logo logo logo logo
Рубрика: Религија, Друштво    Аутор: Срђан Марјановић    646 пута прочитано    Датум: 24.03.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

81_brojanice.jpgProteklih 18 meseci ovde u Kanadi se vodila, i verovatno će se još jedno vreme voditi jedna neuobičajena borba, jednog nazovivladike protiv verujućeg naroda. Tog nazovivladiku s pravom nazvaše “biskup”. Bolji nadimak i bolje zvanje on ne zaslužuje, jer se u svim svojim postupcima, i metodama koje koristi jednostavno i jedino može uporediti sa rimokatoličkim prozeliterima.

piše: Janko Bojić, Ontario – London
U toj borbi stradalo je mnogo srpskih duša, mnogo vernika, i još više materijalnih dobara, i kulturnog, i nacionalnog bića, i napretka. Da bi se bilo kakav dalji pomak napravio u razjašnjenju postupaka “biskupa” Đokića neminovno se moraju dati odgovori na nekoliko sledećih pitanja.

1. Zabranio je biskup, verujućem narodu da se u crkvi moli Svevišnjem i milostivom Gospodu Bogu našem. Da li bi jedan čovek koji u Gospoda veruje, bez obzira što je ovaj bezumni čin sam po sebi nekanonski u svom postojanju, zabranio verujućem narodu da se Gospodu moli u svetovnom hramu? Može li ovako normalnom čoveku uopšte i da padne na pamet?
2. Pokušao je da ospori i spreči jednom od najučenijih i najprodornijih episkopa SPC, Njegovom Preosveštenstvu vladici Artemiju dolazak u Kanadu, na jedan najneprincipijelniji i najnemoralniji način. Da li bi se jedan duhovnik usprotivio jednoj takvoj misiji?

3. Već godinama biskup Đokić pokušava da se ospori i zabrani manifestaciju proslave Kosovske bitke. Da li jedan rodoljubiv i iskren patriota, čovek kome je Srpsko rodoljublje i Svetosavlje iznad svega pokušavao da se ovoj tradiciji suprotstavi, i da jednu rodoljubivu manifestaciju osporava i brani?

4. Na kraju, koga mi Srbi u Kanadi imamo za vladiku, i sa kakvim ciljem je on tu? kakvom grdjanskom(?) nivou on pripada i zašto je to sve tako?

Mada postoje i druga pitanja na koja bi trebalo dati odgovore, odluka je pala na ova četiri pitanja, jer se u njima može ogledati mnogo onoga što našu zajednicu u Kanadi muči, a i osnovni problemi današnjeg episkopata SPC se kroz ova pitanja mogu sagledati i transparteno predstaviti. U ovim pitanjima leži sadržaj stepena: Rodoljublja, Patriotizma, čvrstine ljubavi i vere u Hrišćansku ideologiju. Kao i problematika Jerarhije SPC u današnjem vremenu. Kroz ova četiri pitanja, koja su ovde istaknuta može se potražiti odgovor na stepen Veroljublja, Vere uopšte, Ljubavi Hrišćanske i Ljubavi prema Svetosavlju , zatim patriotska svest, Rodoljubivost i Spoznaja nacinalne pripadnosti i osećanja prema ovim tvarima. Kako kod Đokića mlađeg, tako i kod dobrog dela, na žalost onog većinskog u Episkopatu SPC.

Kroz naredni tekst biće pokušaja da se ovi elementi svedu u okvire razuma i da se čitaocima ponudi jedan celoviti odgovor.

1. U istoriji Pravoslavne Crkve ne postoje slični primeri zabrane bogosluženja. Jednom još pre podele Vaseljenske crkve na Istočnu Pravoslavnu i Zapadnu Rimokatoličku je izgleda bilo takvih pokušaja pa je, mislim na četvrtom Vaseljenskom Saboru taj čin zabrane bogosluženja u Svetom Hramu osporen i osudjen kao zločinstvo protiv Hrišćanske dogme i ideologije. Dakle zabrana bogosluženja u Svetim Hramovima od strane braće Djokića je nehrišćanski i nekanonski akt a u crkvenom pravu krivični prekršaj.
Zašto oni pribegavaju onda takvim metodama? Bilo bi na mestu jedno ovakvo podpitanje. Kroz dalji osvrt celokupno težište biće preneseno na Đojkića mlađeg, mada podudarnost sa njegovim strarijim bratom koga sada u Nemačkoj, Švajcarskoj i drugde, takođe upoređuju sa prozeliterima.

U najprostijem smislu apsolutizam je obeležje koje krasi biskupa Đokića. Ko su apsolutisti? U principu to su mahom fanatioci i diktatori.
Kako nastaje apsolutistička svest i kako se ona razvija u čoveku? Obično se smatra da se apsolutistička svest razvija uglavnom kod onih osoba koje teže za vlašću, odnosno vlastolubivih osoba, vlastoljublje je gnusan čin i hrišćanska dogma ga ne prihvata kao vrlinu.

Psihijatri i psiholozi smatraju da je apsplutističko fanatistička svest podstaknuta nekom pritajenom bolešću mentalnog karaktera za koju još niko nije dao naučnog odgovora. Dok jedni drugi psihijatri, religiozni terapeuti smatraju da je nagon ka apsolutizmu podstakut u duševnoj deformisanosti. Sa svim ovim navodima se treba složiti dok poslednji navod duševne deformisanosti treba posebno istaći i analizirati. Duševna deformisanost u čoveku nastaje iz mnogo razloga, ciljano se u ovom delu treba zadržati na neukosti i neobrazivanosti.

Neukost i neobrazovanost podstiču duševnu deformisanost i pretvaraju je u fanatizam, iz takvog fanatizma proističu ostale deformisanosti, kao što su mazohizam, sadizam, i manijaštvo. Biskup Đokić je na prvom mestu, karakter koji je proistekao iz jednog ”ateističkog” sistema (stavljam ateističkog pod znake navoda, zato što oni koji su propovedali ateizam, bili su ateisti u odnosu na Hrišćanstvo, dok su prema svojim religijama satanskog obelažja komunizmu, nacizmu i tako redom bili veliki ateisti.)
Kada se veronauka izbacila iz škole, i kada je u naše bogoslovlje, odlazio neselekcinisani kadar. U tom neselekcionisanom kadru i u bogoslovijama posle Drugog Svetskog rata, tačnije negde od šesdesetih pa na ovamo, nije se vodilo računa, jer to nije ni moglo da se to postigne, na kvalitet. To seme koje je u tim godinama posejano, a koje su mnogi učeni bogoslovi iz predratnih generacija opisivali, Hrizostom Braničevski, Vasilije Banjaluški i drugi dalo nam je letinu čije plodove mi danas ubiramo.

Problem kod biskupa Djokića je veroma komleksan. Ko je sa njim i malo posla imao zna da je on duševno deformisana ličnost, da je manijačko sadistički nastrojen, i u svemu jedna perverzna osoba. Što je najgore on je strašno nekomunikativan, i iz tog razloga on ne ume da radi sa narodom i za narod, nego baš radi protiv njega. Dakle zato ovde i treba istaći njegovu sklonost prema apsolutističkim težnjama, koje proističu iz neukosti i neobrazovanosti, mentalne unazađenosti, i potpunog nedostatka vere u samoga Gospoda Isusa Hrista, i Svedržitelja Tvorca.
Izdajstvo Hrista, njega nagoni na nepredvidive metode, kao što su svađe sa verujućim narodom, onda nepriznavanje glasa naroda, a onaj ko glas naroda nije u stanju da sasluša taj protiv samoga Gospoda radi jer svi znamo da je glas naroda glas Gospoda. I na kraju, taj neverujući fanatizam, naveo ga je, da zabrani narodu da se u Svetom Hramu Bogu moli. I kako je ovo pitanje glasilo, da li bi jedan verujući čovek branio vernicima da se Bogu mole, najednostavniji odgovor bez svih ovih objašnjenja je, i jeste da u Đokiću vere nema.

Jer de je imao on bi se sa venicima udružio, i ne bi im osporavo pravo koje im je od Gospoda dato. Satanizam komunizma je na žalost ovladao jednom dušom, koja je utočište našla tamo gde joj nije mesto. Bolje je i čobanin u manastiru bilo biti nego nositi zvanje vladike, ako je to samo zvanje a ne i dokaz zvanja oličen delatnošću.

2. Kada se pod kraj prošle godine Kandom pronela vest da je Đokić mlađi na SA Saboru osporio dolazak episkopu Raško Prizrenskom gospodinu Artemiju, umalo da izbije ”revolucija”. Zahvaljujući dobročinstvu i naklonosti nekoliko uticajnih ličnosti a posebno treba istaći ovde ambasadora Biseta nekako se ovaj problem stišao i Njegovo Preosveštenstvo Episkop Raško – Prizrenski se našao među svojim Srbima u Kanadi. Neosporno da je Njegovo preosvešenstvo prilikom te posete ostavio visok utisak na politički establišment Kanade, dogodilo se tu još nešto što zaslužuje posebnu pažnju, i što će naravno ovde biti vidno istaknuto.

Gde se god Episkop raško–prizrenski i kosovkso metohijski pojavio, svugde su crkve bile prepune vernika a za vreme bogosluženja i propovedi bila je mukla tišina. Usporedimo sada ovaj događaj sa recimo slučajevima kad se Đokić mlađi pojavi u crkvama i dvoranama. U poslednje vreme gotovo niko i ne dolazi na bogosluženja niti pak ko želi da čuje njegove reči. Čuli smo i videli da narod parafrazira i to veoma često vladiku Artemija.

Kada je i gde neko čuo da u znak pouke ili saveta parafrazira bilo šta od Đokića mlađeg. Zašto?

Smatramo da je suviše davati odgovor na ovo podpitanje. Da li bi se jedan duhovnik ispunjen verom i hristoljubljem zaista i neprijatelju svoga naroda na ovako drzak način suprotstavio, kao što se Đokić mlađi suprotstavio novom Kosovskom mučeniku? Naravno da ne bi. A ako nekoga interesuje odgovor zašto je tako postupio Djokić mladji, onda neka na ovo pitanje potraži odgovor u njegovoj deformisanoj duši.

3. Atak na Vidovdansku proslavu u Nigari biskup Djokić je započeo još u devedesetim godinama. Zaboravljajući pri tome da se taj dan slavi u zadnjih više od šesdeset godina. Zaboravljajući pri tome da je to jedan tradicionalni dan za Srbe ne samo Kanade, već skoro čitave Severne Amerike. Ponekada se na tom danu zna sakupiti više od 10 hiljada Srpskih duša. Nikome ta proslava nije zasmetala, osim što su je godinama želeli osporiti jedino i niko drugi do komunisti, i ustaše. Uvek su, nama Srbima na taj dan dolazili visoki predstavnici iz javnog života Kanade.

Ne mislim da je i jedna Vidovdanska proslava prošla bez posete Gradonačelnika Niagare, bez govora neke istaknute ličnosti iz političkog života, bez odavanja vžnih priznanja našoj zajednici i doprinosu svih Srba koji u Kanadi žive. A eto zasmetala je ta proslava samome čoveku, koji sebe naziva srpskim vladikom.

Ni jedan patriotski orijentisan Srbin, niti jedan čovek od ugleda, ne bi se, i nije se usudio da atakuje na ovaj dan, dan prvog Kosovskog stradanja a i žašto bi? Zašto nekome, ko je u saživotu sa svim stradanjima srpskog bića pogazio najveći zavet svetog Kneza Lazara, koji nije sa revolverom u ruci sprovodio mobilizaciju, nego večnom zakletvom. Ko nedošo u boj na Kosovo… A eto opet našao se jedan koji sebe krsti srpskim vladikom da brani obeležje Kosovske Bitke, da pljune na junačke kosti, prvih Kosovskih Stradalnika. Da li je to rodoljub? Naravno da nije!

4. Uzevši u obzir sve unapred izloženo evo nas kod poslednjeg odgovora na poslednje, četvrto pitanje. Za vladiku u Kanadi ako ljudi jesmo i ako sa realnog stanovišta sagledavamo situaciju, mi nemamo vladiku, nego imamo NE vladiku. Odnosno kako su jos Sveti Apostoli poručivali:

А они, који се одељују од општења са својим предстојником због какве јереси, која је од светих сабора, или Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења. (15. канон).

Sudeći dakle prema ovom pravilu mi, Srbi iz kanade nemamo Arhijereja nego nazovi Arhiereja. Nemamo Arhipastira, nego nazovi Arhipastira. Nemamo episkopa, nego nazoviepiskopa. Takav jedan nazovi vladika nije tu da pomogne da se duhovno i nacionalno uzdignemo. Takav jedan nazovi episkop nije da poduči i da podstakne. Takav jedan nazovi arhipastir nije tu da sakupi i okupi. Sve što je do sada uradio nije pomogao nikavom nacinalnom cilju niti nekoj uzvišenoj vrednosti, niti je pokazao, niti pak ima znanja da pomogne da se nacionalno, duhovno i kultturno uzdignemo. Naša zajednica nazaduje, već više od dve decenije, jedina i najveća prepreka našem jedinstvu je upravo baš taj nazovi vivladika.

Duhovno i versko prosvećivanje gotovo ne postoji od vremena i dana od kada se on tu pojavio. Ovo se najviše negativno i tragično odražava na generacije mladih Srba rođenih u Kanadi. I čemu i čijem cilju on zaista onda ovde služi? Ničijem, osim njegovom sopstvenom. Njegovom egoizmu, njegovom mazohizmu, njegovom sadizmu., njegovoj deformisanoj duši.

Tim ciljevima on je sve podredio. A zašto je to sve tako? Taj odgovor na ovo pitanje treba potražiti ne u njemu samom nego u jednoj bednoj i bledoj slici, gotovo anemičnog oblika kakav je u većini današnji episkopat SPC.

Uzevši i sagledavši dakle jednu ovakvu, tužnu sliku današnjeg stanja u našoj zajednici u eprhiji kanadskoj i u našoj SPC danas uopšte, postavlja se pitanje, kao izaći iz ovog ćorsokaka. Sveti praoci su nam savetovali. Onima koji ne zaslužuju poslušnost, poslušnost treba otkazati. Stiče se utisak da je narodna volja krenula tim putem. Čak čujemo da je i pokojni dr. Pivnički na nepunih mesec dana pred smrt smogao snage da Djokića mlađeg oštrom kritikom pokuša da upozori na njegove greške i propuste. No, izgleda za to je danas kasno. Đokić je nepopravljiv bio, i kao takav ostaće na vjeki vjekova.

Zato na njega ne treba obraćati pažnju, postoje mnogi drugi učeniji i bolji pa se njima treba obratiti za savet. Da Djokić i njemu slični će to nazvati raskol. Ima jedno pitanje za takve. Znaju li oni neku bolju reč od reči raskol? A to su Patriotizam, Ljubav, Rodoljublje, Svetosavlje, Sloga i napredak. Neka te reči prvo nauče. I onda nikada neće biti dovedeni u priliku da izgovore reč raskol.

Janko Bojić

* “ateističkog” je pod znacima navoda, zato što oni koji su propovedali ateizam, bili su ateisti u odnosu na Hrišćanstvo dok su prema svojim novim religijama, i ”bogovima” satanskog obeležja: komunizmu, nacizmu i tako redom bili veliki ateisti.





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo