Вести

Princip je prost: za sve što Madona otpeva na našim prostorima u spotovima, na radio-stanicama ili cedeovima, Sokoj „overi” ovde, pokupi nadoknadu i prosledi Agenciji za zaštitu autorskih prava u Americi.

Baš kao što, i kada Bajaga nastupi u Britaniji ili Belgiji, tamošnja služba za isti posao vrlo brzo u Beograd prosledi novac kojim se nadoknađuje trud autora hitova našeg pevača. Sve po sistemu spojenih sudova, mi njima, oni nama. Jedino je Sokoj konstanta u tome.

Oni koji bi da javno slušaju (u kafiću ili prevozu, recimo) ili javno emituju muziku često ih nazivaju reketašima, uterivačima nepostojećih dugova, grupom „nekih nadobudnih momaka, okupljenih da bi zagorčavali život velikim televizijama”.

A oni su Sokoj ili organizacija za zaštitu autorskih muzičkih prava, doduše sa novim mladim ambicioznim rukovodstvom, osnovana još 1950. godine. Sokoj ili bi možda logičnije bilo OZAMP, pitamo direktora Aleksandra Kovačevića.

– Svi nas to pitaju, Sokoj je stara skraćenica po kojoj nas znaju u svetu, a s obzirom na to da imamo više od 80 međunarodnih ugovora o saradnji sa inostranim autorskim društvima ovakvog tipa, jasno je da smo zbog prepoznatljivosti zadržali staro ime. Ono je nastalo kao skraćenica od Saveza organizacija kompozitora (one bivše) Jugoslavije. Nismo nikakvi reketaši, ono na čemu zasnivamo svoj rad jeste Zakon o autorskom i srodnim pravima i odgovarajuća dozvola dobijena saglasno zakonu od Zavoda za intelektualnu svojinu – uzvraća Kovačević.

U skladu sa zakonom, Sokoj je doneo opšta akta – Statut, Plan raspodele i Tarifu, na osnovu kojih se ubira autorska naknada i raspodeljuje autorima muzike. Znači, kad je o papirima reč, sve je na broju.

A kako je u životu muzičkih umetnika ?

– Teško. I nama je vrlo teško da naplatimo dugovanja. U Sektoru dokumentacije Sokoja nalazi se više hiljada stvaralaca, nažalost većina primi za godinu dana iznos manji od jedne prosečne plate u Srbiji – dodaje Kovačević.

Pre nekoliko dana obelodanjeni su najveći dužnici Sokoja. Direktor Sokoja podseća da među televizijskim emiterima najviše para potražuju od RTS, čak oko 24 miliona dinara, potom od Radiodifuzne ustanove Vojvodine (nastala razdvajanjem od bivšeg velikog RTS-a) oko sedam miliona dinara.

– RTV Pink je na tom spisku, sa dugom od 18 miliona dinara, ali su pregovori u toku i očekujemo povoljan ishod. Na spisku je i TV Politika koja ima dugovanja od 3.763.200 dinara – konkretan je Kovačević.

Sa koncertnim agencijama je ista muka. Novosadski „Egzit” od 2001. godine nema zaključen ugovor sa Sokojem i nikada ništa nije platio. Vođeni su više puta pregovori, ali bez rezultata i sada će se sudskim putem naplatiti potraživanja od „Egzita”. Njihov ukupan dug prema Sokoju trenutno je veći od 55 miliona dinara.

Aleksandar Kovačević, pobrajajući dužnike, dodaje i „Komunu”, koja duguje Sokoju autorsku naknadu u iznosu oko šest miliona dinara, Centar „Sava centar” 2,5 miliona. Dalje slede imena onih čija se finansijska zaboravnost prema autorima muzike meri sa bar jednom ili dve nule manje. Ipak, vraćamo se na prvopomenutog dužnika RTS-u, čiji je direktor Sokoju odmah uzvratio preko novina, tvrdeći da im ne duguje ni dinar i da će im jednog dana kada on proceni da treba nešto i uplatiti.

– Sokoj štiti celokupni emitovani repertoar, a kada bi se zbog neisplaćenih dugovanja RTS-u zabranilo emitovanje muzike, to bi značilo ne bi smeli da emituju ništa sa repertoara Sokoja. Ni špice, ni reklame, ni filmove, što gledaoci nisu zaslužili, s obzirom na to da, kako tvrde, redovno i masovno plaćaju pretplatu – kaže Aleksandar Kovačević.

Inače, dok nije usvojen Zakon o radiodifuziji, RTS je plaćao godišnje po milion dinara za muzička prava autora, ali sada, s obzirom na pravnu regulativu, dogovori nisu mogući. Sokoj bi trebalo da ostvari prihod od 2,2 odsto od RTS-ove ubrane pretplate i 1,5 odsto od marketinga – podseća direktor Sokoja.

Primećujemo da se nijednom direktoru televizije ova računica ne bi dopala, ali da li će pobediti pravo ili nešto drugo, čuće se.

– Pretplata za javni servis je obavezna, ali i plaćanje autorske naknade je isto tako zakonska kategorija – primećuje Kovačević.

Sokoju je relativno lako da ugovori saradnju i sa kablovskim emiterima. Svi su potpisali sporazum o poravnanju i menicu koja garantuje automatsko namirenje dugovanja, sem Kopernikusa, koji nije namirio svoj dug.

Putuj i slušaj

Iako se mnogi nerviraju zbog muzičkog izbora vozača u autobusu, ipak su prinuđeni da slušaju ono što im se tokom putovanja nudi za popravljanje raspoloženja. Nadoknada za muziku u autobusu sa radija, televizije, kasetofona i ce-de plejera mesečno prevoznika košta 350 dinara. U avionu je taj trošak 700 dinara, koliko i u vozu po ozvučenom vagonu i na brodu.

Počelo je u Parizu

Bilo je to u 19. veku, neki muzičar nije imao gde da spava i svira, pa je zamolio vlasnika nekog bistroa da ga primi na stan i hranu. Dogovor je pao, s tim što je muzičar uveče prebirao po klaviru a gostiju u lokalu iz večeri u veče bivalo je sve više. Na kraju meseca gazda je ispostavio račun gostujućem muzičaru za stan i hranu, a na to mu ovaj uzvrati pitanjem: „A ko će meni da plati to što si ti sada imao mnogo više gostiju nego ranije?”. I tako je počelo sa tim muzičarem Bo Maršeom, kažu.

Rajna Popović