskohercegovacka.com
    Име оца Атанасија Јевтића одавно је познато не само нашој црквеној и широј јавности, већ и целом хришћанском, нарочито православном свету.

    Епископ др Атанасије Јевтић рођен је од православних родитеља, српског рода, Милана Д. Јевтића, и Савке, рођ. Брисић, земљорадникâ, у селу Брдарици, у шабачко-ваљевском крају (Западна Србија), на други дан Божића, 26. децембра 1937, тј. 8. јануара 1938. године. Основну школу завршио је у Драгињу, а нижу гимназију започео 1949. у Шапцу и завршио осмољетку 1953. у Дебрцу. Учио је затим Богословију у Раковици и завршио у Београду, јуна 1958 (у генерацији са садашњим Епископом Амфилохијем и Лаврентијем). По завршетку Богословије, уписао Богословски факултет у Београду 1958.г., али је у новембру исте године позван на одслужење двогодишњег војног рока у Подгорици (обука 6 месеци) и на Косову (годину и по у Вучитрну и Приштини). По повратку из војске је замонашен по благослову Епископа Шабачко-Ваљевског Јована, од Архим. Јустина Поповића, у манастиру Пустињи код Ваљева, уочи Ваведења 3. децембра 1960. године, а затим, као сабрат манастира Троноше код Лознице, наставио и завршио студије на Богословском факултету у Београду, јуна месеца 1963. године. Дипломирао са општом оценом 8,88 (врло добар).

    За време студија рукоположен од Епископа Јована у чин јерођакона на Богојављење 1961, а на Успење Пресвете Богородице 1963.г. у свештенички чин.

    Завршивши Богословски факултет, поднео молбу Св. Архијерејском Синоду ради одласка на постдипломске студије у Грчку. Фебруара 1964.г. послан од Њ.Светости Патријарха Српског Германа на Теолошку академију на Халку код Цариграда (Турска), где је остао до месеца јуна исте године. Због тамошњих тешких политичких прилика прешао у лето исте године у Јеладу, на Свету Гору, и с јесени на Теолошки факултет у Атину, где је под руководством професора догматике и академика др Јована Кармириса припремио на грчком докторску тезу из догматике, на тему: Еклисиологија Апостола Павла по Светом Златоусту. Докторску тезу одбранио с одличним успехом 2. јуна 1967.г. на истом факултету. После тога остао у Атини још годину дана и настављајући богословски рад углавном на изучавању Светих Отаца Цркве.

    За време четворогодишњег боравка у Атини, служио као парохијски свештеник у атинској Руској цркви, станујући једно време у богословском интернату Грчке Цркве, а затим у приватном стану. Све време боравка у Грчкој био у сталној вези са својим Епископом – Шабачковаљевским Јованом. У јесен 1968. г., добивши за то благослов од свог Духовника и свог Епископа, прешао у Париз, на Богословски институт Светог Сергија, ради продужетка даљих богословских студија и изучавања француског језика. По проведеној једној години изабран од Професорског савета Института за професора, за Увод у теологију и Патрологију са Аскетиком, и на том положају остао три године. Последњу годину (1971-2) предавао и Историју Цркве византијског периода. Боравећи у Паризу, повремено пратио извесна предавања из Патрологије на римокатоличком Теолошком факултету (Institut Catholique de Paris), и нека предавања из византијске књижевности на Сорбони ( Hautes Etudes). У својству професора Института Светог Сергија учествовао на Првој теолошкој конференцији Православних теолога у Америци, септембра 1970.г. у Бостону (Holy Cross). За четири године боравка у Француској опслуживао је, према потребама, православне парохије руске, српске, грчке и француске, а живео у дому студената Института Светог Сергија. Током лета посећивао је Св. Земљу, Србију и Грчку.

    Вративши се из Париза у лето 1972.г. с јесени постављен од Св. Архијерејског Синода за управника Дома студената при Богословском факултету. Следеће 1973.г. изабран за доцента на Богословском факултету за катедру Патрологије (Црквена књижевност и мисао Светих Отаца Истока и Запада). Предавао и Историју Хришћанске Цркве низ година, као и неко време Историју Српске Цркве. Године 1983. биран за ванредног, а 1987. за редовног професора на катедри Патрологије. Биран за Декана Богословског факултета 1980/81. и 1990/91. У том периоду рада на Факултету, објавио је око две стотине научних радова. Тада почиње да излази његово дело Патрологија (књ.2).

    Доласком у Београд, брзо се укључио у културна кретања престонице, поглавито активним учествовањем на бројним трибинама, где је својим отвореним иступањима, одличним познавањем теолошке и философске мисли, те својственом му ерудицијом и свестраношћу, задобио велике симпатије и подршку, нарочито омладине, у бројним дијалозима са апологетима марксизма и материјализма. Позната су и његова реаговања у штампи (посебно у листу Православље, гдје је сматран за једно од првих пера). Истовремено и напоредо са професорским дужностима, делатно је учествовао у буђењу успаване светосавске и косовске свести и савести Српскога народа, подсећајући на озбиљност ситуације на Косову и Метохији, али и у другим Српским земљама. Учествујући својим прилозима у прикупљању докумената и сведочанстава о новомучеништву, заветовао их је будућим и садашњим генерацијама као документ времена и на тај начин враћао дуг пострадалим Србима и својој Цркви. Такође, многобројне младе људе је својим примером надахнуо и упутио на изучавање богословља, подстакнуо на ступање у свештенички и монашки чин… Својим пастирско-еклисијалним деловањем допринео измирењу и превазилажењу расколâ, а особито тзв. Америчког раскола.

    Ратне 1991.г. бива од Св. Арх. Синода изабран на Ивандан 7. јула хиротонисан и устоличен у Вршцу за Епископа Банатског, где је остао непуних годину дана, да би га Св. Арх. Сабор на мајском заседању 1992. изабрао за Епископа Захумско-Херцеговачког. Због ратног пожара није могао бити устоличен у седишту Мостару, него у Требињу, на Видовдан 1992.г. Нови Епископ, са седиштем у манастиру Тврдошу, наследио је Епархију која више деценија није имала свога Епископа-пастира. Током рата, многоразлично је помагао свој народ, војску, сирочад, избеглице, рањенике и остале невољнике и паћенике, обнављајући православну веру у Херцеговини крштавајући, причешћујући и просвећујући богомповерени му народ(покренуо епархијски часопис Видослов, који редовно излази од Божића 1993. до данас). Године 1994. изабран је за првог ректора новоотворене Духовне академије Светог Василија Острошког у Србињу. Његовом заслугом Херцеговином су пронете мошти Светог Василија Острошког и Тврдошког Чудотворца (10.-11.маја 1996).

    Услед тешке повреде вратних пршљенова (3.дец.1998), молио је Сабор Епископа за разрешење од архипастирских дужности. На септембарском заседању 1999.г. Св. Арх. Сабора усвојена му је оставка на активно управљање Епархијом ЗХиП (на његово место изабран садашњи Епископ Григорије), а сâм је остао да борави у манастиру Тврдош крај Требиња. После тога, прилично времена проводи на Косову и Метохији (нарочито од доласка страних NATO трупа, јуна месеца 1999), помажући тамошњем Епископу и страдалном народу. Током 2001/2002.г. провео је осам месеци у Јерусалиму изучавајући јеврејски језик ради превода Светог Писма Старог Завета на српски, и упознавајући боље Св. Земљу Господњу, као и служећи у Јерусалимској Патријаршији, нарочито на Гробу Господњем. (Претходно посетио Св. Земљу 3 пута и Синај 2 пута). По повратку из Јерусалима, послан је од САСабора, од јуна 2003.г. до маја 2003.г. на испомоћ оболелом Епископу Жичком Стефану, када је са другим Епископима припремио уношење у Календар Светих Епископа Жичког и Охридског Николаја… По повратку из Жиче, ради у Манастиру Тврдошу превод Светог Писма са јеврејског и грчког, повремено напише понеки текст, или одржи неко предавање. За време погрома Срба на Космету, марта 2004, био је свих тих дана присутан са страдалним народом, свештенством и монаштвом…

    Епископ Атанасије је посебно као јеромонах био учесник многих домаћих и међународних научних скупова из области црквене историје, теологије, философије и хришћанске културе. Истовремено је сарађивао у многим црквеним и световним публикацијама код нас и у иностранству. Аутор је бројних књига, студија, чланака, огледа и беседа на више светских језика. Преводи са старогрчког, старословенског, и др. језика. Његови богословски, антрополошки, патролошки, црквено-историјски радови залазе у све периоде историје Цркве и обухватају скоро сва важнија питања православног библијско-светоотачког богословља. Његови литерарни теолошко-философски радови и иступања добили су и званичну потврду избором у Удружење књижевника Србије. До сада је објавио више десетина књига.

  6. Nije mi potpuno jasan komentar gospodina Marinkovica. Poslao nam je biografiju vladike Atanasija??? Ukoliko se vladika odlucio da trazi posao na nekom od univerziteta na zapadu, onda biografija nije interesantna. Potrebno je da napise Curiulum Vite, pa da nam dostavi. Kako bih smo mogli da ga pravlno predstavimo na nekom od univerziteta. Onda kako sam ranije negde istako vladika mora da se pripremi za interviju. Jer u kapitalizmu ne placaju diplome, nego znanje i rad. Ne vredi vladiko. Jeste da i sam priznajes da si se presao zato sto si Djokica mladjeg nagradio diplomom i poslao ga ovamu u Kanadu da razgoni “cetnike.” U cemu se Djokivc mladji i hvalio vise puta. Jeste da je zbog te diplome isao u Mancester da toboze uci engleski i zavrsava posdiplomske studije. A on naravno kao u onoj prici kada je kraljica u porodilistu razmenila kcerku sa cigancetom Kralje se obradoje sto je dobio sina. No kada sin poodraste krenu oni u lov. I kada su zasli u sumu da love, cigo zagleda lepe bukve u sumi, pa ce na jednom kralju: “Boze baboi lepo li je za grebenista”. Tako i Atanasijev prosvercovani student, umesto da studira, i radi magisterium covek se dao u sverc. Sam se hvalio da je sa Dositejem Motikom Svercovao nekakva ozvucenja. Na kraju mandata, pricao je on kako je nekoga namagarcio sa svoim istrulelim automobilom od koga je pod prelio betonom i tako ga prodao, i nekoga unesrecio, naravno. Ali Djokic se sa tim hvali uveliko. I tako on dodje ovde u Kanadu toboze da vladikuje. Uz diplomu koju je odkupoio svercovanim novcem, a koju mu je potpisao,sam to priznaje, Atnasije. Medjutim svi se pitaju sta jeDjokic magistrirao u Mancestru ili gde je vec bio u Engleskoj kada kada je ovde dosao on je samo ocima sarao, a engleski ni do danas nije mogao da savlada bar da blekne. Kako cignace tako i Djokic mladji. Od ciganceta nikada nije postao kralj, nego glumac i grebenistar, a od svercera nikada vladika. Nego i dalje svercer. Jer da se bude vladika potrebno je mnogo da se zna. A za svercera treba se biti pokvaren i bezobrazan. No i mi Srbi smo nesto naucili. Ne plcaju nam se vise neradnici i sverceri. Neka brate idu na Ozren i neka gule bukovinu za grebenista.

  7. 1111111111111112222222222222222223333333333333

  8. Поштовани господине Бојић,

    Критика се наравно односила на ‘новотарце’ а никако на Вас, то сте могли да видите и из мојих цитата који говоре о екуменизму, којег Ви критикујете, затим на промене које ‘новотарци’ уносе.

    Једног дана ће нас убеђивати да прихватимо нови календар, јер су на Сабору у Цариграду 1923.год., којим је председавао тадашњи васељенски патријарх Мелентије Метаксакис (иначе осведочени масон), а нашу СПЦ представљали блаженопочивши патријарх Гаврило Дожић и научник Милутин Миланковић, потписали акт којим се прихвата нови календар или како је тада названо: реформа Јулијанског календара, а Атанасије Јевтић у својој књизи ‘О старокалендарцима’ каже: не нови календар, него реформисани Јулијански календар – није шија него врат! На том Сабору су биле: цариградска, српска, румунска, атинска и кипарска црква, а нису биле руска (због Октобарске револуције), бугарска (због раскола), александријска, антиохијска и јерусалимска, па се овај Сабор не може назвати свеправославним. Та примана је одложена до упознавања свих цркава са одредбама Сабора. Али цариградска црква уводи нови календар исте године, следе антиохијска и александријска. Патријарх руски Тихон био је тада у затвору па су га погрешно обавестили да су све цркве прихватиле нови календар, па он из затвора пише својој пастви посланицу којом их обавештава да и они треба да прихвате нови календар, како је то Сабором одлучено. Међутим када су га убрзо правилно обавестили да ће се та одлука спровести тек када све помесне цркве које нису биле на Сабору буду обавештене о томе и одлуче да прихвате нови календар, патријарх Тихон пише нову посланицу којом обавештава своју паству да остане при старом календару. Међутим ‘обновљенаши’ то одбијају и нови календар остаје на снази. Ово је из књиге проф. др. Радомира Поповића ‘О помесним црквама’.
    Ето, једног дана ће здраво за готово прихватити ову одлуку из 1923.год. и рећи: нисмо ми то измислили, то је потписао наш тадашњи патријарх, а све помесне цркве, које нису тада биле на сабору, су обавештене и сад је време да се то спроведе у дело, зато и теза Атанасија Јевтића: није нови (п.а. Грегоријански календар из 16. века) него реформисани Јулијански календар, реформисан 1923.год.
    Ужасне ствари се дешавају, само опрезни и правилно информисани људи могу на време да препознају шта се дешава и куда ово све води.
    У Православљу, листу СПЦ, је пре неколике година изашао чланак под насловом ‘Икономија је основна истина православља’ па можете мислити у ком правцу СПЦ иде.

    Има тога још, али за сада толико.

    Горица

    П.С. Све сам добро разумела и хвала Богу да има таквих људи – нормалних теолога!
    Амфилохије је много заузет, прима Забара, хвали за живота Бранка Сбутегу (сад му је брат Антон Сбутега амбасадор Црне Горе у Ватикану – иначе мајка им је Српкиња из Даниловграда) вероватно ће и њега хвалити; са Вујановићем прави нову цркву на Цетињу – можда једног дана свађалицу, јер ће се звати само православна црква; српску баштину на Косову и Метохији је преименовао у ‘светску и европску’; шаље Велибора Џомића да честита католицима на Конику (иначе Албанцима) Васкрс, под изговором да су они долазили нама да честитају Божић, па је ред да и ‘ми’ одемо код њих, нашта они Џомићу кажу: ‘па ми смо једно’, нашта Џомић одговара: ‘не, нисмо ми једно’, а они: ‘па ваш митрополит је наш ђак, римски ђак’; ако буде долазио папа на ове просторе направиће се невешт и рећи ће: ‘ми морамо да га примимо, није културно да га не примимо, шта би свет рекао, а ми га нисмо звали’ – по аналогији потписивања Меморандума о разумевању на Косову и Метохији: ‘обнова не тече добро, али нисмо хтели да свет каже да ми нисмо за обнову’ – чиста лакрдија.

    Него нек свима ово служи на част, а ми ћемо једног дана видет шта се све радило, макар на Страшном Суду!

  9. Samo nesto da nadodam

    Zasto se Atanasije istice i podmece kada zna da je on izgradio i Motiku, i Djokice, i jos neke druge? Sta mu oni sada smetaju?

  10. Dr Atanasije Jevtic,pre neku godinu napisao je knjigu
    protiv starokalendaraca u Grckoj,a onda je prebrojao
    zilote u Srbiji pa kaze ima ih 50-100.Pa tako taj mnogo
    uceni Dr ,pise knjigu da upozna javnost sa po njemu
    problematicnim zilotima.I napisa jednu najodvratniju
    laz i klevetu na Svetoga Justina Popovica ,odnekuda izvuce da je i Svetac bio za ekumenizam.Komentara ne treba.Izreku cilj opravdava sredstvo,prvi su rekli jezuiti a posle prihvatili komunisti’.Pa nije ni cudo,
    kakve djake dade i oceni,psihicko poremecene bracu Djokice.Mada i tome dolazi kraj.Ja pripadam srpskim zilotima,sto ne znaci da nisam dete Srpske Pravoslavne
    Crkve i trudim se svim bicem da to i ostanem.A Dr nece
    ni on dugo,sretstva informisanja su jaka.Efimija Petrovic
    melburne.Australija


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo