Вести

Amerika je jedna silna država i na suvu i na moru, koja se može meriti među najveće i najsilnije države, ona je zaključila ugovore sa Francuskom, Engleskom, Nemačkom itd.

Dakle, što god je mogla dobiti od ovih sila, ona je dobila, a sve druge sile opet što su god mogle dobiti od nje one su dobile. Pa zar se može pretpostaviti, gospodo, da ćemo mi, ovako mala i slaba Srbija, moći nešto više dobiti i izvući od Amerike, nego što su ove druge sile dobile i izvukle?

Ovo je, pre 125 godina, u februaru 1882, u Narodnoj skupštini govorio mladi poslanik Nikola Pašić, u debati oko toga da li sa Amerikom zaključiti trgovinski ugovor i konzularnu konvenciju i time, kako bi se to danas kazalo, uspostaviti diplomatske odnose. Zbiva se to u četvrtoj godini otkako je, na Berlinskom kongresu, Srbija stekla nezavisnost. „U proceduru”, tj, „na odobrenje” po tadašnjem skupštinskom jeziku, ugovore je uveo, tj. podneo, knez Milan Obrenović, koji je tada održao i prigodnu besedu.

U debati koja je usledila sukobljavali su se uglavnom protagonisti (danas: lobisti) dveju sila, rusofilske i austrofilske politike. Dilema je bila – da li je ugovor sa Sjedinjenim Državama Severne Amerike neravnopravan i štetan po Srbiju.

Pašićev rezon je odneo prevagu: većinom glasova Skupština je 3. februara usvojila i ugovor i konvenciju. Na drugoj strani, američki Senat je, bez debate i amandmana, ova dva dokumenta izglasao 5. jula iste godine, da bi ih predsednik Čester Artur potpisao devet dana kasnije. Američki diplomata Judžin Skajler, u međuvremenu imenovan za opunomoćenog ministra i generalnog konzula u Rumuniji, Srbiji i Grčkoj, dolazi u Beograd, gde 10. novembra (u međuvremenu krunisanom) kralju Milanu predaje akreditive (i čestitku predsednika), a pet dana kasnije se obavlja razmena ratifikacionih instrumenata. Ugovori stupaju na snagu 27. decembra 1882.

Ovi ugovori ostaju na snazi i kad Srbija postaje deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, pa potom Kraljevine Jugoslavije, DFJ, FNRJ, SFRJ, sve do SRJ… U odnosima neće biti dramatičnih iskušenja sve do završnih godina prošlog veka, kada Amerika prvo uvodi drastične ekonomske, trgovinske i političke sankcije prema Beogradu, a potom organizuje „humanitarnu intervenciju”, 78-dnevno bombardovanje Srbije. I do ovih dana, kada, opet povodom Kosova, obostrano konstatujemo, da nam se interesi, najblaže rečeno, „ne podudaraju”.

Dosadašnjih 125 godina međusobne diplomatske istorije naučno je nedavno osvetljeno na dvodnevnom simpozijumu naših i američkih profesora i drugih eksperata na Fakultetu političkih nauka. Harvard klub Srbija je u predvorju Narodne biblioteke postavio zanimljivu izložbu sa dokumentima i fotografijama o vek i četvrt odnosa Beograda i Vašingtona, čija je intonacija koliko ono što je bilo, toliko i upitanost – šta će biti?

A bilo je. Od dolaska prvog američkog diplomate u Beograd do Prvog svetskog rata na naše veze će više uticati izvoz suvih šljiva (milion dolara godišnje) i čudesa Nikole Tesle, nego velika politika. U prvim godinama Prvog svetskog rata, Amerika se ne pominje u ratnim ciljevima Srbije. Amerika pak, u novembru 1917, odlučuje da Srbiji šalje mesečnu pomoć od milion dolara.

U Ameriku potom odlazi srpska delegacija da traži podršku za Solunski front i ujedinjenje Južnih Slovena. Bila je u Kongresu kada je predsednik Vilson pročitao svojih čuvenih 14 tačaka o posleratnom uređenju sveta. U 11. direktno pominje Srbiju, tražeći da okupatori napuste njenu teritoriju i da joj se prizna izlaz na more. Saradnja u Prvom svetskom ratu bila je jedna od najsvetlijih stranica srpsko-američkih odnosa.

Između dva rata, jedni drugima uglavnom nismo u vidokrugu. Predsednik Ruzvelt nam 1941. šalje upozorenje protiv pristupanja Trojnom paktu. Kada su SAD, u decembru 1941, zvanično postale akter Drugog svetskog rata, sve do 1944. podržavaće kraljevsku vladu u Londonu i četnički pokret Draže Mihailovića.

Posle rata, upućeniji smo jedni na druge, iz prostog razloga što Amerika postaje jedna od dve dominantne globalne sile (druga je Sovjetski Savez), a Jugoslavija, pošto je najpre kratko član ideološke porodice Istočnog bloka, pa time po definiciji „neprijatelj SAD”, postaje najčuveniji disident komunizma, a zatim, kao lider Pokreta nesvrstanih, svojevrsna diplomatska „velika sila”, sa značajem koji daleko nadmašuje njenu ekonomsku snagu i kada državnička veština Tita uz umešnost jugoslovenske diplomatije Beogradu daju uticaj i prestiž kakav verovatno nikad više neće imati.

Pomalo je zaboravljeno da smo, odbijajući 1947. pomoć u okviru Maršalovog plana, propustili šansu da još onda uđemo u društvo razvijenih zemalja, kao i da smo, doduše posredno, kroz Balkanski sporazum iz 1953. sa Grčkom i Turskom, već bili u NATO-u.

„Sve dok je trajao Hladni rat, Jugoslavija je bila zaštićeno i ponekad maženo dete američke i zapadne diplomatije”, ocenio je ovaj period Voren Cimerman, američki ambasador u Beogradu s kraja osamdesetih. I zaista, između 1951. i 1971. stiglo nam je 1,56 milijardi tadašnjih dolara ekonomske i oko 80 miliona vojne pomoći.

Kada je počeo raspad hladnoratovskog poretka, SFRJ se činila kao zemlja sa mnogo boljom startnom pozicijom od bilo koje istočnoevropske da brzo prođe kroz tranziciju i stigne u Evropu. Ali naša tragedija je što u spiralu unutrašnje samodestrukcije ulazimo u momentu kada se transformiše i globalni poredak i uspostavlja novi raspored moći.

Amerika je u početku uzdržana, a onda se Vašington zvanično suprotstavlja prvim nagoveštajima secesije Slovenije i Hrvatske, upozoravajući istovremeno saveznu vladu da ne pokušava da zemlju sačuva silom. „Mi nećemo ni ohrabriti ni nagraditi one koji žele da razbiju jedinstvo zemlje”, izgovara tada predsednik Džordž Buš (stariji). U junu 1991. u Beograd stiže državni sekretar Bejker koji, samo četiri dana pre nego što će Ljubljana i Zagreb proglasiti nezavisnost, svaku „unilateralnu secesiju” proglašava „nezakonitom i nelegitimnom”. .. Ali, kada je, ne zadugo potom, postalo očigledno da SFRJ nije ono što se dugo verovalo da jeste, i da „Jugosloveni” ne žele više da žive zajedno, dolazi do promene stava. Već u prvoj polovini jula Buš nagoveštava da će priznati pobunjene republike…

U to vreme uspešno se okončava „Pustinjska oluja” u Iraku, ali i počinju rasprave o budućnosti transatlantskog odbrambenog saveza, njegovom smislu u novim okolnostima. Postavlja se i pitanje: ako NATO nije u stanju da se nosi sa krizom u Jugoslaviji, ne treba ni da opstane posle Hladnog rata. I ovo je prizma kroz koju treba gledati na potonje poteze koji će se uslediti prema Beogradu.

Kad se Amerika umešala u našu dramu, menja se i perspektiva: unutrašnji rat postaje „srpska agresija”. Zavode nam se neviđene sankcije, počinje medijsko satanizovanje bez presedana. SAD postaju glavni arbitar. Početkom 1995. podržavaju hrvatsku „Oluju” i „Bljesak” protiv preostalih srpskih krajina, što stvara uslove za mirovne pregovore u Dejtonu.

Dejtonom je okončan rat u Bosni, ali u Srbiji počinje da tinja Kosovo, gde, posle haosa u susednoj Albaniji, oružje iz tamošnjih kasarni preuzima „Oslobodilačka vojska Kosova”, koja je za Ameriku „teroristička organizacija”, da bi joj, posle godinu dana, njeni pripadnici postali omiljeni „borci za slobodu”.

Zašto nas je Amerika bombardovala, zašto je NATO baš protiv nas poveo svoj prvi rat, bolno je pitanje, sa mnogo odgovora – i tamna je stranica u istoriji srpsko-američkih odnosa. Podsetimo samo da se to dešava u momentu kada predsednik Klinton izlazi iz teške unutrašnje krize posle skandala sa Monikom Levinski, u okolnostima kada NATO mora konačno da se potvrdi kao uverljiv savez, a Amerika da verifikuje svoje globalno liderstvo. „Kriza na Kosovu je test kredibiliteta i kapaciteta NATO-a. Kredibilitet NATO-a, sada i u budućnosti, ostaje vitalni interes SAD”, piše u to vreme „Vašington post”. Neuspeh pregovora u Rambujeu i „humanitarna intervencija”, u svakom slučaju, nisu bili jedini razlog, niti najvažniji razlog za bombe.

Kada je 5. oktobra došlo do demokratskog preokreta u Srbiji, u Vašingtonu je to ocenjeno i kao uspeh administracije. Diplomatski odnosi na ambasadorskom nivou obnovljeni su već 17. novembra. „SAD su imale ključnu ulogu u brzoj reintegraciji SRJ u međunarodne organizacije, UN, MMF, Svetsku banku, a bez pomoći Vašingtona ne bismo dobili ni otpis dve trećine duga u pregovorima sa Pariskom klubom”, ocenjuje Aleksandra Joksimović, pomoćnik ministra inostranih poslova posle 5. oktobra, koja je upravo dovršila knjigu o srpsko-američkim odnosima u ovom veku.

U aprilu 2001. predsednik Džordž Buš (mlađi) sastao se sa našim saveznim predsednikom Vojislavom Koštunicom, a u novembru sa premijerom Zoranom Đinđićem. Od 5. oktobra, najviši američki zvaničnik koji dolazi u Beograd je državni sekretar Kolin Pauel, ali nesrećnim povodom: da, aprila 2003, izrazi saučešće porodici ubijenog premijera Đinđića…

Poslednje sankcije ukinute su nam tek u petoj godini demokratskih vlada – u aprilu 2005. Ostala su uslovljavanja: Hag, Mladić. I Kosovo.

Kako ćemo prevazići Kosovo, kome Amerika daruje nezavisnost? Naš unutrašnji konsenzus je da nam predstoji težak period, ali da u isto vreme ne smemo da dozvolimo dramatičan pad. Iz Vašingtona nam poručuju da naši odnosi nisu samo Kosovo, da su mnogo više od tog jednog pitanja. Zaista, američke kompanije su među najvećim investitorima u Srbiji (Sartid, DIN…). Imamo i odlične vojne odnose. Ali…

Dilema da li smo posle 2000. možda propustili da, sa jasnijom spoljnopolitičkom strategijom i više diplomatske umešnosti, postanemo ključni partner SAD u regionu, uzaludna je – nema više lanjskih snegova. Možda je glavna pouka iz toga baš načelo starog vuka iz naše političke istorije koji je pogurao početak srpsko-američkih odnosa, Nikole Pašića – „da nam saveznici uvek budu jači od protivnika”.

Samo da prevaziđemo Kosovo.

Milan Mišić za Politiku