Вести

Kada je grof Izvolski majstorski izigran od strane grofa Erentala tokom aneksione krize 1908. godine, u sanktpeterburškim salonima šef ruske diplomatije zlurado je prozvan „našim ministrom austrijskih inostranih poslova“. Opaska nije bila pravedna: Izvolski je možda bio nedovoljno prepreden za svoj položaj, ali njegova lična lojalnost caru i Rusiji nijednog trenutka nije bila dovedena u pitanje.

piše: dr. Srđa Trifković

Slična dezignacija, pak, savršeno pristaje novom šefu diplomatije Republike Srbije Vuku Jeremiću, inostranom ministru srpskih inostranih poslova. Njegovo imenovanje predstavlja ekvivalent poveravanja Bilu Klintonu starateljstva nad internatom punim maturantkinja.

Prošle su skoro dve godine od kako sam u Politici 29. juna 2005. izneo u javnost da je prilikom zavanične posete Vašingtonu, šest nedelja ranije, glavni savetnik jednog od najviših beogradskih državnih funkcionera u neformalnim razgovorima sa svojim američkim domaćinima prihvatio otcepljenje Kosova kao gotovu činjenicu. Prema mom citatu u Politici, rekao im je

„da je nezavisnost Kosmeta neminovna i da je najvažnije naći formulu da se ta nezavisnost sprovede na način da bi se sprečio preveliki politički dobitak za radikale… Proizilazi da nema dileme hoće li srpska strana prihvatiti nezavisnost, nego kako da se to zapakuje sa što manje roptanja u narodu i sa što manje posledica za pobornike opcije koja pristaje na sve.“

Potom sam u Glasu javnosti, Geopolitici, podgoričkom Danu i drugde izneo o kom je to savetniku reč. On je od 15. maja 2007. novi ministar inostranih poslova Srbije.

Da se Vuk Jeremić ni posle svojih vašingtonskih intriga nije okanio potrage za šećernom oblandom gorke kosovske pilule, indirektno je potvrdio austrijski kancelar Alfred Guzenbauer u intervjuu Rojtersu od 13. aprila koji je doveo do ostavke Leona Kojena na položaj predsednikovog savetnika. Guzenbauerova indiskrecija bila je propraćena mlakim demantijima koji nikoga nisu ubedili da se nije desilo ono šta se desilo: da su „Tadićevi ljudi“ sa svojim austrijskim kolegama razgovarali o sprovođenju „suštine Ahtisarijevog plana“ – a ta suština dobro je poznata.

U jednoj normalnoj zemlji ovakav slučaj bi vodio ka formiranju istražne komisije sa ciljem da utvrdi činjenice – pre svega da li je šef države ili neko iz njegovog savetničkog tima prekoračio ovlašćenja, ili prekršio Ustav i zakone Republike Srbije, da ne pominjemo političke dogovore i platforme o pitanju od životnog značaja za državu i naciju – i da svoj izveštaj i preporuke podnese Skupštini na uvid i raspravu.

Srbija, međutim, nije normalna država. Umesto istražne komisije, izveštaja, rasprave i političkih konsekvenci, usledila je nagrada Borisu Tadiću u vidu spolja nametnutog koalicionog sporazuma koji je u minut do dvanaest spasao njegovu stranku debakla na novim izborima – i nagrada samom Vuku Jeremiću, u vidu položaja ministra inostranih poslova. To što će cenu ovih odluka platiti premijer Koštunica, kroz dalji pad svog kredibiliteta i rejtinga svoje stranke, daleko je manje bitno od činjenice da će ceh platiti i cela Srbija kroz dovođenje na jedno od ključnih mesta u državi osobe nedostatnog iskustva, sumnjivog integriteta i neizvesne lojalnosti.

Nije nam poznato da li je kasno da se dosije Jeremić stavi na dnevni red neke skupštinske rasprave. Ako se to ikada desi, osim njegovih pomenutih izjava i postupaka u Vašingtonu i Beču trebalo bi ispitati:

• Da li je tačno da su Jeremićeve studije u Londonu i Bostonu finansirane novcem tajkunsko-mafijaškog porekla koji je njegov otac Miško stekao u eri sankcija kao desna ruka Jugopetrol-Tomića?
• Da li je tačno da će ova porodično-poslovna veza biti od uticaja i u predstojećoj privatizaciji NIS-a?
• Da li je tačno da BIA ima dosije o Jeremićevom sumnjivom ponašanju tokom kratkotrajnog službovanja u kabinetu premijera Đinđića?
• Ako jeste, šta taj dosije sadrži i da li se u njemu pominje ime sarajevskog mafijaša Damira Fazlića?
• Da li je tačno da je iz tog kabineta jedan od Đinđićevih bliskih saradnika formalno najurio Jeremića na ulicu?
• Da li je tačno da je Jeremić prvi vojni begunac na svetu koji je bio savetnik ministra odbrane svoje zemlje?
• Da li je tačno da su Jeremićevi gafovi u Ke d’Orseju doveli do molbe francuskih diplomata Tadiću da ga više ne šalje u Pariz?

Nesumnjivo bi poznavaoci beogradskih i inostranih prilika mogli da znatno dopune i prošire ovu listu pitanja. I u svetlu nepotpune liste, međutim, ne iznenađuje činjenica da su pobornici nezavisnog Kosova oduševljeni novom vladom Srbije u celini i imenovanjem Vuka Jeremića posebno. To imenovanje jedan od iskusnih vašingtonskih insajdera prokomentarisao nam je (pod uslovom anonimnosti) kao „najlepši mogući poklon Nikolasu Bernsu“. On ukazuje da su posle pada berlinskog zida tvorci američke politike bili prijatno iznenađeni do koje su se mere bivši komunisti pokazali spremnim da slede naloge iz Vašingtona, i to sa istom poniznošću sa kojom su slušali svoje prethodne gazde. Sada pak, kaže naš izvor, imamo na sceni novu generaciju poslušnika kod kojih je teško reći gde prestaje oportunizam a počinje lična patologija: