Вести

Sa preranom i misterioznom smrću cara Dušana Silnog (1355) dolazi do dinastičkih sukoba i borbi sa srbski presto između Dušanovog sina Uroša i Dušanovog polubrata Simeona (Siniše). Nadvladao je Uroš, i njemu je pripao srbski tron na Saboru u Skoplju 1537. godine.

Do tada je centralizovana i jedinstvena srbska država pod mlitavom upravom nesposobnog cara Uroša počinje da se cepa na teritorije i oblasti kojima vladaju najmoćniji i osioni velikaši.
Još za Uroševe carevine, u prvi plan izbijaju Mrnjavčevići koji su vladali u krajevima današnje severne Grčke i najvećeg dela Južne Srbije (Maćedonije).

Braća Jovan i Konstantin Dejanovići (nećaci cara Dušana) upravljali su istočnim delovima Južne Srbije (Maćedonije). Vuk Branković (zet kneza Lazara) držao je Kosovo i Metohiju, sa centrom u Dreničkom kraju.

Središnim delovima Srbije (oko Morave) gospodario je knez Lazar Hrebljanović. Preko žene, kneginje Milice bejaše on u daljem srodstvu sa Nemanjićima. Jer, otac Milice, Vratko je unuk Dimitrija, koji je opet sin Vukana i unuk Stefana Nemanje.
Na severu Srbije, oko Braničeva i Kučeva, vlast su držali braća Rastislalići. Oblasti od Rudnika, Drine i Kosova, sve do mora, bile su pod upravom najpre velikaša Vojislava Vojinovića, a posle njegove smrti, sinovca mu Nikole Altomanovića.
Zetom i znatnim delovima sadašnje Albanije, gospodarili su od 1360. godine Balšići, ukupno oko 60 godina. U preostalim delovima Albanije gospodarili su polunezavisni lokalni moćnici. Na početku 15. Veka, među njima se ističu dinasti iz porodice Dukađin i Musaki na severu, KASTRIOT u srednjem i Arijaniti u južnom delu Albanije. Region pod upravom KASTRIOTA (pravoslavnih Srba) bilo je mesto Kroja sa širom okolinom, dakle sadašnja centralna Albanija.
Ivan Kastriot bio je neprikosnoveni gospodar ovog kraja. Žena mu beše Vojislava (Da li je uopšte neko čuo da se neka Šiptarka zove Vojislava?). Njihova četiri sina su: Staniša, Repoš, Kostadin i Đorđe ili Đurađ (znači sve čisto srbska imena!).
Obližnjom Zetom, u to doba vladao je Balša ili Balšić. On umire 1321. godine. Svoja vladalačka prava nad nabuntovnijom Srbskom zemljom (Zetom – ranije Dukljom) prenosi na svoga ujaka i srbskog despota Stefana Lazarevića. I već 1422/ 23. godine , sunarodnici i saveznici, Ivan Kastriot i despot Stefan Lazarević, opsedaju bezuspešno Skadar (stari srbski prestoni grad), tada pod vlašću Mletačke Republike.

KTITOR NAJVEĆE SRBSKE SVETINjE

Ivan Kastriot, neosporivo je to, bio je i ktitor i zadužbinar manastira Hilandara. Izgradio je u njegovoj blizini pirg (kula sagrađena uz manastir za odbranu od gusara i razbojnika).
Naravno Ivan Kastriot kao Srbin i naravno, kao pravoslavac, na Svetoj Gori Atonskoj, pomagao je najveću svetinju svoga roda. Da nije bio Srbin nego Arbanas, on bi izgradio arbanaški manastir na Atosu poput drugih pravoslavnih naroda (Grka, Rusa itd.), a ne pirg uz manastir matičnog naroda.
Povelja Ivana Kastriota manastiru Hilandaru iz 1426. godine , što je i shvatljivo, pisana je ćirilicom. Doslovno glasi, citiram:
“Po neizrečenom milosrđu vladike moga Hrista, ja grešni nedostojni, ne smem se nazvati rob Hrista Boga mojega, Ivan Kastriot i sa sinovima mojima Stanišom i Repošem i Kostadinom i Đurđem iskazujući revnost Gospodu Bogu, mome Svedržitenju i pomoći Prečiste Vladičice naše Gospođe Bogorodice Lavre Hilandarske, savetovavši se sa sinovima mojim priložismo svetom manastiru koliko je u našoj moći; sveblagi Bog i prečista Bogomati neka prime ove naše male priloge kao što su primili od one udovice dva novćića. I priložih selo Radostuše i s crkvom s Prečistom Bogorodicom koja je u tom selu Radostuši, i sa selom Trebištem.
I tako priložih oba ta sela da su slobodna od svih rabota malih i velikih, sa svim njihovim pravima, osim harača careva i grada, a sve drugo da je svetoga manastira, da nema vlasti nad njim ni kefalija, ni vlasnik, ni psar, ni da daju deetak, ni od žita ni od vina, ni od pčela, ni dinar na ime poklona, ni travninu, ni torovinu, nego da crkva uzima sve svoje pravine po zakonu tih sela. I prosto rečeno da su slobodni od svih mojih rabota, malih i velikih.”

SAHRANIO SINA U HILANDARU

Koliko je manastir Hilandar bio blizak porodici Kastriot, svedoči i podatak, da je Repoš, sin Ivana Kastriota, sahranjen u najvećoj srpskoj (eksteritorijalnoj) svetinji! Postavlja se odmah logično pitanje: “Zašto ako nije bio pravoslavni Srbin?” I da li je uopšte u Hilandaru sahranjen neko nije pravoslavni Srbin (osim nešto Bugara, za period kada su oni držali Hilandar)?
Teritorije lokalnih gospodara Albanije, Osmanlije osvajaju postepeno sa juga poćev od 1417. godine . Oko 1430, podčinjavaju Turci i središnje oblasti Albanije. Formiraju od njih “arbanaški sandžak” u koji potpada i oblast velikog turskog protivnika gospodara Ivana Kastriota, koga vojnički nadvladaše.
U osmanlijsko zarobljeništvo pada najmlađi sin Ivana Kastriota, Đorđe (Đurađ). Poturčen kao sužanj, dobiće ime Skender-beg. I dok Đorđe Kastriot prima formalno islam i postaje “lojalni” podanik sultana,, 19. Jula 1427. Umire despot Stefan Lazarević.
Vlast nad Srbskom Despotovinom – znači Zetom (Dukljom) – dobija njegov vršnjak i sestrić Đurađ Branković – Smederevac. I vladaće srbskom državom gotovo sve do njenog konačnog sloma 1459. godine. Ali, još pre definitivnog pada srbske despotovine, negde oko 1455. godine, zavladali su Zetom Crnojevići (Đurašinovići). Oni su ujedno i poslednji srbski despoti čije su oblasti pokorili Turci (1499.).
Iskoristivši ugarsko- turski rat (1442/ 44) i privremeno rasulo u Osmanlijskoj imperiji, Skender-beg se odmetnuo od sultana. Zagospodario je matičnom Krojom i tako obnovio vlast svoje porodice. Sve one koji su preverili u islam, i koji su odbili da se vrate veri otaca je pobio (neki izvori navode da se radilo o više hiljada ljudi).
Ostala dinastija u Albaniji, tako je ohrabrio i podstakao da se okupe oko njega. Skoro tri decenije (od 1443. Do 1468.) odolevaće Đurđe Kastriot iliti Skender-beg agarjanskoj navali. Ispoljavaće pritom čudesno junaštvo, zavidno strateško umeće, izvanredno poznavanje turskog načina ratovanja i nemali diplomatski dar.
U prvo vreme svoje vladavine, spadao je u ljute protivnike Mlečića. Na njih se digao 1455, u sporazumu sa saveznikom i prijateljem despotom Đurđem Brankovićem. Ovaj mu u pomoć, uputi u Zetu svog vojvodu Altomana sa 12 hiljada vojnika.
Posebno 1448. godine, uplaši se Mletačka Republika, da se savezu Skender-bega i despota Đurća Brankovića ne pridruži i napuljski kralj Alfons. Nešto kasnije, ipak stupiće Đorće Kastriot u savez sa napuljskim vladarem, a savezništvo će potrajati i za vladavine Napuljom, Alfonsovog sina. Radi toga, Mlečani uceniše glavu Skender-bega. Preporučiše svome namesniku u Skadru, da stupi u vezu sa Osmanlijama i da njihovom pomoću: “Izbaci Skender-bega (Đorđa Kastriota) ne samo iz Albanije, nego i sa sveta!”
Samo dve godine kasnije, turska ordija predvođena sultanom Muratom Drugim lično, udarila je na Đorđa Kastriota i dovela ga u težak položaj. Ali on se (komunistički “istoriotvorci” nazivaju ga Đerđ Kastriot!), uz pomoć Mlečića, Dubrovlana (Srba katolika) i drugih hrišćana sa Primorja održao uz silne žrtve.

POSLEDNjE SRBSKE ZEMLjE

Đorđe Kastriot uspostavljao je rođačke veze putem brakova pretežno sa pripadnicima svoga srbskoga naroda.
Tako je svoju rođenu sestru, Skender-beg udao za despota Stevana Crnojevića, gospodara Zete, te je i sa te strane imao rođačku podršku.
Njegov sestrić Ivan Crnojević, bio je jedan od naših poslednjih istinskih dinasta. Podigao je Cetinjski manastir, posvećen Rođenju presvete Bogorodice 1484; u kome je viševekovno središte crnogorskih vladika (mitropolita). U njemu je 1493, osnovana i prva srbska ćirilićna štamparija.
Đurađ (Đorđe) Kastriot ili Skender-beg se oženio ćerkom velikaša i gospodara Elbasana, Đorđa Arijanina Komnene. Karlo Topija, predhodnik i rođak Đorđa Arijanana Komnena je na katoličkom manastiru (samostanu) u Elbasanu, gde su čuvane mošti dukljanskog vladara, Srbina Jovana Vladimira, stavio trojezični natpis: srbski, grčki, latinski! (Albanski nije ni mogao, budući da ga nije ni znao!).
Po padu Smedereva (1459), Stefan Branković – Slepi (sin despota Đurđa), sklonio se najpre u Budim, a malo kasnije kod svoje rođene sestre Katarine (Kantakuzine) udovice grofa Ulriha Celjskog. Uputio se onda preko Senja i Dubrovnika u Albaniju kod očevog prijatelja Đorđa Kastriota.
Uz njegovo lično posredovanje, oženio se sestrom njegove žene, Angelinom, kćeri gospodara grada Elbasana i okoline, Đorđa Arijana Komnena Topija Golema i njegove žene od roda Musaka. Venčanje je obavljeno 1461. godine u Skadru, kojim je tada gospodario Đorđe (Đurađ) Kastriot. Porodica je neko vreme živela kod Skender-bega. Prvorođeni sin Đorđe izgleda dobi ime po Đorđu Kastriotu. Kasnije, postaće on sremski despot i potom mitropolit (arhiepiskop) beogradsko- sremski (vladika Maksim). Zabeležen je i po tome, što je uredio Vlašku (rumunsku) pravoslavnu crkvu.
Drugi sin, Jovan Branković biće isto tako sremski despot. Njihova majka despotica Angelina, biće kanonizovana od strane SPC i proglašena srbskom sveticom (“Prepodobna majka Angelina”). A srbskim svetiteljima biće proglašena i oba njena sina, kao i muž Stefan Branković. Sultan Mehmed Drugi “Osvajač”, srbsku državu Bosnu osvojiće 1463. godine. Dve godine kasnije u tursko ropstvo pašće i Hercegovina.
Van vlasti Osmanlija, na Balkanu ostaće jedino krajevi gde vladaše Stefan Crnojević i Đorđe Kastriot (Skender-beg).
Godine 1466. i sledeće, lično će sultan Mehmed Drugi predvoditi ratne pohode na prkosnog, hrabrog i odvažnog Skender-bega. Podržan od Mletačke Republike, Ugarske i zete, uz nadčovečanske napore, održaće se Đorđe Kastriot. Međutim, sa njegovom smrću, pašće i njegova zemlja (1468), a dest godina kasnije i Kroja.
Treba istaći, takođe, da je Đorđe Kastriot (od Osmanlija prozvan Skender-beg) bio isto zadužbinar manastira Hilandara, kao i sva njegova tri brata.
Uz maternji srbski jezik, Đorđe Kastriot, govorio je i turski jezik.
Kroz vekove mračne turske vladavine nad Srbima, Kastrioti (od njih je nastala i porodica Kastratovića) će biti islamizirani a onda poarnaućeni. Poslednji Kastriot (sem Kastratovića koji su pravoslavni Srbi) kao Srbi i pravoslavci, pod prezimenima Petrović i Tutović, opstali su sve do 1918. godine.
Zahvaljujući sramotnim falsifikatorima, grotesknim izmišljotinama i celovitom izokretanju istorijskih činjenica Srbin Đorđe Kastriot (Skender-beg) postao je najveći “nacionalni junak i borac” Arbanasa u srednjem veku protiv turske tiranije (paradoksa li, pa Arnauti su bili najvernije osmanlijske slugeranje!).
U bajku o Arnautu Skender-begu, šiptarske mase fanatično veruju! I zato u centru Tirane, i dan-danas dominira njegova ogromna figura na konju u borbenom stavu!
Koristeći ime i ugled Skender-bega, zagovornici “Velike Albanije” u Drugom svetskom ratu, obrazovali su fašističku diviziju pod njegovim imenom. Stekla je ona “veliki i respektivan” ugled čineći užasam genocid nad Srbima sa Kosova i Metohije! I razume se, i sam pomen Skender-bega u vremešnijih Srba izaziva uvek zlosutnu nelagodu.
Za mnoge srbske naraštaje, obrazovane u komunističkom režimu, gde istorija počinje od 1941. godine, znanja o Đorđu (Đurađu) Kastriotu (Kastriotiću) – Skender-begu se svode na činjenicu da je on “najveći nacionalni junak Albanije” Mnogi na sreću, ne znaju ni to!
Karikaturalno jeste, ali u srbskom narodu pamte ga ponajviše bonje stojeći sledbenici boga Bahusa (hoću reći pijanci) po etiketama (gde je bio naslikan) na flašama odličnog albanskog konjaka!
Dolaskom KFOR-a i UMNIK-a na Kosovo i Metohiju (1999); posle “humanitarnog bombardovanja” srbskog naroda, “politički čelnici” terorističkih i kriminalne “OVK” (američkih saveznika), Drenički kraj, odnosno matične zemlje Vuka Brankovića, prekrstili su – da ironija bude konačna u “Skenderaj”! U čast i slavu “najvećeg ratnika arbanaškog naroda”, kažu!
Početkom februara 2004. u zgradi skupštine KiM (“vlada Kosova”, kako je strani okupatori nazivaju), u skupštinskoj sali na jednom zidu nalazi se mural na kome je naslikan Skender-beg na konju sa mačem u desnoj i uzdignutom albanskom zastavom u levoj ruci!

Bez obzira to što na ideološku zatucanost srbskih komunista i njihovih sledbenika (sada žestokih promotera globalizma) i sve bestitne laži arbanaških i kvazi-istoričara, Đorđe (Đurađ) Kastriot (Kastriotić) ili Skender-beg, bio je i ostao jedino veliki srbski vođ i junak!!!
Svakako ta činjenica, nije nepoznata nezaobilaznim, po nas Srbe, Englezima. Oni su u “Enciklopediji Britanika” eksplicitno zapisali: “Đurađ Kastriot ili Skender-beg je srbskog etničkog porekla!”

Izvor: Dejan Lučić