logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво    Аутор: Срђан Марјановић    1.475 пута прочитано    Датум: 30.04.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

dscn1574.JPGDrugog dana svoje posete Kosovu i Metohiji, 28. aprila 2007, Misija SB za utvrđivanje činjeničnog stanja na Kosovu, posetila je srpsku četvrt u Orahovcu, povratničko srpsko selo Brestovik kod Peći i albansko selo Mala Kruša.

Njegovo Preosveštenstvo Episkop raško-prizrenski g. Artemije zajedno sa svojim vernicima sačekao je Misiju SB u Orahovcu i Brestoviku, i prisustvovao razgovorima koje je Misija vodila sa meštanima.

Međutim, pokazalo se da je UNMIK pod dirigentskom palicom g. Joakima Rikera uspeo vešto da izrežira posetu Misije Kosovu i Metohiji, kako bi ambasadori SB videli jednostranu sliku stanja na Kosovu, i stekli lažan utisak o idiličnim odnosima Srba i Šiptara, i procvatu, u stvarnosti nepostojećeg, „demokratskog“ društva.

Upravo onakvu iskrivljenu sliku kakvu je g. Riker, kao i njegovi prethodnici na mestu šefa UNMIK-a, redovno prikazivao u svojim Izveštajima Savetu bezbednosti, šaljući netačne i frizirane podatke sa terena, koji su trebali samo da posluže ostvarenju cilja zbog kojega je UNMIK došao na Kosovo i Metohiju – otkidanju dela teritorije države Srbije i davanje nezavisnosti.

Moglo bi se reći da je g. Riker u cilju obmanjivanja ambasadora zemalja članica SB, za potrebe njihove posete Kosovu i Metohiji napravio nova Potemkinova sela.

Stoga je UNMIK čvrsto u svojim rukama držao režiju posete, trudeći se da u što većoj meri obezbedi posete onim mestima i razgovore sa onim sagovornicima, koji neće dovoditi u pitanje koncept „nezavisnosti“ Kosova, odnosno koji će ići u prilog opravdanosti realizacije projekta nezavisnog Kosova i Metohije.

To se najplastičnije videlo tokom poslednjeg dana boravka Misije SB na Kosovu i Metohiji, prilikom poseta Orahovcu, Brestoviku i Maloj Kruši. Plan i kretanje Misije SB bio je brižljivo skrivan od srpske strane, tako da niko od Srba nije imao pravi uvid u format sastanaka, u način kako su oni organizovani i pripremani. Sve to UNMIK je postigao preko svojih lokalnih predstavnika na terenu.

U Orahovcu, iako je plan bio da Misija poseti srpsku četvrt, zapravo srpski geto, i uveri se u nehumane uslove u kojima Srbi već osam godina žive, organizovan je samo jedan sastanak, na kome je bio prisutan predsednik Opštine Orahovac – Albanac sa svojim saradnicima, protivno izričitom zahtevu Srba, koji su želeli da se sa Misijom sretnu i iznesu svoja svedočanstva bez prisustva Šiptara, i nekoliko Srba, od kojih su pojedini zaposleni u albanskim institucijama. Misiji nije omogućeno da prošeta kroz srpsku četvrt – geto, i pored uporne molbe srpskih predstavnika, te da vidi njihovu izolovanost i nemogućnost slobode kretanja.

Isto kao što ambasadorima petnaest zemalja članica SB nije omogućeno da vide nijednu srušenu srpsku crkvu, od 150 koliko ih je uništeno, da vide kontejnersko naselje u Gračanici gde žive raseljeni od marta 2004, iako su posetili Gračanicu, da posete getoizirano selo Goraždevac u Metohiji, i druga mesta koja svedoče o stradanju Srba i o zločinima koji se nekažnjeno vrše nad njima već osam godina neprekidno.

Zbog toga su članovi Misije i prevoženi helikopterom, da ne bi prolazeći kosovskim drumovima i videći bezbrojne razrušene kuće saznali da su to isključivo srpske kuće, zbog toga je KFOR sklanjao punktove oko srpskih enklava, da bi se stvorio lažni utisak slobode kretanja za Srbe, zbog toga su pred dolazak Misije menjane table sa nazivima naselja i postavljane nove sa srpskim i ćiriličnim natpisima. Kao da će Šiptarima biti teško da ubrzo nakon odlaska Misije ponove uklone srpske nazive.

Ali je zato Misija bila odvedena u šiptarsko selo Mala Kruša, da bi tamo od meštana, u dobroj režiji i organizaciji UNMIK-a, slušala o stradanju Šiptara još pre dolaska međunarodne misije na Kosovo i Metohiju, i da bi joj bilo pokazano mesto gde su postradali njihovi sugrađani. O upoznavanju sa mestima gde su stradali, i gde još uvek stradaju Srbi, nije moglo biti ni govora.

Ne samo da nije bilo moguće prikazati nebrojene zločine nad Srbima i njihovo dugogodišnje stradanje, nego je čak trebalo oživeti onu lažnu sliku o Srbima zločincima i Šiptarima žrtvama.

Sastanak, međutim, u Orahovcu protekao je u odličnoj režiji Joakima Rikera i njegovih saradnika. Reč su dobili predsednik opštine Esad Hadžijaha, Albanac, koji je život Srba i Šiptara u Orahovcu prikazao u ružičastom svetlu, ističući napore koje Opština Orahovac ulaže u „poboljšanje položaja Srba“, potpredsednik Opštine Ljubiša Đuričić, koji u svom obraćanju nije izrazio istinske dimenzije i razmere položaja i stradanja Srba, kao i torturu koju trpe od strane Šiptara, govoreći pritom više o položaju Šiptara i njihovoj rehabilitaciji nakon juna 1999. godine, i predstavnik Roma i Aškalija, koji je govorio o ekonomskim problemima, ne propustivši da istakne kako ne postoji problem slobode kretanja.

Na pokušaje, pak, dvoje Srba da prikažu svu tragiku i realnost svakodnevnih pritisaka i torture koju trpe od strane Šiptara, zdušno su uzvratili g. Kater, komandant KFOR-a, g. Riker, šef UNMIK-a i belgijski ambasador Verbeke, inače šef Misije, ističući da sloboda kretanja postoji, da se to videlo i u izlaganju predsednika Opštine Esada, da je nepostojanje slobode kretanja o kojoj Srbi govore samo stvar njihove percepcije, da je realnost ružičasta, i da je naše mišljenje o svemu što se dešava samo stanje našega uma, a ne realnosti na terenu.

Stav Rikera i Katera biva jasniji kada se ima u vidu činjenica da su oni građani Nemačke, koja je pre samo nekoliko dana, kroz usta svoga ambasadora u Beogradu, Cobela, na veoma grub način govorila o budućnosti Kosova i Metohije i Srbije.

Slična režija bila je i u Brestoviku, povratničkom selu u Pećkoj opštini, gde je UNMIK u organizaciji svoga lokalnog opštinskog administratora, uz pomoć dva albanska zvaničnika Pećke Opštine, na sastanak sa Misijom SB doveo „svoga“ Srbina iz Brestovika, Miodraga Dašića, inače službenika Privremenih šiptarskih institucija, koji je govorio više u prilog Šiptara i njihovih interesa, nego u prilog Srba, predstavljajući Srbe kao integrisane u šiptarske institucije i spremne da prihvate „novu realnost“ na Kosovu i Metohiji, kao što se desilo i tokom sastanka Misije u Prištini sa predstavnicima takozvane „srpske liste“, Ranđelom Nojkićem, predsednikom Komisije za manjine (koji tom funkcijom akceptira da su Srbi manjina u sopstvenoj državi i saglasno tome se ponaša) i Branislavom Grbićem, ministrom za povratak i manjine u Čekuovoj Vladi, koji nisu imali reči da govore o stradanju Srba i neprihvatljivosti Ahtisarijevog plana.

Na sastanku u Brestoviku g. Dašić se usudio da izrekne da je povratak Srba u njihovoj oblasti uspešan (iako od 75.000 Srba, koliko je živelo u Pećkom okrugu do juna 1999. danas ima samo 1.500, što je 2% od tadašnjeg broja), zahvaljujući „zalaganju UNMIK-a i opštinskih (šiptarskih) struktura“. Ukoliko mi ovakav tempo povratka (ili bolje rečeno odlaska Srba, pošto se proces iseljavanja Srba u Metohiji nastavlja), i ovakav način rada UNMIK-a i šiptarskih institucija prihvatimo kao „uspešan“, onda je jasno kakvu perspektivu srpskog naroda na Kosovu i Metohiji podržavamo – perspektivu nestanka i iskorenjivanja Srba. Činjenicu da se u Pećki okrug nije vratilo više Srba, g. Dašić je pravdao jednim razlogom – nerazvijenom ekonomijom.

Osim Miodraga Dašića UNMIK je na sastanak u Brestovik doveo još nekoliko Srba iz okolnih sela, koji su uglavnom bili nespremni za sastanak, govoreći pretežno o teškom položaju njihove porodice ili njihovog sela. Tako da i pored odsustva Šiptara, članovi Misije SB mogli su da steknu utisak o postepenom uspostavljanju harmoničnih odnosa između Srba i Šiptara i spremnosti Srba da se integrišu u „novu realnost“ na Kosovu i Metohiji.

Ali, zato je na sastanak u Brestoviku bio onemogućen pristup Srbima iz Goraždevca, koji su imali šta da kažu i kako da kažu Misiji u drugačijem svetlu, i čiji su predstavnici molili da se Misiji makar preda dopis koji su oni sastavili, što im je takođe onemogućeno.

Tokom boravka Misije SB na Kosovu i Metohiji postalo je sasvim jasno da je projekat „nezavisnog Kosova“ zapravo interes i projekat dela međunarodne zajednice, odnosno zemalja zapadne Evrope i Amerike, koji ga u licu UNMIK-a i KFOR-a na veoma efikasan i bezkompromisan način sprovode. U svemu tome Šiptari su dobitnici, jer dobijaju na tanjiru ono što sami nisu u stanju niti da stvore, niti da očuvaju.

Najtvrđi i najefikasniji otpor projektu „nezavisnog Kosova“ pružen je upravo u Gračanici, na sastanku koji je Misija imala sa Episkopom raško-prizrenskim dr Artemijem, gde im je uz prisustvo članova Pregovaračkog tima iz Beograda, Leona Kojena, Slobodana Samardžića i Gordane Marković, (te na taj način vidljivo manifestovanog jedinstva vlasti u Beogradu i Srba koji žive na Kosovu i Metohiji, i pored velikog protivljenja UNMIK-a takvom formatu sastanka), jasno prikazan obim stradanja Srba i verski motivisanih zločina od strane Šiptara na čitavoj teritoriji Kosova i Metohije u proteklih osam godina međunarodne misije, i ispoljena čvrsta rešenost neprihvatanja Ahtisarijevog plana i projekta „nezavisnog Kosova“.

I pored velike režije i upinjanja UNMIK-a da situaciju na terenu prikaže drugačiju nego što jeste i tako pokuša da obmane, pre svega nestalne, članice SB, uverenje je da ovaj nečasni pokušaj UNMIK-a nije uspeo, te da su ambasadori zemalja članica SB stekli sada drugačiju sliku i mišljenje od onoga koje su prethodno formirali na osnovu netačnih i tendencioznih Izveštaja g. Rikera i njegovih prethodnika na mestu šefa UNMIK-a, kao i predloga Marti Ahtisarija.

Izvor: Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo