Вести

Ujedinjena Evropa danas slavi rođendan: 50. godišnjicu od potpisivanja Rimskog ugovora, dokumenta od ni manje ni više nego 1.144 strane, kojim je šest zemalja – Belgija, Francuska, Nemačka, Italija, Luksemburg i Holandija – stvorilo Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ) koja će potom postati Evropska unija (EU).

Za rođendanskim stolom, pravo da gase 50 svećica imaju lideri 27 zemalja sa blizu pola milijarde stanovnika. Dovoljno dakle razloga da slavlje, koje se održava u Berlinu, donedavnom simbolu podeljene Evrope, bude najnovija potvrda njenog jedinstva, da protekne uz zadovoljno osvrtanje na ono što je bilo i optimističke poglede na ono što će doći.

Za pola veka je pređen dug put od zajedničkog tržišta šest zemalja do zajedništva (gotovo) celog kontinenta. To će se videti i iz teksta rođendanske čestitke, Berlinske deklaracije koja je mesecima usaglašavana da bi se postigao konsenzus o tome šta sve reći, šta podrazumevati, a šta izostaviti. Bila je to svojevrsna debata o budućnosti, koju je retko kad lako definisati, a pogotovo pouzdano predvideti.

Najbolji način da se dočara značaj EU sigurno je zamišljanje Evrope bez nje. Za početak, podsetimo se nekadašnjeg cinizma u opisivanju „evropske nacije”, kao „naroda ujedinjenih zajedničkom mržnjom prema susedima i nerazumevanjem sopstvene prošlosti”. Za ovako sumoran opis bilo je dovoljno razloga: kontinent je vekovima bio arena ratova, a nacije koje danas slave svoje zajedništvo, prvu polovinu 20. veka provele su u međusobnim vojevanjima.

Stabilan evropski mir je sigurno jedno od najvećih postignuća EU, dok je francusko-nemačko pomirenje njen najveći trijumf. U katalogu postignutog su i demokratija i sa njom podrazumevajuće slobode i ljudska prava u svih 27 zemalja (sa svim pojedinačnim posebnostima), prosperitet (koji su dostigle i nekad siromašne nacije, poput Irske, Grče ili Portugalije – i kome se nadaju i nove članice, Bugarska i Rumunija), vladavina prava, socijalna solidarnost…

Postignuće je i što se bez zaustavljanja na granicama danas stiže od Švedske do Sicilije, što se (uz nekoliko izuzetaka) svugde trguje jednom monetom, evrom – i što su pri tom očuvani svi nacionalni identiteti i raznolikosti, mada su zajedničke institucije učinile da svaka pojedinačna politika bude delotvornija.

To ne znači da je postignut idealan balans između nacionalnog i sveevropskog : u tome su još najveći problemi i najveća iskušenja. Dokaz je zastoj u procesu donošenja Ustava EU, kojeg je doduše ratifikovalo 16 država, ali su ga dve odbacile, pa će, kad se slavlje završi taj posao biti nastavljen sa nešto manje ambicija i nešto više uvažavanja razloga zbog kojih su Francuzi i Holanđani, zaokružujući u većini „ne” na referendumima 2005, pokazali da se plaše „superdržave”.

Od slavljeničkih govora se danas očekuje i da pokažu više entuzijazma i više vizionarstva za stari cilj „sve većeg zajedništva” ali i više sluha za prave potrebe Evropljana, koji su u anketama uoči rođendana pokazivali više „evroskepticizma” od svojih lidera. Pozitivne i negativne ocene su uglavnom podeljene na pola-pola, ali je najveći minus svugde dobila „evrokratija”: administrativni aparat Unije koncentrisan u Briselu, koji, uprkos drugačijem utisku, ipak nije tako veliki: EU u svojim nadleštvima zapošljava ukupno 24.000 ljudi, manje nego, na primer, britanski medijski servis Bi-Bi-Si (26.000).

To ne bi trebalo da bude previše za instituciju koja usaglašava najveći trgovinski blok sveta, ekonomiju koja će u celosti ove godine biti dinamičnija od američke, područje koje privlači čak 60 svih američkih spoljnih investicija. I grupaciju koja tek treba da se uhvati u koštac sa unutrašnjim protivrečnostima sporog ekonomskog rasta, visokih troškova nezaposlenosti i iskušenja koje uverenju da tržišni principi moraju da budu začinjeni socijalnom pravdom, donose novi izazivači u globalnoj utakmici u produktivnosti, Kina i Indija.

Uprkos svim protivrečnostima, nedorečenostima i slabostima, EU ostaje model međunarodne saradnje, snaga harmonizacije i oslobađanja. A gde smo mi? Krenuli smo tamo (zajedno sa Hrvatskom, Makedonijom, Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom, Albanijom i Turskom), s nadom i željom da ćemo, uprkos svim dramama nacionalne politike, stići na vreme – za sledeće slavlje.

Milan Mišić za Politiku