logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: Срђан Марјановић    9.335 пута прочитано    Датум: 2.05.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

vldamaskin.jpgZašto je srpski vladika postao grčki sveštenik? Na sramotu srpske zajednice Toronta, na još veću sramotu SPC, srpske dijaspore, a na najveću sramotu SPC naše otadžbine, srpski vladika Damaskin Davidović služi kao sveštenik u grčkoj crkvi u Torontu!

Intervju vodio g. Pavle Pavlović, Septembar 2002

Početak ove žalosne priče treba potražiti u crkveiom raskolu SPC u dijaspori 1963 godine pa do ranih devedesetih godina prošloga veka.

Posle toga raskola ili podele SPC u dijaspori, bila je osnovana Slobodna SPC u dijaspori čija egzistencija se kasnije produžuje reorganizovanjem u Novogračaničku mitroioliju kojoj ovih dana preti opet reorganizovanje ili potpuno ukidanje izazvanim crkvenom politikom Patrijaršije SPC iz Beograda.

Kada je 1992 godine postignuto duhovno ujedinjenje SPC dijaspore sa svojom maticom, počeo je rad ia administrativnom ujedinjenju dve strane koje su bile u sporu. Kao deo tog admiistrativnog ujedinjenja, trebalo je rešiti ioložaj ili status episkopa Damaskina Davidovića i Save Jurića, episkoia koga je rukopoložila SPC dijaspore za vreme raskola, I, umesto da su oni tretirani od strane patrijarha Pavla i Sinoda SPC kao izgubljene a sada propađene ovčice, (Mat 18, 12,-13) ili Luka (15,4-6), oni su bili manipulisani, ponižavani, premeštani, izigravani… a sve u cilju njihovog izolovanja odstranjivanja, neutralisanja, odbacivanja..

Opet na sramotu SPC i njenog vođstva, kome su izgleda približnije mahinacije komupističkog tipa iz naše sramne prošlosti nego li jevanđelske inspiracije zasnovane na rečima Mateja i Luke, dolazi do svađa, podele, nesloge.. Reči Mateje su morale biti vodič ka rešenju statusa episkopa Damaskina i Save: «Kad ima čovek sto ovaca a zađe jedna od njih, ne ostavi li on devedeset i devet u planini, i ide da traži onu što je zašla. I ako se dogodi da je nađe, zaista vam kažem da se njoj više raduje nego onim devedeset i devet što su zašle».

A kako i šta se dogodi episkopu Damaskiiu Davidoviću, vidi se u njegovim odgovorima na moja pitanja koja slede.

Gde ste rođeni, odrasli, roditelji.

Rođen sam 1946 godine u velikoj Krsni kod Mladenovca od oca Radomira i majke Bosiljke. Otac mi je sveštenik i službovao je u više parohija u Srbiji. Sada je penzioner. Majka mi je sada već pokojna. Takođe najstariji sin moga brata Momčila, Dejan završio je Bogosloviju i sada je sveštenik u Smederevu. Poreklo porodice Davidović vezuje se za nastanak našeg sela Velika Krsna koje je po predanju nastalo od jednog dela naroda koji je krenuo u seobu sa patrijarhom Arsenijom Čarnojevićem a koji nije prešao preko Dunava u severne krajeve već ostao tu na raskršću puteva i počeo da krči šume i naseljava se.

To predanje potvrđuje i podatak da se u našem selu, Velikoj Krsni Vidovdan slavi kao krsna slava u preko trista domaćinstava što je prava retkost u Srbiji. Najstariji Davidović koji se pamti je čukundeda Teodosije koji je za vreme Karađorđa pomagao ustanak i trgovao stokom sve do Beča.

Vaše školovanje: koje vrste i gde?

Po završetku osmogodišnje škole u rodnom mestu, upisao sam se po svom izboru u Bogosloviju Sv. Save u Beogradu 1962 g. koju sam završio 1967 u novootvorenoj bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Priznajem da me je u mladim godinama mnogo zanimala tehnika i da sam još u osnovnoj školi bio redovno preplaćen na tehničke novine iz Beograda. Međutim, vaspitanje u patrijarhalnom duhu, u duhu naše svete crkve i Pravoslavlja opredelio sam se za uzvišeni sveštenički poziv jer stara mudrost veli: “Homo propnit sed Deus disponit” (čovek predlaže a Bog raspolaže).

Radujem se što sam Božijim promislim usmeren na služenje našoj svetoj crkvi i našem napaćenom srpskom narodu. Po završetku Bogoslovije u Karlovcima 1967, a još pre otsuženja vojnog roka, sam sam se opredelio za monaški ioziv, što je obradovalo tadašnjeg patrijarha Germana koji me je iste godine uputish posle monašenja i rukopoloženja u čin đakona, na Moskovku Duhovnu akademiju radi usavršavanja bogoslovskih nauka. Sećam se jednoga podatka iz 1966 godine kada sam u jednoj antikvarnici u Novom Sadu, kao učenik Bogoslovije, opet po Božijem promislu, kupio duhovnu liru vladike Nikolaja Velimirovića( izdanje hrišćanske zajednice, Kragujevac 1926) gde je vladičinom rukom bila napisana sledeća posveta: “Dušanu… božićni dar i Božiji blagoslov. Episkop ohridski Nikolaj.

” Pošto mi je kršteno ime Dušan smatrao sam tu izuzetnu knjigu i za mene lično kao veliki dar i Božiji blagoslov velikoga vladike Nikolaja. Često sam je čitao i dubina bogoslovske misli vladike Nikolaja prijanjala mi je za srce što je bilo od presudnog zanačaja za monaštvo. Uzgred da napomenem i to da mi je ukazana velika čast da sa šest sveštenika SSC otslužim poslednji parastos pred put posmrtnih ostataka velikog i svetog ravnoapostolnog vladike Nikolaja pred polazak za majku Srbiju.

Da bi današnji srpski mladi naraštaj shvatio koliko je ta knjiga, Duhovna lira važna citiraću po sećanju reči ave Justina Popovića: “Duhona lira to je takvo biserje nebesko kakvo srpska zemlja videla nije. Koga od Srba ona nije pokrenula da krene Hristovim putem.” Ssćam ss da je ava Justin ovo izgovorio 1973 godine u Leliću kod Valjeva na parastosu vladici Nikolaju zbog čega je dosta bio napadan u tadašnjoj štampi jer su bezbožnici govorili kako o. Justin vidi izlaz u mračnom srednjem veku.

Meni je bila velika čast da septembra 1973 g. i lično upoznam avu Justina Popovioća u jednom privatnom stanu u Beogradu. Ovaj susret je bio spontan, opet po Božijem promislu. Naime, ja sam toga dana podigao kod knjigovesca liturgiju Sv. jovana Zlatoustog na srpskom jeziku, prevod ave Justina još 1924 g. i, razmišljajući da usputno posetim pobožnu i nacionalnu srpsku porodicu Vrankić, Petra, Peru i Olgu uputio sam se prema njima ne znajući da se toga dana zatočenik Ćelijski ava Justin nalazio u njihovom blagočestivom domu.

Još sa vrata domaćin mi je radosno rekao: “Baš dobro što si došao oče Damaskine, tu je ava Justin da se s njim lično upoznaš.” Srce mi je od radosti zadrhtalo jer je to bio moj prvi susret sa avom Justinom. U Bogosloviji smo dogmatičko bogoslovlje izučavali po njegovoj drugoj knjizi a takođe sam prebirao po glavi u tom momentu i svs ono što mi je do tada od njega došlo do ruku da sam mogao da pročitam. Zar i u ovom slučaju ne mogu da ponovim “Homo propnit sed Deus disponit”. Neki dan pre toga bio sam postavljen za suplenta bogoslovije Sv. Save u Beogradu što je avu Justina veoma obradovalo.

Istovremeno sam se setio da u tašni imam i njegov prevod Sv. Jovana Zlatoustog. Izvadio sam ukoričenu knjižicu iz tašne i zamolio avu Justina da mi za uspomenu na ovaj prvi susret i poznanstvo napiše skromnu posvetu što je ava sa zadovoljstvom i učinio. Sećam se da je i sam bio veoma iznenađen kad je u rukama imao njegov prevod Liturgije rekavši: “Od kuda ovo imate? Ovo je prava retkost.” Rekao sam da sam dobio od igumanije Angeline na Topčiderskom brdu. Tako sam dobio još jedan veliki blagoslov-posvetu: “Dragom jeromonahu Damaskinu za uspomenu, na besmrtno molitveno sećanje – Arhimandrit Justin, na Sv. Agatonika 1973 g.”

Godine 1975 premešten sam “po potrebi službe” (odluka Sinoda) u Bogosloviju Sv. Kirila i Metodije u carskom gradu Prizrenu na Kosovu i Metohiji. Velika je čast i odgovornost u to vrems bila biti vaspitač i predavač srpske bogoslovske omladine u jednoj tako renomiranoj Bogosloviji kakav je ugled uživala prizrenska Bogoslovija. Prvu godinu dana stanovao sam u sobi, u najstarijoj čika Siminoj zgradi u kojoj je u kraljevini Jugoslaviji živeo ava Justin Popović.

Bili su to nezaboravni dani ispunjeni neprestanom molitvom, lepotom bogosluženja, crkvenom pesmom i svim ostalim duhovnim i srpskim trajnim vrednostima kako u sabornoj crkvi Sv. Đorđa (gde je tadašnji raško prizrenski vladika a sada patrijarh Pavle bio prisutan svako jutro i veče, skoro svake nedelje i praznika.) i profesori i vaspitači i naši vaspitanici i posluga u samom internatu uistinu, svi smo se osećali ako jedna velika hrišćanska i srpska porodica. Ta duhovna radost nas je krepila i snažila da izdržimo i sve nevolje i neprijatnosti na koje smo nailazili izvan internata i crkve.

Za tadašnje prizrenske Srbe i Srpkinje-starosedeoce bila je velika moralna, duhovna i nacionalna podrška kada bi svako jutro i veče videli mladu srpsku četu od preko sto učenika Bogoslovije kako sa svojim profesorima i vaspitačima odlaze u Sabornu crkvu na bogosluženje a zatim se vraćaju u internat Bogoslovije. I nama profesorima i vaspitačima bila je velika radost kada je broj učenika bio iznad 100 i do 120 i 130. Stanje srpskog naroda na Kosovu je počelo da nas zabrinjava kada je osamdesetih godina pa dalje, broj učenika počeo iz godine u godinu da se osipa. Kao kamen na srce svalio nam se osećaj da imamo manje od 100 učenika koji su istovremeno i sami osećali opasnost i nesigurnost življenja u nekadašnjem carskom srpskom gradu Prizrenu.




1 коментар у вези “Podsećamo: Životni put srpskoga Vladike Damaskina”
  1. Vladika Damaskin je sigurno pozitivna,ali ujedno i tragicna(kako to obicno u Srba biva)licnost novije istorije SPC.Ovaj clanak je iz 2003 god.,da li neko zna sta je sada sa Vladikom Damaskinom?
    Nazalost,neki su “pomirenje” prihvatili iskreno(kao Vladika Damaskin)a neki samo kako bi se dokopali jos vise vlasti i jos vise novca.Steta sto Novogracanicka Mitropolija nije sacuvala neku svoju autonomiju unutar SPC,jer postoji potreba za jednom zdravom opozicijom pojedinim Episkopima unutar SPC.
    Ovako moze se zakljuciti da su Vladiku Damaskina iskoristili i odbacili,”veoma u skladu sa Jevandjeljem i hriscanskim vrlinama”!!!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo