logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Друштво    Аутор: Преузето    687 пута прочитано    Датум: 20.05.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

marko.gifImao sam bliski susret sa Zvezdanom Jovanovićem koji mi je pismom pretio zbog knjige „Legija i zemunski klan“, a koji je optužen da je snajperom ubio premijera Zorana Đinđića.

Marko Lopušina je 32 godine novinar. Kako kaže, kad bi se opet rodio, bio bi žurnalista, jer oseća neprestanu ljubav prema pisanju. Njegova biografija je bogata i vrlo interesantna. Rođen je 1951. u Raškoj. Završio osnovnu školu i Gimanziju u Brusu i Fakultet političkih nauka u Beogradu. Radio u listu “Sekundarne sirovine” kao novinar i urednik, u listu “Zdravo” kao novinar, u magazinu “Intervju” od 1981. kao novinar, urednik, a 1997. bio i glavni urednik. A potom urednik u magazinu “Profil”. Danas je reporter lista “Nedeljni telegraf”. Na internetu ima preko 23.000 članaka, pa se pretpostavlja i da je popularan.

Uvršćen u knjigu “Ko je ko u Srbiji”. Član Udruženja novinara SRJ i član Udruženja ribolovaca. Dobitnik je Godišnje nagrade UNS “Laza Kostić” za 2002 i zlatnog prstenma UNS za 2004. godinu. Član Kongresa srpskog ujedinjenja iz SAD i član asocijacije Srpska veza iz Beograda. Autor je 33 knjige o jugoslovenskoj tajnoj policiji, o stranim špijunima u SFRJ i SRJ, o jugoslovenskom podzemlju. Međutim, Lopušina u svojoj biografiji ne govori ništa o ružnim stranama svoje profesije. Tri puta je bio ozbiljno napadan, na šta kaže:

- Dobro je, preživeo sam!

Pretio Vam je Željko Ražnatović-Arkan, Legija Vam je držao pištolj na čelu, bili ste u izuzetno opasnim situacijama. Šta Vam je davalo snage i podsticalo Vas da nastavite dalje?

- Pa, snagu i podsticaj da nastavim dalje da se bavim rizičnim temama davala mi je činjenica da sam ubedio sebe da sam u pravu. Ja nisam iz tog okruženja, nisam bio drug, ni prijatelj, ni mafijaša, ni policajaca, ljudi iza ni ispred zakona. Nisam učestvovao ni u kakvim rabotama, kako bi se to reklo.

Nisam bio ni saučesnik, ni akter nečeg što je loše, držeći se svog prava da postavim pitanje i svoje obaveze da budem objektivan i da prenesem te priče, to što vidim, da bi tamo neki čitalac shvatio kakav je to svet, u kom društvu živimo i ko su ti ljudi iz podzemlja. Bilo je kolega koji su se previše približili mafijašima, pa su „izgoreli“. Ja tom svetu nisam želeo da se približavam, jer nisam imao nikakve lične interese, imao sam samo profesionalne, tako da sam jednostavno pretnje otrpeo i išao dalje, na neko drugo područje na neku drugu priču.

Istraživali ste podzemlje, kriminal, pisali tekstove i knjige o najopasnijim kriminalcima. Da li ste i tada poštovali novinarski kodeks i etiku ili su to situacje u kojima važi pravilo „cilj opravdava sredstvo“?

- Uvek sam bio za to da poštujem svoje principe. Ja sam mali balkanski džentlmen i naravno profesionalni novinar, pa se držim i novinarskog kodeksa da pre svega verno prenesem što vidim i što čujem. Nisam od onih novinara koji su željni da sebe promovišu, da kroz svoje napise izmišljaju anegdote, da sagovornika stavljaju u ponižavajući položaj. Čitava moja generacija je bila takva i uzor su mi bili takvi ljudi da samo kvalitetnim pisanjem, a to podrazumeva i ekskluzivu,( znači da imam što niko drugi nema), mogu da se nametnem svojim čitaocima da me primete. Ja sam čitajući tekstove Miroslava Radojčića, za kog se znalo da piše tekstove o Vimbldonu i komentare Juga Grizelja koji su bili prve kolumne u „Večernjim novostima“, zamišljao da ja budem takav balkanski džentlmen i gledao sam da ispoštujem sagovornika. U današnje vreme je vrlo rizično ako se ne držiš kodeksa pošto je tužakanje novinara postalo profesija nekih ljudi a ponajviše kriminalaca.“ 

Autor ste 33 knjige a još neki naslovi su u pripremi. Da li Vas je objavljivanje ili rad na nekoj od njih doveo u životnu opasnost?

- Knjige imaju tu manu što dugo traju, izgleda da moji junaci i sagovornici to znaju. Mene uglavnom tuže kriminalci za ono što je izašlo u knjizi koja ima 2.000 tiraž, a ne za nešto što je izašlo u „Nedeljnom telegrafu“ što ima 60.000 tiraž. Oni se boje onoga što ide u biblioteke kao knjiga, boje se da će to đaci da čitaju, jer ne znaju da i novine idu u biblioteku samo što se mikrofilmuju.

Imao sam bliski susret sa Zvezdanom Jovanovićem koji mi je pismom pretio zbog knjige „ Legija i zemunski klan“, a koji je optužen da je snajperom ubio premijera Zorana Đinđića. U knjizi sam ga opisao kao polupismenog autolimara koji je postao major u policiji zato što je bio specijalac. Znao je da ubije čoveka na 101 način i to mu je bio posao jer ga je država za to i obučavala. On mi je poslao pismo u kojem mi preti i kaže da je sramota kako sam njega i njegove drugove prikazao u toj knjizi kao kriminalce, da pretpostavlja da neću dugo da živim i želi mi sreću u nekom drugom životu i da zamenim novinarsku profesiju drugom jer se u ovoj nisam dokazao.“

U Vašoj biografiji piše da niste član ni jedne stranke. Da li se to hvalite ili žalite? Šta mislite o stranačkom angažovanju novinara?

- Ja trenutno nisam član ni jedne stranke ali da budem pošten bio sam član Saveza komunista. Kasnije se nisam upisao ni u jednu stranku jer sam shvatio da su ljudi koji su došli da vode stranke neprincipijelni i da su više skloni estradnom životu nego ozbiljnom političkom angažovanju.

Ti ljudi su, mislim na političare, poslanike i stranačke lidere, uspeli da unište našu profesiju i da nas pretvore u konobare političara. To je učinjeno tako što su mimo svih pravila selekcije i obrazovanja dozvolili da u Srbiji ima više od 1.000 elektronskih medija, da u tim medijima rade ljudi bez diplome , bez škole i da na radio i TV talasima slušate ili gledate ljude koji nemaju više od 200 reči u svom rečniku, koji psuju, izmišljaju i koji senzaciju pretvaraju u informaciju. Zbog toga nisam želeo da budem u takvom okruženju, u tako lošem društvu.

Kako se kao novinar odupreti političkim pritiscima, interesima vlasnika medija u kome radimo i drugih moćnika? Da li ste bili u takvoj situaciji?

- Da, mnogo puta sam bio u situaciji da se oseti interes vlasnika medija ili politički pritisak na neki tekst. Iako napravim tekst i mislim da je toliko kvalitetan da treba da bude objavljen i to mi se otvoreno kaže, ali iz ovih ili onih razloga ne može da ide. To mi u novinarstvu shvatamo jer život je sastavljen od različitih sukoba i spajanja različitih interesa. U našoj zemlji nema nezavisnih medija. Svaki medij je naklonjen ili je simpatizer neke političke grupe ili izvora moći koji gura interese za koje misli da su dobri. Negde je taj interes opšti, a negde lični.

Kao novinar koji se bavi temom kriminala, češće ste izlagani opasnostima. Bili ste zarobljenik Ljubiše Buhe – Čumeta tri sata u Surčinu. Ali sve češći su napadi i na novinare – voditelje zabavno revijalnih emisija. Postoji li po Vašem mišljenju način da se to spreči ili da se novinar na bilo koji način zaštiti?

- Naravno, novinar može da bude zaštićen kao građanin. Nekad je informativna aktivnost bila od posebnog značaja. Znalo se da novinare ne smeš da diraš, samo budale napadaju novinare. Zašto, zato što smo mi lopta koja zvoni, mi zvečimo. Tako samo skrećeš pažnju na sebe. Međutim, u ovoj zemlji su se ljudi toliko osilili da im to ništa ne smeta. Naša profesionalna udruženja nas slabo štite zato što se ona bave politikom i politikanstvom, a ne profesionalnim unapređenjem i zaštitom novinarstva. Država neće da nas zaštiti da mi ne bismo bili njihov partner, da ne bi imali tako veliku medijsku pažnju da ugrozimo njihov rejting na nekim listama, a mi sami smo nedovoljno složni.

Koliko je kod nas javno mnenje zainteresovano i osetljivo na pitanje ugroženosti novinara odnosno ima li snagu da izvrši pritisak na državne i političke organe da reaguju?

- Javno mnenje nije u suštini zainteresovano za novinare. Razlog je u tome što danas narod ima svojih prečih problema. To su posao, plata, porodica, bolesti, problemi sa kriminalom i drugi socijalni problemi tako da je apsurdno da oni brinu tamo o nekom novinaru. Jedan od razloga je i da deo javnosti živi u zabludi da mi sjajno naplaćujemo svoj posao, da smo privilegovani, da viđamo svet, da se znamo sa poznatima i zbog te zablude misle da ima ko da nas zaštiti. Treći razlog što se ne buni je što kod nas više uopšte ne postoji intelektualna javnost.

Znači mi nemamo svest, grupu ili grupe ili društvene slojeve koji su nosioci svesti ove zemlje. Imamo nevladine organizacije koje glume nosioce svesti, koje od pojedinih slučajeva žele da naprave aferu pod brojem. Napad na Dejana Anastasijevića iz lista „Vreme“ jeste jedna podla i zla aktivnost, ali nije Anastasijević u ovoj zemlji jedini napadnut. Moje pitanje umesto odgovora glasi: zašto oba novinarska udruženja od Dejana Anastasijevića prave novog Slavka Ćuruviju, politički skandal i politički problem da bi trljali nos Vladi i prozivali policiju?

Zašto nisu uzeli slučaj pretučene koleginice u Aranđelovcu, pretučenog kolege u Leskovcu, slučaja u Novom Pazaru, to je podjednako važno. Ne može ovaj kolega biti privilegovan i da se predsednica lično zalaže na svim televizijama, kao da ovi drugi ljudi ne postoje. Tako imamo paradoks da se naše udruženje bavi slučajem Slavka Ćuruvije i Dejana Anastasijevića više nego o svih ostalih 10.000 novinara.

Da možete da birate, da li biste opet odabrali zanimanje kojim se sada bavite?

- Opet bih izabrao novinarstvo zato što ja kada sam bio mali, kad sam napisao prvu pesmu u šestom razredu osnovne škole i objavio je, znao sam da ću biti novinar. Uvek sam čitao na tavanu dedine kuće gde sam pronalazio stare predratne i ratne knjige, dok su se moji drugari igrali. Meni je to bilo neverovatno zadovoljstvo i onda sam jednom pomislio, pa dobro , bio bi red da pišem knjige.

Milena Stupar

PROGONILI ME DARKO, ARKAN, BOGOJA, ČUME i LEGIJA

Beogradski publicista Marko Lopušina, autor desetak knjiga o srpskom podzemlju bio je svedok događaja u mafiji i zato postao nepoželjan u njihovom okruženju.

- Imao sam priliku da se tri puta sretnem sa Miloradom Ulemekom. Prvi put u Bujanovcu 1999. godine, kada je dolazio sa JSO, drugi put krajem 2001. godine u Zemunu. U međuvremenu su se neki haški istražitelji kod mene raspitivali za Legiju. I treći put u mom komšiluku, u ranu jesen 2002. godine ušao u dvorište kuće mog komšije Dušana Spasojevića u Šilerovoj broj 38. Taj moj susret sa Legijom bio je neobičan i opasan:

- Gde si Markane? Ti si napisao u knjizi “Tajne srpske policije” ono da je Legija izdao Slobu?
Ovim rečima mi se obratio Milorad Ulemek. Kada je Legija je to rekao i izvadio pištolj CZ-99 iz pojasa i stavio mi ga na čelo.

Nasmejao se:

- Šta kažeš Markane? – pitao me.
- Pisao sam Milorade i opet ću da pišem – odgovorio sam mu – Nego skloni taj pištolj!”
- Nije pun!
- Ti nikad ne nosiš prazan pištolj – odgovorio sam Legiji.





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo