Вести

Kakvi će biti odnosi između dve zemlje određuju vlade vođene državnim i nacionalnim interesima – dakle politikom – a pečat im daju diplomatije. A među diplomatama oni najviši, njihove ekselencije – ambasadori.

Njihova uloga danas, u svetu instant komunikacija, nije ona koju su nekad imali: danas su oni u mnogo većoj meri glamurizovani državni činovnici nego kreatori, ali, opet, od ličnosti ambasadora često zavisi da li će se i kako prevazilaziti krizne situacije u delikatnim vremenima .

O srpskim (jugoslovenskim) ambasadorima u Vašingtonu i američkim u Beogradu, zanimljivo je pisao dr Ranko Petković u svojoj studiji „Jedan vek odnosa Jugoslavije i SAD” (Vojnoizdavački i novinski centar, 1992), koja je važno štivo o našoj spoljnoj polici i našim u svakoj situaciji „asimetričnim” odnosima sa najvažnijom silom 20. i početka ovog veka.

Prve ličnosti koje kao profesionalne diplomate utiru put srpsko-američkim odnosima su američki poslanici u Beču i Bukureštu, Džon Kason, Luj Čepkej i potom Judžin Skajler. Sa naše strane, najaktivniji je poslanik u Bukureštu Kosta Magazinović koji je u jednom momentu, pre nego što su uspostavljeni zvanični odnosi, zastupao američke interese tokom Čepkejovog odsustva. Bio je to redak primer u diplomatskoj istoriji – da predstavnik jedne zemlje bude otpravnik poslova druge, a da pri tom između njih nisu uspostavljeni diplomatski odnosi.

Prvi naš „izvanredni poslanik i opunomoćeni ministar“ u Americi bio je LjUBOMIR MIHAILOVIĆ, koji je u Vašington stigao u januaru 1917. i tamo ostao 20 meseci. Upamćen je, kako navodi dr Petković, kao diplomata koji je u dramatičnom vremenu završnice Prvog svetskog rata znao da domaćinima predoči autentične interese i ciljeve Srbije, a svoju vladu podučava kako da se odnosi s velikom silom koja utiče na njenu sudbinu.

Nasledio ga je, kratko, SLAVKO GRUJIĆ, da bi, od oktobra 1922. ovu ulogu preuzeo ANTE TRESIĆ PAVIČIĆ, čiji je mandat trajao četiri godine. Od maja 1927. na tom mestu je VOJISLAV ANTONIJEVIĆ, koga posle dve godine nasleđuje dr LEONIDA PITANIĆ, koji ostaje sve do maja 1934.

Posle atentata na kralja Aleksandra u Marselju, u oktobru 1934, u Vašington kao prvi diplomata Kraljevine Jugoslavije odlazi KONSTANTIN FOTIĆ, koji, sticajem okolnosti, na tom položaju ostaje punih deset godina. Za vreme njegovog mandata, u oktobru 1942, menja mu se i titula: umesto poslanika postaje „izvanredni i opunomoćeni ambasador”, što će biti i zvanje svih njegovih naslednika.

Prvi ambasador „avnojske Jugoslavije” od 2. maja 1945. je STANOJE SIMIĆ, koji je bio diplomata i u Kraljevini Jugoslaviji, a u toku rata ambasador u Moskvi. On će biti taj koji će u ime Jugoslavije potpisati Povelju UN, a kasnije je postao i ministar inostranih poslova.

Od jula 1946. ambasador je, pune četiri godine, SAVA KOSANOVIĆ, predratni političar i demokrata, koji je rat proveo u SAD i odatle pomagao oslobodilački pokret.

Prvi „partijski kadar” na mestu prvog diplomate u Vašingtonu je VLADIMIR POPOVIĆ, koji dužnost preuzima juna 1950, u vreme kada se Beograd već odvojio od Moskve. Popović je u istoriji naše diplomatije ostao upamćen kao jedini dosad koji je bio ambasador u Vašingtonu, Moskvi i Pekingu. U Americi je bio „ambasador s autoritetom”: u njegovo vreme posleratni odnosi počinju uspon.

Nasledio ga je, u aprilu 1954, LEO MATES, dotle pomoćnik ministra inostranih poslova, koji za četiri godine daje nesumnjivi doprinos vezama, u okolnostima kada su Amerikanci imali razloga da nas ponovo sumnjiče, posle posete Hruščova Beogradu, kontrarevolucije u Budimpešti, susreta Tita, Nehrua i Nasera na Brionima gde se začinje Pokret nesvrstanosti…

Posle njega ambasador je MARKO NIKEZIĆ, od oktobra 1958. do novembra 1962 – i on će po povratku postati ministar inostranih poslova, a potom jedan od predvodnika „liberalizma” u političkom životu Srbije sa kojim će se Tito bespoštedno obračunati.

Novi ambasador je VELjKO MIĆUNOVIĆ, koji je prethodne četiri godine proveo u Moskvi, gde se gotovo svakodnevno sretao sa Nikitom Hruščovom. Od avgusta 1967. u Vašingtonu nas predstavlja BOGDAN CRNOBRNjA, koga 1971. zamenjuje TOMA GRANFIL. Slede potom DIMČE BELOVSKI, pa onda BUDIMIR LONČAR, treći iz plejade ambasadora koji će postati i šef diplomatije.

Pre nego što će početi naša unutrašnja kriza i s njom pogoršavanje naših odnosa, ambasadori su MIĆO RAKIĆ, prvi koji je na ovom mestu sa veoma skromnim diplomatskim znanjem, i ŽIVORAD KOVAČEVIĆ, koji u Vašington odlazi 1987, a napušta ga pre isteka mandata, jer nije bio po volji novom političkom vrhu u Srbiji – poimence Slobodanu Miloševiću.

Tokom sankcija devedesetih, u ambasadi su otpravnici poslova, a posle 5. oktobra u Vašington odlazi prvo Milan St. Protić, koji se odande prekoredno vraća, a nasleđuje ga Ivan Vujačić, profesor ekonomije čija su specijalnost uporedni privredni sistemi.

Američki „izvanredni poslanici”, a od 1942. ambasadori, u Beogradu su od samog početka uspostavljanja diplomatskih odnosa. U proseku, ovde su ostajali po dve godine. Među posleratnim ambasadorima, najistaknutije je ime DžORDžA KENANA, diplomate koji, kao tvorac hladnoratovske „doktrine obuzdavanja”, ima istaknuto mesto u istoriji američke spoljne politike.

Iz novijeg vremena, sećamo se sigurno LORENSA IGLBERGERA (ambasador od 1977), koji će tokom devedesetih, kao zamenik državnog sekretara, biti akter u jugoslovenskoj krizi. Ambasador Džon Daglas Skenlan je upamćen kao onaj koji nam je bio veoma naklonjen, dok je Vorenu Cimermanu zapalo da bude poslednji ambasador u „avnojskoj“ Jugoslaviji. Smatra se da je on lično bio naklonjen separatističkim republikama i da je znatno doprineo pritiscima koji su na nas vršeni iz Vašingtona.

Tokom sankcija ulogu „šefa misije“ u Beogradu diskretno obavlja Ričard Majls. Posle 5. oktobra, ambasador Vilijam Montgomeri počesto prelazi fine granice diplomatskog zabrana (posle prestanka mandata ostao je u regionu – živi u Hrvatskoj), dok u današnjem izuzetno delikatnom trenutku naših odnosa, ulogu prvog diplomate Amerike u Beogradu ima Majkl Polt.

M. M.

[objavljeno: 17.06.2007.] Politika