logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Друштво    Аутор: obrisano    597 пута прочитано    Датум: 12.04.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Janko BojićKada se Spasitelj pre više od 20 vekova pojavio među ljudima on nije tražio, ni vojsku, ni policiju da mu pomogne da u jednom neredu i nemiru  zavede red. Vlastodršci, i ovoga, i onoga vremena su svoj red, i poredak, zavodili i zavode upotrebom sile, reprekusijama i represalijama. No on sin istinitoga Gospoda je znao da to nije način, i da to nije metod. Jer su red i poredak silom nametnuti kratoga veka.

piše: Janko Bojić, Ontario -London

Upotrebio je on, nešto što do tada niko nije ni pomislio da jedan takav red i poredak, jedan mir može da zavede. Upotrebio je mudru reč i promisao. Drugim rečima, znanje. Jer znao je on da se ljudi na dobra dela ne mogu natereati već samo i jedino oni se dobrim delima mogu naučiti i njima privoleti.

I od toga vremena svi njegovi sledbenici služeći se njegovom naukom koračajući njegovim stopama su delima svojim, učenošću svojom i mudro izgovorenom rečju podučavali neuke, i pomagali im da idu, i koračaju pravim putem. Takvom naukom oni su narod pridobijali za velika dela i vrhunske poduhvate. Svi kasniji propovednici, kod svih naroda su se takmičili da misiju Hrišćanstva, kroz mudrost, i znanje prenesu na široke narodne mase. Bilo je tu mnogo stradalništva. Tri veka su Hrišćani bili anatemisani od strane vlastodržaca i kroz ta sva tri veka patnje i stradanja oni nisu odustajali od svojih dobrih namera i pravog puta sldbeničkog. I onda najednom kao dobre ljude kao pametne propovednike, vlastodršci onoga vremena mahom tirani su im prišli i od njih zatražili pomoć za spasenje. I Hrišćani oni prvi ih ne kazniše ucenama nego im pomogoše da se spasu, pa ih zbog toga vlstodršci uvedoše u svoj socijalni stalež i prestadoše da ih progone. Bile su i pre toga vremena, mnoge bune i revolucije, bile su i kasnije, ali ni jedna ako hoćemo da kažemo revolucija nije toliko dugo zaživela i sve patnje preživela kao hrišćanska. Hrišćanstvo je svet izbavilo iz stege mračnog i tamnog robovanja, te ako ni zbog čega drugog onda mu zbog toga treba odati dužno priznanje i poštovanje. Hrišćanstvo je jedna velika, ljubav i sloboda.

I kod nas u našem narodu od začetka hrišćanstva, a od tog doba ako pažljivo računamo proteklo je skorpo 10 vekova, svi propovednici, i učitelji hrišćanske vere i ljubavi od onih prvih dana do skora bili su istrajni u svojoj misiji. A to je da rečju, i delom, visokom mudrošću, i velikim ukazima pokažu i dokažu da je Hrišćanstvo jedini put slobode, i spasenja. Uvek kroz ubeđenje a ne nikako silom. Jer se silom samo siledžije služe. 

Na žalost rekoh do skora naši su propovednici od Svetog Save pa na ovamo kroz znanje i ubeđenje nam hristovu nauku prenosili. No u poslednjih nekoliko decenija ili možda mahom u poslednje dve decenije, presto svetoga Save je uzurpiran siledžijstvom. O tom siledžijstvu i siledžijama koji su iz njega proistekli želim nadalje govoriti.

Počelo je negde, mada je sada teško uhvatiti tačno gde, počelo je od nekoga mada je opet teško uhvatiti od koga, medju onima koji su pripremani da budu propovednici i učitelji Hrisove nauke, u našim svetovnim hramovima, pogrešno treniranje i školovanje. Počelo je u doba ere komunizma, ali kada u to doba, gde i kako jako je teško odgonetnuti. Je li to od onog vremena kada se u bogoslovije primalo sve i svašta, kako reče episkop Hrizostom sami dvojkaši i trojkaši. Pa da se htelo voditi računa moguće je da se i od takvih, ako u to vreme nije bilo boljih, možda moglo nešto učiniti i napraviti. Ali u komunizmu se sve radilo da se ljudske vrednosti bace pod noge gde se to god moglo. Recimo komunisti su bili prvi koji su izmislili metod da niko ko ima posao ne može ga izgubiti. Kojim načinom rešiti onda problem, ako u jednoj organizaciji ima deset vrednih a jedan koji ne vredi. Kako takog jednog ukloniti da i onih deset ne pokvari, ako ga po tom njihovom zakonu ne možete iz te organizacije, toga jednog s posla otpustiti. Koji metod za korekciju i disciplinu primeniti?  U šumi kažu nema reda i zakona, i to je donekle tačno ali postoji selekcija. Ono drvo koje je zakržljalo šuma mu ne dozvoljava da joj prostor uništava nego ga tera da se osuši i prostor ustupi onom drveću koje je napredno u rastu i plodovima. Jer zakržljalo drvo nikome dobra doneti ne može. Tako su komunisti koji su uglavnom došli da sve upropaste uspeli i Crkvu da razore i gotovo unište. Eto ih da u bogoslovije uvedu metod neotpuštanja. Dok se do pojave komunizma i te kakva selekcija u našim bogoslovijama vršila od njihove pojave ta je selekcija bila ukinuta.

Tako smo mi Srbi na žalost danas za učitelje i propovednike Hrišćanske nauke mahom dobili neselektivni kadar. Kada se ovde u Kanadi pre eto dve decenije pojavio Djokić mlađi i postao vladika, niko nije ni obratio pažnju da je on sve, ali ne i vladika. I ono o čemu najviše je u poslednje vreme pisano  svojom nepažnjom sam narod ga je podugao na visok piadestal. Jedan gospodin prosle godine u Detroitu dok smo nas nekolicina od kojih je traženo da napustimo lakrdiju od Crkveno – Narodnog sabora, nam je dugo govorio o negativnom liderstvu današnjeg mitropolita Srednje – Zapadnoameričkog Hristifora. Dakle nije samo Djokić mlađi negativan nego i Hristifor pa onda Đokić stariji, pa Jovan, pa Ignjatije, pa onda Hrizostom, pa Irinej, pa Kačavenda, pa Nikolaj, ova lista je toliko dugačka i ne bih se mogla zaustaviti na Pahomiju, nego bi se moralo ići dalje. Negativno liderstvo je katstrofalno za bilo koju organiziciju ili instituciju. No o tome malo kasnije.

Problematika danšnjeg stanja u Jerarhiji SPC je daleko složenija ozbiljnija i u toloko još teža. Današnji ”propovednici” Hristove reči i dela su u potpunosti zapostavili, ili bolje budi rečeno ogromna većina nikada nisu pravilno naučili smisao Hrišćanstva. Sama činjenica da ti ljudi umesto ubeđivanjem, dialogom, raspravom i plemikom, dakle tim najvećim ljudskim i hrišćanskim vrlinama ne pristupaju da mase privole za sebe, nego silom i nametništvom govori na kako je niske grane, i koliko je SPC osiromašila, i oslabila u onim najvećim njenim duhovnim vrednostima. Šta to znači da i za najmanju zađevicu, najmanju sitnicu, najmanji nesporazum se juri umesto ka dioalogu, ono pretnjama crkvenim sudom, ekskomunikacijama, i antemama. Disciplina mora da se zavodi, ali ne na način apsolutne štete po instituciju. A sam crkveni sud kako je osmišljen, od ni sam ne znam, koga je tako osmislio, u potpunosti je nefunkcionalan i ne upotrebljiv. Taj sud kao da je stvran u doba ranog robovlasništva a ne u vreme moderne i savremene civilizacije. Na čelu tih crkvenih sudova uočljivo je da stoje uvek Episkopi nadležnih eparhija, a dok su članovi sudskog veća mahom odabrani ljudi iz redova sveštenstva, koje je potčinjeno i nakolnjeno episkopu. Da bi jedan sud mogao biti objektivan i funkcionalan on na prvom mestu mora da bude nezavistan. Tako će se ispostaviti da u Knadi takav sud bude prinudno poništen od strane građanskog sudstva. A da to s druge strane niko unutar same Jerarhije ne prihvata ozbiljno niti pak ima bilo ko, ko bi preouzeo nešto da se ta očigledna slabost prevaziđe. Kakva sramota. Dakle umesto volje, ljubavi i sloge, što bi to najveće vrline i trebale da budu,  od strane crkvenih predstojnika pribegava se metodama, pretnji, zastrašivanja, represalija i reprekusija. Šta to znači baciti vernicima rukavicu u lice i reći jednim primitivnim gotovo ciganskim tonom. ”Bez episkopa nema crkve”. Ako je tako, onda episkope budi crkva, i praznom etru propovedaja svoju missiju. Pošto ti narod nije potreban. Dakle ne razumevši svoj položaj i poziciju jer većina ovakvih episkopa nije po zasluzi ni dobila, nego prema previlegijama i nametništvu, oni su se umesto da budu propovednici jednostavno se pretvorili u siledžije.

Takvih siledžija retko da je u našoj istoriji od otomanske vladavine do pojave komunizma bilo, i od tada, i, na ovamo da je ona tekve siledžije  zabeležila. U takvim ljudima teško je naći prave, odnosno ona u njima ne postoji, hrišćanske ljubavi, misli sloge i znanja. Tošeko ih je na bilo kakvo dobro delovanje privoleti pa se s te strane tamo gde je to moguće narod više i ne obraća njima, nego  kao u mnogo navrata do sada civilnim vlastima za rešenje zamršenih problema, mahum i gotovo uvek izazvanih njihovom ne promišljenošću.  Poslednji događaj u Nemačkoj, o ovom fenomenu govori sve ali nije sam za sebe. Jovanovo nasilničko ponašanje, ni to nije sve. Slučaj Pahomije, podilaženje i sluganjsaka saradnja sa devijantnim rimokatolicizmom. Nasilničko uplitanje u administratiovno rukovođenje crkvenim dobrima u čemu se nastoji potpuno zapostaviti i zanemariti uloga naroda. Ako presuda protiv Konstantina u Nemačkoj nije dovoljna opomena da dvojica braće Djokiča nisu dorasli činu kojega nose, ako Jovanovo nasilničko ponašanje nije opomena da se sa narodom ne može ukašati, ako Pahomijeva devijantnost nije znak da se  pojava homoseksualizma i pedofilije, mora u korenu saseći, ako se, Irineju, Ignjatiju gleda kroz prste, kada naš narod podcenjuju sasluživanjem sa deviantnim prozeliterima, ako se ne shvati da se crkvenom imovinom u civilizovanom svetu zasnovanom na pravosuđi i zakonodavstvu mora rukovoditi uz volju i želju većinskog odlučivanja, budimo spremni da ćemo kao narod još veću i dublju krizu doživeti.

Dobar, metodičan i dobro utreniran propovednik nastoji da narod veže i pridobije uz sebe znanjem i umećem. Samo oni koji su neuki i neškolovani prilaze slušaocima sa predispozicija sile. Takvi siledžije kakvima obiluje episkopt SPC nisu i ne stoje na dobrobit rodoljubivih i opšte narodninh interesa. Oni našim interesima i nacionalnom ponosu nanose više štete nego svi naši neprijatelji u istoriji našeg postojanja. Ti siledžije nisu u stanju da ni jedan problem reše, nego naprotiv, oni su jedini i najveći kreatori svih problema koji su pomenuti, i nabrojani, i onih koje još nismo u stanju da sagledamo. Ako se na predstojećem saboru ne reše propblemi Hamiltona Niagare, Arkadije, Nemačke, Švajcarske, problema u Šumadiji, onda nije i ne treba da bude nikakva tajna da će narod jednostavno početi da se oddeljije od postojećeg Episkopata. Poznavajući situaciju i psihologiju siledžijstva čvrsto sam ubeđen da ni jedan problem neće biti rešen mnogi neće ni biti pomenuti, a neki će se tobože rešavati ali njihovo rešenje neće biti na opštu korist i zadovoljstvo, već će ta rešenja po njihovoj zamisli biti novi problemi. Biće pokušano da se čak i novi ustav za SPC u USA i Kanadi nametne, koji ustav je u suštoj suprotnosti sa zakonodavnim sistemom pomenutih zemalja. Tako znači da se presuda u Minhenu neće ni shvatiti kao opomena nego podstreh za kreiranje dubljih problema.

Dok sve ovo pišem dobijam obaveštenje da će se na predstojećem SA Saboru najviše pažnje posvetiti ograđivanju od javnih glasila koja su u koliziji sa interesima Siledžijskim. U tom smislu se jasno vidi da Siledžije nisu u stanju da sagledaju svoju nemoć niti pak suštinu problema. Ta glasila od kojih će se praviti ogradjivanje nisu kreirala probleme sa kojima su se Sildžije suočile. Oni su ih sami kreirali dok su glasila samo potpomogla da se ti problemi pravilno sagledaju. I komunisti zahvaljujući kojima su Siledžije tu gde su, prvili su Berlinski zid i o njega izlupali svoje tvrde glave koje su se rasprštale i rasprašile u ne sastavne delove. Može se praviti bedem visok do nebesa ali se osećanja i misao koji nisu uhvatljivi bedemima ne mogu zaokružiti. Realnije bi bilo nešto drugo ali zašto trošiti vreme i o tome govoriti, kada te glave usijane i usiljene  nisu u stanju da realno i racionalno razmišljaju, pa kada se ne mogu iskoristiti u tu svrhu onda neka tuku u bedme koje su namerile da grade.

O liderstvu, odnosno rukovođenju bi bilo suvišno raspravljati da se Siledžijama ukaže na novi kurs i pravac. Da ovde nije nečega što me strašno podbada i o čemu moram nekoliko narednih redova posvetiti. Naš današnji Patrijarh u većini je slučajeva predstavljen kao jedan miran i iznad svega dobar čovek kome se mnogi dive. Pavle za razliku od Siledžija jeste mudriji, i iznad svega načitainji, i školovaniji čovek od ostalih. On je predstavnik teologa iz pre drugog svetskog rata, kada se u tim školama vršila rigorozna selekcija. Veoma pismen i obrazovan, i zajedno sa vladikom Artemijem Njv. Svetost za sigurno odskače po načitanosti i rodoljubivoj ideji iznad svih ostalih episkopa SPC danas. Zato i čudi kako je mogao da dozvoli ovakav javašluk i anarhiju u Jerarhiji SPC? Za razliku od Siledžija prema njemu i sam gajim više pažnje i poštovanja pa mi je utoliko teže da o baš  njemu  pišem kritički. Ali ni po babu ni po stričevima, pa tako ću pokušati da ostanem dosledan svojeg osvrta. O njemu mi govore svašta. Da je simpatizer komunizma, da je bio SKOJEVAC, itd. itd. Zbog toga što je dozvolio anarhiju i javašluk bio sam spreman da u mnoge priče poverujem, ne zato što su ubedljive, nego zato što se on ne odnosi prema svome položaju adekvatno. Pročitavši nedavno neka njegova izlaganja, i pronašavši da je on bogosloviju završio još pre drugog svetskog rata, a na način kako piše o komunistima ja sam došao do ubeđenja da on ne pripada onima koji su u bogoslovije pre rata bili ubicivani po direktivi kominterne. Jer takav jedan nikada ne bi sa onim tonom pisao o komunistima i njihovim nedelima, a ne pogotovu onako o ustaškim nedelima.

Ko je onda doprineo da se takve lažne priče i pogrešni zaključci pričaju i izvode o njemu. Niko drugi do on sam. Kao prvo on je pristupio i svestrano je želeo da se prevaziđe ”raskol” u SPC. Sasvim je bio u pravu i za to mu trba odati dužno poštovanje. Ali je isto tako napravio katastrofalnu grešku što započeto delo nije priveo kraju na principima pravde, i odredbi zacrtanih ugovorima, i dogovorima podeljenih strana. Dozvolio je da njegovo delo padne u ruke sildžija kojima je ujedinjenje najmanji interes, a materijalna dobra oni su hteli da sebi prigrabe kao plen i da to sve rasfućkaju i međusobno podele. Dozvolio je da se oko vladike Damaskina stvori produbljivanje još većih ramerica, gde je vladika Damaskin na sasvim jedan nepravedan i nedoličan način potisnut u stranu. Ako nije znao morao je da zna i da se raspita, da je najveća prepreka ujedinjenju, Djokić mladji. Morao je da pronadje načina i metoda da ga sam ukloni iz Kanade, kako bi se jaz suzio, a ne proširio. Čak i po cenu da Djokića zameni za Damaskina.

Jer dok se Damaskinu ne može naći ni jedna greška koja bi se verujućem narodu mogla podmetnuti da se on okrene protiv njega, dotle kod Đokića mlađeg postoji gomila nemorala i čak kriminala i da se samo jednim prstom maklo Đokić je moga biti sklonjen iz Kanade i zarad jedninstva strasti bi se stišale i došlo bi do krajnjeg administrativnog ujedinjenja bez ikavog bola i razmirica. Ovako sada se jaz toliko proširio, i nama ponovo veoma nisko iznad nas samih lebdi nova podela. Oni koji ne veruju neka sačekaju ishode predstojeđeg SA Sabora.

Čovek u jednom smislu može da bude izuzetno dobar, vrhunski predan i pedantan a da u drugom smislu pak da bude katastrofalno pogibljen. Dobra duša ne mora da znači da je dobar rukovodioc. To je neki moj zaključak o Pavlu. Čitajuči neki dan njegove zapise stekao sam utisak da je dobar savetnik ali ne i dobar Patrijarh. On sam kaže da je za tu ulogu nejak. Zato me i čudi zašto se nije povukao čim je uvideo da nije u stanju da se nosi sa nagomilanim problemima i da nije u mogućnosti da svoju funkciju obavlja. Jedno je biti dobar i poštovan, a drugo upravljati i rukovoditi. Dobar rukovodilac dobro zna da ne može svima udovoljiti. Dobar rukovodilac koristi sva sredstva i mogućnosti da održava red i disciplinu. Tačno je da je patrijarhova dužnost ograničena saborskim odlučivanjem, ali on ima i ustavna i kanonska ovlašćenja po kojima je ne samo u mogućnosti, nego i dužan da zavodi red i disciplinu. On je dozvolio da se ne kanonski mimo njegove saglasnosti u mnogim eparhijama donose i sprovode odluke koje nisu u sklopu i načelima Crkve, Crkve kao institucije i organizacije. A lepo kažu pravila svetih Apostola da je patrijarh glava crkve, i bez njegove saglasnosti ni jedna se odluka ne može doneti i sprovesti od strane bilo koga, ko dela u okviru Crkve. Šta je loše pozvati recimo Jovana i reći mu: ”Očinski te savetujem da to ne činiš, jer je to nepravilno, a ako nastaviš ja ću se svim sredstvima i ovlašćenjima založizi da se u crkvi održe red i disciplina, i poštovanje njenih načela.” Koliko koštaju ove rči? Ovako kako radi on će u istoriji ne samo SPC, ako ona bude u stanju da se još dugo obdrži u ovim uslovima, nego i u našoj nacionalnoj istoriji ostai kao jedan od najgorih njenih poglavara do danas. Ne govorim ovo da bi Pavla ponizio nego govorim objektivno i realno sagledavajući okolnosti.

Ni jedna ćelija u bilo kome segmentu drustva ne može opstati ako ta ćelija nije pravilno organizovana. To jednako važi i za SPC. Najuopštenije, ako u jednoj kući domaćin nije pravi domaćin, ako nije organizator i ne ume da rukovodi svojom čeljadi ta kuća je osuđena na propast. Ako Patrijarh razmišlja da se SPC može odražati a, da je on kao njen poglavar ne zaštiti od svih slabosti propusta, od nepravilnog ponašanja Jereja, ako nije u stanju da spreči, javašluk, nasilje i anarhiju. Ako on nije taj koji trba da brani njen ustaljeni red i poredak. Onda ko je drugi tu da taj posao obavlja? Napraviću ovde jednu analogiju. Na čelu svih velikih korporacija i po strukturi a i po zakonu se nalazi direktorium. Običnu skup pet ili više ljudi koji imaju najveći interes odnoso njaviše uloženih sredstava u toj oragnizaciji. Na čelu direktoriuma je predsedavajući istog. (Cheiman of the board) i on je prvi među jednakima koji ne može nikavu krajnju odluku doneti bez saglasnosti ostalih. Ali ni jedan od direktora korporacije ne može takođe doneti ni jednu odluku koju ne odobri predsedavajući. Mora da postoji dogovor i odgovor. Zar tu treba neka prevelika pamet pa da se kaže Konstantin, Georgije, Hristifor rovare, i javašluk, i nered prave, ne ponašaju se u duhu zakona zemalja u kojima deluju, te ih treba opomenuti po potrebi kazniti ili ukloniti. Tako smatram ja koji sam AEM. Tačka. Hajde sada neka neko drugi ko je tu da se počne opirati ovom zahtevu. Od Germana je potekao zahtev za raščinjenje Dionisija, a ne od Dionisija. Dobro ono u stvari od Šlosera ili nekoga iz tog okruženja, ali je German odradio taj posao. Sramota da su komunisti bolje poznavali kako funkcioniše Jerarhijska organizacija od današnjih Jereja koji su samo zahvaljujući  komunizmu u većini tu gde jesu sada. Opet ponavljam, ne mislim na sve i odajem dužno priznanje svima onima koji se distanciraju od ovakvog javašluka i bezakonja koje se nameće od grupe sičedžija SPC. Šta to znači ja sam slab za položaj na kome sam i potrebno mi je pomoći od svih vas da bih ovaj položaj i mogao da održim. Ja ako nisam za nešto sposoban onda to neću da obavljam. I mnogo jači i na mnogo previlegovanijim položajima u svetu kada uvide da ne mogu da obavljaju funkciju na kojoj su, pa čak i onda kada su voljom naroda tu izabrani se povlače i daju ostavke.

U patrijaršiji da li zbog drugih ili samog Patrijarha vlada duh da sve što od naroda dolazi kao zahtev treba nipodaštavati. Kada se prošle jeseni isprečila prepreka za posetu Kanadi od strane vladike Artemija, mnogi su pokušali da mi dokažu da je nekih dvesta pisama od strane naroda bilo od presudnog značaja da Patrijarh upotrebi svoja ustavna ovlašćenja, i preinači ”odluku” SA Sabora. Uvek sam ostao pri tome da tih dvesta pisama, kao i hiljade onih koja svake godine dolaze na adresu Patrijaršije, nemaju nikakvog značaja niti se na narodne zahteve iz te institucije bilo ko oglašava. Međutim kad je došlo pismo od ambasadora Biseta, u kabinet Patrijarha onda se učinilo sve da se postupi prema ustavom SPC određenim propisima i normama. Znači reč i glas jednog stranca koji je zaboga ambasador više vredi, i ima uticaja na vrh naše crkve, nego li pak njegv mu verujući naraod zahvaljujući kojemu taj vrh kao i cela crkva opstaje i postoji. Ne ističem sve ovo da bih uzdigao ulogu onih, zahvaljujuci kojima je ambasador uputio pismo Patrijarhu, nego opet poređenja radi i iluzje koja se stiče u našem narodu. Ako je jesenas na Patrijarha imalo uticaja dvesta potpisa pa da napravi potez. Zašto onda glasno i jasno dvesta a može se očekivati još više demonstranata ispred Patrijaršije nije uticalo na istog Patrijarha da pokuša ako ništa drugo nego da stiša situaciju??? Znači na vrh crkve ipak više uticaja imaju strani faktori nego mi koji tu crkvu održavamo i izdržavamo! Reklo bi se žalosno. I te kako.

Mada prema ustrojstvu i propisima koje nalaže ustav SPC ni jedan episkop ne sme da napusti privremeno svoju eparhiju bez znanja i sagalasnosti Patrijarha, nedavno smo, a moguće da je to ustaljena praksa dans, bili svedoci napuštanja potpuno inkognito dva episkopa svojih eparhija. Đokić mlađi se bio izgubio skoro jednu sedmicu bez ičijeg znanja. A onda je u Kanadu doveo Dositeja Motiku, opet bez ičijeg znanja, zbog čega je on tu. Da li su oni prema ustavu SPC o njihovim napuštanjima svojih eparhija obavestili Patrijarha. Čisto sumnjam. Episkopi, ako episkopi jesu, nisu obični ljudi pa kada negde odlaze mogu to činiti bez znanja verujućeg naroda. Ne mislim ovde da sada treba svakom pojedinačno da saopštavaju gde putuji i razloge putovanja već se taj put mora u glasilima službeno naglasiti i javnost obavestiti. Dakle učinjen je strog prekršaj protiv reda i poretka same SPC. I da nije bilo onih satirčnih opisa ovoga nestanka tih dvoice švercera, a ne Arhijereja, niko verovatno ne bih zapazio njihov nestanak.  Šta se kasnije ispostavilo, da je Đokić mlađi išao u Švedsku da tamo otvari račun kod banke pa je onda doveo Motiku da ovaj odnese pare, pošto je Đokić pod prismotrom državih vlasti. Znači, čist šverc i krađa. Da se ovo ubuduće spreči onda se naravno mora preduzeti poduhvat da se sve sumnjive vladike stave pod prismotru kod pograničnih vlasti, kako bi se ova vrsta pranja novca predupredola ubuduće.

Šta je vrh SPC preduzeo da se ovaj skandal spreči? Ništa, iako je po službenoj dužnosti bio obavezan da preduzme krivično gonjenje protiv ovakvih ”episkopa”.

Uloga i položaj Patrijaraha je u svakom slučaju nezahvalna. On stoji između naroda i Episkopata, što bi se reklo manje više razapet. Zato sam Patrijarh mora da vuče takve poteze koji će biti u interesu obe strane. Na žalost Pavle nam saopštava da nije rad da se zamera braći Arhijerima. Ako nije rad da se zamera Arhijerejima da li je onda Patriarh rad da se zamara verujućem narodu, koji sada skače zbog nepravde i javašuka koji se nameće od strane tih tzv. Arhijereja, zarad ne zameranja sa njima? Ako je odgovor DA onda je na žalost patriarh promašio svoju funkciju. Bez zameranja nema ni rukovođenja. Zato Vaša svetosti – rekao bih ja, birajte ili crkvu ili Arhijereje.

Problemi u svakom slučaju su se nagomilali. Nagomilali su se zato jer na vreme nisu rešavani. Ako se na predstojećem SA Saboru dobar deo tih problema ne reši, ako se pokuša kako sam već napomenuo nametnuti Ustav za SPC, za USA i Knadu. Ako se pobuna u Šumadiji ne shvati za ozbiljno, nemoj onda da bude iznenađenja. Kome su potrebni oni koji probleme stvaraju a ne rešavaju. Podela je neminovna. Oni na jednu a narod će živi bili pa videli otići na drugu stranu. Tako ćemo možda i najboilje završiti i raščistiti račune. Nema ni potrebe da budemo zajedno i da se se svađamo. Ako Arhijereji mogu bez naroda, kako viču da bez njih nema crkve, onda i narod bez takvih Arhijereja može još više i mirne duše. Kada počnu klevete napadi i ogovarnja od strane takvih Arhijereja, neka budu sigurni da će biti tu onih koji će im zapušiti usta iz kojih takva pogan bude potekla.

Ovu su samo delimično izneta ovde moja zapažanja. Nema se više ni prostora ni vremena da se ide još u veće sitnice i detalje. Zato samo da pomenem udbaški kadar u Episkopatu SPC. Vasilije Kačavenda (ovoga zamišljm kako bih izgledao kada bi njega ne daj bože za patrijarha izabrali, odmah bi pisao satiru pod naslovom patrijarh POBLO) Irineja Gavrilovića i druge koji su mantiju obukli zahvaljujući postojanju ove zloglasne organizacije. Tu su naravno i dva brata Đokića, onda mnogi drugi da ih ne pominjemo. To je ono što ne samo crkvu vuče nazad nego i čitavu naciju.

Još stravičniji su problemi koje nam nanose šurovanja i poziranja sa devijantnim i kriminalnim prozeliterizmom. Irinej Bulović, Amfilohije, Jovan, Ignjatije, i sva ona sitnež i trulež okolna. O tome sam se malo unapred dotakao.

Skretanje sa pravca utabane staze pravoslavlja bilo je za očekivati. U istini za volju retko ko je mogao očekivati da je ovo sve i ovolikog maha zauzelo. Ali iako smo kao narod iscrpljeni, i komunizmom, i dugim ratovanjem, moraju priznati, nisu ni ovi skretači s pravca puta pravoslavlja bili spremni na ovakav otpor naroda. Mislilo se tu na nešto savim drugo.

Napisao sam sve ovo na kratkoj distanci od predstojećeg zasedanja SA Sabora, ne zato što očekujem reakciju i pozitivan stav i shvatanje o nagomilanim problemima. Nego jednostavno zato, što su to moja zapažanja i informacije koje dobijam od naroda u jednoj godini, od onog kišovitog prošlogodišnjeg Uskrsa, kada je po prvi put u istoriji srpske zajednice u Kanadi jedan svetovni hram bio kažnjen da nema bogoslušenja za Uskrs, taj najpobedonosniji i najsvetiji hriščanski dan. Kreatori ovoga problema nisu još ni do dana današnjeg našli za shodno da tu veliku grešku sopstvenu isprave. Ta crkva koju je narod zidao odvajajući od svojih usta i ovoga Uskrsa je ostala bez bogosluženja. Neće još dugo, to treba da bude svima jasno. Onima kojima ne bude to jasno uskoro, onda posle toga uskoro, biće im kasno. Da li oni mare za to?

Kao narod spali smo na niske grane. Ni svetovna nam vlast nije ništa bolja. Ona je i dalje u većini slučajeva ostala statična i antinacionalna, onakva kavu smo dobili posle 1945. Ništa bolje nije bilo sa dolaskom Miloševića, niti sa njegovim odlaskom se ništa i dalje na boilje nije promenilo. Ali svetovna vlast je ovakva zahvaljujući tome što nam je duhovna katastrofalna. Kada se drama zaplela oko oca cara Dušana, i samoga Dušana, i tada su se rimokatolički Prozileteri pojavili u Srbiji, ali na svu sreću onda nisu našli nikakvu podršku od ondašnje duhovne vlasti, i zahvaljujući njihovom stavu Srbija je bila ne samo očuvana nego i ojačana. Za šačicu vlasti Tadiću, Draškoviću i njima sličnima nije potrebno mnogo ponuditi. Jedan mali krušac soli da liznu, i oni će odmah poljubiti ugnjetačku čizmu Vatikansku. Takav je otprilike bio i Dušanov otac. No tada smo imali sposobnog patrijatha, koji je rekao Dušanu da i oca treba ukloniti ako taj otac dobra nastoji da uništi. I tako je i bilo. Danas na žalost nemamo takvog Patrijarha.

Naša je duhovna veza, i moć pokidana, i potraban je odvažan i duhovno jak lik, da nam tu vezu uspostavi, i moć obnovi. Sledeći Patrijarh mora da bude takav. Zato ako se ne izborimo, da se kada se bude sledeći Patrijarh birao da to bude na Crkveno – Narodnom saboru. Prirodno je očekivati, da će bez Crkveno – Narodnog sabora siledžije izabrati onoga koji će njima a ne, i crkvi, i narodu odgovarati, i koji bi, toj crkvi i narodu služio.

 

Janko Bojić 

 

 

 

 

 

 

 

 

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo