logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Политика, Актуелно    Аутор: новинарство    1.187 пута прочитано    Датум: 7.04.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

plakat_dva-radoslova.jpgIzložba Narodne biblioteke Srbije i veče njenih načalnika u Torontu. Ne želimo da pišemo ni o ljudima ni o događajima, ali ih nije lako zaobići. Ne želimo zato što zaista ni ljudi ni događaji nisu važni, već pojave, po onoj narodnoj: “Dok je stolica biće gu(rača)”. Zato ćemo pokušati da pišemo više o prištevima u srpskoj kulturi koji se šire iz Matice u rasejanje.

Već drugu godinu Generalni konzulat Srbije u Torontu organizuje manifestaciju “Mesec kulture Srbije u Torontu”. Nezaboravni nastupi muzičke grupe “Balkanika”, od prošle, i Ansambla baleta Narodnog pozorišta Srbije, od ove godine, zagrejali su srca prepunih dvorana torontskih Srba i njihovih kanadskih prijatelja. Profesionalci su pokazali da im je umetnost i ljubav i ozbiljno zanimanje. Trebalo je da to bude i gostovanje Narodne biblioteke Srbije u Univerzitetskoj biblioteci Toronta ove godine, sa svojom izložbom knjiga i književnim večerima najprevođenijih pisaca Srbije, bar tako je najavljivao bivši generalni konzul, a onda su se rukovodioci Narodne biblioteke Srbije i organizator i selektor manifestacije “Mesec kulture Srbije u Torontu” drznuli da vode stranačku politiku i zloupotrebe izložbu Nacionalne biblioteke Srbije i izbor njenih pisaca.

I tako gostova Narodna biblioteka Srbije mesec dana u Torontu i njeni direktor i načelnik Odeljenja izdavačke delatnosti nedelju dana, sve o trošku tog osiromašenog naroda, odnosno Vlade Srbije i njenog Ministarstva za kulturu, a radeći na štetu tog naroda, njegove vlade, a posebno srpske kulture i književnosti. Dođoše sa izložbom “Dva Radoslava – Dva vremena”. Izložba je bila postavljena na najlepšem i najprometnijem izložbenom prostoru Univerzitetske biblioteke “Robarts” u Torontu, od 10. oktobra do 10. novembra 2006. Svakodnevno tuda defiluje na hiljade studenata (iz čitavog sveta!), profesora i posetilaca najstarijeg i najvećeg kanadskog univerziteta. A na izložbi četiri faksimila (na srpskom i engleskom) i četiri iluminacije iz “Radosavljevog Četverojevanđelija” iz 15. veka i osam velikih tabaka stripa (titlovanog na engleskom), po tekstu neobjavljenog dnevnika nepoznatog Radoslava iz Pančeva, iz prve polovine 20. veka. Znači, oba su prepisivačka dela: prvo sasvim uklopljeno u srpsku kulturnu tradiciju, a drugo sasvim neuklopljeno.

Ni u srpskoj književnosti ni u srpskom slikarstvu strip nije prepoznatljiv. Jasno je što je strip iz dvadesetog veka jer ga pre nismo imali, alilogonbs.gif zašto započinjati srpsku književnost sa 15. vekom, ako je ona bila razvijena i u 12. i 13. veku? Pažljivim razgledanjem osamdesetak izloženih knjiga, pretežno u latiničkom pismu, na poleđini osam staklenih vitrina (na licu su kopije stripa, faksimila i iluminacija), postaje vam sve jasno. Najviše je knjiga nepoznatih autora iz novijeg vremena i novijih izdavača (“Geo-politika”, “Klio”… Tu je i kolo Nolitovih romana pisaca iz Srbije. U zasebnoj vitrini šepuri se knjižica sa nadnaslovom: “Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji”, u naslovu: “Ogledi 6″, ispod autor: Jovan Bajford, a onda podnaslov u dva segmenta: “Poricanje i potiskivanje antisemitizma” i “Sjećanje na vladiku Nikolaja Velimirovića u savremenoj srpskoj pravoslavnoj kulturi”. U istoj vitrini su i romani Andrića, Selimovića i Pavića, a među njima i knjižice direktora i načelnika Narodne biblioteke Srbije: “Večeras u Emausu” Sretena Ugričića i “Berlinsko oko” Saše Ilića.

Među osamdesetak izloženih knjiga Narodne biblioteke Srbije nema Svetog Save, nema Miroslavljevog jevanđelja, nema nijedne antologije narodnog stvaralaštva (u godini kada je taj osiromašeni narod na “Sajmu knjiga” najviše kupovao antologiju narodnih poslovica!), nema ni jedne antologije ni starog ni modernog srpskog pesništva, nema Njegoša, nema Venclovića, nema Petra Kočića (u godini njegovog jubileja!), nema Miloša Crnjanskog, nema Borislava Pekića, nema Slobodana Jovanovića (jednog od najvećih evropskih pravnih pisaca kada se nad Srbijom krše sva međunarodna prava!), nema Nikole Tesle (u Godini Nikole Tesle u celom svetu!), nema Miodraga Pavlovića, Nema Gorana Petrovića… Nema ni jedne monografije velikih srpskih slikara. Od tolikih knjiga napisanih o Kosovu i Metohiji izabrana je i izložena samo jedna: “Kosovo – govori i intervjui” Vuka Draškovića (u godini kada nam otimaju Kosovo!). Tu je i Zoran Đinđiđ sa knjigom “Etika i odgovornost”. Verovatno su na njoj stasali Direktor i Načelnik Narodne biblioteke Srbije.

Rečju, propuštena je prilika da se u jednom velikom svetskom univerzitetskom centru mesec dana javno predstavlja srpska knjiga i srpska kultura u afirmativnom svetlu, knjigama koje su prevedene na sve svetske jezike. Kada ovome dodamo da će te knjige ostati u trajnom vlasništvu Univerzitetske biblioteke Toronta, biće nam jasnije posledice ove štete. Saznajemo da su se neki paketi knjiga ove izložbe “zagubili” pa nisu ni izloženi, a u njima više naslova Helsinškog odbora za ljudska prava i drugih fondacija i nevladinih organizacija u Srbiji. Znači, poklonjeno je stotinak knjiga.

Pozvao sam 5 prijatelja, sa kojima se godinama družim baš u ovoj biblioteci, da pogledaju ovu izložbu. Više očiju više vidi, a više recepcija dovodi do objektivnijeg zaključivanja. Niko od njih, sem potpisivača ovog teksta, nije bio Srbin. Jednoj Kanađanki se svidela koncepcija izložbe. Kaže: “Zasnovana je na antipodnosti ideja i vremena”, samo ni njoj nije jasno “zašto su počeli od 15. veka kada vi Srbi imate sačuvane spomenike pismenosti još iz 10. a da ne govorimo o 12, 13. i 14. veku”. Pokušavam autore izložbe pravdati da su se poveli, možda, za zvučnim naslovom: “Dva Radosalva – Dva vremena”. “Ništa manje zvučni ne bi bili ni naslovi: ‘Dva Rastka – Dva vremena’ ili ‘Dva Miroslava – Dva vremena’. Sveti Sava i Miroslavovo jevanđelje se ne smeju zaobići na izložbi Nacionalne biblioteke Srbije”, veli ova Kanađanka. Svima je zasmetala knjiga Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji i neskromnost zaničnika Narodne biblioteke Srbije da svoje knjige stave na pijadestal pored Pavića, a u istu vitrinu sa Andrićem i Selimovićem. Najiskreniji je bio jedan postdoktorand iz Amerike:”Zašto vi Srbi, kad god nešto prezentujete iz Srbije, insistirate na negativnom?”, rekao je skoro plačljivo.

Odgovor na ovo iskreno pitanje stranca dobili smo na književnoj večeri Direktora i Načelnika Narodne biblioteke Srbije. Njihovo tamoboš strip2.jpgknjiževno veče otvorila je mlada vlasnica knjižare “Serbica Bookstore”, a vodio je vlasnik i urednik srpskog latiničkog lista “MiMagazin” koji izlazi u Torontu. On je doslovno počeo veče rečenicama: ” Drago mi je da večeras ovde u Torontu mogu predstaviti moje drugare Sreju i Sašu. Oni su jedino svetlo u onom tamo mraku u Srbiji…” Odmah ispred njega sedeo je “veseli naš konzul Zoran”, što bi rekao Bora Pekić, koji nije ni pokušao da brani Srbe i Srbiju ili bar njihovu vladu koja je platila sve troškove njihovog dolaska, povratka i boravka u Torontu.

Nedelju dana ranije, na ovom istom mestu, gde je održana promocija antologije srpskog metafizičkog pesništva “Od Rastka do Rastka”, skakao je kao oparen posle čitanja pismo urednika te antologije kome dotično ministarstvo nije htelo da plati samo avionsku kartu da bi predstavio antologiju koju je uredio i objavio u Beogradu, a organizator stavio na prvo veče otvaranja meanifestacije “Mesec kulture Srbije u Torontu”. U takvoj konstalaciji odnosa, voditelj književne večeri (vlasnik i urednik «Mi magazina») Direktora i Načalnika (učinilo nam se tada i ko-selektor pisaca i knjiga) nastavio je da realizuje svoje i njihove ideje koje smo dan-dva ranije čitali u uvodniku njegovog “MiMagazina”. A one su: da su njegovi pajtosi “jedino svetlo u onom tamo mraku”, da je tamo sve podeljeno na “mi” i “oni”, da su “ćirilaši batinaši”, da je Novi ustav “zbrzan”, o “novim piscima Srbije”, o “novoj postmodernističkoj književnosi”, o “patetičnim nacionalistima u srpskoj književnosti”… Veseli Sreja i Saša spremno su mu asistirali (A zašto i ne bi kada su to prethodno rekli u intervjuu za njegove novine).

Često su odgovarali pitanjem na pritanje, tipa: “Da li bi dela Svetog Save, Njegoša, Crnjanskog i Pekića bila manje vredna ako ih čitate u latinici?” Na odgovor jednog dobro obaveštenog posetioca iz publike “da je prirodniji kulturološki ambijent ovih pisaca ćirilički” i pitanje: “Da li to oni predlažu da se ćirilica, kao segment srpske tradicije, u Srbiji ukloni za ljubav nekog boljeg latiničkog pisma?”, zamucali su, a na njegovo uporno insistiranje da odgovore zašto baš ovih pisaca nema na njihovoj izložbi, prvo su otćutali, a onda eksplodirali: “Znamo mi da vama smeta latinica! A mi nismo ni mislili da ove knjige izlažemo već da ih, kao poklon, predamo u magacin Univerzitetske biblioteke Toronta”.

Znači li to da su krivci promašene izložbe knjiga Narodne biblioteke Srbije domaćini: Generalni konzulat Srbije i”Robarts Library”? A što se tiče ćirilice, ne treba da se trude toliko latiničari. Kao što je njihova Jagodina (iz koje su došli, a sada se nje stide!) bila Jagodina pa Svetozarevo, pa opet Jagodina tako će i srpska ćirilica biti ono što je bila jedanaest vekova – srpsko pismo! Nezadovoljan prethodnim odgovorom, nezgodni pitalac zaključio je polemiku sa njima konstatacijom da nisu imali razloga ni dolaziti ako nisu imali nameru da prave izložbu knjiga Nacionalne biblioteke Srbije.

strip.jpgI zaista brojem prisutnih, doslovno 18 posetilaca (uključujući i personal Generalnog konzulata Srbije, vlasnike knjižare “Serbica Bookstore” i šaldžiju voditelja «MiMagazin», za koga je “ćirilica seksi”!) jasno im je rečeno da najbrojnija srpska zajednica u Kanadi nije zainteresovana za njih. Drugi pitalac iz publike interesovao se gde on može da nađe taj dnevnik “Radoslava iz Pančeva”. Odgovorili su mu da ga ne može naći nigde jer nije štampan, sem u stripu “Radosavljeva priča”.

Konačno je smušeni voditelj prešao na predstavljanje knjiga (objavljenih i onih koje će “biti objavljene za Sajam” !). Direktor je sam sebe citirao (i iz objavljene i iz neobjavljene knjige šta i kako treba pisati. Nije propustio da izrekne i svoju “izvršnu komandu”: “U tradicionalističkoj Srbiji još nije napisano remek-delo!”. Načalnik se poslužio filmskom prezentacijom svoje knjige “Berlinsko oko”, upoređujući Beograd iz vremena Slobodana Miloševića sa Berlinom Adolfa Hitlera. Kaže odlučio se za filmsku prezentacioju svoje knjige “da ne bi dozvolio netalentovanim književnim kritičarima da žvalave” o njegovom romanu. Nije propustio ni da prostački i degutantno na svojoj večeri izruži svog kolegu Gorana Petrovića i druge obavezno srpske pisce, jer se, prema ranijoj njegovoj skudoumnoj izjavi, “u Evropu ne ide preko Lajkovca (čitaj: preko Belog Markovića) ni Kraljeva (čitaj: preko Gorana Petrovića), nego preko Haga” (čitaj: uhapšenog generala Ratka Mladića i, opet, njegovog kolege pisca Radovana Karadžića).

Voditelj ove večeri, “MiMagazin”, zadužen za štapine, dinamizovao je iliti dinamitašio razgovor apostrofirajući njihov podlistak “Beton” u novinama “Danas”. Tada je Načalnik okrilatio: “Namerno smo dali neliterarno ime ovom podlistku “Beton” jer se tradicionalizam i nacionalizam u Srbiji ne može razbiti drugačije nego kao što se razbija beton (misleći verovatno na macolu u sopstvenim rukama!). A kad se beton razbija, on pršti na sve strane…”. Ponovo je dodao da je u Srbiji “sve podeljeno na MI i ONI”. Onaj čvornovati pitalac opet je zakerao: “A ko vam plati ovaj put i nedelju dana boravka u Torontu, VI ili ONI?”. Zaplete se krilati Načalnik: “MI, ONI…” pa pribeže veštini pisca “Kosovo -govori i intervjui”: “Svi, svi, svi!”

Podsetilo nas je ovo veče i izložba knjiga Nacionalne biblioteke Srbije u Torontu na prve godine našeg dolaska u Kanadu. Nijedna knjiga i njen autor nisu mogli biti predstavljeni u srpskoj zajednici a da ne skrene u četničko-partizanske sukobe. Načalnici Biblioteke Srbije često su apostrofirali “evropsku Srbiju”, “demokratski Zapad”, a napadali već pedeset godina mrtve srpske pisce koji su u tom “demokratskom Zapadu” prepoznatljivi kao žrtve fašizma i komunizma (Sv. Nikolaj Velimirović). Nisu li se to oni, i nesvesno, svrstali u treću satrapiju, rame uz rame prethodnim dvema mračnim ideologijama? I inače njihova spisateljska i besednička misao, u “Betonu” i u izletu u Toronto, zazvučala nam je neoboljševički, ja l’ jakobinski – u obe varijante novogovorom i direktnim pozivom na razbijanje i ne misleći o građenju.

Doživeli smo i njih (sa “mimagaziniranim voditeljem”!) i njihovu izložbu i nazovi književno veče kao betoneriju i bižuteriju, prepune prštanja i blatnog sjaja. Ovaj narod srpskog rasejanja u Torontu suviše stvarno i jasno dao im je do znanja da nije zainteresovan za ovakve “pisce” iz Srbije. Ne želimo da prištevi iz Matice pršte i u rasejanje. Jednostavno, mi smo za srpsko duhovno jedinstvo.
 

Dr Radomir Baturan




4 коментара у вези “Gostovanje Narodne Biblioteke Srbije u Torontu”
  1. U istinu nisam ni znao za ovu izlozbu iako od Toronta zivim na dva sata udaljenosti. Dosao bih da bar te veceri se naslusam nebuloza koje nisu u pomanjkanju ovih dana. Ne zato sto me interesuju, niti da im uvecam broj, nego da bi sakupio malo vise informacija za jednu zdravu satiru, ili srkazam. Sa obrisa iz ovog clanka gospodina Baturana za koji kapu skidam, se jasno vidi o kakvim se bubsvabama i travojedima radi ovde. Takve treba unistavati specificnim pesticidima, da ne zagadjuju okolinu, i mislim dragi gospodine da ste postigli cilj. No zar tamo nije bio i biskup Djokic. On verovatno ne zna da li je Mi ili Oni. U svakom slucaju je verovatno i on za latinicare, a to znaci za MI. Posto je nedavno bas za taj MI dao onaj famozni interviju, o njegovom ponasanju. To jest javna je tajna da su on i MI u velikoj ljubavi. Pa se zato upravo i kaze da svaka ptica svome jatu leti. Da kako se ti koje pomenuste, stide odakle su. Samo pod uslovom, da oni ne znaju da su odavde, nikada ne bih uspeli da pridju zgradi univerziteta takvi kavi su, a nekamo li da u nju udju. Na zalost omougucio im je to onaj “mrak” kome se izrugavaju. Takvi bih, mnogo sam to puta rekao, zavrsili na socijalnoj pomoci. Pa bi im svakako pritekao kum da ih smesti u njegove stambene prostorije na Dun aveniji naravno uz polovinu a mozda i vise od velfer primanja, nadohnade. U stvari tu svetlost sa Dun avenije oni nisu verovatno videli, da bih oni koji sa takvom poniznoscu gledaju na ono parce grude koju potcenjuju, i ne znaju da cene, a neznaju zato sto su takvi ispod svake cene, za takve ja imam sledeci predlog. To je da kum za koga mi rekose da je i finasijjer MI_ja, pod zakup izda prostor za Konzulat danasnje vlade Srbije, tu bas bas na Dun aveniji. Tamo gde on izdaje stanove mahom felferasima. Tuu bi svakako ti koji su iz mraka dosli u “svetlost”, bili u stanju da i dan i noc uzivaju u velikoj tami njihove svetlosti.Pa kada propovednici svetlosti, i kriticari mraka dodju u tu obilatu svetlost, vide kako svetli, svetlo koje ih je zabljesnulo da ne vide stvarnost i nisu u stanju da odvoje dan od mraka. Verovatno im je toliko veliki odbljesak tog svetla udario po ocima da oni ne bih mogli ni slucajno da vide sve lepote i drazi koje nudi kvart na Dun aveniji u Torintu. Te bi zato i dalje tama za njih bila svetlost, a svetlost obrnuto. U svakom slucaju treba biti realan i objektivan. Samo kako kada su nerealnost i objektivnost nadmasila svaki stepen razuma. I zato je dobro da oni i dalje budu MI a oni drugi koji nisu dosli da ih cuju, i sto ih nikaad nece cuti, hvalu Boga sto je tako, oni ce samo zato sto jos postoje MI ostati da budu svoji.

    …AKO NEKAD BUDES US SLAVI I SILI
    KABANICU I STAP S UMA DA NE SMICES
    PAMTI UVEK SINE OVE RECI MOJE,
    POSTUJ SVOJ ZAVICAJ I POREKLO SVOJE…

    …TO JE LEPO MILI POSTENI COVECE.
    KAD SE JOS I DANAS U SLAVI I SILI,
    U SRED DVORSKOG SJAJA,RADO SECAS
    SVOGA MILOG ZAVICAJA!

    Kome zavacija nije mio on ni samo sebi mio nije.

    Janko Bojic

  2. Moj dobri dr Baturane,

    nedavno sam imala koncert na amerckom svetom tlu pa sam skocila da obidjem i severnu parohiju, da vidim dragu mi Nijagaru, da se napojim vode sa srpskoga izvora, da se slikam s Teslom i bacim koju paru niz vodopad, ne bih li vise srece imala. Kad, tamo cujem za tu izlozbu u Torontu, pa hajd, poteci, da vidim sta su to nasijenci uradili i socinili. Sto bi rekle knjige starostavne, sve je lepo i cestito bilo, izlozba dobro koncipirana, iskombinovano staro i novo, i nisam znala sta mi se vise svidelo da l Radoslav, da l Zograf. Inace, posetila sam prosle godine Festival alaternativnog stripa GRRR! u Pancevu koju je nareceni stripadzija organizovao. Konacno se neko setio da njega promovise. pa dosta je on promovisao nas. Dosta sam ja samo radila po inozemstvu. Nek rade malo i ovi mladji. E, moj dr Baturane, pa gde ste vi to doktorirali? U Zimbabveu?
    Nije vise onaj stari vakat u Srbiji (mada bombe i dalje bacaju pod prozore novinara), nista vise nije isto pa ni ja. Pustimo mladje ljude da rade, dosta smo ih gusili. Nase je proslo (a vase osobito). Ili se malo modernizujte ili hajte na smetliste istorije pa tamo naricite za proslim vremenima, starom slavom i carom Dusanom. Sloba je voleo tu pesmicu, al je prokletoj pozarevackoj avliji, nedaleko od Zabele, zavrsio ko pticica, pod lipom.
    Dakle, novo vreme trazi nove ljude, a vi to svakako ne razumete. Procitajte jos jedares te svoje doktorske knjige pa metnite prs na celo i zapitajte se: Gde li sam to pogresio?
    I samo ce vam se kasti.
    Vasa odana
    Ceca

  3. Dobri moj Janko iz sela Baturana,
    Di se uvati sa tim vajnim Barutanom sto udara ko zabita kaca kiseloga kupusa, zaboravljena na torontskoj terasi jos davne 1999. Pa zar vas dvojica da se uvatite i protiv vladana iz Miltona mrak da gasite. A valja nam vojevati i kcer na kosovo slati i tudju decu u rat shiljati i sedeti u zeninoj farmaciji i recpte pisati. Pa zar sa njim crni Janko koji nam vladanovim nemoralom decu htede uciti da i ona kad se zamonase monahinje za duper hvatju. pa zar ne rekose tvoji da mu tu serbsku skolu ni ovce na cuvanje ne bi slali, a nekmoli svoju decu na glagoljave stvari stavljti u tom podrumu, baturanskoj rupetini sa prepotopskim korama od jaja. E moj janko, a tek sto se neki mir u tebe useli.
    Setite se obJica te vazne misli, dok na prozore miltonske bombe budete stavljali.

    Vas odani Velja Kapitale Nacionalac

  4. Tekst gospodina Baturana je na zalost istinit i slazem se sa svim njegovim analitickim komentarima. Tako se ne predstavlja ni narod, ni nacija, ni nacionalna kultura! A sad sto prethodni komentatori znaju o Kulturi i Nacionalnoj kulturi koliko i moja baba o avijatici, to je vec njihov problem. Taj tekst je na “Vidovdanu” (casopis u Srbiji) vec celu godinu bio jedan od najbolje ocenjenih, samo jos da dodam, da su citaoci Vidovdana svi eminentni kulturni i nacionalni poslenici u Srbiji. Tekst je ocenjen vrlo visokom ocenom od tih ljudi, pa onda nije ni cudo sto ga tetka Ceca lose oceni, jer kad su bili biseri za svinje? Nikad. Svako dobro Baturanu i molimo Boga da ljudi, kao sto je Dr Baturan, bude sto vise.

    Nada


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo