Вести

Šta je hrišćanska vera? Hrišćanska vera je Hristovo znanje o najvažnijim tajnama bića i života, koje znanje ljudi mogu
primeniti samo verovanjem u Njega, a ne svojim sopstvenim naporima.

Koje su najvažnije tajne o biću i životu o kojima samo Hristos ima pravo znanje?

To su:

Tajna o nevidljivim stvarnostima: o Bogu, anđelima, o ljudskoj duši;

Tajna o stvaranju sveta i njegovom svršetku;

Tajna o neprestanom Božjem vođenju čoveka i čovečanstva određenom cilju, a po Njegovoj premudrosti i sili;

Tajna o čovekovom grehu i padu i o njegovom spasenju kroz bogovaploćenje;

Tajna o carstvu božjem kao krajnjem cilju čovekovog zemaljskog života i o pravom putu koji vodi tome cilju, tj. o ponašanju čoveka prema sebi, prema bližnjem i prema Bogu.

Tajna o vaskrsenju iz mrtvih, o poslednjem sudu i o večnom životu.

Nisu li i neki drugi verski učitelji, mislioci i filosofi pokušavali da objasne ove tajne?

Jesu mnogi od njih. Ali to su činili samo svojim ograničenim ljudskim snagama, razmišljanjem i upornim studiranjem o svetu i ljudskoj prirodi. svi su se njihovi pokušaji svršavali pretpostavkama i različitim teorijama često suprotnim jedna drugoj.

U čemu se onda sastoji preimućstvo Hristovog znanja nad njihovim?

U preimućstvu Hrista kao očevica. On svedoči: “Ja govorim što sam video” (Jovan VIII,38), i opet “Niko nije uzišao na nebo osim onoga koji je sišao s neba, Sin čovečji koji je na nebu” (Jovan III,13). Verskim učiteljima svoga vremena, On je rekao: “ Vi ste odozdo, a ja sam odozgo; vi ste od ovoga sveta, a ja nisam od ovoga sveta” (JovanVIII,23). Starešini izrailjskom je rekao: “Zaista, zaista ti kažem: govorim ono što znam i svedočim ono što sam video” (Jovan III,11). I opet: “Ja sam hleb (života) koji je sišao s neba” (Jovan VI,41). I mnogo drugog iz te oblasti On je govorio autoritetom jednog očevica o svim tajnama neba i zemlje, tako da su se ljudi divili Njegovoj nauci, jer “nikad čovek nije tako govorio kao ovaj čovek” (Jovan VII,46).

Zaista, i u svakidašnjem životu mi više verujemo očevicu nego nekom teoretičaru ili filosofu. Ali postojali su i drugi verski učitelji koji su tvrdili da su svoje učenje primili od pojedinih anđela. I anđeli su očevici velikih tajni. Šta da mislimo o tome?

Tačno je da je ponekad Bog slao svoje anđele pojedinim ljudima da ih nauče i da rukovode njima. Ali češće su ljudi doživljavali lažna viđenja, tj. zle duhove prikazane u obliku anđela. Pored toga, Hristov slučaj je sasvim drugčiji. Njega nisu učili niti Njime rukovodili anđeli. Naprotiv, On je zapovedao anđelskim vojskama i izgonio zle duhove iz ljudi. Anđeli su Mu služili, a demoni strepeli pred Njim.

Treba li u ovom slučaju da mislimo da je hrišćanska religija iznad svih ostalih religija u svetu?

Hrišćanska vera se ne bi mogla ni upoređivati s drugim religijama, i strogo govoreći, ne bi ni trebalo nazivati je religijom u “paganskom” smislu ove reči. Jer, ona nije jedna od religija među drugim religijama, ona je VERA U HRISTA I HRISTOVO OTKRIVENjE. Ona je lično, jedinstveno i potpuno otkrivenje Boga ljudima radi njihovog prosvećenja i spasenja. Drugo otkrivenje od Boga više neće biti dato, i pored Isusa Hrista drugi Mesija ne može biti očekivan sve do kraja sveta.

Šta onda treba da mislimo o nekim savremenim pokušajima da se hrišćanska vera izjednači sa svim ostalim religijama?

To su pokušaji pogrešni i to je opasan eksperiment. Jer “Bog se ne da ružiti” (Gal. VI,7), niti se krv Sina Božjeg može izjednačiti s mastilom književnika. Iako smo mi kao članovi stare Istočne crkve snishodljivi prema svakom ljudskom biću, nama je strogo zabranjeno da upoređujemo od Boga nam predanu otkrivenu istinu sa religijama i filosofijama koje su stvorili ljudi.

Kojim sredstvima da se branimo protiv pokušaja takvog izjednačavanja?

U prvom redu produbljivanjem našeg znanja o našoj pravoslavnoj veri, praktikovanjem vere u svakidašnjem životu, udubljivanjem u nju, kao što naučnik produbljuje otkrivenu činjenicu. Drugo, plemenitim i mudrim naporima – nikad silom – da se ljudi uzdižu od nižih i najnižih stupnjeva verovanja prema visini naše savremene vere, umesto da se savršenstvo spušta i meša s nesavršenim radi neke pogodnosti.

Zašto našu veru zovemo živom verom?

Stoga što su VERA I ŽIVOT neodvojivo spojeni kao uzrok i posledica. Gospod Isus je rekao “Ko veruje Sina (Božjega) ima život večni, a ko ne veruje Sina neće videti života, nego gnev Božji ostaje na njemu” (Jov. III,36). Tako je rečeno: “Pravednik će živeti od vere” (Jevr. X,38).

http://veronauka.tripod.com