Вести

Srbiji se poručuje da mora da sagleda realnost, a istovremeno se realnost na Kosmetu prikriva. Vidoje Tomić bio je čuvar pruge Beograd – Bar na delu koji prolazi kroz BiH, odnosno kroz Republiku Srpsku. Živeo je u tom kraju i, logično, bio je zaposlen pri železnici, jer državna je služba ipak državna služba. U svakoj državi.

Dok je bio mlađi voleo je da sluša priče o svom čuvenom rođaku, starijem naredniku američke ratne mornarice Petru Tomiću, koji je herojski poginuo 7. decembra 1941. u Perl Harboru spasavajući svoje drugove na bojnom brodu „USS Utah” pod kišom japanskih bombi i torpeda.

Predsednik SAD je 4. marta 1942. godine posmrtno odlikovao starijeg narednika Petra Tomića „Medaljom časti”. Iste godine je i jedan razarač američke ratne mornarice dobio ime „USS Petar Tomić”, a njegovo ime je i na memorijalnoj ploči sa popisom svih poginulih u „Arizona memorijalu”, spomeniku koji je podignut između dimnjaka potonulog bojnog broda „USS Arizona”, što i danas pomalo viri iz zelenkaste vode sidrišta ratne luke Perl Harbor.

Prošle su mnoge godine od tada i Vidoje Tomić rastao je u uverenju da je njegov rođak svojom herojskom pogibijom 1941. doprineo američko-srpskom savezništvu koje je nerazrušivo. Zar Srbi nisu spasavali američke avijatičare u Drugom svetskom ratu? Pa, i ono oko Koreje, skoro da smo se ponudili da idemo tamo pod zastavom UN da pomognemo Amerikancima. I onda, odjednom, Amerikanci su bombardovali Srbe u BiH. Verovatno Vidoju ništa nije bilo jasno. Barem tako kažu oni koji su ga bolje poznavali. O rođaku sa bojnog broda „USS Utah”, nosiocu najvišeg američkog ratnog odlikovanja više nije hteo da priča.

Prošao je i taj rat u Bosni, dođe i prođe Dejton, a Vidoje Tomić i dalje je svaki dan prolazio svojim delom pruge Beograd – Bar, delom za koji je on bio „nadležan”. Pruga povezuje Srbiju i Crnu Goru, da li je i strateški važna, to Vidoje verovatno i nije razmišljao. Njegovo je bilo da proveri da kakav odron kamenja, ili zemlje, ne bi ugrozio prugu i ljude koji žure put mora. Nosio je staru i izbledelu uniformu koja je nekada davno imala plavu železničarsku boju i kapu koja je ličila na nekadašnju titovku. Od oružja imao je lovačku pušku „bokericu”, jer u tom kraju ima i medveda. Da, osim lovačke puške Vidoje je imao i 70 godina.

I onda je došao rat NATO-a protiv Jugoslavije 1999. godine. Tog 3. aprila 1999. čiča Vidoje opet je išao svojim delom pruge, negde blizu sela Štrpci kraj Rudog, BiH. Iznenada, iznad pruge zalelujali su helikopteri NATO-a, tri borbena „apača” i dva „blek houka” sa vodom komandosa. Krenuli su da miniraju i dignu u vazduh dvadesetak metara pruge Beograd – Bar, baš na onom delu za koji je bio „nadležan” Vidoje Tomić. Verovatno je tih dvadesetak metara pruge za kompletan NATO bio toliko strateški važan cilj da su požurili da i to sruše. Da više ne prolaze vozovi Beograd – Bar. Kao da je tih dana jugoslovenska vojska uopšte bilo šta prevozila tom prugom. I kao da tih dvadesetak metara pruge ima bilo kakve veze sa stanjem ljudskih prava na Kosmetu i širenjem humanitarne katastrofe.

Nikada nećemo saznati šta je Vidoje Tomić pomislio kada je ugledao helikoptere u vazduhu i na zemlji i komandose u punoj ratnoj opremi kako idu prema njemu. Da li se setio svog rođaka, heroja Perl Harbora iz 1941. godine koga je odlikovao predsednik SAD?

Vidoje Tomić nije hteo da dozvoli rušenje pruge. Podigao je svoju lovačku pušku „bokericu” na komandose NATO-a. Pokušao je da odbrani „svoj” deo pruge. Onaj deo što od Beograda do Bara ide kroz Republiku Srpsku. Jer, baš su taj deo hteli da dignu u vazduh. Zašto baš taj deo? Zbog simbolike?

Vod najelitnijih komandosa NATO-a otvorio je vatru na starog čiču Vidoja. Vod specijalaca u punoj ratnoj opremi sa pancirima, šlemovima od kevlara, infracrvenim nišanima, uz podršku tri „apača” sa „getling” mitraljezima i dva „blek houka” pobedio je čiču Vidoja sa njegovom lovačkom „bokericom”. Ubili su ga na licu mesta. Izrešetali. U ime mira?

Ne, verovatno u ime prijateljstva prema Srbima, kako bi se to danas modernim evropskim rečnikom reklo kada se govori „o nametanju Srbiji nadgledane nezavisnosti Kosova”. Jer, Srbiji se poručuje da mora da sagleda realnost, a istovremeno se realnost na Kosmetu prikriva. Realnost koja, zapravo, samo svedoči o načinu kako je vođen rat protiv Jugoslavije 1999. godine. Rat u koji su na Zapadu svi brzopleto požurili da se ukrcaju, od generala i političara, do humanitaraca i novinara. I sve to uz do sada neviđenu operaciju dezinformisanja i laganja.
Kao da nas sve, zapravo, vide kao čiču Vidoja. Čuvara pruge u staroj, izbledeloj, uniformi i sa lovačkom „bokericom”. Koga niko nije ni odlikovao…
Miroslav Lazanski
[objavljeno: 31.03.2007.]

Politika