Вести

Reporteri Glasa u Mionici, na Vašaru stočarstva, gde je ispečena najveća gibanica na svetu. Džinovska gužvara, pečena je ceo dan na glavnom trgu da bi predveče i konačno bila izvađena iz peći – ohlađena, premerena – i osveštana!

Merenjem utvrđeno da je dugačka 127,58 metara, široka 60 centimetara, a teška bar dvesta kila preko tone

Dragan Čukarević Čukara prešao je 15 kilometara od sela Brežđa do Mionice jer je čuo da će biti „gibaja džabana“. To u prevodu znači – besplatna gibanica. Namestio se pod drvo, u kafani „Kod Đurića“, merka ispod oka beli kontejner, koji nije kontejner. Nego peć, bele boje, s natpisom – „proizvedeno u Srbiji“, prekoputa spomenika vojvodi Mišiću na mioničkom trgu. Na krovu od peći odžak. Oko peći razvilo se kolo, a miris gibanice udario u nozdrve. Od miline, činilo se onima što su uz pivo čekali gibanicu još od podneva, brk pomerio i vojvoda Živojin na konju.

– Je li, sinko, jel to četnička gibanica, jukvara – pitao Čukara svakog ko se našao u blizini. „Samo zbog te gibanice sam došo. U Mionicu retko svraćam. Slabo vidim. Pa se desi da neko prođe pored mene, a ja mu se i ne javim. Ti se mnogi naljutili. Ovu gibanicu, vala, mogu da namirišem, i da probam, ne mora da je vidim. Važno je da je jukvara, da ima one jukve odozgo kad je turiš na šporet“.

Uto se za stolom razvila debatao tome u čemu je razlika između gibanica, one četničke i one nečetničke.

– Četnička mora da bude masna, ali opasna. Da u nju naguraš i sira i kajmaka. I da sva ona mast curi niz bradu – gladio je Čukara bradu bez čekinja. I posle došapnuo preko stola u diktafon: „I ja sam bio u četnici. A i u partizani“. Tu i namignuo, tek da upotpuni konspiraciju. Jedan iz prikrajka poentirao: „Starija je gibanica od četnika“.
– Mada i partizani su dobro krkali. Gibanica ti je prava stvar za srpsko pomirenje – svi je pojedu i onda budu mirni – dodao je „pomirujuću“ stvar elektroinženjer Mile Lukić, idejni tvorac peći za gibanicu.

A pečenje gibanice za Ginisa išlo je ovim redom. Prvo su je četiri sata filovali mionički pekari u belim uniformama i, negde iza podneva, stavili u plehove. Plehovi su konstruisani u obliku takozvane Arhimedove spirale, na sedam nivoa. Ugurali plehove u peć na pokretnim kolicima s točkićima. I narihtali je na 220 stepeni. Ali, pošto nikad ranije nisu pekli gibanicu od tonu, jedan od njih oko pola četiri po podne ušao u peć, kada je po protokolu bilo planirano vađenje, merenje i sečenje. Iz peći je izašao namršten. Reklo bi se, ko domaćica kad proba nezačinjenu supu. Tada je portparol opštine obavestio prisutnu masu da se vađenje odlaže do dvaes do šest.

– Auuu – zakukala masa, i povukla se nazad u okolne kafane da doliju aperitiv. Ravnomerno se rasporedili – jedni seli pod „Sinalko“ suncobrane“, drugi pod „Valjevsko pivo“ suncobrane. Bilo je i konstruktivnih predloga.
– Što niste pitali popa kad da izvadite…? – pitao Dragan Ž. Todorović iz Valjeva.

– Ja ovu malu od kilo kora ispečem za po sata – iznela iskustvo prisutna domaćica.
Neki su predlagali da se sva ona dugmad na peći odvrnu do daske. Hteli su to i potajno da urade pod pretnjom krčenja creva.

– Da su potpalili 20 kubika drva ispod gibanice, već bi bilo gotovo. J… ovu peć – reko jedan iz mase.
– Nije postojala tehnička mogućnost da se potpali vatra. Ne mož’ ni vola da ispečeš za sat vremena – odgovorio predstavnik organizatora. Oko peći je, inače, svaki drugi bio „predstavnik organizatora“. I svaki imao šta da kaže. Te da je „osmišljavanje koncepta pečenja trajalo sedam dana“, te da je „najteži deo posla bilo ručno razbijanje 3.500 komada jaja“.

Slavoljub Jovanović, konstruktor, radio je sličnu peć u Sibiru, ispekao u njoj Rusima četiri praseta, bez obrtanja. Rusi bili raspamećeni što su prasad ravnomerno bila ispečena i spolja i iznutra, samo vikali „davaj, davaj“.
– Nigde prase nije zagorelo. U peć bi moglo da stane deset prasadi, otprilike, pa opština Mionica ima s njom velike planove. Može da služi i ko sušara. U ovoj peći može da se produži gibanica još najmanje desetak metara. Pa ako ko bude oborio ovaj rekord, mi ćemo za metar duže – objasnio je Slavoljub, konstruktor, taktiku za ubuduće.

Ginisovska gibanica bila je finale manifestacije Vašar stočarstva. Prvog po redu. Mionica, razjasnio je predsednik opštine Milan Matić, zvani Šljapa, prva je u Srbiji po broju stoke po glavi stanovnika. Sedamanaest hiljada duša, a toliko je, odokativno, i stoke. Tim povodom trebalo je da dođe i ministar Velimir Ilić. Matić sa bine rekao je izlagačima krava da je „upravo dobio potvrdu da će ministar stići sa zakašnjenjem“, ali od Velje ni traga ni glasa.

– I gibanica skoro gotova, a Velje nema. Posle nek kažu da samo ide po Srbiji i ždere – primetio je na kraju dana lokalni simpatizer Nove Srbije.
Ni Slobodan Milosavljević, ministar poljoprivrede, koje je takođe „obećo“, nije došao, ali je došao bivši ministar policije Dušan Mihajlović. Kao predstavnik generalnog sponzora, pazi sad – Klanice „Divci“.

– Francuzi imaju kroasan, Italijani picu, a Srbi gibanicu – izneo misao predsednik Matić, kad je predveče gibanica konačno izvađena iz peći – ohlađena, premerena – i osveštana!
Utvrđeno da je dugačka 127,58 metara, široka 60 centimetara, a teška bar dvesta kila preko tone. U nju je ubačeno i više materijala od predviđenog – 380 kilograma kora, isto toliko sira, čak 3.500 jaja, 40 litara ulja, 110 litara mineralne vode, 50 kilograma masti i 600 kesica praška za pecivo. Sve zajedno dalo je gibanicu koja može da nahrani oko 4.000 ljudi. A cela opština Mionica ima 17.000 duša. Bilo je tu, što se kaže, za svakog pomalo.

Milovan Grujić Pujdilo, koji se kao automehaničar proslavio kad mu jedne noći na vrata banuo lično Miki Manojlović, a posle kod njega krenula da navraća i Vesna Čipčić, raspitivao se gde je ta Ginisova komisija.
– Imam jednu trešnju. I na njoj jednu granu. Grana za Ginisa. Da ih nađem da prebroje te trešnje, to je grozd, broja im se ne zna. Kalemio je ja balegom, valjda zato toliko rodilo – tražio je Pujdilo komisiju iz Londona, sve se sećajući one noći kad je Mikiju pukao kaiš na kolima.

Mioničani su žvakali „ginisovku“, a tek je po koji bacio pogled na drum. Da ne ide slučajno Velja.
 

Tekst: D. Petrović – B. Osmanović

GLAS JAVNOSTI