logo logo logo logo
Рубрика: Религија, Друштво    Аутор: obrisano    пута прочитано    Датум: 23.04.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

flag.jpgDa nije bilo komunizma ne bi bilo ni ovoga . Svašta, kao na televiziji. I jos ne mogoše da zaobiđu ni Svetog Nikolaja. Neznalice, proklete im duše. Vladika Nikolaj jeste bio u Dahau, jesu ga Nemci zlostavljali, i nije bio ni nacista ni fašista o tome jednom za svagda. Vladika Nikolaj je poslat u Dahau zato što je Leru rekao. „Tebi kao sili ako se moram pokloniti, ja ću to učiniti jer izbora nemam, ali tebi kao čoveku nikada.“

Inače sto se tiče raspopa Dedaića iili Debelića, što je okaljao belu kamilavku, neka ide on, pa neka njegovo Crnogorstvo prodaje gorilama u šumama a ne Srpskom narodu. Što se tice CPC, ta niti je postajala u istoriji niti ce postojati. U istinu moze nju neko da osniva, nije zabranjeno, i njoj moze da se pridruži svak ko je njoj ravan. Kako je ona nastala na postulatima proletera svih zemalja, ona nema ni imovinu. Nije je nikada ni imala, jer Karlo kaze proleteri su bezemljasi. Intrenacionalni proletarizam je zavrsio svoju misiju pa tako treba da shvati Dedeic Raspopvic. Ili ce on shvatiti da se SPC mada i ona tesko vraca svoim korenima, a nju nisu osnivali proleteri, nego srpski velmoze i domacini kucevnici, zato ne dolazi u obzir da je pljacka proleter Dedeic. Sto se Dedeica tice sta ce njemu crkve i manastiri? Kao pravi proleter on se sa svojim proleterima moze moliti svome Karlu i pod vedrim nebom. Nama Srbima tu imovinu te nase zaduzbine, nisu otimali ni Otomanlije, niti pak Hasburgovci. Pa zato ne mogu ni proleteri Dedeici, bez obzira sto su oni sada pokriveni posestrimom kominterne deminternom. Poceo je raspad i deminterne. Samo polako.

Inace sto se „naseg“ Džome tiče načisto je podbacio. On niti je pop niti advokat. Bar tako ga ja vidim ovde. Da je pop bio bi mu recnik ostroumniji. A da je advokat zno bi sta su pravne norme. U istinu, Dzoma je pristigao sa univerziteta gde su se pravnicima dodeljivle kopoprodajne diplome. Pa i ne cudi sto juce nije znao da je imovina SPC u celom svetu, u Astraliji, Americi, Nemackoj Italiji Poljskoj Francuskoj u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji pripada clanovima SPC, i samo oni mogu odlucivati onjenoj sudbini.

CPC je samostalni strelac i proleterska organizacija te tako ona mora da svoj pravni satus tek ustanovi na paritetu bezemljastva. Ako hoce zemlju i crkve ona mora da zemlju kupuje i gradi crkve. Sta mozemo takva su pravila igre. Drugo, Dzoma nije znao ovim proleterima CPC da isto tako kaze. SPC postoji u svim ovim nabrojenim zemljama i kontinentima, pa cak i u neonacistickoj Hrvatskoj. Tako isto vazi i za neonacisticku „Crnu Goru“. Volela ona to ili ne.

Zar je ovo komplikovano da se razume!?

Janko Bojić

 

Redakcijski komentar

Sigurno nisam dobro čuo. Odskorašnji protojerej Džomić nije odgovorio temperamnetnoj voditeljici na više puta postavljeno pitanje: Čiji ste vi sveštenik, Srpske pravoslavne crkve ili pravoslavne Mitropolije Crnogorsko primorske.

Evo i pitanja na koje nam ni sam Mitropolit Amfilohije nije dao odgovor: Da li je pravoslavna Mitropolija Crnogorsko-primorska deo SPC-a. Ako jeste, zašto pripremate teren da pošto-poto ponesete belu Arhijerejsku kamilavku.

