logo logo logo logo
Рубрика: Религија    Аутор: новинарство    3.438 пута прочитано    Датум: 27.03.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

pravoslavlje.jpgProblem starokalendaraca na teritoriji Srbske Pravoslavne Crkve je višestruk i treba ga posmatrati sa različitih aspekata. Jedan od njih je, dakako, aspekat „obraćeničkog zilotizma“. To jest, veliki broj starokalendaraca su mladi ljudi, koji su, čim su prišli Crkvi, počeli da u njoj prepoznaju nedostatke i mane, i da ih, sa svom revnnošću, ali revnošću koja nije po razumu, razobličavaju, zaboravljajući na to da je Crkva nebo – ZEMNA ustanova.
Taj nedostatak istorijske perspektive potpuno ih je zatvorio za trezvenoumno posmatranje SRBSKE CRKVENE SITUACIJE u svim oblastima, pa i u oblasti ekumenizma, koja je za njih najosetljivija moguća, i koja im je bila povod da se sablazne (po mudroj reči jednog episkopa: „Nije dovoljno biti sablažnjen da bi se ušlo u raj“). Šta to konkretno znači?

Srbski starokalendarci su videli ekumenističke aktivnosti nekih crkvenih delatnika SPC, i rekli: „Ovo je strašno! Ovo je nepopravljivo! Napuštamo ovakvu Crkvu! To jest: to više nije Crkva!“

Zaboravili su pri tome da borba protiv nezdravog ekumenizma u Srbskoj Crkvi, barem u širem obimu, traje odnedavno, a da su kontakti sa inoslavnim konfesijama počeli davno: teba se setiti čak i samog Svetog Vladike nikolaja, koji je, na početku svog pastirskog rada bio sklon modernizmu i bratimljenju sa anglikanizmom (poznato je da je upravo vladika Nikolaj prvi Pravoslavni episkop koji je govorio u katedrali Svetog Pavla u Londonu).

Naravno, kasnije (od Ohrida, gde je srcem sreo izvornu Pravoslavnu pobožnost srbskog naroda), Nikolaj postaje nešto drugo i neko drugi (kruna njegovog stava prema inoslavnim zabludama je čuveni „Ljubostinjski stoslov“, koji što češće treba čitati i doživljavati). Srbska Crkva je sa anglikancima između dva rata održavala odlične veze.

Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, nesrećna Jugoslavija, bila je krajnje „ekumenistična“ (ta ideja se odražavala i u školskoj veronauci, kao i u slavljenju „Štrosmajerovdana“, koji je bio isto što i Savindan, u smislu ideologije jugoslovenstva).

Posle drugog svetskog rata, kada je Srbska Crkva bila na udaru komunista, ona je preko anglikanske jerarhije nastojala da dobije pomoć „slobodnog sveta“ (tada se mislilo da su Engleska i Amerika – „slobodni svet“). Članstvo u Svetskom savetu crkava imalo je takođe jedan jedini razlog: pokušaj da se umakne od totalitarne kontrole srbskih komunista.

Naravno, mnogi će reći: to je izraz maloverja i neuzdanja u pomoć Božiju. To je moguće reći, i za takvu tvrdnju ima argumenata. No, ovde je reč o istorijskim činjenicama koje su doprinele tome da je veliki deo naših episkopa, školovanih pre drugog svetskog rata na jugoslovenskoj ideoogiji “Brat je mio koje vere bio“, podrži patrijarha Germana u njegovim kontaktima sa Svetskim savetom crkava (u koji je, uzgred budi rečeno, naša Crkva ušla poslednja).

Došao je kraj osamdesetih. Komunizam je (prividno!) iščezao. Ali, ostale su navike, način razmišljanja, veze sa inoslavnima. Neki episkopi su studirali na Zapadu; mnogi su za novoosnovane eparihije SPC dobijali materijalnu pomoć rimokatolika i protestanata. Tak tada su počele da „cure“, a zatim i „bujicom teku“ informacije o pravoj prirodi ekumenizma, i mladi ljudi koji su prilazili Crkvi i imali pristup informacijama, od knjiga do interneta, osetili su zabunu savesti. U Crkvi kojoj su pripadali videli su da postoje znatne razlike, kada je stav prema inoslavnim u pitanju; poredili su to sa pročitanim…

I desilo se ono što u svom tekstu „U potrazi za Zlatnim vekom“ opisuje Đakon Andrej Kurajev: „Lekcije o istoriji Crkve u bogoslovijam govore kao o istoriji svetaca. Samo imena Svetih i jeretika ostaju u pamćenju slušalaca uvodnih kurseva crkvene istorije. Sećaju se Mitropolita Filipa i Patrijarha Germogena, Prepodobnog Sergija i Mučenika Mitropolita Arsenija (Macijeviča). Ali, ne sećaju se da su upravo sabori ostalih episkopa – njihove sabraće lišavali čina i Filipa, i Germogena i Arsenija…

Upravo dobrodušna naivnost predavača crkvene istorije rađa kod njihovih vaspitanika apokaliptičnu zaplašenost, od koje drhte njihove misli i osećanja i ne dozvoljavaju im da pogledaju stvarni crkveni život.

Ranije – svaki monah je bio prepodobni, svaki vladika – Svetitelj, a sada „nesta Svetih“. I zbog toga nije moguće, a da se ne ode u raskol („u znak protesta“) i tako bi se htelo da se dvosmislenost i beskrajna odgovornost istorijskog postojanja razreše munjom Apokalipse.“

To jest: srbski starokalendarci, u ime „čistote vere“, odlaze u svoju utopijsku zajednicu „kanonski čistih“, „istinitih pravoslavnih Hrišćana“, odbijajući da se za čistotu vere i poštovanje kanona bore u svojoj Majci Crkvi.

Oni kažu: „Kraj je sveta, gužva je pred golom (kako na audio kaseti, „starokalendarskom programu“, veli jedan od začetnika domaćeg starokalendarstva, monah Danilo) i zato mi više nećemo da se bakćemo sa tim nepravilno krštenim, ekumenizmu sklonim, nemuževnim da protestvuju, Srbima u SPC, koja je, pored svega onoga, u opštenju sa carigradskim patrijarhom vartolomejem, glavnim ekumenistom danas!“

To što među „istinitim pravoslavnim Hrišćanima“ Grčke stalno dolazi do raskola, do cepanja, do skandala, domaći starokalendarci doživljavaju kao „provokaciju“, „zaveru“ (pre svega, zaveru carigrada), i ništa ih ne sprečava u uverenju da su samo oni u pravu, i da se, samo zahvaljujući činjenici da su u „pravoj jurisdikciji“, spasavaju.

Utopičnost i aistoričnost starokalendarskog pokreta u Srbiji ogleda se u činjenici da oni previđaju sve što im se ne sviđa, to jest, što se ne uklapa u njihov sistem mišljenja. Oni, na primer, negiraju blagodat u Crkvama koje služe po novom kalendaru. Njihov uskogrudi i nepravoslavni stav vidi se i u odbacivanju Svetitelja koje kanonizuje Grčka Crkva nogo kalendara. Među tim Svetiteljima su i Sveti Rafailo, Nikolaj i Irina, koji su za veru hristovu postradali od Turaka, na ostrvu Militini u petnaestom veku. Da i oni, slučajno, nisu bili „novokalendarci“?

Da li je Sveti Siluan Atonski manje Svetac, zbog toga što ga je kanonizovala Carigradska patrijaršija?

Šta bi naši starokalendarci mogli da kažu za činjenicu da je Sveti Jovan Šangajski dok je bio vladika u San Francisku, na Veliki Petak, išao u sve Pravoslavne hramove, i staro i novog kalendara, i celivao Svetu Plaštanicu? Zar bi on celivao plaštanicu „jeretika“? (O tome u tekstu „Sa vladikom iz dana u dan“, jeromonha Petra (Lukjanova), objaljenom u knjizi „Sveti Jovan Šangajski“, Beograd 1998. godina).

I samo njihovo tumačenje nepravilnog krštenja u SPC je problematično, makar iz perspektive istorije Crkve. Starokalendarci smatraju da je SPC u „jeresi“.

Sveštenomučenik Ilarion „Trojicki) jedan od najvećih bogoslova ruskog 20. veka, u svojoj studiji „jedinstvo Crkvei svetska konferensija hrišćanstva“, zastupa svetootački stav da jeretike (rimokatolike, protestante) treba ponovo krštavati. To je bila drevna praksa Ruske crkve, ali i grčke Crkve.

No, 1667. godine, na Velikom Moskovskom Saboru, nako me su učestvovali i Grci, a pre svega na njihov zahtev, Doneta je odluka da se rimokatolici samo miropomazuju, iako se u njihovom krštenju (oblivanjem) ništa nije promenilo. Sama Grčka Crkva jeu to vreme miropomazivala obraćene Latine, pa je carigradski patrijarh Jeremija 1718. pisao ruskom caru Petru Velikom da tako uvek terba postupati. Međutim, 1756. godine na prestolu konstantinopoljskih arhijereja bio je Kirilo V; u njegovo vreme opet je uvedena praksa ponovnog krštavnja Latina koji se obraćaju Crkvi.

Razmišljajući o tome, Sveštenomučenik Ilarion pita da li je Crkva u jednom trenutku priznala krštenje Latina kao blagodatno (što bi negiralo verovanje u Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu). I kaže:

„Za praksu u vezi sa Latinima treba tražiti objašnjenj samo u oblasti crkvene ikonomije, a ne u dogmatskom pojimanju o jedinstvu Crkve Hristove. Istočna Crkva, kao i Drevna Crkva, nije bila u zabludi, niti je grešila, jad je privremeno, radi koristi ljudskih duša, činila snishođenje, ne tražeći od Latina koji su se obraćali novi obred krštenja, mada se taj obred po spoljašnje izgledu (oblivanje) i razlikovao od Pravoslavnog.“

Znači, ako je za, oblivanjem krštene, Latine, važilo miropomazanje prilikom prijema u Crkvu, zašto ne bi važilo i za ljude krštene u Srbskoj Crkvi, koju starokalendarci smatraju bezblagodatnom (između soatlog, i zbog krštenja kropljenjem)?

Ako su starokalendarci „prava Crkva“, zašto ne miropomazuju „nepravilno krštene“, kada ih primaju sebi, mada je u praski Stare Crkve bilo i tako? Ako je rimokatolika Crkva primala miropomazanjem, zašto starokalendarci ponovo krštavaju krštene u SPC? I tako dalje: to je samo jedan od primera fanatizma zasnovanog na aistorijsko-utopijskm pristupu Crkvi (Uz to, da dodamo, početkom devedesetih Sveti Sinod SPC doneo je odluku da se krštenja obavljaju trikratnim pogružavanjem. Druga je stvar što se ta odluka ne poštuje od strane onih koji krštenja obavljaju).

Raskolnički duh (u psihološkom smislu) neprestano u potrazi za novim razlozima raskola. Tako i naši starokalendarci: i kad bi bili ispunjeni svi njihovi uslovi za povratak (od istupanja iz vetskog saveta „crkava“ do pravilnog krštenja pogruženjem), oni bi sigurno našli još neki razlog za odvajanje od SPC.

A oni koji žele da se bore za čistotu vere u svojoj Crkvi, ugledaju se na velikog Sveštenoispovednika Justina Ćelijskog, koji nije prekidao opštenje sa Arhijerejskim saborom SPC, iako mu je stalno upućivao kritike i primedbe (povodom raskola u Americi, povodom članstva u SSC, povodom „Osmog vaseljenskog sabora“, itd.). njegova knjiga „Pravoslavna Crkva i ekumenizam“, postala je grom koji grmi nad srbskom zemljom i nad celim Pravoslavnim svetom.

Da li je Otac Justin bio u „prelesti“ što nije stupio među „istinite pravoslavce“ Grčke, nego je, preko svog episkopa Jovana, bio u opštenju sa Patrijarhom Germanom, a ovaj sa carigradskim arhiekumenistom Atinagorom? Kako li je on kršten – oblivanjem ,kropljenjem, ili pogružavanjem? Kako li su krštavna pokoljenja Srba koji nisu znali za pravila, na koja nas podsećaju starokalendarci? Da li su svi oni u večnim mukama?

Posle svega što je rečeno o zabludama srbskih starokalendaraca, ne treba prevideti ni činjenicu da su oni, iako pozivaju na dijalog, u suštini skloni da pričaju samo svoju priču.

Potpisnik ovih redova je jednom prilikom učestvovao u susretu sa grupom starokalendaraca, među kojima su bili i njihovi duhovni vođi. Njihovi stavovi su se neprestano ponavljali: „SPC je u jeresi, SPC je u jeresi!“ Odbili su čak i da se mole sa prisutnim Pravoslavnim vernicima SPC, čak i da očitaju „Oče naš“: ostali su da demonstrativno sede, kako bi pokazali da nisu u „molitvenom opštenju“ sa nama. Na kraju, mnogima od prisutnih je bilo jasno: ako je nešto prepreka borbi protiv ekumenizma u SPC, onda su todomaći starokalendarci. „Starokalendarci“ ne čuju ništa, osim samih sebe i svog tumačenja kanona, a ekumenisti u SPC, sve antiekumeniste poistovećuju sa „starokalendarcima“.

Sa druge strane, među starokalendarcima ima dobrih i pobožnih ljudi, koji su zaista bili sablažnjeni nekanonskim postupcima pojedinih crkvenih lica, kojima su draži rimokatolici i protestanti nego sopstvena bratija, makar i zalutala.

Zašto niko u našoj Crkvi nije pokušao i ne pokušava da priča sa sablažnjenima? Zašto im niko ne ponudi očinsku i bratsku ruku ljubavi?

Neki kao da su jedva čekali da se pojave starokalendarci pa da kažu: „Eto, svi koji nisu za ekumenizam, svi koji su za istupanje iz Svetskog saveta crkava su takvi kao ovi starokalendarci!“ To je mnogima izgovori i opravdanje za njihove postupke: tobož, antiekumenizam je čist fanatizam i fundamentalizam. A da li je baš tako? Da je Srbska crkva pre sedam-osam godina istupila iz Svetskog saveta „crkava“, starokalendaraca među Srbima ne bi ni bilo. Da je Crkva poštovala svoju odluku o istupanju iz SSC donetu 1997. godine, starokalendaraca bi bilo mnogo manje.

No, šta je – tu je. Borba za čistotu vere teba da se vodi po pravilu, inače se, po Apostolu, venac ne može dobiti.

Naša Mati, Srbska Pravoslavna Crkva, zaslužuje verne sinove i kćeri, koji će se boriti upravo na taj način.

iz knjige “Crkva i vreme”

priredjivača V. Dimitrijevića




2 коментара у вези ““Starokalendarci” kod nas – Profesor Vladimir Dimitrijević”
  1. Boriti se protiv Djavola pravdajuci Djavolja djela ekumenizma, nije sluzenje Crkvi i Bogu, nego izdaja Crkve i Boga.I to upravo ovdje cini gospodin Dimitrijevic zaboravljajuci ili namjerno odbacujuci one rijeci Istine da niko ne moze dva gospodara sluziti.

    “istine Vere i morala, jedine su koje se ne mogu nikada menjati, i uvek iste moraju
    ostajati (…) samovoljno odstupanje jedne Pomesne Crkve samo od jednog pravila, opshtepriznatog
    i primljenog Vaseljenskom Crkvom, stavlja dotichnu crkvu u polozhaj raskolnichke zajednice,
    i ona prestaje sobom predstavljati deo jedine Hristove Crkve.”
    Pravila Pravoslavne Crkve sa tumachenjima, Novi Sad 1885, prva knjiga, strana 436.

    Radi jasnijeg sagledavanja savremenih zbivanja pojma jeresi ekumenizma u dasnjem hriscanstvu, tj. u Pravoslavlju, potrebno je rijeci djela ekumenista vagati prema ispovijedanju Svetih dogmata i kanona Crkve.I tu cemo vidjeti da li u SPC vlada poslusnost kroz vjeru ili vlada bezvjerje i otpadnisto. Da bismo imali po cemu da se ravnamo i kao mjerilo stvarog danasnjeg stanja evo dio teksta Arhijerjske zakletve koju vladike polazu pri svom rukopolozenju:

    “Obecavam da cu cuvati kanone Svetih Apostola i sedam Vaseljenskih i pravoslavnih pomjesnih Sabora, koji su uzakonjeni na ucenje pravih zapovijedi (…) tvrdo i nenarusivo do kraja mog zivota; i sve sto oni primise i ja primam, a sto oni odbacise i ja odbacijem (…) Prestupim li ista od ovog obecanog ili se nadjem protivan Bozanstvenim pravilima (…) tada neka smjesta budem lisen svojeg cina i vlasti, bez bilo kakvog odgovora ili rijeci, i neka budem tudj nebeskog dara, koji mi je na rukopolozenju dat Duhom Svetim.”

    Pred clanovima Crkve na zemlji i pred Bogom na nebesima novorukopolozeni episkopi pored ostalog kazu i ovo:” Prestpim li ista od ovog obecanog ili se nadjem protivan Bozanstveni pravilima…tada neka smjesta budem lisen svojeg cina i vlasti, bez bilo kakvog odgovora ili rijeci, i neka budem tudj nebeskog dara koji mi je na rukopolozenju dat Duhom Svetim.”

    Po nasim vladikama ekumenistima Pravosavna Crkva nije jedina Crkva, nego se je Bozija blagodat razdijeljena na sve sto se crkvom zove, pa su tako,po njima, blagodatne (spasavajuce) i rimokatolicka i anglikanska i sve protestantske Crkve. Ovim je odbacen Nikejsko-carigradski Simvlo vjere, ovm su pogazeni svi dogmati Pravoslavne Crkve i svi njeni kanoni.

    “Prestpim li ista od ovog obecanog ili se nadjem protivan Bozanstveni pravilima…tada neka smjesta budem lisen svojeg cina i vlasti, bez bilo kakvog odgovora ili rijeci, i neka budem tudj nebeskog dara koji mi je na rukopolozenju dat Duhom Svetim.”

    Prihvatanjem i potpisivanjem ekumenskih dokumenata, negirajuci Jedinost Crkve i ucestvujuci u molitvenom opstenju sa inovjernima, vadike SP su odbacili sve sto su Sveti oci primili i prihvatili i sve sto su Oci odbacili, vladike SPC prihvatise, te tako prestupise Bozanska pravila (kanone)i izgubise nebeski dar (blagodat)koju su na rukopolozenju primili Duhom Svetim.

  2. Cega se tako pribojavate V.Dimitrijevicu ?
    Zasto vam je toliko stalo da za nekih 50-100 zilota,po Dr.Jevticu se brinete da nisu na pravom putu?
    Sta je iza ovoga clanka,tiho,podmuklo napadanje zilota?
    Osoba pod imenom Vidusa je objasnila za citaoce Novinar.de dosta!Hvala u nase ime!
    Pravoslavlje ili Smrt!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo