U sredini devedesetih godina pod kraj zadnjeg stoleca, Djokić mlađi je bio premešten iz Kanadske u Mileševsku Eparhiju. Njega nije privukla lepota i duhovnost Mileševskog Manastora. Kopao je, što bi se reklo, i nogama, i rukama da se vrati nazad u Kanadu. I uspeo je u tome.
piše: Janko Bojić
Tom “uspehu“ je doprineo niko drugi nego njegov „duhovni tata“ Vasilije ili u udbinim analima poznati „Poblo“. Povratku u Kanadu prevagnula su dva glasa na, mislim jesenjem zasedanju SA Sabora 1994. Đokić je pokušaj premeštaja u Mileševu shvatio kao neku vrstu kazne i da su mu toj kazni doprineli sveštenici koje nije on postavio. Odmah po povratku u Kanadu on se obrušio na sve one sveštenike koje je zatekao tu prilikom njegovog dolaska osim popa Dodera, koji je i onako bezvredan.
Prvo će se godine 1995. ustremiti na oca Dobricu Obradovića. Otac Dobrica nije želeo da se nosi sa jednim manijakom već se povukao. U istinu on će još i dobro proći pošto je kao radan i marljiv čovek radio u fabrici, kako bih pomogao uzdizanju Londonske parohije. No od dana progona oca Dobrice do danas u ovoj CŠO se promenilo nekih četiri ili pet popova. Bez ikavog napredka uopšte. Što se sa ocem Dobricom postiglo za nekih petnaest godina, porušeno je za jednu ili dve godine, a da se više i ne sastavlja kraj s krajem. Kava je bedna slika ove CŠO govori i činjenica da je u februaru ove godine prihod bio $ 3,000.00 a rashod $ 7,000.00. Kako će se ići dalje?
O tome ne treba niko da se brine, jer mi i sam pop koga je poslednjeg ovde doveo biskup, još ne znamo kolika je tarifa bila za taj dolazak, pošto mnogi tvrde da Đokić popove postavlja u njegovu biskupiju samo onda kada uplate pare za zaposlenje, taj pop mi na moje pitanje – šta on misli ako se crkva sruši, šta će onda biti, hladno odgovori: “Pa i neka se sruši nije kraj sveta??? “
Loše su prošli i drugi sveštenici koji nisu uposleni bili po želji biskupa. Otac Stevo Stoisavljević. Njega će biskup prevremeno penzionisati, a na njegovo mesto će postaviti nekakvog Đuru, koji je bio loš bankar, ali je ipak uspeo da biskupu sredi neke kredite pa je na taj način proizveden u popa, i kako od lošeg činovnika nije mogao biti dobar bankar, tako i od lošeg popa ne može se napraviti sveštenik. Od njegovog dolaska Hamiltonska CŠO napreduje dva koraka unazad. Sveštenika iz Niagare oca Dejana koji takođe nije izabran po želji biskupa ovaj zli biskup će primorati da napusti Kanadu.
Da ne govorimo o ocu Vasi Pejoviću i mnogim drugim sveštenicima koji postradaše zbog Mileševe.
Ali svačija bude samo za vreme, i ničija nije, kažu večno gorela, pa je i biskupu dogorelo. Zato ostaje da se vidi da li je više vredno pisati o njemu. Lično mislim da nije, jer je ova epizoda završena.
Predstoje legalni procesi o kojima će biti neminovno da se piše i gde ovo ime koje kako rekoh ne zaslužuje nikave pažnje će biti neminovno da se pominje.
Kraj ere Đokić je konačno na pomolu.
Janko Bojic
Casopis Eparhije kanadske “Istocnik” u broju 22, od aprila meseca 1993. doneo je tekst pod naslovom “Jubilarna Skupstina Eparhije kanadske”.
Deseta – Jubilarna Spkupstina Eparhije kanadske odrzana je u Hamiltonu od 5-7 februara 1993.
(…)Kuca bez domacina propada, crkva bez svestenika je zatvorena, a eparhija bez stalnog episkopa stagnira ili propada. Bozjom voljom i brigom nasih otecestvenih arhijereja na celu sa Njegovom Svetoscu Patrijarhom G. Pavlom za srpski narod, kreirana je Milesevska eparhija, koja ima cilj da ulije veru i da snage srpskom zivlju u predelima Stare Raske i Polimlja, da ostane na svojim ognjistima i iseljenim da se vrate. Na tron ove Eparhije zbog svojih sposobnosti ali I dokazanim radom u kanadskoj Eparhiji, ustolicen je Episkop Georgije. Suocen sa ovom stvarnoscu I istorijskim izazovom pred kojim se nalazi nasa Eparhija, ucesnici Skupstine su ozbiljno uzeli u razmatranje ovu novonastalu situaciju.
Vladika Georgije je objasnio svoj polozaj prihvatajuci ga kao volju Boziju i potrebe Srpske Pravoslavne Crkve i nije zeleo da raspravlja, vec je napustio salu dajuci priliku da sami razgovaramo kako i sta dalje! Diskusija koja je imala emocionalni ali mnogo vise praktican sadrzaj bila je duga i sikrena. Shvatili smo potrebu srpskog naroda u Otadzbini, svesni smo znacaja nove eparhije koja stoji na putu zelenoj transferzali koja ide od Bliskog Istoka kroz Kosovo i Rasku prema Bosni i Evropi, ali, isto tako znamo da u mesecima i godinama koje dolaze trebamo stalnog episkopa u nasoj Eparhiji. Dolazak novog episkopa u nasim prilikama znaci nekoliko izgubljenih godina; zbog velikih daljina, upoznavanja sa kolonijama, svestenstvom i narodom, politickim licima zemlje… Vladika Georgije je vec kod nas, poznaje svestenstvo i eparhijote, sreo je mnogo uticajnih ljudi u politici i drugim poljima javnog i kulturnog zivota a sto nista manje nije vazno; upoznao je i zakone ove zemlje i moze u pravom trenutku na pravi nacin da reaguje za nasu stvar.
Podizanje prvog srpskog manastira (sa ogranicenim vremenom za pocetak izgradnje), organizovanje monaskog zivota i dalji napredak Eparhije je ozbiljan posao.
Svesni svega toga, ucesnici Skupstine su svojim potpisima – ne peticijom vec iskrenom molbom – poslali pismo Svetom arhijerejskom sinodu u Beograd, umoljavajuci da isto bude procitano na narednom Svetom arhijerejskom saboru u mesecu maju.
U pismu je izneta zelja srpskog svestenstva i naroda u Kanadi da vladika Georgije i dalje ostane kanadski Episkop. (…)
… [Trackback]
[…] Find More Information here to that Topic: novinar.de/2007/03/27/duh-necastivog.html […]
… [Trackback]
[…] Find More Information here to that Topic: novinar.de/2007/03/27/duh-necastivog.html […]
… [Trackback]
[…] There you will find 55065 additional Information to that Topic: novinar.de/2007/03/27/duh-necastivog.html […]
… [Trackback]
[…] There you can find 87393 more Information on that Topic: novinar.de/2007/03/27/duh-necastivog.html […]
… [Trackback]
[…] Read More Info here to that Topic: novinar.de/2007/03/27/duh-necastivog.html […]