Srđan Marjanović




4 коментара у вези “Deca komunizma”
  1. Hteo bih samo krace da se osvrnem na ovaj clanak.
    Prvo ne verujem da je Preosvecni vladika Nikolaj dao takvu izjavu Leru,a na ovo mislim na „Tebi kao sili ako se moram pokloniti,ja cu to uciniti jer izbora nemam,ali tebi kao coveku nikada“.
    Medjutim ta mitska izjava je dobra da se kaze za nasa buduca pokolenja jer mi smo isto tako odrasli na narodnim pesmama i kao deca mahom smo u to verovali.
    U Beogradu je skoro stampana knjiga o Vladici Nikolaju i Patrijarhu Gavrilu Dozicu i njihovom zivljenju u zloglasnom logoru Dahau.
    Tu nas dokumentovano obavestavaju da su njih dvojica ziveli dosta luksuzno za one prilike u tom logoru i na odnosu drugih logorasa. Ziveli su u zasebno ogradjenoj kuci gde su delili kuhinju tj. hranu onu istu sto su jeli nemci. Imali su ljude -logorase koji su im cistili i spremali kucu. Logorasi koji su eventualno ostali zivi izasli su iz tog logora kao kost i koza, dok to nije bio slucaj sa ova dva nasa svestenika.Uostalom oni su pusteni nesto ranije iz logora odakle je Patrijarh Dozic otisao za Svajcarsku,a vladika Nikolaj se pridruzio nacionalnim snagama u Sloveniji.
    Svejedno, to ne umanjuje njihove logorske patnje i posmatranje zivota ostalih logorasa koji su uglavnom tamo isli u smrt.
    Treba priznati da ta knjiga daje malo drugacije poglede i do sada kriticari nisu nista opovrgli ta nova saznanja,a tice se zloglasnog logora Dahau i ova dva nasa svestenika.

    Redakcisjki komentar

    Poštovani gospodine Vi očito čitate samo ono što Vama odgovara. A onda, tako načitani, namećete vaše mišljenje i viđenje stvari, onako neobavezno. Veoma zanimljivo. Imam jedno pitanje za Vas. Da li se Vi osećate kao srbski: patrita, rodoljub ili zdravi nacionalista. Naravno da pripadnost tajnim organizacijama nema veze sa pravoslavljem, ali ja polazim od toga da mogućnost da i takvi „Srbi budu Srbi“ postoji, i nije isključena.

    Urednik

     

    „U tematu naslovljenom “Zašto je oklevetan Sveti Nikolaj Srpski“ objavljeni su brojni članci autora iz redova SPC vezani upravo za teme koje je u svojoj knjizi obrađivao i Predrag Ilić, i u kojima se između ostalog, odlučno demantuju njegove teze, a posebno onu o tendencioznom stvaranju mita o mučeništvu“.

    Pa ovde imate takođe jedan komentar.

    ЗАШТО ЈЕ ОКЛЕВЕТАН СВЕТИ НИКОЛАЈ СРПСКИ

    КОМЕ И ЗАШТО СМЕТА СВЕТИ НИКОЛАЈ СРПСКИ?

    После Светог Саве, Јустина Поповића, Милоша Црњанског, Драгољуба Михаиловића и Николе Тесле (дакле, архиепископа, духовника, књижевника, војсковође и научника), ево још једног темата за који би се са пуним правом могло рећи да је посвећен једном српском националном генију, и то не „обичном генију“, већ личности која је у свом делу синтетизовала и целовито изразила све оно што представља српско национално биће. Ако је геније, по речима великог руског мислиоца Ивана Иљина, „човек који говори речи у име народа пред Богом“, онда је Свети Николај Српски онај Србин који је у име нашег народа рекао све што је требало Богу рећи.

    Од првог броја часописа „Двери српске“ па до данас, он је тај путовођ, тај идеал, којим се руководимо. Без његових мисли шта бисмо знали и како радили? Имамо много јунака Српског Завета, али нико није до те мере јасно и гласно изразио српску душу, дао начела и смернице нашег родољубља, одговорио на сва вечито актуелна друштвена питања, као Свети Николај.

    Зато смета. Јер је поставио сва питања и дао све одговоре. Јер је данас најчитанији писац међу Србима. Јер се о њему праве позоришне представе и филмови. Јер се на његове текстове снимају музичке композиције. Јер га Срби воле, слушају, следе и подражавају. Јер је опасно кад су Срби сабрани око једног заједничког идеала.

    Смета владика Николај јер се не да објаснити како је једна „провинцијална појава“, каквим га желе представити паланчани философије, имао два доктората на „њиховом“ Западу (о чему они могу само да сањају), да је једног таквог Србина долазило да слуша на десетине хиљада Британаца или Американаца (о чему они не могу ни да сањају), који је био почасни доктор престижних америчких универзитета, а поводом чије је смрти саучешће српском народу изјавио Амерички конгрес.

    Смета владика Николај јер, по сведочењу најумнијих и најугледнијих странаца, спада у ред највећих интелектуалаца које је свет дао у 20. веку. Зар он није једини Балканац који говори на прослави 600-годишњице Шекспира у Великој Британији, међу неколико највећих умова света? Откуда он тамо? Зар он није први не-англиканац који беседи у цркви Светог Павла у Лондону? Како је стекао ово поверење? Зар он није први који проповеда црнцима у Њујорку, а они, у знак захвалности, када је следећи пут дошао дочекују га са српском химном и заставом? Који други белац је то успео? Зар он пријатељ са чувеним индијским песником Рабиндранатом Тагором, и са католичким бискупом Џорџом Белом, и са више високих америчких политичара? Чиме је то заслужио? Зар он слављен и прослављен као Свети човек од многих других Православних цркава, далеко пре Српске? Шта су то у њему видели други?

    Због свега тога владика Николај смета. Када бисмо данас хтели да изађемо у свет са неким великим именом, са неким великим угледом у томе истом свету, са ким бисмо изашли? Имамо ли поред Николе Тесле и владике Николаја другу величину светских размера, а да то не кажемо ми већ други?

    Такву личност, која је наш понос пред другим народима, већ читав један век бесомучно нападају одређени београдски кругови. Али историја напада је истовремено и историја одбране Светог Владике од свих ових напада, велика епопеја сведочења истине о српском народу, његовој Цркви и његовим великанима.

    Историја напада и одбране

    Свети Николај Српски је највише нападана личност у српској историји. А лепеза тих напада је невероватна: народни издајник, фашиста, нациста, енглески агент, масон, сарадник окупатора, верски фанатик, философ паланке, брутални Балканац… У нападу на њега сабрали су се немачки нацисти, југословенски комунисти, хрватске усташе и српске новодемократе – „грађани“ Новог доба. Напади не престају, а вероватно ће и расти како се подиже и расте светитељски култ владике Николаја.

    Једна од првих одбрана Светог Владике од напада изашла је из пера о. Јустина Поповића, који је још тада (1939) рекао оно што је остало константа до наших дана: „Преосвећени владика Николај је оно што је данас најглавније у Српској цркви. – Нема сумње, Свети владика Жички данас оличава и синтезира собом сву нашу светосавску народну проблематику и прагматику. Све наше народне проблеме он светитељски богонадахнуто решава са народом и из народа. Сви се ти проблеми корене у светосављу, из њега испредају и у њега упредају. Зато је Преосвећени Николај у нашој бурној данашњици постао личност око које се диже или пада, диже – све што је светосавско и народно, пада – све што је супротно. Због његовог светосавског подвижништва Господ га је одредио да многе подигне и обори у роду српском. Он је постао знак против кога се говори, камен спотицања: ко на њега падне разбиће се, на кога он падне разбиће га. Зато се данас у нашој Цркви ништа не може без њега, а још мање – против њега (Пастирски глас, бр. 2, Крагујевац, 20. март 1939, стр. 2).

    Исти закључак изводи и јеромонах Атанасије Јевтић, ученик архимандрита Јустина Поповића, скоро пола века касније: „Николајевог духовног утицаја у српском народу боје се и данас многи, и то је по нама једини прави разлог непрестане хајке на њега“ (Православље, 1. септембар 1986).

    Овоме је тешко шта додати и данас, када су се напади само намножили, од тренутка када су у Отаџбину враћене светитељеве мошти.

    Свети Сава и Свети Николај

    Нема сумње да је култ Светог Саве онај интеграциони фактор који је очувао српски народ под турским ропством. Својом светитељском харизмом Свети Сава одувек је пресудно утицао на српски народ, али истовремено био поштован и код припадника других народа и вера. То су два разлога зашто је тај култ стално прогањан, да би на крају било покушано да се спаљивањем моштију Светог Саве и физички укине. Међутим, пошто тај култ није физичке већ духовне природе, он се показао као неуништив, све до тренутка док га се сами Срби не одрекну. То је једини начин да се он угрози или нестане, и у нашој историји било је пуно примера када се на томе на различите начине радило и урадило од стране наших непријатеља.

    Спољни удари на Цркву били су први кораци у свакој окупацији над српским етничким простором. Међу устаничким вођама у покосовско доба увек је било доста црквених старешина и они су међу првима трпели турске одмазде. Прва Хитлерова наредба по уласку немачких окупационих снага у Србију била је заточење патријарха Гаврила Дожића и владике Николаја Велимировића. Српско свештенство прво је страдало од усташких, мађарских, бугарских и арнаутских сарадника немачког окупатора. Од стране „ослободилаца“ из 1944. године прво су стрељани свештеници, па тек онда остали припадници антикомунистичког покрета и старог поретка. На Косову и Метохији после повлачења српске војске 1999. године прво су се на удару нашли монаси и храмови СПЦ. Најзад, хашке оптужнице и домаћи доушници не пропуштају да нагласе како „Црква чини стуб великосрпског злочиначког хегемонистичког удружења“, упереног против свих других народа на Балкану, не само у последњих 15 година већ ваљда од памтивека.

    Посебан удар траје на личност и дело „највећег Србина после Светог Саве“, како је Светог Николаја Охридског и Жичког назвао богомудри Јустин Поповић. Свети Владика је једна врста новог интеграционог духовног фактора који је српском народу неопходан пре свих других видова интеграција. Јер сва државна, територијална и друга материјална здања, као и културни домети, пролазни су, а уколико урушени и надокнадиви, ако је главница идентитета очувана. Ту главницу српског националног идентитета, показало се на безброј историјских примера, чине Црква и Свети Срби.

    Борба за идентитет постаје пресудан чинилац у рату за опстанак српског народа, како у Расејању тако и у Отаџбини. Империјални налет униформисаног глобалног идентитета настоји да поништи националне особености. Црква ту нема никакав проблем. Она је и национална и васељенска, самим тим и вечно оргинална. Црква не може да пристане на укидање националних посебности нити на редукцију своје улоге на национално. На примеру Светог Саве и Светог Николаја јасно се уочава та међусобно прожимајућа политика утврђивања у своме и излажења у сусрет другоме.

    Оно што је у време турског ропства за опстанак српског идентитета био култ Светог Саве, то је данас култ Светог Николаја Српског. Као што су српски устаници против Турака носили заставе са ликом Светог Саве, тако се данашњи устанак против духовне и сваке друге окупације подиже под заставом критичких идејних увида Светог Николаја. Ономе што је Свети Сава као пастир српског народа био до ослобођења од Турака, слична је пастирска улога Светог Николаја у 20. и 21. веку. Није зато нимало случајно што су најжешћи напади на Цркву данас покренути преко обрачуна са Светим Владиком. У њему је препознат онај култ који данас Србе утемељује у националном идентитету и без комплекса изводи у сусрет свету. А тај култ је најопаснији за Ново доба. Мислити својом главом и својим духовним искуством највећи је устанак овог времена. Зато не треба да чуди што ће се клеветање Светог Владике још жешће наставити, јер његове књиге представљају данас оно што су некада биле мошти Светог Саве – видело у тами и модел српског историјског обједињавања и опстанка. Овај знак против кога се данас највише говори представља најбољи пример шта то заиста смета у утицајном присуству Цркве у друштву. Смета управо један јасан духовни и национални став, који није у сукобу са светом нити је у било чему у односу на тај исти свет инфериоран. Актуелност владике Николаја данас је таква и толика да он својим делом представља српски национални програм који немамо још од Гарашаниновог „Начертанија“. Тај програм није ни против кога, али јесте оно што има сваки озбиљан народ на свету. Лишени следовања таквом програму знамо како смо прошли у 20. веку.

    Не бранимо ми њега, него себе

    У већ поменутом тексту Преподобног Јустина Ћелијског, највећи Србин после Светог Николаја Српског овако оправдава, а за њим и ми понављамо, зашто се латио пера да одговори на нападе на владику Николаја: „Нека ми свети и смирени подвижник жички, Преосвећени Николај, опрости што ово чиним. О, ја не апологирам њега, већ себе, и сву ону малу браћу по вери, коју ожалостише, узбудише и расрдише горњи написи. Веома сам свестан: Преосвећени владика Жички је толико велики да га ни наше похвале не могу уздићи, ни наше покуде унизити… Велите, комарац сам, прах сам. Признајем, господо, свим срцем признајем, али и комарац има право на живот и истину. Има, има, има! Чујте, ено: из прве главе Библије не само кликће орао већ и комарац зуји…“.

    Није Светом Николају потребна одбрана, нити му шта могу наудити они који (не) знају шта раде. Ово је одбрана нашег погледа на свет, нашег система вредности, наше философије живота, коју оличава Свети Владика. Бранећи њега од свих напада, ми заправо бранимо себе и изнова се подсећамо на смисао нашег живота.

    ***
    Хвала ти Свети Владико, што нам показа пут, и што нам и видљиво и невидљиво помажеш на томе путу постојати. Све што смо добро урадили, Владико, твоје је дело, а све што сагрешисмо од наше је памети. Остани са нама, Свети Владико, јер је борба тек почела, а ваља нам војевати до краја. Моли Светог Саву и сву Небеску Србију да нас помену пред Христом, Богом српског народа, и да нам помогну да, по твојим речима, никада не будемо ван Бога и ван себе, да нас не поклопи језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом. Амин.

     Редакција (Двери Српски)

  2. STA CETE KAD DECA KOMUNIZMA PREPISUJU ISTORIJU IZ BROZOVIH UDZBENIKA! BICE JOS NEKIH NOVIH KNJIGA ZA NEKE NOVE LOMACE!POKAJTE SE GRESNICI DOK NIJE PREKASNO!

  3. Postovani g. Urednice,
    Ma JOK, citam sve ono i sto mi ne odgovara,ali prednost dajem onome sto mi odgovara i naravno kada ugrabim slobodnog vremna koga zaista malo imam. Mnogo sam BIZI!
    Svaka medalja ima dve strane pa zavisi koja vam se vise svidja.Tako je i sa pricama i bajkama.
    U svemu covek treba da pokusava da bude stalozen i da ne naseda odmah na ono sto je cuo i sto je procitao,narocito ako je nesto malo skakljivo i nesigurno,a jos niko iz bilo kojih razloga nije rekao nesto suprotno.To se ustvari zove zivotno iskustvo. Zasto skakati pred rudom.
    50 godina komunizma nam je zato veliki dokaz.Ucili nas o 7 tj. 8 ofanziva i skoro svi su o tome verovali ili nisu smeli da kazu drugacije usta ukljucujem i nasu crkvu,tj svestenike.Niko nije lud da ide u zatvor bez veze radi istine.
    Tacno je da je za nas Srbe najlepse da verujemo o onome sto nam najvise prija, gde ako nas neko drugi ne uzdize da uzdizemo sami sebe i onda jedni drugog tapsemo od zadovoljstva po ramenu. U slucaju da se desi da nam neko to zadovoljstvo pomuti e onda skacemo kao da nas je neka poveca buva ujela i onda se dzilitamo…
    Tako i ova prica o nasem Vladiki i Patrijarhu. Ja nisam sa mojim komentarom hteo da umanjim njihova stradanja u nemackom loguru Dahau. Dovoljno je bilo i samo prisutvo tamo da se ne osecate dobro,a kamoli biti suzanj.
    U svakom slucaju njima je bilo bolje nego onim logorasima koji su svaki dan cekali na red za GASNU komoru.
    I naravno ovo nisu moje klevete,vec cisto jedno razmisljanje,mozda malo(ili vise) drugacije nego Vase ili nekog drugoga. Mozda me je na to potakla knjiga Ilica,a i price ocevidaca koji su ih videli po njihovom izlasku iz Dahao. Zar ja nemam pravo da dam svoj komentar i drugacije misljenje koji ne mora da ide uvek vama uz dlaku. Zar niste mozda razmisljali da je tako i intersantnije za Vase citaoce jer niko ne voli Monotoniju,bez razlike da li se neko slagao sa nekim ili ne.Treba dozvoljavati slobodu duha i reci…
    Nerazumem vase pitanje o mojoj pripadnosti nekim „tajnim“ organizacijama.Koliko ja znam ja ne pripadam nikavim tajnim organizacijama.Ako i nekome pripadam to je sve registrovano i dozvoljeno u drzavi gde zivim.Uostalom ne vidim tu nikakvu vezu sa clankom i mojim komentarom,osim naravno ako zelite nesto da provocirate,a na to sam ja verujte vec odavno oguglao.
    Nikome ne zelim da namecem svoje misljenje niti za to imam potrebe.Jednostavno dajem svoje komentare ako mi se hoce i ako dozvolite kao Urednik da se to stampa,sto uostalom i svi drugi rade,pa i Vi kao glavni Urednik.
    Budite mi pozdravljen!

  4. … [Trackback]

    […] There you will find 12789 more Information on that Topic: novinar.de/2007/04/23/deca-komunizma.html […]


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

„СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ“
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo