Вести

Otvoreno pismo Slobodanki Kojadinović, otpravniku poslova Ambasade Republike Srbije u Kanadi

Poštovana gospođo Kojadinović,

Koristeći legitimno pravo da kao novinar i urednik iznesem svoje mišljenje o pojavama koje interesuju širu društvenu zajednicu, napisao sam tekst Diplomata po ubeđenju u formi komentara pazeći da, kao i uvek, ne prekršim nijedno pravilo novinarskog kodeksa na koji se Vi, kako vidim, prilično olako pozivate. Ukoliko mi argumentovano dokažete suprotno spreman sam da štampano izdanje istog pojedem bez ikakvih začina i pred dva svedoka.
Vaš odgovor i pokušaj demantija je, moram da priznam, mlak, neubedljiv i za mene razočaravajući. Očekivao sam više od nekadašnjeg eminentnog novinara. Reklamno pisamce šefa Katedre za slavistiku Univerziteta u Otavi, puno opštih fraza a namenjeno Vašem bivšem šefu, ni izdaleka nije dovoljno da me ubedi kako sam se teško ogrešio o Vaš lik i delo.
Predlažete mi i da se kod mog (našeg) kolege iz Otave raspitam o aktivnostima ambasade u protekloj godini. Verujte mi da za to nema potrebe. Iako rad dopisnika Bete Milomira Niketića izuzetno cenim, nisu mi potrebni njegovi tekstovi da saznam šta se dešava u predstavništvu moje zemlje u Kanadi. Ipak, poslužiću se njegovim člankom Srpski pečat na javorovom listu, koji je nedavno objavljen u magazinu „Svedok“ iz Beograda i u kome se taksativno nabrajaju aktivnosti kuće kojom trenutno rukovodite sa blagim naglaskom da se sve to stavi pod Vaš lični pečat i zaslugu. Bez namere da umanjim Vašu ulogu u učvršćivanju i daljem produbljivanju prijateljskih odnosa između Kanade i Srbije, moram da primetim kako su se u podužem spisku našle i neke stvari sa kojima Vi, da izvinete, nemate nikakve veze: Sporazum o readmisiji, izgradnja crkveno-kulturnog centra u Kičeneru, gostovanje baleta „Ko to tamo peva“, ugovor o avio-saobraćaju, itd. Uostalom, svakodnevni i uporni rad na takvim stvarima ionako spada u opis posla radnog mesta na kome se nalazite. Samoreklamiranje svakako ne ulazi u agendu Vaših dnevnih aktivnosti. To je, po meni, još jedan autogol koji Vam nije bio potreban.
Draga gospođo Kojadinović, izgleda da mi nema druge nego da Vam pojasnim suštinu komentara koji Vas je toliko razgnevio. Poenta mog malog osvrta ni u kom slučaju ne zalazi u sferu, ne daj bože, ličnog animoziteta nego se radi se o principijelnom stavu koji sam oduvek zastupao, i za koji ću se uvek boriti. On se ogleda u tome da je za mene nepotizam apsolutno neprihvatljiva pojava pogotovo kada se radi o poslovima koji su izuzetno važni za zemlju koju najviše volim i na koju sam ponosan. Ukoliko biste bili ljubazni molim Vas da mi odgovorite na sledeća pitanja: 1) Kada je raspisan konkurs za mesto ministra-savetnika Ambasade Srbije u Otavi? 2) Koliko je kandidata bilo prijavljeno? 3) Ko su bili članovi komisije? 4) Koliko ste vremena proveli na obuci i kakvi su bili Vaši rezultati na testiranju? Ako dobijem odgovor koji pobija moju tvrdnju da ste nekvalifikovani za posao koji obavljate i da ste na to mesto došli preko teške veze, jelovniku s početka ovog teksta dodaću i svoj printer sa sve mastiljavim punjenjem.
Što se tiče Vaše nade da ću „prikupiti snage da dođem do Otave da se upoznamo“ moram Vam reći da mi snage svakako ne nedostaje (imam je i previše). Deficitaran sam jedino sa vremenom. Ipak, biće mi drago da Vas vidim prvom prilikom kada ugrabim dan da skoknem do Otave u koju uvek rado dolazim.

S poštovanjem,
Nebojša Milosavljević
glavni urednik magazina „Čiode“