Вести

Na isti način kao i kada su pre skoro osam godina napuštali svoja ognjišta, više od 10.000 prognanih Srba sa Kosova i Metohije, u koloni od više stotina automobila, autobusa, ali i nekoliko kompozicija vozova, ispunili su tampon zonu na administrativnoj granici Jarinje, u opštini Leposavić, nameravajući da Misiji Saveta bezbednosti UN pokažu da i te kako žele da se vrate na Kosmet, u svoje domove, na radna mesta, škole i fakultete.

Iako zvanično još u sastavu Srbije kao deo državne suverene teritorije, Kosmet je faktički daleko od toga. Ono što je nekada bila administrativna granica sa Srbijom, sada je prepreka neprolazna za većinu onih koji su se ispred nje našli.

– Da li se ovo može nazvati životom? – zapitao se Dragan Krstić, koji sa suprugom, devetoro dece i zavežljajem najosnovnijih stvari poručuje da se odavde neće pomaći dok mu se ne obezbedi povratak u Obilić.

– Osam godina traje naša izbeglička patnja po hangarima i šupama u kolektivnom centru u Smederevu. Dosta je bilo. Hoću u svoju kuću. Zato sam i došao sa svojom decom i bebicom od šest meseci.

Znajući da su mu obe kuće spaljene, Dragan je pokazao spremnost da sa ovim zavežljajem istog trenutka uđe na Kosovo i tamo nastavi život pod šatorom, nadajući se da će mu bar neko pomoći.

– Kada mi nesposobna vlada, koja se istina nije još ni formirala, i njene „muške striptizete“ ne pomažu već osam godina da se vratim, valjda će se naći dobrih ljudi da mi pomognu – uverava sam sebe Dragan.

Ali sa takvom željom nije bio samo on. Ista misao vodila je i preostalih 10.000 Srba, ali verovatno i onih 250.000 koji nisu bili u mogućnosti da se pojave na ovom protestu.

– Kada bi bilo bezbednosti i slobode kretanja odmah bih se vratio. Moj stan je, kako sam čuo, ponovo prazan. Neki Šiptar se dva puta iseljavao i useljavao, ali iako golih zidova, draži mi je i moj dom nego privremeni smeštaj u Smederevskoj Palanci – priča Milovan Lopačanin.

NADLETANJE HELIKOPTEROM

Helikopter Unmikove policije nadletao je juče oko 14.30 časova administrativnu liniju kod Jarinja, iznad kontrolnog punkta međunarodnih snaga koje se tu nalaze. Helikopter je, uglavnom, lebdeo u vazduhu što su Srbi i ostali nealbanci koji su okupljeni na toj lokaciji propratili ili negodovanjem ili ignorisanjem. U toku prepodneva dva pripadnika policije obišli su deo terena na administrativnoj liniji i, posle kraćeg neformalnog razgovora sa okupljenima, vratili su se na svoj kontrolni punkt.

MARKO JAKŠIĆ: BRANIMO OTADŽBINU

Jedan od lidera kosovskih Srba Marko Jakšić rekao je u Jarinju da će Kosovo biti slobodno i vratiti se u sastav Srbije kada tu Pokrajinu napusti NATO.

„Moramo da ostanemo ovde da pokažemo svima da hoćemo da se vratimo kući. Na ovaj način branimo otadžbinu. Svaki Srbin na Kosovu je još jedan protivnik nezavisnosti Kosova. Neka članovi Misije dođu ovde i ovde obave razgovore, a ne da idu u navodne srpske sredine i razgovaraju sa svojim privatnim Srbima koji će im reći da je na Kosovu dobro – rekao je Jakšić.

Malo dalje od njega ispred kamp prikolice okićene srpskom trobojkom i transparentom „povratak“, Miloje Baščarević rukom pokazujući na administrativnu granicu izgovara:

– Ono tamo je Albanija. Prava granica, šta drugo da kažem. Nikada se mi nećemo moći vratiti, Kosovo je izgubljeno.

Miloju je kuća u Drenici spaljena, 10 hektara zemlje i stan u južnom delu Kosovske Mitrovice su njegovi, ali kao i da nisu.
– Ja ih ne posedujem, jesam vlasnik, ali neki Albanac tamo živi, a ja u izbeglištvu u Trsteniku.

– Srbi nisu jedinstveni i zbog toga nikada nećemo uspeti da se vratimo na Kosmet. Za sebe kažem da sam najveći patriota i Srbin. Borio sam se svim snagama i nisam uspeo da sačuvam svoje ognjište, zemlju, svoje Kosovo – nastavlja priču i s gorčinom u grlu Miloje konstatuje da će se na Kosovo vratiti smo neko „mnogo lud“, ali ne i u njegovu Drenicu.

– Tamo nema povratka.

Gotovo jednoglasni u oceni da Misiju Saveta bezbednosti, zbog koje su se svi ovde i okupili, njihovi problemi neće ni dotaći, pričali su svi odreda.

– Neće njih ovo potresti. Znaju oni sve, nego mi i dalje ne odustajemo od želje da svetu pokažemo da ćemo se kad-tad vratiti na Kosovo – objašnjava Rajo Vlaičević iz Peći, ali ni sada ne gubi nadu. Ovog puta Rusija je slamka spasa.

– U zadnji čas su nam priskočili u pomoć – smatra on.

Veliku podršku prognanim Srbima pružila su i braća koja su ostala da žive na Kosovu i Metohiji. Među njima je i Veljko Nastić iz Lipljana. Ne samo da je sa svojom porodicom došao da se nađe braći u pomoći, nego iz prve ruke prosipa paljbu po svim političkim opcijama i političarima koji na njihovoj nesreći grade sebi budućnost gledajući u njima samo „glasačke kutije“ koje treba napuniti onda kada to njima zatreba.

– Ogorčen sam na sve političare, da ih ne imenujem redom, ali svi nas se sete samo pred izbore, a do tada nigde nikoga. Ni hrane, ni reči podrške. Mi smo za njih samo glasačke kutije, a to što pomoć do nas nije stigla pola godine, malo koga interesuje – poručuje Nastić upozoravajući da je u nekada čistom srpskom selu Lipljanu sada ostalo svega 500 Srba.

– I šta mislite – da se neko uzbudio zbog toga! Niko, sem nas koji se svakog dana pitamo da li ćemo se probuditi svi na broju.

Iako je Kosovo napustio pre skoro dve decenije, Stanku Lakiću, nekada iz Đakovice nije bilo teško da prevali put iz Vrnjačke Banje, gde sada živi sa porodicom, i da se priseti svojih razloga zbog kojih je napustio Kosovo.

– Tih devedesetih godina sam proteran iz ekonomskih razloga jer sam ja, ali i svi oni koji su se družili sa mnom, čak i Šiptari, ostao bez posla, samo zato što je nekom smetala moja brada. Kažu, podsećao sam ih na nekog koga oni nisu voleli. A prva kuća koja je zapaljena u Đakovici bila je moja. Ni danas nisam prodao ništa svoje sa Kosova, 17 hektara zemlje je još moje, ali slušajući i neke prijatelje Šiptare sa kojima sam i danas ostao dobar, a koji su takođe otišli trbuhom za kruhom, znam da tamo nema života. Da je pakao na zemlji – priča Lakin.

I dok zaključuje da se u ovakvim uslovima ne može vratiti nijedan Srbin, u isto vreme poručuje svim Srbima u svetu „da kao što svaka reka ima svoj izvor i svaka nacija državu, da je rodno mesto svih Srba naše Kosovo“.

– I baš kao što Jevreji stavljanjem desne ruke na srce kliču Jerusalimu i ja kažem: O Kninu, o Jadovno, o Kosovo, ako te ikad zaboravio, desnica me moja zaboravila.

Tanja Urošević za Glas Javnosti