logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Религија    Аутор: новинарство    2.993 пута прочитано    Датум: 25.04.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Radomir Dilklić- Ovih dana se Radomir Diklić, nakon četiri godine provedene na dužnosti ambasadora SCG-a u Parizu, konačno vraća u Beograd, što je svakako trenutak da se napravi bilans njegovog učinka za to vreme.

Pariz, 15. novembar 2004. godine; Pise: Komnen Bećirović

- Malo je reci da je taj ucinak nistavan, ravan nuli, posto je on, gore od toga, u svakom pogledu porazan i poguban po srpsku nacionalnu stvar. To se odmah videlo iz prvih Diklicevih nastupa na televiziji kad je, preuzimajuci teze zapadne propagande u opticaju, stao da prica kako je Milosevic odgovoran za raspad Jugoslavije i sukobe koji su zatim nastali, kako ce sudjenje Milosevicu u Hagu delovati vaspitno na Srbe, kako postoje posteni Albanci s kojima se moze napraviti multietnicko Kosovo, navodeci pri tom ime Adema Demacija, duhovnog oca Uck-e. Naravno da je ostao bez reci kad je Milosevic, prilikom svog prvog pojavljivanja pred Haskim sudom, sredinom februara 2002, pokazao sve razmere zlocina Nato-a nad srpskim narodom, tako da su sve zapadne TV mreze naglo prekinule direktan prenos iz haske sudnice, kako bi se i dalje sakrila istina o tim strahotama i prava priroda Nato intervencije.

Nikada Diklic nije ni pokusao da iskoristi priliku, koja mu je pruzana na raznim TV kanalima, da proturi nesto istine o nama, da dadne pravo objasnjenje jugoslovenske drame, da ukaze na njene duboke istorijske korene, da postavi pitanje odgovornosti Tudjmana i Izetbegovica, da izadje sa dokazima, kao sto su Islamska deklaracija i Bespuca povijesne zbilje, da pokaze otkud toliko mnostvo Albanaca u srcu Srbije, da istakne istorijski, kulturni, verski i uopste civilizacijski vid kosovskog pitanja nasuprot etnickom – ukratko da cini ono sto smo cinili na televiziji mi Srbi i nasi francuski prijatelji sve dok nas odatle Diklic nije istisnuo.

Naprotiv, jednako je nagvazdao o demokratiji i ljudskim pravima, neprekidno pucajuci na Haskog Suznja pod cijom je strahovladom sasvim slobodno osnovao sopstvenu novinsku agenciju, i ne dopustajuci mu, kako je jos proletos izjavio, nikakvu olaksavajucu okolnost. Sve je to kod Diklicevih sagovornika, ponekad, stvaralo nelagodnost, a kod nas Srba osecanje razocaranja i stida sto nas jedna takva osoba pretstavlja u jednoj velikoj naciji kao sto je Francuska. K tome, svojom pojavom, delovao je vise kao neko lice iz prica Radoja Domanovica ili Bore Stankovica, nego kao moderni diplomata, tim pre kad smo videli kako mu se, prilikom nastupa na kanalu Arte, u zeneriku pojavio, uz njegovo ime i prezime, i njegov popularni nadimak Backo.

- Medjutim, ubrzo po stupanju Diklica na ambasadorsku duznost, nasi mediji su preneli njegovu izjavu kako se crna slika stvorena na Zapadu o Srbima, moze promenti preko sporta i kulture. Sta je na tom polju ucinio ?

- Sto se tice sporta, mozda je on to govorio kao bivsi rukometas ” Partizana “, ali to je bila obicna budalastina, buduci da, i kad bi vecina Srba postali olimpijski prvaci, tesko bi sa sebe mogli da skinu ljagu koju su na njih zapadni mediji bacali godinama. A sto se tice kulture, preko nje se zaista moglo puno uciniti, ali je trebalo tu kulturu, kao i neophodnu nacionalnu svest trebalo imati, sto nije bio nimalo slucaj ovog bivseg novinara Tanjuga, zatim, kad je iz Tanjuga otpusten, osnivaca sa sa jos nekoliko bivsih tanjugovaca, agencije Beta te njenog direktora. Postavsi clan glavnog Odbora malene partije Gradjanskog saveza Gorana Svilanovica, cijim ce nesrecnim imenovanjem za Ministra spoljnih poslova SRJ, posle Oktobarskog prevrata 2000, ova partijica ce uzurpirati sva kljucna diplomatska mesta, pa ce jedno od najvaznijih zapasti i kakvog takvog Diklica.

Naravno da ce on na kulturnom planu potpuno zatajiti, kao sto ce to uciniti i na diplomatskom, izabravsi, na primer, za svog glavnog savetnika za kulturu, Borku Bozovic, bivsu stujardesu JAT-a, zatim vlasnicu galerije ” Haos ” u Beogradu i aktivistkinju Otpora. Ova bahata osoba je, bez ikakvog poznavanja francuske sredine i kulture, posebno bez znanja francuskog jezika, osim toliko sto je bila naucila da najavi putnicima sletanje i uzletanje aviona i da vezu pojaseve, stala je najednom da vedri i oblaci, da hara i seje haos po Parizu, javno tvrdeci kako je Kulturni centar postao leglo Miloseviceve propagande, kako je njegova delatnost ispod svakog nivoa, kako ona hoce da tome ucini kraj i da, kako je za dnevnik Vesti doslovno izjavila, dekontaminira Centar, to jest da ga razgadi i ocisti, kao da se radi o gamadima i glodarima, od nepodobnih elemenata.

Taj nacisticki recnik, koji se odnosio na nas Srbe i nase francuske prijatelje, koji smo godinama vodili borbu sa hidrom lazi, i kojima je, u opstoj izolaciji, Centar bio jedno od retkih mesta okupljnja, pretstavljao je takvu uvredu da smo u jedan mah mislili da Diklicevu ministarku-savetnicu, kako joj je, mislim, bila zvanicna titula, tuzimo sudu.

- Ali, pre no sto predjemo na pitanje koliko su te optuzbe imale osnova, podsetimo danasnje citaoce, posto je onda o tome bilo puno reci, kako se Borka Bozovic obrela na celu Kulturnog centra, kad ste vi bili zvanicno naimenovani na tu duznost od strane ondasnje Savezne vlade, sto su, uostalom, preneli mediji ?

- Ustvari Savezna vlada je prihvatila predlog Srpske pravoslavne crkve koja je smatrala da bih, svojim dotadasnjim trudom na polju srpske kulture i istine, mogao biti koristan na jednom takvom mestu. Naime, da podsetim, ja sam pocetkom 70-ih pokrenuo svetsku kampanju za spas Njegoseve zaduzbine na Lovcenu, ukljucivsi u taj poduhvat, izmedju ostalih znamenitih licnosti, jednog od najvecih ljudi XX veka, Andre Malroa, pisca i filozofa umetnosti te Ministra kulture u De Golovoj vladi u razdoblju od 1959 do 1969. Malroa sam sreo upravo te 1969 godine u okviru velike serije razgovora koje sam onda vodio i, vecinom u Ninu objavio, sa najistaknutijim francuskim autorima onog vremena, kao sto su bili, osim Malroa, Fransoa Morijak, Zan-Pol Sartr, Luj Aragon, Zak Prever i drugi. Mozete zamisliti kakav je bio moj kontakt sa Malroom, kome sam bio prethodno dostavio svoja pitanja, kad mi je, primajuci me i, pre no sto su kamere Beogradske televizije pocele da snimaju nas razgovor, rekao : “Vasa pitanja su vrlo visokog nivoa i moram vam priznati da sam se za odgovor na njih pripremio, cak sam napravio zabeleske “.

A autor Ljudske sudbine i Glasova tisine, bio je covek kome sam se tada najvise divio na svetu. Naravno da Malrou, propovedniku ljudske velicine, nije bilo tesko da shvati svu izuzetnost Njegoseve sudbine pesnika, svestenika i vladara, pa da se odmah zauzme za spas Lovcena, kao sastavnog dela te sudbine. Na zalost, Broz i njegovi crnogorski satrapi ostali su na to, kao i na sve ostalo, gluvi i uporni u svom cudovisnom naumu protiv Lovcena.

Za mene je nepocinstvo na Lovcenu pretstavljalo veliko osvescenje pa sam se ubrzo okrenuo nacionalnim temama, objavivsi tokom 70-ih u Mondu i drugde, svoja Pisma iz srpskih svetilista, upravo iz Studenice, Hilandara, Sopocana, Ostroga, Celija…, da bih krajem naredne decenije poveo akciju, takodje medjunarodnih razmera, za spas Morace i Studenice od potopa, akciju u kojoj je veliku ulogu odigrao slavni svajcarski ekolog Franc Veber, osnivac istoimene fondacije, s kojim sam stupio u vezu prlikom njegove sjajne kampanje za spas Apolonovog svetilista u Delfima. A vec kad je nastupio raspad Jugoslavije i srpski narod se nasao na golgoti, bio sam jedan od onih

Srba u dijaspori cijem angazovanju nije imalo granica, bilo oglasavanjem u novinama, bilo nastupanjem na elektronskim medijima, bilo ucescem na javnim skupovima. Uostalom, neki naslovi mojih tekstova, izaslih izmedju 1989 i 1999 u francuskoj stampi, kao Pravda za Srbe, Za pomirenje izmedju Srba i Hrvata, Brodolom savesti, Iskusenje zla, Zapad i antisrpska graja, Na pragu apokalipse, Kosovo kao pitanje civilizacije, Posast jednoumlja, dovoljno govore o tim mojim nastojanjima.

Na nepunu godinu dana pre agresije Nato-a na Srbiju i Crnu Goru, u maju 1998, dao sam intervju svajcarskom dnevniku Tan, u kome sam osudio opstu ratno-huskacku hajku na Srbe, posebno ukazavsi na pogubne posledice eventalnog rata po covekovu okolinu te prirodnu i kulturnu bastinu u tom delu Evrope. Mesec dana kasnije, moj priatelj Franc Veber je, u pratnji dvadesetak evropskih novinara, posetio Kosovo, uputivsi zatim appel medjunarodnoj javnosti, posebno Unesku i Savetu Evrope, a potom liderima velikih sila, Klintonu, Bleru, Siraku, Srederu i Jeljcinu, radi zastite spomenika civilizacije u srpskoj pokrajini.

U istom duhu je bilo je i moje obracanje javnosti koje je 15 marta 1999, dakle samo na devet dana pre bombardovanja od strane Nato-a, izaslo u Figaru, obracanje koje su sa mnom potpisali vizantolog Andre Giju i pisac Vladimir Volkov, a u kome sam upozoravao da bi moglo doci do unistenja kosovskog kulturnog nasledja, kako od bombi Nato-a tako od strane siptarskih terorista, strahovanje, koje se, na nesrecu, uveliko obistinilo.

-Svakako da je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije imao u vidu tu vasu delatnost kad vas je, u ime Crkve, predlozio da vodite srpsku kulturnu stvar u Francuskoj.

- On je to ucinio u saglasnosti sa nekoliko svetovnih licnosti, medju kojima Zoran Zizic, tadasnji predsednik Savezne vlade, i Bogoljub Sijakovic, Ministar vera u istoj. O tome nisam nista znao sve dok me, jednim telefonskim pozivom u februaru 2001, nije obavestio profesor Sijakovic. Medjutim, ono osto me u njihovim ocima cinilo zasluznim za jedan takav posao, koji sam ja shvatio kao pravu misiju, u ocima dosovaca, koji su se vecinom izlegli u demokrate iz nekadasnjih Brozovih partijaca i skojevaca, a neki se bogme i ukotili u velikoj nesreci sto je snasla srpski narod raspadom Jugoslavije, cinilo me veoma nepodobnim pa su resili da me, na mesec-dva pre stupanja na duznost, i posto sam vec bio napravio program rada, u tome onemoguce.
.
- Kako su to izveli ?

- Tako sto su pokrenuli protv mene medijsku kampanju clancima dvoje novinara Nina, Radmile Stankovic i Srboljuba Bogdanovica, koji su me u dva uzastopna broja toga nedeljnika, optuzili da ni moje angazovanje tokom jugoslovenske drame niti moje sagledavanje ove, nije nimalo u skladu sa nacelima koje je onda proklamovao ministar Spoljnih poslova Goran Svilanovic, naime da sam oklevetao Nemacku i islam, kao i da sam, u nekom cudnom spoju, veliki obozavalac Njegosa i rezima Slobodana Milosevica.

Istovremeno su obznanili da se, nasuprot meni i mome drustvu, radjaju tri zvezde na srpskom diplomatskom i kulturnom nebu : Aleksandra Joksimovic, Gordana Cirjanic i Borka Bozovic. Jednom recju : blago Srbima !
Naravno da je sve ovo bilo krajnje groteskno. Ono osto je bila istina jeste da sam, u svojoj

Poslanici braci Rusima, koju sam im uputio posle Jeljcinovog udara na Parlamenat oktobra 1993, koju je objavila Literaturnaja Rosija, a delimicno prenela Politika, napisao kako je kancelar Kol uspio, pomocu diplomatije, marke i Hrvata, da uspostavi premoc Nemacke u Evropi, upravo ono sto nisu uspeli car Viljem i Hitler kroz dva svetska rata. Ukazao sam takodje, utoliko pre sto je onda nastala cecenska pobuna, na rastucu opsnost po Rusiju od islama, kao i od sirenja Nato-a na zemlje istocne Evrope i Ukrajinu, sto se sve pokazalo tacnim do dana danasnjega. A sto se tice Milosevica koga mi je celjade iz Nina prikacilo uz Njegosa, kako bi obzvredilo moje bavljenje ovim, ne samo da mu nikad nisam upucivao pohvale, vec naprotiv pokude, posebno posle njegovog nametanja sankcija bosanskim Srbima, ljeta 1994, zatim posle potpunog prepustanja Zapadne Slavonije u maju, i Krajine u avgustu Tudjmanovoj soldatesci te Republike Srpske bombama Nato-a u septembru 1995, kao i ustupcima ucinjenim u Dejtonu, vise nego sto mu se trazilo.

Svoju osudu te politike izneo sam u dugom intervjuu, koji je sa mnom vodio moj veliki sagovornik Jovan Dujovic, objavljenom u beogradskom dvonedeljniku Argument od 9 septembra 1994. U tome sam jos dalje otisao u posebnom tekstu izaslom, godinu dana kasnije, u podgorickoj reviji Istok te u besedi na Svetskom saboru Srba, decembra 1995 u Parizu. Podvrgao sam kritici Milosevicevo samozavaravanje da ce ga Zapad, zrtvovanjem srpskih interesa zapadno od Drine, ostaviti na miru i postedeti Srbiju, posebno ukazavsi na njegovo odsustvo sa medija kad se sa njih nije trebalo micati, na njegovo kobno cutanje kad je stalno trebalo govoriti i vapiti do neba srpsku pravdu i istinu, sto on, na zalost, nije uopste cinio.
Medjutim, nisam mogao, niti je imalo ikakve osnove, napadati Milosevica sa stanovista zapadnih medija i politcara koji su ga, u horu sa srpskom opozicijom, zaparlozenoj u ideoloskoj prici o ljudskim pravima i demokratiji, nesvesnoj velike svetske kataklizme izazvane raspadom Sovjetskog Saveza i obnevideloj cak i na istorijske uzroke jugoslovenske drame, gnevno optuzivali za sva zla na Balkanu i malte ne pod nebesima, poistovecujuci do besmisla svaku odbranu srpske stvari sa odbranom Milosevica.

Tako sam ispao njegov obozavalac zato sto nisam hteo da zavijam zajedno sa kurjacima zednim srpske krvi, bar kad su bili u pitanju oni spolja, a bogme i neki iznutra, vec sam branio srpsku stvar koliko sam mogao.

Svoj stav prema Milosevicu najpotpunije sam izrazio u opseznom tekstu Milosevic kriv i prav – kriv prema Srbima, a prav prema takozvanoj medjunarodnoj zajednici – tekstu objavljenom u mesecniku Balkans Infos od maja 2001, zatim u mojoj knjizi Le Kossovo dans l’âme ( U dusi Kosovo), izasloj iste godine u Parizu. Ustvari, Milosevic je, tek kada se nasao u Hagu, stao da govori, i to toliko ubedljivo da je svoju optuzenicku klupu pretvorio u tribinu istine o srpskom narodu, ono sto je trebalo da neprestano govori dok je bio na vlasti i dok je imao sve medije na raspolaganju, sto on nije koristio. Zalio mi se Reno Zirar iz Figara, da je pet godina bezuspesno trazio razgovor sa Milosevicem, a da ga je samo za deset dana dobio sa Kostunicom po dolasku ovoga na vlast.

- Ali vratimo se Diklicevoj savetnici, Borki Bozovic: koliko su njene optuzbe na racun Kulturnog centra imale osnove?

-Nikoliko! Kako, dokle ga je vodila sa Zoricom Terzic, osobom sa obrazovanjem stecenim na Sorboni, Neda Gluscevic, profesionalni diplomata, tako i kad mu je na celo dosao pesnik Bozidar Sujica, Centar je odlicno radio. Iako je Sujica na to mesto dosao po zelji Mire Markovic i nije znao francuski, on je postupio zdravorazumski, zamolivsi nas nekolicinu, mene, kao svog druga s Fakulteta, Kostu Hristica i Vladimira Dimitrijevica, koji smo uveliko na sebi nosili srpsku stvar, da ga pomognemo i pokazavsi se sasvim otvorenim i zahvalnim za nase razne inicijative.

Posto sam donekle pretstavio sebe, treba da kazem rec-dve za ovu dvojicu intelektualaca prvoga reda u srpskoj dijaspori na Zapadu: Kosta Hristic, iz poznate beogradske porodice, zavrsio je krajem 50-ih filozofiju na Sorboni da bi se ubrzo zaposlio u Mondu, pre no sto ce, nakon citave decenije provedene u tom listu, preci u nedeljnik Lepoant gde ce voditi sekciju za istocne zemlje, Sovjetski Savez i Jugoslaviju, koje ce vise puta posetiti. Od pocetka jugoslovenske drame cinio je sve da doprinese pravilnom sagledavanju ove u francuskoj javnosti, kako svojim clancima tako svojom knjigom Lazna braca, jugoslovenski privid i stvarnost, izaslom 1977, zatim zbirkom clanaka na temu agresije Nato-a, pod naslovom Srpski otpor, objavljenom krajem 1999.

Vladimir Dimitrijevic pak, nastanivsi se kao mlad emigrant – porodica mu je bila progonjena od komunista – u Lozani gde je uspio da, pocetkom 60-ih, osnuje izdavacku kucu L’Age d’Homme, koja ce, pored raznih evropskih autora, objaviti mnostvo dela, kako klasicnih tako savremenih, iz srpske, ruske i poljske knjizevnosti i istorije. Tokom burnih zbivanja na bivsim jugoslovenskim prostorima, objavljivao je ono sto se drugi izdavaci nisu usudjivali objaviti zbog istinitog sagledavanja tih zbivanja, kao upravo knjige generala Galoa, Patrika Barioa, Dimitrija Analisa, grcko-francuskog autora, Zaka Vergesa, slavnog advokata, i drugih. Mnoge od promocija tih knjiga u Kulturnom centru, posebno dela kao sto su Travnicka hronika Iva Andrica, Seobe i Itaka i komentari Milosa Crnjanskog, ili Zivot Svetog Save Nikolaja Velimirovica, imale su karakter pravih svecanosti.

Ova posledja promocija utoliko vise sto je bila propracena izvanrednim pojanjem solistkinje Divne Ljubojevic iz muzickog ansambla manastira Vavedenja. Tom prilikom, kao i u niz ranijih, bilo je toliko publike da su obe sale Centra bile prepune.

- Koje bi, medju srpskim uglednim licnostima, pomenuli kao goste na tim vecerima?

- To su bili, na primer, mitropolit Amfilohije Radovic, episkop Atanasije Jevtic, akademik Milorad Ekmecic, pripovedac Antonije Isakovic, bard srpskog pesnistva Miodrag Pavlovic, istoricar Dusan Batakovic, zestoki kriticar Milosevica, najstarija dama nase poezije Mira Aleckovic, pesnici Brana Petrovic, Dragan Kolundzija, Aleksandar Petrov, profesor dr filozofije Bogoljub Sijakovic, njegosolog dr Krunoslav Spasic, novinar i humorista Zika Zivulovic Serafim, i niz drugih. Tu su dolazile i politicki ljudi medju kojima Vuk Draskovic koji je, kao podpresednik u Milosevicevoj vladi, uoci agresije Nato-a, dao bas u Centru konferenciju za stampu.

Tom prilikom smo se i pomirili, nakon mog clanka, Vazal svetske zavere – naslov nije bio moj, vec redakcije -, objavljenog na celoj strani Novosti od 10 septembra 1993, u kome sam, iako odajuci Draskovicu priznanje za budjenje srpske nacionalne svesti, ukazao na njegovo neshvatanje kako unutrasnjih istorijskih uzroka tako i spoljnih cinilaca jugoslovenske tragedije, na njegovo pripisivanju Milosevicu glavne krivice za raspad Jugoslavije i njegovo amnestiranja Tudjmana i Izetbegovica, pravih vinovnika toga zla.
- Nadao sam da je rat Nato-a protiv srpskog naroda prosvetlio Vuka Draskovica, kao sto je prosvetlio, recimo, godinama zbludelog Stanka Cerovica, ali onim sto Vuk cini odkad je postao Ministar spoljnih poslova SCG-a, pretvorivsi se u advokata, da ne kazem u bareca Nato-a i Haskog tribunala, moram sa zaloscu da priznam da sam se prevario. Ma koliko da je Milosevic gresan, ne moze biti toliko, kao sto Vuk tvrdi, da je zamiritao rat milijarde ljudi protiv desetak miliona nevoljnih Srba, apsolutno nevinih pred svakom od dvadesetak drzava sto su na njih zaratile, koji su samo branili najsvetiji deo svoje zemlje, Kosovo. Nije valjda Milosevic krivlji od Klintona, Olbrajtove i Holbruka! Bojim se da, razmisljajuci tako, Vuk Draskovic sa onima koji ga u tome slede, ne podkopava i ne sega donebesni krst izrastao iz ogromnog srpskog stradanja na razmedju drugog i treceg milenijuma nasega Gospoda Isusa Hrista.

- Koje bi licnosti, medju istaknutim gostima Kulturnog centra, naveli sa francuske strane?

- Na prvom mestu bi svakako bio Pjer-Mari Galoa, general, geopoltolog, De Golov saborac i bliski saradnik, tvorac francuske nuklearne doktrine, autor tridesetak knjiga; zatim Pol-Mari de la Gors, novinar, publicista, istoricarar, koji je, jos u samom njenom zacetku, dao vrhunsko vidjenje jugosovenske drame u svom cuvenom clanku Neverovatna kratkovidost medjunarodne zajednice na citavoj straini mesecnika Le Monde diplomateique; Zak Merlino, TV novinar, autor poznate knjige Nije dobro reci sve jugoslovenske istine, u kojoj je razotkrio medijsku satanizaciju Srba, posebno preko obilato plcene od Hrvata i bosanskih muslimana americke agencije za public relations, Rudder Finn; Luj Dalmas, veteran francuskog novinarstva, direktor mesecnika Balkans Infos koga smo osnovali, pre osam godina, nas nekolicina francuskih i srpskih intelektalaca, suocenih sa medijskom blokadom; Zan Ditur, romansijer i esejista, clan Francuske Akademije, koji je zbog svoje odbrane Srba, izrecene u okviru ove slavne ustanove, bio besno napadnut u stampi od strane antisrpske otrovnice, Fransoaze Ziru, poreklom turske Jevrejke; Vladimir Volkov, pisac romansiranih dela s temama iz istorije Rusije, strucnjak za deziformaciju, posebno na primeru ocrnjivanja Srba; Patrik Bario, vojni lekar u cinu pukovnika, koji je sa svojom suprugom Evom Krepen, svedocio knjigom Ubijaju jedan narod, o stradanju Srba u Krajini gde su se njih dvoje nalazili u sastavu mirovnih snaga; Patrk Beson, romansijer i publicista, autor cuvenog pamfleta upucenog Klevetnicima Srbije, koji je u Figaru polemisao sa jednom od tih notornih klevetnika, Ismailjom Kadareom; Misel Kolon, belgijski publicista, nepostedni analiticar americke imperijalne politike, posebno u knjizi Monopoly, gde razotkriva mracnu pozadinu agresije Nato-a na Srbiju, zatim, u saradnji sa Vanesom Stojiljkovic, autor filma Ukleti Kosova, potresnog svedocanstva o stradanju kosovskih Srba pod dvostrukom okupacijom, od strane Albanaca i Nato-a; Peter Handke, slavni austrijski pisac, koji je svojom postojanoscu u odbrani Srba navukao na sebe bes srbofoba ne samo u Austriji i Nemackoj, nego i u Francuskoj gde Handke zivi; Li Cing, kineski pesnik, koji se nasao u Jugoslaviji u vreme njene duge agonije koja mu je svojim krajnjim cinom, pokusajem ubistva srpskog naroda, nadahnula apokalipticnu zbirku Kosovo 1999, kojoj sam posvetio esej Kosovo kao beskrajni prostor ljudske savesti u poeziji Li Cinga, ustvari moje slovo na promociji te zbirke, koje je takodje uslo u moju pomenutu knjigu o Kosovu.

Te licnosti, da ne nabrajam ostale, toliko su se angazovale za nas da bi im svakoj ponaosob trebalo dodeliti Orden Srpske Istine, kad bi takvo odlikovanje postojalo, a neke od njih su, kao sto smo videli na primeru Zana Ditura i Petera Handkea, podneli i posledice. Slicno je Patrik Bario, zbog odstupanja od zvanicne vladine politike, morao da sa svojom suprugom, napusti vojnu i stupi u civilnu sluzbu. A general Galoa je, uprkos svojoj ogromnoj zasluzi za Francusku, bio gotovo prokazan, onemogucen, sem vrlo retko, da se oglasi u medijima. Toliko je bilo antisrpsko jednoumlje u zemlji Voltera i Viktora Igoa, da je stari general ostao cak bez izdavaca za svoje memore, Pescanik veka, i druga dela koja je, srecom, stao objavljivati Vladimir Dimitrijevic. Medjutim sve te licnosti, kako francuske tako srpske, najednom su pale u tesku nemilost dosovskog ambasadora, bivseg aparatcika-novinara, Radomira Diklica Backa i njegove supruge, muzikologa, Ane Kotevske, cerke makedonskog Brozovog generala, te letacice-galeristkinje-ministarke Borke Bozovic, da im vise nije bilo dolaska u Kulturni centar. Tako su ove tri osobe, iz cisto trenutnih politickih pobuda, licnih hirova i pustog neznanja, izvrsile pravi udar na srpsku kulturu i istinu u jednoj velikoj svetskoj metropoli u kojoj su ove godinama zarile u antsrspskoj tami sto je krajem XX veka bila obuzela Grad svetlosti.

- Koji su bili prvi konkretni potezi preduzeti od tog kriznog staba, da ga tako nazovemo?

- Prvo je oterana dugogodisnja sekretarica Centra, vec pomenuta Zorica Terzic, prevodilac na francuski poezije Branka Miljkovica i vladike Nikolaja Velimirovica, koja je bila u vezi sa svim pomenutim licnostima, i imala uvid u odnose medijsko-politickog establismenta prema nama, posebno famoznih intelektualaca oko trojstva Bernar-Anri Levi, Alain Finkielkraut, Andre Gluksman. Zatim je, u besu dekontaminacije, naredjeno da se sto pre spakuje u kartonske kutije i odaslje u Beograd dragoceni fond generala Galoa, naime svi clanci izasli tokom 90-ih u Mondu, Figaru, Enternejsenel Herald Tribjunu, Mond diplomatiku, Kurje internasionaluiu i drugde, o zbivanjima na tlu prethodne Jugoslavije. Sve je bilo sredjeno po godistima i ukoriceno tako da je ne neko ko je hteo da nadje, na primer, clanke Florans Artman, dok je bila dopisnik Monda u Beogradu i Zagrebu u prvoj polovini 90-ih, mogao je to da odmah ucini i da vidi kako je ova hrvatska snaha, supruga inzenjera Emila Domankusica, lazno izvestavala, kako je huskala na rat, kako je proglasavala Memorandum Srpske Akademije za novi Majn kampf, kako je uterivala u laz visokog pretstavnika Ujedinjenih nacija u Bosni i Hrvatskoj, Jasusija Akasija, zato sto je ovaj optuzio hrvatsku vojsku za ratne zlocine prilikom njenog pohoda na Zapadnu Slavoniju – sve je to bilo dostupno istrazivacu u srcu Pariza. I dok ti najubojitiji dokazi o kobnoj ulozi Florans Artman u zbivanjima u Bosni, u Krajini i u Hrvatskoj, came u nekom podrumu MIP-a u Beogradu, ona za to vreme, kao porte-parol Karle del Ponte, vedri i oblaci u Hagu, propisujuci Srbima sta im je ciniti. Dodajem da je u fondu generala Galoa bilo mnogo casopisa i knjiga na francuskom i engleskom o raspadu Jugoslavije i sukobima koji su usledili – sve je zauzimalo skoro pola zida jedne prostorije u Centru.
-
- Kako je arhiv generala Galoa dospeo u Kulturni centar?
-
- To je samo deo velike price o neravnoj borbi nas nekolicine Srba i Francuza za istinu o srpskim narodu, price koje je general Pjer-Mari Galoa jedan od glavnih junaka. Znao sam za generala Galoa, velikog geoplitologa, tvorca francuske nukerane doktrine po kojoj, da bi se protivnik odvratio od napada, nije potrebno imati hiljade nuklearnih bojevih glava i na to trositi kolosalne sume, kao sto su to u svoje vreme cinili Sovjetski Savez i Sjedinjene Drzave, vec ih je u tu svrhu dovoljno imati samo nekolike stotine. On donosi u svojim memoarima, Pescanik veka, kako je jednom prilikom do kasno u noc izlagao De Golu tu svoju zamisao i kako ju je ovaj prihvatio. Postavsi nuklearna sila, Francuska je izasla iz Nato-a, ostavsi izvan njega sve dok je Sirak nije u njega vratio i na Srbe ratovao.

Medjutim, nikad nisam bio sreo generala Galoa sve do jeseni 1992 kad sam, vracajuci se jednog dana vozom iz Lozane u Pariz, procitao u Figaru jedan njegov vrlo kritican clanak prema francuskoj politici koja je, upravo na primeru Jugoslavije, abdicirala – ta je rec bila u naslovu – pred nemackom politikom, ostavivsi Srbe, saveznike Francuske iz dva svetska rata, na cedilu. Odmah sam, preko naseg zajednickog prijatelja, Pol-Mari de la Gorsa, uglednog novinara i istoricara, tada direktora casopisa Défense nationale u ministarstvu Odbrane, stupio u vezu sa autorom i naisao kod njega na pravo razumevanje jugoslovenske drame koja je onda bila u jeku, kao i na plemenitu ponudu da nam pomogne. Tako je general Pjer-Mari Galoa usao u borbu za pravednu stvar srpskog naroda, postavsi jedan od stubova te borbe. Ma koliko da sam ponosan sto sam ukljucio u srpsku stvar dve znamenite svetske licnosti, Andre Malroa za spas Lovcena, i Franca Vebera za spas Morace i Studenice a potom kosovskih hramova, jos nekud sam ponosniji sto sam ukljucio Pjer-Mari Galoa u borbu za srpsku pravdu i istinu: kroz njega se godinama, u ogromnoj zaveri cutanja sto se stvorila protiv nas, a koju je smenjivao samo bes pakla i tutanj apokalipse, oglasavala savest Francuske i Zapada.
Negde krajem 90-ih, prilicno se razbolevsi, stari general me jednog dana pitao sta da ucini od onog dela svog arhiva koji se odnosi na balkanska zbivanja, posto je sve ostalo ustupio nacinalnom Vojnom arhivu u Vensenu. Ja sam mu sugerisao da ga pokloni nasem Kulturom centru u Parizu, kako bi taj dragoceni materijal mogao da bude koriscen na licu mesta, sto je on zdusno ucinio. I arhiv je zaista bio veoma koriscen sve dok nije, jednim hirovitim postupkom, otpremljen u Beograd.

-Sta se dalje desava?

- Nesto krajnje ruzno i uvredljivo prema nama Srbima! Posto su iz njega izbacili jednog od najvecih dobrotvora srpskog naroda i smestili ga negde u neki podrum, Diklic i njegova savetnica su sirom otvorili vrata Centra jednom od najljucih srpskih zlotvora, Bernaru-Anri Leviju, radi propagande njegovog filma Srbija, nulta godina, pravljenog parama stecenim na srpskoj krvi, buduci da je Levi godinama bljuvao i rigao otrov na Srbe, trazeci njjihovo unistenje, sto nikako nije moglo ostati nenagradjeno. Isao je dotle da je na televiziji, pred milionskim gledalistem, darivao, zajedno sa Kusnerom, bodez svom idolu, islamisti Aliji Izetbegovicu, u znak simbolicke mu podrske u borbi protiv Srba. K tome je Levi sa coporom svojih francuskih, muslimanskih i hrvatskih pristalica, prilikom srpske kontraofanzive na Gorazde, aprila 1994, nasilno zauzimao taj isti Centar, odajuci se vandalizmu.
Pri tome su se posebno istakli sinovi Dragoljuba Najmana koji je, kao nagradu za takav podvig svoje dece, dobio od dosovskog rezima mesto ambasadora u Unesku gde mu je ucinak ravan Diklicevom. Inace sam Najmana sreo uz Kusnera, mislim 1990, kad je Kusner razvijao svoju famoznu teoriju humanitarnog uplitanja Zapada u stvari drugih drzava, radi navodnog spasavanja manjina od vecina i nametanja putem sile ljudskih prava i demokratije. Zna se koliko je ta prica bila kobna po nas ali, sto se tice Najmana, trebalo je stvarno smislisliti da se iz duboke mirovine izvuce jedan nehriscanin pa da mu se u svetskoj organizaciji poveri briga o srpskoj skroz hriscanskoj kulturnoj bastini, posebno onoj na Kosovu, koja je pod Najmanovim prijateljem Kusnerom toliko stradala da je Mond ovoga, rugajuci se Srbima, nazvao albanskim nacionalnim herojem.

- Da li je na takav stav prema Leviju bilo negodovanja od strane srpske zajednice u Francuskoj?

- Bilo je itekako, mada nisu isli dotle da lome izlog Centra u kome je mesecima stajao ogromni poster Levijevog filma, pod izgovorom da ga je snimio u Levijevu sluzbu upregnuti Goran Markovic. Cak je i Mond, u kome je Levi godinama satanizovao Srbe, bio zacudjen antisrpskom pristrasnoscu toga filma. Medjutim Diklic je, preko dnevnika Vesti, pozvao Srbe, sto su mnogi od njih shvatili kao pravu bezocnost, da zuzmu samaricanski odnos prema Leviju, po onoj: ko tebe plocom, ti njega pogacom, i da se, kako se doslovno izrazio, izdignu iznad svojih frustracija. Naravno da se on nije, ni tada ni kasnije, mogao uzdici znad svojih frustracija prema onim Srbima koji su se, poput mene, Koste Hristica Vladimira Dimitrijevica, Slobodana Despota, Milana Ratkovica, Sime Mraovica, Marka Markovica, Ljubomira Mihajlovica, Bogdana Manojlovica, Jevrema Dimitrijevica, Stanislava Bozica iz Brisela, te pokojnih Gavrila Rucovica i Marice Matei, borili protiv antisrpske azdaje, dok je on svirao u iste diple sa dusmanima srpskog naroda, mameci i vabeci na njega tu azdaju. Dok sam ja, uoci apokalipse Nato-a nad Srbima, izlazio pred TV kamere sa slikama kosovskih hramova i likovima Hrista i svetitelja u njima, nadajuci se da cu time uciniti da ustukne zver bezdana koja je na nas urlikala, dotle se Diklic vukao po Nemackoj da prosi papir za svoju agenciju kako bi mogao da siri demokratiju u Srbiji, uskoro ogrezloj u krvi i ognju. Jos se bestidno hvalio u jednom drustvu da su Svabe prema njemu bile tako izdasne da je odjenom besplatno dobio materijala u vrednosti od milion maraka! A nije se ustrucavao da nesto slicno iznosi i u nekim medijima!

- Kako ste se snalazili, posto vam je oduzet prostor u Kulturnom centru?

- Kako smo mogli i umeli. Jedno vreme nastavili smo da se sastajemo, kad se radilo o znacajnijim skupovima, u Svecanoj sali opstine Devetog pariskog okruga, koju nam je, prkoseci opstoj omrazi na Srbe, smelo i plemenito stavljao na raspolaganje gradonacalnik toga okruga, poreklom Jevrej iz Alzasa, Gabrijel Kasperet, takodje De Golov saborac i ministar, ali Kasperetovim odlaskom u penziju, izgubili smo i taj prostor. A nije bilo ni govora, posto nas je Backo izbacio iz Kulturnog centra u ulici Sen-Marten, da se sastajemo u bioskopskoj sali njegove ambasadorske rezidencije na bulevaru Deleser, sto smo ponekad cinili u vreme Milosevica. Onda nam nam nije preostalo drugo nego da iznajmljujemo dvorane po Parizu kao, na primer, Salle Lumière u cetvrti Sen-Zermen Depre, gde su, o trosku Dimitrijeviceve izdavacke kuce, po ceni od oko 1000 evra za jednu vece, odrzana nekolika izvanredna skupa, propracena promocijom poslednjih izdanja.
S druge strane, ponekad su nam nasi francuski prijatelji izlazili u susret pa smo tako, zahvaljuci profesoru istorije, Zan-Pol Bledu, imali u dva maha, 26 marta 2003 i 2004, povodom cetvrte i pete godisnjce agresije Nato-a na srpski narod, velicanstvene skupove na Sorboni, posvecene Kosovu. Osim izlaganja uglednih licnosti, na tim skupovima su prikazani strahotni prizori razorenog Kosova do te mere da su ljudi u amfiteatru plakali. Zatim su, u sjajnom francuskom prevodu Adolfa Davrila (iz 1868), citani delovi iz Kosovske epopeje, prve godine Kosovka devojka, a druge Majka Jugovica, da bi iste potom bile otpevane na srpskom uz zvuke gusala, sto je bilo prvi put u osmovekovnoj povesti Sorbone da na njoj zajece srpske gusle. Naravno da njihove ambasadorske ekselencije, Diklic i Najman sa svojim svitom, nisu te skupove, najavljene u Vestima i Novostima, svojim prisustvom udostojili. Takodje su ignorisali izlozbu Raspeto Kosovo, uprilicenu trudom profesora Ljubise Folica iz Djakovice, u junu 2003, na glavnom brodu recne flote na Seni, Bateaux Mouches, zahvaljujuci dobroti vlasnika te flote, Zaka Briela, tasta jednog naseg coveka, Rada Matovica iz Niksica.

Dodajem da je, u apsolutnoj nemogucnosti da se to ucini u nasem kulturnom centru niti pak u bioskopskoj sali rezidencije, pretstavljena takodje na Sorboni knjiga, prevedena na francuski, neumornog borca sa srpsku istinu, naseg prijatelja Jurgena Elsesera, Nemacka u kosovskom ratu, koja je pravi glas savest velike nemacke nacije. Slicno je bilo i sa mojom knjigom U dusi Kosovo, koja je dozivela promociju cak u Udruzenju svajcarskih novinara u Zenevi, a nije mogla u nasoj sopstvenoj kulturnoj ustanovi u Parizu, koja se nalazi u mom neposrednom susedstvu.

- Je li vasa knjiga toliko bogohulna da se nasla na Diklicevom indeksu? Podsetite nas ukratko na njenu sadrzinu.
- Ona sadrzi, na preko 200 stranica, moje clanke, besede, intervjue, pozive na temu Kosova tokom 90-ih, ali, kako Kosovo ne bi ispalo samo neka moja srpska prica, vec univerzalna, protkao sam, posebnim slogom, svoja sopstvena stiva citatima mnostva evropskih, posebno francuskih autora koji su tokom dva posledja veka pisali o Kosovu i uopste o Srbiji. Medju njima su pesnik Adam Mickijevic, slavni tumac nase narodne poezije, istoricari Fransoa Pukvil i Sen-Rene Tajandije, istoricari umetnosti Sarl Dil, Gabrijel Mije i Andre Grabar, misticni pisac, tumac kosovskog epa, Eduar Sure, geograf Zan Brin, oriejntalista Viktor Berar, novinar Zorz Goli, slavista Emil Oman, vizionar svesrpskog ujedinjenja, Ernest Deni, i niz drugih. Pored ove dve serije tekstova, postoji i treca: odlomci iz kosovskog ciklusa u prevodu Adolfa Davrila i Funk Brentana, kao i Simonida Milana Rakica cijem svedocenju o Srbima na Kosovu u tursko-albansom ropstvu, posvecujem posebno poglavlje. Moja knjiga je tako visetruki pristup pitanju Kosova: politicki, nacionalni, istorijski, umetnicki, pesnicki, duhovni, jednom recju civilizacijski. Neki koji su o njoj pisali, kao profesori Moris Pernjije i Zan-Pol Bes, ukazali su upravo na tu njenu polifonicni odliku.

- I ne samo da je vasa knjiga o Kosovu pala u Diklicevu nemilost, nego i knjiga na istu temu, Izmedju sile i prava Vojislava Kostunice bez koga Diklic ne bi nikad postao ambasador.

- Kao sto, bez Kostunice, ne bi nikad nista postali svi oni iz Dos-a, ukljucujuci tu i samog Djindjica. U svakom slucaju, povodom knjige predsednika Kostunice, koja se pod naslovom Entre la force et le droit, pojavila u jesen 2002, nezahvalni Backo nije ni prstom mrdno tako da je ova odlicna knjiga, u kojoj je srpska stvar postavljena na tako visoku razinu da je tesko bilo napasti, prosla totalno nezapazena, bez i jedne reci u medijima, sem sto smo joj mi posvetili jedan clanak u nasem Balkans Infos. A nije tacno da Diklic nije mogao nista da ucini tim pre sto je Kostunica tada jos uvek uzivao prilicnu naklonost Zapada, zadobijenu obaranjem Milosevica. Sem toga, jedan ambasador, pogotovo u zadobijenoj milosti drzave u kojoj se nalazi, kao sto je to, izgleda, slucaj sa Diklicem, i koga dosta cesto pozivlju na televiziju, ima uvek daleko vise mogucnosti da nesto ucini, nego mi obicni smrtnici. A mi bi svakako, iz patriotskih pobuda, bili organizovali bar jednu diskusiju o Kostunicnoj knjizi, da upravo iste jeseni, njen izdavac, Vladimir Dimitrijevic, nije imao tezak saobracajni udes koji ga je mesecima prikovao za bolnicku postelju.
Najobicnija diplomatska, ako ne ljudska pristojnost je od Diklica zahtevala da knjigu predsednika drzave koju predstavlja, bar posalje, uz propratnu rec, svojim kolegama ambasadorima i drugim politickim i medijskim licnostima s kojima je u vezi, sto on nije ucinio. A mozda zalosnik nije ni znao da je knjiga izasla, toliko se interesovao za delatnost naseg najpoznatijeg izdavaca u svetu, koja se odvija u istom gradu. Doduse, Dimitrijevic mu se bio zamerio kad mu je, u jednoj emisiji na svajcarskom radiju u vreme agresije Nato-a, ostro protivrecio, osudjuci tu agresiju, dok ju je Diklic manje-vise odobravao ili nalazio za nju razumevanja. Naravno da Kostunicina knjiga nije bila jedina prilika koju Diklic nije iskoristio da se povede rec o Kosovu, buduci da mu je, kasnije, od strane jedne visoke licnosti, a posredstvom gospodje Tanje Kecojevic, u tu svrhu stavljana na raspolaganje dvorana Monervil u Senatu radi odrzavanja kolokvijuma o Kosovu, sto je on opet ignorisao. Znam dobro prostranu salu Monervil jer sam ucestvovao na nekolika skupa koja su njoj odrzana.

- Za to vreme, dok ste vi i vase drustvo prognani iz Kulturnog centra, sta se zapravo u njemu desava?

- Jad i beda. Posto su rasterali sa njenom publikom svu onu eliti, zahvaljujuci kojoj je Centar tokom citave decenije bio zariste srpske kulture i istine u francuskoj prestonici, dali su se u potragu za nekim sasvim nepoznatim, minornim licnostima koje bi im odrzale poneko predavanje, istovremeno priredjujuci, u zalosnoj jednolicnosti, neke koncertcice i izlozbice uz prisustvo po dvadest-trideset osoba, dok ih je na nase manifestacije dolazilo i po dvesta. Posto je Bozovicka obavila svoju dekontaminaciju Centra, navodno zatrovanog od srpskih nacionalista i njihovih francuskih prijatelja, i kako bi mogla da se sto predanije posveti svom savetnickom poslu, za direktorku Centra biva imenovana, uza sve privilegije, diplomatska kola sa soferom i ostalo, izvesna Jagoda Stamenkovic, navodno strucnjak za nekakav kulturni marketing, a ustvari kurirka ili, elegantnije receno, oficir za vezu iz Sava-Centra sa dva-tri meseca staza u Ministarstvu kulture, pre dolaska u Pariz. Ali ne lezi vraze! Uskoro dolazi do najostrijeg sukoba izmedju Diklica i njegove savetnice, koji traje mesecima tokom kojih Diklic sa suprugom vapi kod Svilanovica da, ako Boga zna, povlaci Bozovicku iz Pariza, ili da ce se on sam povuci, da bi na kraju ambasadorski par dobio zadovoljenje. Bozovicka, kojom se po nekima Diklic posluzio da razbije Centar, odlazi krajnje ojadjena.

Centar, medjutim, nastavlja da tavori, da spada na najnize grane. Jednom prilikom tu su mesecima izlozene rukavice od Evice, neke kreatorke iz Beograda, koja hoce da svojim rukavicama napravi utisak u svetskoj metropoli mode. Drugom prlikom je izlozba najobicnijih fotografija u crno-belom jedne slikarke koja, u tu svrhu, dovodi neku zensku s ulice i snima je obnazenu, kako bi ukrasila svoju zbirku. Pri slucajnom susretu sa tom slikarkom, posto stanujem u blizini Centra, ona me pita da li sam video njenu izlozbu, a na moj odgovor da nisam i da me niko u Centar ne poziva, da ne znam sta se u njemu desava osim onoga sto cujem, ona mi uzvraca savetom: “Upisite se!” Naravno da se Kosovo, taj prevashodni prostor srpske nacionalne svesti, kulture i duhovnosti, u toj sredini nije moglo ni pmenuti, buduci da ga je drug Backo, odbacivsi sve one koji su se njime bavili, smestio u geto najnize politike.
Takvo se ruglo, tek sa ponekim izuzetkom, odvija tri i po godine sa jedinom srpskom kulturnom institucijom te vrste u Zapadnoj Evropi pa cak i u svetu, dok srpska istina cami zatomljena, dok knjige koje ovu sadrze ostaju vecinom nepretstavljene i nedostupne, dok 250 hiljada srpskih kosovskih izgnanika cekuju da se vrate na svoja ognjista, dok bozanstveni kosovski hramovi vape iz rusevina da se sazna sta se sa njima desilo, dok Kosovo na moru srpskih nesreca plovi ka Velikoj Albaniji, dok se satanizacija Srba uporno nastavlja.

Zamislite jednu kulturnu ustanovu u srcu Pariza, u cijem se izlogu ispred koga dnevno prolaze hiljade ljudi, posto se nalazi naspram ogromnog zdanja Bobura, jednog od svetilista savremenog francuskog kulturnog zivota, nije godinama nasla nijedna nasa knjiga, nijedan lik sa fresaka, kao ni lik Svetog Save, Njegosa ili Karadjordja, iako je za ovoga postajala izvanredna prilika : dvestagodisnjica Prvog srpskog ustanka 2004! Zamislite takodje nekoga ko je, po cenu obilath troskova, na celu te ustanove, a ko se nikad ne oglasava, uprkos tolikim prilikama i tolikim izazovima! A za svo to vreme se u Evropi i uopste u svetu ustaljuje antisrpsko prokletstvo, ulazeci u knjige, u uzbenike, u recnike, u enciklopedije, u filmove!

- Navedite neke primere.

- Recimo u udzbeniku istorije za maturu, izaslom ove 2004 godine, u poglavlju o jugosloveskoj drami, stoji da su Srbi glavni krivci za propast Jugoslavije i da je etnicko ciscenje njihov izum. Prosle godine pak spisateljka Silvija Maton objavila je roman, o kome je uveliko bilo reci u medijima, Okeanija i varvari, u kome je Okeanija mala Siptarka zlostavljana od strane Srba, varvara koji gube svaku osobinu ljudskih bica. Tako nesto nalazimo samo u ratnim poklicima Ismailja Kadarea na Srbe, koji ih je optuzivao, u otvorenom pismu Siraku na celoj strani Liberasiona od 15 januara 2002, da su na Kosovu poklali vise od 1000 siptarskih malisana, ispod pet godina, nesto sto se nije videlo od vremena cara Iroda. Dalje, 2001, kad se Diklic vec uveliko bio zambasadorio, pojavio se u bioskopima, zatim na TV ekranima film Elija Surakija Harrison’s Flowers, (Harisonovo cvece), na temu Vukovara gde se Srbi pretstavljaju kao nasilnici, zlikovci i ubice, ne samo mirnih i neduznih Hrvata, vec, zaboga, i zapadnih novinara koji su, eto, dosli da posteno izvestavaju o zbivanjima u Jugoslaviji. U febraru 2003, na Trecem kanalu francuske TV dat je jednocasovni film Marije-Klaudije Vogric i Gonzala Arihona, Ljudi iz senke Milosevica, u kome je Milosevic samo izgovor da se, bogzna po koji put, izbljuje na Srbe najcrnja propaganda povodom Vukovara, Sarajeva, Srebrnice, Omarske – koja se kvalifikuje kao “srpski Ausvic,” i Racka, iako se Racak jos od samog pocetka ispostavio kao gnusna zlikovacka podvala, kako bi mogli da otpocnu vazdusni udari Nato-a po Srbiji i Crnoj Gori. U tom filmu pojavljuju se i ocitavaju svoju tuznu zadatu im pricu, tri perjanice ocrnjivanja sopstvenog naroda, Milos Jevtic, Petar Lukovic i Vidosav Stevanovic koji je na francuskoj televiziji, tokom bombardovanja, dosoljavao na srpske rane.

Koliko mi je poznato, ni Ambasada ni Kulturni centar nisu reagovali na ove i druge mracne antisrpske ujdurme, vec smo to cinili mi iz Balkans Infos, u ime naseg udruzenja Vérité et Justice, (Pravda i Istina), ponekad sa prilicno rezltata. Na primer, kad su pocetkom ove godine TV revije, kao Télérama i Télé-Sept jours, koje izlaze u milionskim tirazima, objavile, najavljujuci prikazivanje filma o obnovi Starog mosta u Mostaru na kanalu Arte, da je taj most srusila srpska, umesto hrvatska vojska, predsenik Udruzenja, Luj Dalmas, uputio je tim revijama preporucena pisma, opominjuci ih na cinjenice i nagovestavajuci im mogucnost sudskog procesa. Pa da vidite, odmah mu je odgovoreno da je do toga doslo greskom – ustvari uslovljenim refleksom Pavlovljevog psa – i da ce u narednim brojevima biti donete ispravke, sto je zaista i ucinjeno. Da bi istina pobedila, treba joj pomoci.
A evo jos jedan vapeci primer Diklicevog nerada i neobavljanja svog posla: kad su se, posle albanskog divljanja u martu na Kosovu, pojavili u Mondu i drugde, clanci za nezavisnost Kosova, on uopste nije na njih, kao ni na brojne ranije u istom duhu, odgovorio. Doduse, kako sam cuo, donekle je prokukao na radiju France-Infos, cudeci se kako su mediji mogli da tako olako prihvate bajku o utopljenim albanskim decacima od strane Srba, bajku koja je posluzila kao povod za pogrom na preostale kosovske Srbe. I to je bilo sve, da bi zatim nastavio sa svojom bajatom udvarackom pricom o Milosevicevoj krivici i ostalom, pravdajuci se pred jednim cestitim Srbinom, da on u stvari drukcije misli od onog sto javno prica, ali da tako od njega zahteva drzavni interes.

-Jos nesto o Kulturnom centru: je li tacno da sad ima dva direktora?

-Jeste! Od letos – sto je svojevrsni izum -, osim nove direktorke, Branke Bogavac, velike poklonice Ismailja Kadarea, ostala je i dalje u Centru dosadasnja, Jagoda Stamenkovic, ali ubuduce sa titulom izvrsne direktorke! Tako za jedan posao, koji su nekad odlicno obavljali Neda Gluscevic, zatim Bozidar Sujica sa dvoje- troje pomocnika, sada postoji pravi board direktora sa povecanim osobljem, kao da se radi o nekom velikom preduzecu! Ruglo sa Centrom se nastavlja.

- Pomenuste dvestagodisnjicu Prvog srpskog ustanka: izgleda da je povodom toga,
- ipak, bila priredjena neka svecanost.

- Jeste, ali vrlo jadna! Umesto da pozove da govori na toj veceri nekoga od nas, na primer Kostu Hristica, ciji je pradeda, Nikola bio prdsednik vlade Srbije, a otac, Bosko, najblizi Pasicev saradnik i ambasador Kraljevine Jugoslavije u Atini, gde se Kosta rodio, i Rimu, Diklic je izabrao da drzi besedu o Karadjordju, izvesnog Iv-a Tomica, proisteklog iz mesovitog braka, poznatog jedino po tome sto je sve ove godine srpske golgote proveo, sa dvojicom mladjanih Najmana cija je suvrs, uglavnom u drstvu srpskih zlotvora koji bi mu ponekad udelili da ponesto kaze ili napise u njihovim medijima, na primer u dnevniku Liberasion, pravoj antisrpskoj pecini. No to je sitan Diklicev greh u poredjenju sa navedenima kojima treba jos dodati njegov doprinos da Eparhija zapadno-evropska izgubi, u poslednjem casu, zgradu jugoslovenskog konzulata nedaleko od ambasade u ulici Fezanderi, u koju se prakticno bila uselila, nakon znacajnih ulaganja i izvrsenih radova. Jednom prilikom sam video vladiku zapadno-evropskog Luku kako, isflekane mantije, sa radnicima iznosi pravi krs iz te zgrade koja je dugo ostala zapustena. Medjutim, Goran Svilanovic, Diklicev partijski i diplpmatski sef, presudio je da zgrada mora da pripadne Makedoniji, ne naisavsi pri tom ni na najmanje neslaganje od strane Diklica i Kotevske, vec naprotiv.

Jos se Svilanovic u drustvu Diklica, prilikom susreta sa vladikom Lukom i Kostom Hristicem, predsednikom Odbora pariske parohije, pokazao nadmenim i osornim do grubosti. Crkva je iz zgrade konzulata bila iseljena po hitnom postupku.

-Sto se pak tice zgrade same ambasade, ona je davno pripala Hrvatskoj, ali je ambasada SCG-e ostala doskora u toj zgradi, po cenu placanja vrlo visoke kirije Hrvatima. Sta mozete da o tome kazete?

- Ne znam koliki je u tome udeo Svilanovicevog MIP-a, posebno njegove sive eminencije Vojina Dimitrijevica, a koliki samog Diklica, ali to je poseban skandal. Umesto da se, nakon deobe, ambasada SCG-e, preseli u zgradu na bulevaru Deleser, koja sa aneksom zahvata oko 1800 m2, gde je bilo poslanstvo Kraljevine Srbije, potom Kraljevine Jugoslavije, a jedno vreme i Brozove Jugoslavije, pre no sto ce postati samo ambasadorska rezidencija, ona je i dalje ostala u ulici Fesanderi. Ali je otada Hrvatska iznajmljuje Srbiji po paprenoj ceni od 28 hiljada evra mesecno, kako se to vidi iz ugovora potpisanog izmedju Diklica i njegovog hrvatskog kolege Bozidara Gagra, 8 januara 2002. Za mnoge od nas to je bilo utoliko cudnije sto je, kako se moglo videti na televiziji, negde bas u to vreme izraelski ambasador, posle pozara u ambasadi svoje zemlje u Parizu, ovu odmah preselio u sopstvenu rezidenciju, iako valjda Izrael moze bolje no Srbija, iscrpena sankcijama, satanizovana, izbombardovana, ekonomski upropastena i pod teretom od milion izbeglica. Ali kad mu je jedan nas poznati pariski arhitekta predlozio da izvrsi izvesnu adaptaciju zdanja na bulevaru Deleser, kako bi ova bar privremeno posluzila za ambasadu, Diklic je to odbio, izjavivsi da bi ona, ipak, bila nepodesna i neprakticna za tu svrhu. Bilo je i drugih valjanih predloga u tom pogledu, na primer od strane doktorke Matei, koji su takodje odbaceni.
- Medjutim, kako je ugovor s Hrvatskom produzavan svakih sest meseci, a Diklic se sa dva-tri clana porodice, nesmetano sirio u prostranom dvorcu od tri sprata sa bastom na bulevaru Deleser, to je zakupnina zgrade od 400 m² u ulici Fesanderi, krajem leta 2004, dakle 32 meseca nakon podpisivanja ugovora, kad su je Hrvati konacno preuzeli, dostigla golemu sumu od blizu milion evra, ne racunjaci dodatne troskove za to vreme, kako za ambasadu tako za rezidenciju. Ako je u svemu sto smo dosad izneli Diklic gresan, ovde je zaista pregresan zajedno sa svojim sefom Svilanovicem, svakako.
Sve u svemu, moze se reci da je Diklicevom cetvorogodisnjem ucinku u Francuskoj ravan samo njegov nekadasnji trogodisnji novinarski ucinak u Senegalu gde je, kao dopisnik Tanjuga, koristio vilu i druge privilegije, a da svojoj agenciji, na njeno veliko c nezadovoljstvo, nikad nije poslao nijednog dopisa. Treba za to pitati, kao i za njegovo saucesnistvo u dezinformaciji pocetkom rata, zbog cega je otpusten iz Tanjuga, njegove bivse kolege. No kako nije isto biti novinar, pogotovo nemusti, u Dakaru, i ambasador u Parizu, posledice po nacionalnu stvar su neuporedivo ozbiljnije.
Ne samo da je svojim nepojavljivanjem ili svojim benetanjem tudje price u medijima, svojim nesrecnim izborom hirovitih i nesposobnih saradnika, svojim gasenjem prave delatnosti jedine srpske kulturne ustanove u Evropi, svojim ignorisanjem citave plejade Srba i Francuza, predanih poslenika na polju nase kulture i istine i pokusajem da ih neutralise, svojim razjedinjnavanjem Srba u Francuskoj, podelom na podobne i nepodobne, svojim olakim pristankom da Eparhija zapadno-evropska ostane i dalje u jednom cumezu, dok se on razmetao u dvorcu, svojim rasipnickim istrajavanjem u zgradi bivse ambasade, dodeljene Hrvatskoj, a posebno svojim potpunim gusenjem istine o Kosovu, Diklic nije nista ucinio da srpska stvar tokom duge cetiri kljucne godine krene na bolje u Francuskoj, a time ni u Evropi i svetu, nego ju je ogromno obnazadio.
Ne znam postoji li za to ustavna mogucnost, ali bi trebalo obrazovati parlamentarnu komisiju koja bi ispitala cetvorogodisnji krajnje porazni ucinak u Parizu ovog cemernog ambasadora. U svakom slucaju, namece se hitna reforma nase diplomatije, kako se u svet ne bi slali diplomatski lezilebovici, trutovi i stetocine, poput Radomira Diklica, ili uzimali iz nafatalina medjunarodni penzioneri, poput Dragoljuba Najmana, ili pak hvalitelji srpskih zlotvora, poput Branke Bogavac, vec licnosti visoke nacionalne svesti i kulture, dokazani rodoljubi, pravi pregaoci i misionari srpske stvari, kakvih ima mnogo u otadzbini i rasejanju.

 

Pariz, 15. novembar 2004. godine; Pise: Komnen Becirovic
SVEDOK





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo