Вести

Završava se, evo, i prva polovina 2007. godine, a razrešenje upletenog kosmetskog čvora još nije na pomolu. Iako su mnogobrojni “srpski prijatelji“ nezavisnost Kosova najavljivali još polovinom 2006. pa krajem iste godine, izgleda da još uvek nije na pomolu brzo rešenje ovog problema.

Misija Saveta Bezbednosti Ujedinjenih Nacija posetila Beograd, obišla Kosovo i Metohiju i vratila se za Nju Jork, da bi sredila utiske i napisala izveštaj o onom što je čula i videla.

A imalo je šta da se i vidi. A ko je imao oči i uši, video je i čuo. Nekima su, nažalost, i oči i uši zaslepljene slepom poslušnošću zvanične politike svojih država pa od njih i ne očekujemo da vide mnogo. I sa samog terena stizale su tužne informacije o licemernoj i podloj ulozi UNMIK-a, ne samo u friziranju i lažiranju izveštaja sa Kosova, nego i u direktnoj manipulaciji pri poseti misije, kao i epsko-lirskom spektaklu, predivno organizovanog masosvnog padanja u nesvest šiptarskih žena i majki u Velikoj Kruši, koje, eto, i posle osam godina ne mogu da se pomire sa onim šta im je zločinački srpski režim činio, pa, još jednom, eto, svaku zgodnu TV priliku iskoriste da još po malo padnu u nesvest, a sve da bi što bolje prikazali kako se samo i jedino u “nezavnisnoj Kosovi“ može živeti.

Iznenađenje je, naravno, predstavljalo da je zvanični sagovornik misije u ime Srpske pravoslavne crkve bio episkop Artemije u Gračanici, kao i to da je misija ovaj put potpuno zaobišla manastir Visoke Dečane, iako je UNMIK pri organizovanju ovog, što je za njih izgleda bila jedna velika i šarena ekskurzija, svim silama nastojao da misija ode u Dečane da čuje šta ima da kaže “kooperativni vladika Teodosije i njegov ađutant, a u stvari mozak operacije (ili kako ga u poslednje vreme nazivaju, Zmijski Car) monah Sava Janjić.

Sve do poslednje posete misije SB, dečanski dvojac je bio glavni sagovornik svim belosvetskim mangupima i moćnicima kojima je iz Dečana serviran jedan politički pogled o kome javnost nije mogla mnogo da sazna. Ipak, i do šire javnosti su stizale neke čudne izjave, poput one kada je episkop Teodosije nazvao Danijela Frida “srpskim prijateljem’‘. Svako ko je poznavao i poznaje Fridov stav o Kosovu i njegova jav na istupanja, pomenuti komentar može protumačiti jedino kao izraz duboke tuposti i idiotluka čoveka koji samo čita s papira ono što mu je napisano i servirano. Njina je cilj isti – zadobijanje nezavisnog Kosova.

Naravno, takav stav dečanskog dvojca do sada je lako dolazio do ušiju izmanipulisanog sabora Arhijereja SPC, gde je širen pragmatični politički stav jeromonaha Save, koji se svojim diplomatskim sposobnostima, plitkim i jeftinim političkim floskulama zaodenutim u poetsko-misaone fraze arhijerejima, većinom suštinski nezainteresovanim, ali i neupućenim, kako u kosovsko-metohijsku, tako i u političku stvarnost na međunarodnom nivou, činio veoma učen i smislen.

Međutim, kako kažu, možeš neke ljude varati sve vreme, i sve ljude neko vreme, ali ne možeš sve ljude varati sve vreme. Tako se vrlo brzo savest pravoslavnog Srbina počela buditi i buniti protiv ove zločinačke politike.

Jer stav dečanske diplomatije bio je da američkoj ekspanzionističkoj politici niko ne može “stati nogom za vrat“, na sve strane se širila defetistička propaganda kako nas je Rusija vazda izdavala i kako se od nje nikakvoj pomoći ne možemo nadati, i kao to je najbolje Amerikancima se smešiti i Šiptare voleti pa će tako u tom novom, globalističkom, melting-pot bratstvu i jedinstvu i nama zasijati neki bolji dani, i sve tako dok nas, maltene, k‘o drug Tito ne ubediše da će Amerikanci i Šiptari u nezavnisnom Kosovu da nas hrane zlatnim kašikama. Čak se i vladika Teodosije bunio u intervjuu datom radio Svetigora, kako to da niko Srbe ne priprema na nezavisno Kosovo, jer, jel’te, treba to ljudima objasniti da znaju, pošto druga opcija ne postoji (jer, tako je, vidite, otac Sava napisao, a ja samo čitam, jer i Vuk kaže: Čitaj k’o što je napisano! I ne razmišljaj!

Međutim, stvari kreću potpuno drugim političkim tokom. Ne samo što episkopa Artemija nisu uspeli da smene svojim zlogubim spletkama, no on još i više povećava svoje pastirsko-diplomatsko svedočenje, kako na Raspetom Kosovu, tako i širom zemaljskog šara. Rusija ne odstupa i ne napušta svoju malu i ranjenu sestru Srbiju, a i do ušiju same Rusije stižu vesti kako u Srpskoj Crkvi postoji struja koja radi protiv svega onog iza čega stoji Rusija i potkopava sve ruske diplomatske napore.

Naravno, i Rusima je poznato da iza te struje stoje Teodosije i Sava. Stvari kulminiraju kada početkom aprila direktno mitropolit Kiril mora da doputuje iz Moskve da bi “očitao bukvicu“ srpskim arhijerejima, otkud to da i neki od njih rade na odvajanju Kosova iz Srbije. Ubrzo nakon toga, episkop Vasilije Kačavenda 15. aprila poziva Teodosija Dečanskog u Bijeljinu da mu natrlja nos i da ga dobro izgrdi šta to on i Sava rade u Dečanima i da to mora već jednom da prestane.

I šta još da kažemo, kad se već sve i samo kazuje. Istina izlazi na videlo i više se ne može kriti. Vidi se da iza politike koju Sava i Teodosije guraju, stoje svi “veliki srpski prijatelji“: srbomrsci Ahtisari i Frid, Čanak, Čeda i samozvani “sociolog religije“ Mirko Đorđević kojima su puna usta hvale umerenog Teodosija i hule na “tvrdog“ Artemija, kao i javno deklarisani srpski peder, Jova Ćirilov. Mudrome i više nego dosta.

Nadamo se samo da će SPC, njeni arhijereji i verni narod da već jednom otvoreno i javno kažu: Dosta! a ovi srbogubni izrodi našeg roda budu pravično kažnjeni. Što bi naš narod rekao: Amin! Bože daj!

Piše: Jovan Savić, maran-ata.info