„Demokratija je glupost.” Ovu poštenu rečenicu nisam smislila, nego ukrala iz komentara na sajtu „Politike” od jednog našeg čitaoca, koji se usred onog formiranja vlade još jednom razočarao u svoj sud.
Reklo bi se da je do ovog suštinskog zaključka došao pošto se suočio sa činjenicom da u demokratiji nikada ništa ne mora da bude, a uvek sve može.
Do sličnog zaključka došla sam kada sam videla jednog starog demokratu, poslanika u parlamentu, kako se bahato baškari u komotnoj skupštinskoj većini od nekih 133 poslanika vladajuće koalicije.
Ljut zbog toga što opozicija i na svako „dobar dan” od strane vlasti odgovara reklamacijom kršenja poslovnika i gomilom amandmana, stari demokrata je strpljivo čekao svojih pet minuta demokratije: „Neka ih, neka pričaju. Doći će dan za glasanje. Mi imamo većinu, a šta imaju oni?”
Oni, opozicija, s leva i desna, demonstrirali su ovih dana, osim skupštinske govornice imaju i ulicu. I sve metode vaninstitucionalne borbe koje je pre sedam godina patentirala Demokratska opozicija Srbije. Na koju, kako se čini, neki i danas polažu autorska prava.
Nevladina organizacija „1389” u „otporaškom” maniru isprovocirala je pre desetak dana privođenje dvojice svojih članova zbog lepljenja plakata sa imenom haškog optuženika Ratka Mladića. Niko od demokratske javnosti, osetljive na ovu vrstu represije još od vremena kada se u zatvor išlo zbog lepljenja plakata sa naslikanom pesnicom, nije se pobunio zbog hapšenja dvojice mladića.
Ni borci za ljudska prava iz Fonda za humanitarno pravo, gde su uhapšeni potražili zaštitu svog prava na slobodu izražavanja političkog uverenja, nisu našli razloga da štite one sa čijim se političkim stavovima ne slažu. Šta više, uhapšenima je prebačeno da „zloupotrebljavaju demokratiju”.
„Zloupotreba demokratije” spočitavala se nekoliko dana kasnije i radikalima koji su čitav incident iskoristili za svoju političku akciju.
Histerija je dostigla razmere hajke u kojoj se stiglo do zahteva za donošenje zakona kojim bi se zabranio čak i rad te parlamentarne stranke.
Desni radikalizam društveno je neprihvatljiviji od onog koji gaji krajnja, liberalna levica, uprkos oštroj, na momente skoro fašističkoj retorici „čedista” (najsvežiji primer je vajkanje Nikole Samardžića u jednom beogradskom listu što Srbija, za razliku od „srećnijih zemalja”, poput Španije, nije imala građanski rat).
Zato je radikalski radikalizam neuporedivo popularniji i na izborima dobija oko 23 odsto više glasova nego što ga osvaja liberalni radikalizam. Za radikale, prema istraživanjima, glasaju oni koji se boje gubitka u tranziciji, a za druge oni koji očekuju da u njoj profitiraju.
Ali najveći deo ukupnog broja stanovnika Srbije ne identifikuje se ni sa radikalima ni sa liberalima. Najviše Srba svoju budućnost vidi u opciji koja se definiše kao „demokratski blok”, a percipira kao proreformski i umereno nacionalni. To je politička opcija koju predstavlja koalicija na vlasti, pre svega dve najveće stranke u njoj, Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije.
A upravo je taj dvojac, a ne ekstremi na levici i desnici, metafora raspolućene Srbije i večitog sukoba u njoj. S mukom napravljen savez, stisnut između dve radikalne struje koje će naredne četiri godine (ako vlada toliko potraje) na njemu vežbati sve demokratske zahvate i ispitivati homogenost koalicije, zabavljen je sobom mnogo više nego opozicijom. To može biti i najslabija tačka ove vlade.
Oprez koji DS i DSS pokazuju jedni prema drugima, a koji je primetniji od opreza kojim motre na radikalne struje sa obe strane, sluti da će najveći test za vladu biti ne Mladić i Kosovo, već upravo primena Zakona o lustraciji koji je „reanimirao” LDP.
Lustracija bi mogla da u centar odnosa stranaka na vlasti stavi pitanje „mi ili oni”. Odnos kakav karakteriše stranke na dva suprotna pola političke scene, a ne koalicione partnere. U političkoj teoriji, naime, stabilne i postojane demokratije razlikuju se od nepostojanih po tome što se u njima suština društvenih i političkih odnosa može svesti na pitanje „više ili manje”, a u ovim drugim na „mi ili oni”.
Suprotstavljene strane u postojanim demokratijama sukobljavaju se oko pitanja kao što je ono da li porez treba smanjiti za pet ili 15 odsto. U nepostojanim koplja se lome oko toga da li su za jedan režim, stranke, religije, ideologije ili protiv njih… I dok se sukobi kod prvih rešavaju tako što se ljudi nađu na sredini, kod ovih drugih nema dogovora. Samo pobede ili poraza. Samo mi ili oni.
Dragana Matović za Politiku
Demokratija nije glupost, nego zloupotreba demokrtaije. Dva mladica su u pravu. Oni nisu zloupotrebili demokratiju, nego je ‘demokrtatija’ zloupotrebila njih. Recimo svaki covek ima pravo da prica slobodno, da ta i ta vlast ne valja. I da cak poziva na bunu, ali kada krene da buntovnicki menja sistem… Onda naravno sistem na buntovnike odgovara brutalno. Ako su buntovnici jaci i bolje organizovani, onda se brutalnost jednog sistema zamenjije brutalnoscu pobunjenika. Ko je u pravu. Demokratski gledano, onaj koji pobedi. Tako ju u izborima, a tako i u borbi na bojnom polju. Zato je i demokratski ispravno da Jenkis gube rat u Iraku. Jer oni su pokusali da buntovnicki nametnu „demokratiju“ da ne kazaemo drmokrtaiju, svugde gde su do sada krenuli, ali posto nisu dobro organizovani oni naprave haos gde se god pojave. „Do not trus Yankies.“ Ne veruj Jenkima, receme mi pre neki dan jedan Palestinac. Oni prvi ne znaju sta je demokratija. Dodao je on. Jenkis tvrde da je u Beogradu zavladala prozapadna politika. Politika da ali ne i demokrtaije. A zar na zapadu jos postoji „D“ od demokratije? Bilo nekad sada se spominje.
Sinoc eto sedim sa nekim masonima. Vidi sad pa mene, masonolozi ce pomisliti da sam i ja mason. A u stvari, bili su to grupa policajaca i dava prosekutora, pa ja samo predpostavljam da su masoni. Dotakosmo se „Forda“ i „Krajslera“. Obe nekada jake kuce, sjaj i ponos Amerike. Zvali su ih („Big Three“) Velika Trojka kada se tu nadoda GM. Polako ali sigurno velika trojka se smanjuje. I uskoro ako se ovako nastavi, ocena ce spasti na nedovoljan(1)jedan. U stavari ostace samo GM, posto drugoj dvoici preti bankropstvo. A i GM nije mnogo bolji, pa ce ako se ovako nastvi ostati (0).
Veoma interesantno. Boris i Vukovi Jeremic i Kurjakoovic, su prozapadni, a mi nismo. Kada smo mi bili protiv sloseraja, cetrdesetih, pedesetih, sesdesetih, sedamdesetih i osamdesetih, oni su bili Borisi Prosloserski orjentisani Sovjetofili. Sada kada im se izmaklo Borisanstvo i Sovjetovizam oni su za Jenkizam. Mi smatramo da su opet oni, a ne mi na pogresnom putu. Bili smo u pravu kada su oni bili u krivu. A sta misliti danas, kada je Amerikom zavladao Jenkijevisticki nacizam. Mi tvrdimao da su „prozapadnjaci“ u krivu danas, no mnogi su skepticni. Hvala bogu ne i vecina. Vecina je je bila skepticna sve do kraja osamdesetih. I vecina nastavlja da bude skepticna. Jer je danas prozapadna politika se okrenula na starnu gde ocena padaju na (1) a ima izgleda da skliznu i ispod (1).
Шта новосрпска кованица лустрација првобитно у старом Риму и касније у Средњем вјеку значила, толико „српски“ и ја знам. Мени само није јасно, какав појам или значење та ријеч има у србији. Мени неугодно упада у очи, да се она користи у београдско-демократизованим круговима који себе уздижу изнад такозваног „обичног човјека“, који ми је одувијек био блискији од омрзнутих такозваних елита. Мада сам се и у њиховим круговима силом професионалних прилика морао да кречем, али мој свјет никада нису били. У сваком случају не они српски сународници које се том рјечју шепуре. Од кога је та „транзициона“ београдска уображена „елита“ или оно што се за то држи, покупила? Али, да пређем на тему у чланку. Као прво, желим да „разлуструјем“ у чланку на погрешне смјерове смјештене „леви и десни радикализам“. Ако су Тони Блер и Џорђ Буш лијево оријентисани, онда допуштам да је то и Тадићева Демократска страка у Србији. Односно, ако су екстремни амерички neocoms лијеви либерали, онда је то и Чедина ЛДП. Нити Тони Блер и његов вашингтонски идеолошки близанац Буш могу да биду љевичари нити је то Тадић и његова ДС. Демократска странка је једна десно опредељена партија, а ЛДП екстремно десна. Једина странка, тог имена вредна, која стоји негдје у средини политичког спектра, то су неки дијелови Коштунићеве ДСС. Лијево од центра, то су Радикали. И Социјалисти. Не због имена, ту етикету може сваким покрет да си приљепи, него због вече блискости такозваном „обичном човјеку“. Некадашња идеолошко политичка размјештања на „Лево“ и „Десно“ припадају прошлости. Јошка Фишер, који бомбардовање Србије заволио и српски Аушвиц на Космету измислио, припадао крајњем лијевом партијском спектру. И да на крају похвалим Јанка Бојића одличну аналитичку оцјену „демократије“ и демократизера.
Posto mene pohvali gospodin Kostic, evo da i ja njemu urucim moje pohvale za njegovu analizu, i sto dobro uocava da se u poltici iza komunizma nista ne menja. Odnosno uvukli se vukovi koji menjaju cud ali ne i dlaku. Neobicna neka politicka sorta. I jos samo da dodam. Americki uticaj u svetu slabi. Americka ekonomija nikada nije bila gora od tridesetih godin, dakle iz vremena depresije. Nesto ce se promeniti, i to je neminovno. Posmatrajmo sada ove Borise i Vukove, „demokrate“ po potrebi. Jenkofile. Sutra ce oni biti Germanofili, Rusofili, u zavisnosti od potrebe. Bice sve samo ne svoji, i ne ljudi. A sta ce im to. Biti covek je jako tesko!
… [Trackback]
[…] Read More on to that Topic: novinar.de/2007/06/03/levi-i-desni-radikalizam.html […]
… [Trackback]
[…] Read More Info here on that Topic: novinar.de/2007/06/03/levi-i-desni-radikalizam.html […]
… [Trackback]
[…] Find More Information here on that Topic: novinar.de/2007/06/03/levi-i-desni-radikalizam.html […]
… [Trackback]
[…] There you will find 60440 additional Info to that Topic: novinar.de/2007/06/03/levi-i-desni-radikalizam.html […]