logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно    Аутор: Срђан Марјановић    553 пута прочитано    Датум: 1.04.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Pol Shefer, holandski publicistaEvropske integracije su zapravo sposobnost da slušate druge, njihova iskustva, kako se bore sa svojom složenom istorijom, rekao je Pol Shefer, holandski publicista. Novinar, publicista i profesor urbane sociologije na Amsterdamskom univerzitetu Pol Shefer izaziva kritike i napade sa raznih strana holandskog društva.

Zbog stavova koje iznosi u medijima i na javnim nastupima prete mu i radikalni desničari i radikalni muslimani. Slično je prošao i tokom ovonedeljne posete Srbiji, gde je održao predavanja u Novom Sadu, Beogradu i Prištini. Obraćanje studentima u severnom delu Kosovske Mitrovice otkazano je pre nego što je i počelo pošto je jedna grupa ljudi glasno negodovala misleći da Holanđanin zagovara nezavisnost Kosova i Metohije i da Slobodana Miloševića poredi sa Adolfom Hitlerom. „Imali su u rukama moju knjigu, ali nisu do kraja pročitali ono što sam napisao”, objašnjava Shefer, koji bi, kaže, ipak održao to predavanje da je odluku mogao da donese sam. „Verovatno bi bilo samo nekoliko uzvika protesta iz publike, ali to doživljavam i u Holandiji. Ljudi iz holandske ambasade mislili su drugačije, pa smo nastavili ka Prištini”, priča Shefer i dodaje da je protesta bilo i u sali „Medlin Olbrajt” Prištinskog univerziteta kada je rekao da prekrajanje granica nikad nije pravedno i da ispravljanje stare nepravde može da stvori novu nepravdu. „Neki ljudi su tada ustali i izašli iz sale”, opisuje holandski publicista koji je na Kosmetu imao prilike da priča i sa Albancima i sa Srbima.

Gledano iz Srbije, čini se kao da Evropska unija traži da se ova zemlja odrekne dela svoje teritorije da bi u nekom neodređenom trenutku u budućnosti postala članica EU.

Mislim da se ne dešava to.

Ali, to čujemo od nekih ambasadora zemalja EU u Beogradu.

Mislim da je to pitanje rezultat sukoba i načina da se taj sukob konačno reši. Rekao sam da mislim da crtanje granica nije pravedno samo po sebi, ali postavljanje granica nikad nije pravedno. Zato ne bih rekao da je ishod ovog sukoba pravedan, ali to jeste ishod, jer je to de fakto situacija na mnogo načina. Ali, reći da Srbija mora da se odrekne nečega, da izgubi nešto da bi nešto dobila jeste reći da je to cena koju treba platiti. Ja bih pre rekao da je to ishod istorije u poslednjih petnaest godina. Kad pogledam ono što se desilo u Hrvatskoj, podeljenu Bosnu, Srbiju i Kosovo, ne mogu da pronađem nijedan argument da je ovo pravedan ishod sukoba. To ne znači da bi neki drugi ishod bio pravedniji. Pri tom, ono što mi je teško da objasnim jeste kako neko, kao evropske zemlje, sve vreme govori o multietničkim društvima, a završi tako što pomaže u cepkanju Jugoslavije, pomaže u etničkom čišćenju Krajine i pomaže… videćemo koliko će napora biti da se odbrane Srbi na Kosovu. Nadam se da će u proširenoj Evropskoj uniji biti više prostora za disanje i da će ovaj gorki ishod biti manje gorak i da će granice koje se sada iscrtavaju izgubiti značaj u svakodnevnom životu u široj EU.

Ipak, izgleda kao da Evropska unija ne radi dovoljno na tome.

U ovom trenutku ne. Nema dovoljno svesti ni u političkoj eliti ni u javnosti o tome šta je ovde u pitanju. Ponovo se, kao 1991, potcenjuje potencijal za konflikt. Mislim da je u interesu same EU da, slično Bosni, Kosovo bude neka vrsta neobjavljenog protektorata.

Šta je za vas osnovna ideja ujedinjene Evrope?

Evropu su izgradile zemlje koje su se suočile sa osećanjem istorijskog gubitka. To ne treba shvatiti u doslovnom, već u prenesenom značenju. Zemlje kao Holandija, Belgija, Francuska i Italija, nekadašnje kolonijalne sile, čije su imperije posle rata počele da se raspadaju. Te nacije bile su potpuno zbunjene, pitale su se koje je njihovo mesto u svetu, imale su neku vrstu krize identiteta zbog tog osećanja gubitka. Za mene je stvaranje jedinstvene Evrope u neku ruku nadoknada, novi projekat koji je trebalo da nadoknadi to osećanje gubitka. I da se prevaziđe ozlojeđenost među ovim evropskim zemljama. Holandiji je bilo potrebno bar 25 godina da se pomiri sa Nemačkom. Trgovinski odnosi i to što imamo velikog suseda sa jakom ekonomijom bili su jedno, ali prevazilaženje mentalne blokade nešto sasvim drugo. Takođe, trebalo je da shvatimo sopstvenu odgovornost, da prestanemo da se prikazujemo samo kao žrtve, već da vidimo kakvi su bili oblici kolaboracije, u kojoj je meri sudbina jevrejske zajednice bila povezana ne samo sa Nemcima već i sa kolaboracijom mnogih Holanđana. Za mene građenje Evrope predstavlja i prevazilaženje jednostranog osećanja pripisivanja krivice – da je neko drugi uvek kriv. To je samo način da se izbegne odgovornost jer kako neko ko je žrtva može da bude odgovoran.

Na kraju krajeva, evropske integracije su zapravo sposobnost da slušate druge, njihova iskustva, kako se bore sa svojom složenom istorijom. Uvek govorim da je biti Evropljanin u stvari slušati Belgiju. Jedan belgijski pisac rekao je da je „Evropa Belgija ili ništa”. Jer, ako Belgija sa dve jezičke zajednice ne može da opstane, šta onda može Evropa sa 27 nacija?

Na primer, ja stalno čujem ljude kako pitaju: „Šta je onim ludim Srbima, zašto govore o 1389. godini? To je bilo davno”. Ali, kad sam bio u Madridu, svi su pričali o 1492. godini, kad su iz Španije proterani Mavari. Jedan novinar „El paisa” mi je rekao da ne treba ja da mu objašnjavam šta hoće muslimani, jer je njemu jasno – hoće da vrate ono što su izgubili 1492. A kad u Beču govorite o islamu, svi pominju otomansku opsadu iz 1683. Kad to čujete, shvatite da postoje elementi iz istorije koji su se desili odavno, ali koji imaju dugotrajne posledice. Tada shvatate složenost istorije. I tu počinje Evropa, slušanjem tuđih istorija, poređenjem iskustava. Ta iskustva su cigle od kojih se gradi Evropa.

Kakva je budućnost multietničkih društava? Mi smo ovde imali multietničko iskustvo, a onda je u poslednjih 15 godina napravljeno mnogo monoetničkih država.

Multietničnost u bivšoj Jugoslaviji je bila drugačija nego u Holandiji, na primer, jer nije bilo imigranata. Ali, postavljana su ista pitanja – kako da se smanje tenzije između etničkih zajednica. Istorija Jugoslavije je integralni deo evropske integracije, to nije neki izolovani region i za mene su Srbija i Hrvatska na mnogo načina isto što i Francuska i Nemačka.

U Evropi više nema povratka na homogena društva. To je iluzija. Ali, to ne znači da je očigledno da se u multietničkim društvima može živeti lako. U Holandiji uzmite vek između 1950. i 2050. – godine u kome će polovina ljudi biti potomci imigranata. Sada je polovina stanovnika Amsterdama prva ili druga generacija useljenika, ali te 2050. trećina građana Holandije će biti prva ili druga generacija, a ako se računa treća generacija doći ćemo do polovine. Holandsko društvo se dramatično promenilo za sto godina. To važi i za Francusku i za Nemačku. Šta znači živeti u zemlji od 16 miliona stanovnika koja ima milion muslimanskih useljenika? To nije lako, ali mislim da treba da imamo jasne principe. Ja ne verujem u tu nejasnu ideju multikulturalnosti – da treba da se nađemo na pola puta. Niko ne zna šta to znači u konkretnim terminima. Ako želite da održite otvoreno društvo, morate da imate jasne principe. Da vam dam jedan primer: verske slobode. Muslimani koji žive u Holandiji kao grupa traže versku slobodu i ja im kažem: „Ja ću braniti tu slobodu, jer je to zapisano u našem ustavu”. Mi sada u Holandiji imamo 500 džamija i biće ih mnogo više. Grade se novcem iz mračnih izvora i ja nisam zadovoljan zbog toga. Ali, da se vratimo na versku slobodu. Ja muslimanskoj zajednici postavljam dva pitanja. Prvo, ne možete tražiti pravo na versku slobodu, a da ne prihvatite obavezu da branite istu slobodu ljudi neke druge vere ili onih koji uopšte ne veruju. Ako se iz neke džamije širi mržnja prema jevrejskoj zajednici, onda ja muslimanima kažem da kvare sopstvenu slobodu. Ne možete koristiti versku slobodu da širite mržnju prema drugim grupama.

Ali, šta tu može da se uradi?

Najpre da se to jasno kaže. Naša vlada ne govori ništa, već samo insistira na pravu državljana. Nikada useljenicima nije pomenula obaveze koje državljanstvo nosi sa sobom. U džamijama, a mene stalno zovu u džamije, kažem da ako kao grupa tražite pravo na versku slobodu, onda tu slobodu treba da date i pojedincima u svojoj grupi. Postavlja se staro pitanje apostasije. To je ogroman tabu u muslimanskoj zajednici, da ljudi napuste svoju veru. Takvi ljudi su pod velikim pritiskom, preti im se. Meni posle debata prilaze Marokanci i Turci i kažu da više ne veruju ni u šta, ali da se plaše da to javno kažu jer bi tako izvršili neku vrstu socijalnog samoubistva, porodica i okolina bi ih odbacili. Ali, govorim o osnovnom pravilu otvorenog društva i imamima kažem da ću braniti njihovu versku slobodu pod uslovom da oni brane moju slobodu da kritikujem njihovu veru. Mislim da je to pošten predlog.

Kakav je odgovor imama na njega?

Ulaze u diskusiju jer shvataju da je to pošten predlog. U njemu postoji određena logika – daje im prava, ali u isto vreme traži nešto za uzvrat: obaveze. Imam teške rasprave, kao na primer sa jednim imamom koji mi je rekao da je njegova religija savršena. Odgovorio sam mu: Šta hoćete da vam sada kažem? Da je i moja ideja o svetu savršena? I da je to kraj našeg razgovora, da sada možemo samo da se divimo uzajamnom savršenstvu? Ili da vam kažem da osim te savršenosti može da se postavi mnogo pitanja o praksi islama, o doktrini islama…

Ova situacija je jedinstvena, jer ne samo da mi treba da se navikavamo na život sa muslimanskom zajednicom, već i sami muslimani treba da nauče kako da žive u sekularnom društvu.

———————————————

Sarkozijevo ministarstvo

Francuski predsednički kandidat Nikola Sarkozi predlaže da se uvede „ministarstvo za imigraciju i nacionalni identitet”. Šta mislite o tome?

To je znak nedostatka samopouzdanja. Nacionalni identitet ne može biti zadatak bilo kog ministarstva, jer onda nismo daleko od „ministarstva istine”. To je pogrešna ideja, naročito što se povezuje sa imigracijom, pa je poruka da imigranti ugrožavaju nacionalni identitet. U Holandiji je na primer postkolonijalna migracija, a ti ljudi se najlakše primećuju jer su druge boje kože, bila veoma uspešna. Tu nije bilo velikih problema. Etnički sukobi u bivšoj Jugoslaviji imali su drugačiju pozadinu od etničkih konflikata kojima sada prisustvujemo u zapadnoj Evropi. Ipak, sličnost je u tome da je teško naći reči da se integrišu ljudi, da pripadnici svih tih različitih religija, etničkog porekla žive u demokratiji… Mislim da moramo da budemo mnogo skromniji u hvaljenju kad pogledamo šta se u zapadnoj Evropi u poslednjih dvadeset godina dogodilo u vezi sa integracijom imigranata.

Vladimir Radomirović

 

POLITIKA





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo