logo logo logo logo
Рубрика: Култура    Аутор: Преузето    697 пута прочитано    Датум: 24.06.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

vida.jpgVELIKU scenu nacionalnog teatra, posle „Mileve Ajnštajn“, „Muke sa slobodom“ i „Tri sestre“ obeležiće još jedna režija Vide Ognjenović. Kao prvu premijeru u idućoj sezoni, NP najavilo je antičku dramu „Car Edip“, kojom će poznata dramatičarka i rediteljka ispričati tragičnu priču o vlasti i komplotu.

U realnim okolnostima naše svakidašnjice, u kojima za inscenaciju ove tragedije, naravno, uvek ima razloga, ipak se čini važnim pitanje šta će publika videti u „Caru Edipu“, smeštenom u naše podneblje, na današnji dan, kako je objasnila prostor i vreme u kojem će oživeti Sofoklov junak.

- Propadljivost svega što čovek stvori, a naročito pozicija moći. Car Edip strada od sopstvene opijenosti pobedničkim pijedestalom. Zaslepljen slašću i neodrživom lakoćom vladanja, previđa da njegov carski položaj, kojeg je dobio kao nagradu za veliku uslugu gradu Tebi, može da izaziva i otpor, i zavist, i bes, a ne samo aplauz, poslušnost i slaganje. On u svom neiskustvu smatra, da mu je to što je nadmudrio Sfingu stvorilo doživotni imunitet kao vladaru.

Rešio je njenu zagonetku, i zauvek srušio mit o njenoj nadmoći, a time oslobodio grad njenog terora, ali nije građane i elitu lišio zavisti i drugih ljudskoh osobina. Edip je zaboravio na činjenicu da okolnosti menjaju ljude i izobličuju njihove karaktere. Tek na kraju, kad postane tragična žrtva, postaće svestan svojih previda. Eto, o tim slabostima i još po nečemu ćemo razmišljati i raspravljati u predstavi… – kaže Vida Ognjenović.

Šta je, zapravo, suština metafore „Edipov kompleks“, u svetu u kojem čovečanstvo sada živi?

- Po Frojdu, to je jedna psihološka aberacija, vezanost za majku do zavisnosti, koja prelazi u kompleks, a u tom obliku javlja se, uglavnom, kod muškaraca. U metaforičnom smislu, njome se označava muškarac koji odbija da odraste, i za sve što radi traži majčinsku zaštitu i potporu. Izbegava da samostalno donosi odluke, da deluje, da preuzme odgovor nost, jer nema poverenja da će to učiniti tako dobro kao njegova majka.

Sofoklov Car Edip nije takav, on nema Edipov kompleks, naprotiv, u stalnom je bekstvu od toga. Frojd ga je verovatno imao, ali ga je objasnio primerom koji ga zaista najmanje potvrđuje.

Pored rada na predstavi u NP, ovog leta očekuje vas i režija na festivalu Grad teatar, koja sa „Kanjošem Macedonovićem“ i „Jegorovim putem“ zatvara vašu budvansku trilogiju. Da li je „Don Krsto“ biografska drama?

- Nije, mada sam bila inspirisana stvarnim pesnikom iz 17. veka, koji se rodio u Budvi i tu proveo ranu mladost. Ostatak života proživeo je u Veneciji, kao kanonik crkve svetoga Marka, pesnik, i jedan od najpoznatijih operskih libretista toga doba. O njegovom se životu ništa ne zna. Ono što nas upućuje da je zaista postojao jeste njegova književna zaostavština. Sačuvano je nekoliko pesama i kurtoaznih pisama, zapis o venecijanskom pozorištu njegova vremena, spis o istoriji Budve i dva sačuvana libreta, sve pisano na talijanskom, a postoje i savremeni prevodi na naš jezik.

Ja sam se inspirisala tim osnovnim činjenicama da napišem dramu o pesniku raspolućenom između svešteničke uzdržanosti i pozorišne frivolne slobode, između katoličkog uverenja i poetskog zanosa, između rodne i usvojene domovine. O čoveku koji je život proveo, kako bi Tomas Man rekao, između dva sveta, a ni u jednom kod kuće.

Da li su, u ovim novim okolnostima, srpska i crnogorska kultura jednako „razvedene“ kao i države?

- Ne, u ovom slučaju znak jednakosti nije pravi simbol. Kultura i država su u čudnom odnosu. Nisu to uvek istosmerne energije i podudarni ritmovi. Država je po definiciji tekovina kulture, a ne obrnuto. Uostalom, kultura se hrani promenama i razlikama, a država opstaje na striktnim zakonima i ugovorima. U prirodi je kulture da u traganju za što širim auditorijumom i boljim razumevanjem, proširuje granice i savladava ograničenja koja joj se isprečavaju. Država, međutim, teži uređenoj monolitnosti i kontroliše njeno održanje.

Srpska i crnogorska kultura, dakle, kao i sve druge kulture koje imaju srodno nasleđe i mitove, slobodno koriste srodnosti baš kao i razlike, razvijaju se i prožimaju po zakonitostima sopstvene nadgradnje i istraživanja. Svaka prizemna kalkulacija, ili prisila na jednakost ili pak na različitost, politikantska je zloupotreba, i u kulturološkom smislu, jalova energija koja proizvodi samo nove zablude.

Godinama ste prisutni na našoj javnoj sceni, bili ste ambasadorka SCG u Norveškoj, sada ste među potpredsednicima DS, opet ste izabrani za predsednicu srpskog PEN centra, vaše prozne knjige, drame i predstave doživljavaju značajan uspeh.Da li ovim činjenicama rušite tezu da žena ne može da bude moćna u izrazitom svetu muškaraca u kojem živimo?

- Ne osećam se moćnom, ali, i kad bih imala kakvu primernu moć, ne bih je upotrebljavala na retoričko dokazivanje ove teze, već na istrebljenje bubašvaba. To su bića koja u bilionima osvajaju planetu. Imaju veliku otpornost, šest puta su otpornije na radijaciju od čoveka, munjevito se razmnožavaju, opstaju dugo bez vode i hrane, neosetljive na toplotu i hladnoću… Jednostavno, za njih nema opasnosti, budućnost je njihova.
A muškarci se i dalje trude da nas uvere kako je svet u kojem živimo njihov. E, pa nije, dragi romantični vitezovi, muškarci, svet u kojem živimo je svet bubašvaba, doslovno i metaforično rečeno.

NA OŠTRICI

l SRPSKI PEN centar poslednjih godinu dana imao je nekoliko kontakata i susreta u inostranstvu sa PEN centrom Kosova i Metohije. Verujete li da bi dijalog među piscima mogao nešto dobro da donese?

- Verujem da može da pomogne i da nam je dužnost da razgovaramo, a ne da svako u svom zabranu, na sopstvenim pretpostavkama, brusi oštricu svojih argumenata, bez pravog uvida u to šta druga strana misli i oseća. Dijalog ne mora uvek da se završi slaganjem, ali je po mom mišljenju neophodan način komunikacije među pojedincima i grupama.

R. Radosavljević za Novosti




1 коментар у вези “Nisam moćna”
  1. Imao sam prilike da se licno upoznam sa ovom vrlo interesantnom zenom prilikom njenog dolaska u Severnu Ameriku.Bila je u nekoj delegaciji cini mi se Demokratske stranke.Posle odrzanog govora gde je dosta govorila i o pozoristu u privatnom razgovoru kazem joj da je moj pokojni otac bio veoma poznat u Beogradskom pozoristu.Pita me za ime i kad sam joj rekao,rece mi da za njega nije nikada cula. Onda me ona upita kako je to moj otac bio poznat u pozoristu?
    Kazem joj da je on u Beogradu imao obucarsku radnju zajedno sa svojim jednorukim kumom Milisavom. Njih dvoje su zaista redovno posecivali pozoriste i izgleda uzivali u njemu. Kada god su isli u pozoriste na neku pretstavu oni su predhodno u bakalnici kupili po kilo jabuka. Tako kad pretstava pocinje oni lepo iz kese vade jabuke i ljuste jednu za drugom.
    Imali ljudi zdrave zube i onako u ljustenju jabuka zubima verovatno pravili neku buku. Niko nije gledao na binu vec skoro sve glave su bile okrenute prema njima.I naravno,kum Milisav izgledao je kao rmpalija pa niko nije imao smelosti da ista kaze i tako oni oljustise sve jabuke dok je pretstava trajala i svi ih znali.
    Vida je pocela da se na glas smeje sa recima da ovo jos nije nikada cula,a ja sam se opet cudio njoj jer ja sam za to znao jos kad sam bio mali u Beogradu!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo