logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Политика, Друштво    Аутор: новинарство    2.470 пута прочитано    Датум: 9.03.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

ratni.gifNemacki ministar odbrane je vec ranije nagovestio, kakvu vrstu mirovnih snaga priželjkuje za Kosovo (“One moraju biti cvrste i jasno vodene” ), a njegovi generali su sproveli te njegove predloge, cim su za to imali moc. “Špigel” izveštava o danu ulaska na Kosovo 12.juna 1999.: “Ujutru je jedan odred Bundesvera otišao do albanske granice… Nemci dolaze!

Iz Knjige “Ratni Zlocini” – Jirgen Elzeser, “Jasen”, Niksic, 2002 – www.ikjasen.co.yu

General-komandant Helmut Harf pita jugoslovenskog zapovednika: ‘Koliko Vam vremena treba da napustite granicni prelaz?’” Nemac nije zadovoljan odgovorom. “General Harf: ‘Imate 30 minuta.’ Granicar se buni, kaže da ima samo jedan kamion za transport 70 osoba. Nemacki general se ne obazire na to. Harf: ‘To je sve. 30 minuta. U meduvremenu 28. Kraj diskusije.’” Tako razgovaraju nemacki oficiri u 20.veku .

“Dan-D na Kosovu – dan kada su došli Nemci”, galsio je naslov reportaže u berlinskom listu “Tagesšpigel” (Tagesspiegel) o ulasku Bundesvera u Prizren. Valter Kempovski cak smatra da je nemacka imitacija bila uspešnija od D-orginala: “Poslednji put kada sam video nemacke vojnike u borbi, bilo je u aprilu 1945. Oni se tada nisu borili, vec su jurili kroz ulice Roštoka, otvorenih kragni, pobacanog oružja – Rusi su bili pred gradom… A sada slike sa Kosova, slike tenkova sa crnim krstom…koje pozdravlja narod. Vojnici sa šlemovima, koji u poslednje vreme oblikom lice…na stare nemacke šlemove, muškarci sa rajnskim i saksonskim dijalektom, Bavarci i Meklenburgovci jedni uz druge, skupina složne brace…”

Rifenštalova estetika TV-slika je jedno, ali ništa ne prevazilazi erotsku napetost na licu mesta, koju je najverovatnije osetio Matias Rib iz lista “Frankfurter algemajne cajtung” (Frankfurter Allgemeine Zeitung) posmatrajuci kao voajer vojnu penetraciju Prizrena: “Grad bukvalno drhti od uzbudenja. Ljudi su svake sekunde spremi da slave… U ponedeljak je Oslobodilacka vojska Kosova trijumfalno sišla sa planina u grad i docekana ovacijama. U noci na nedelju napokon su u Prizren ušli prvi tenkovi i kamioni KFOR-a, sa nemackim i bavarskim zastavama, koje su se vijorile. Svakog dana su Albanci u Prizrenu nešto slavili – a u ovom pitoresknom gradu na jugoistoku Kosova žive pre svega Albanci… Skoro bi moglo da se govori o novoj idili u Pizrenu.” U jednoj sporednoj recenici, izveštac navodi razlog ove cele euforije: “…jer nema Srba, koji su nekada cinili deset procenata od ukupno 100.000 stanovnika u ovoj opštini”. Ali zašto bi proterivanje Srba nekome upropastilo žurku? “Samo na prvi pogled srpske kolone lice na albanske”, jer u srpskim kolonama, koje napuštaju grad, “FAZ” vidi samo “grimase izopacenih ljudi, koji se podrugljivo cerekaju i opsceno gestikuliraju smatrajuci se pobednicima, ljude, koji sa markiranim naocarima u kosi i opuškom u ustima napuštaju mesto zlocina”.

Orden za ubicu

“Malo drugacije odlaze nego što su umarširali; tada u maglovitoj noci, ubijali su, i palili kucu za kucom, a sada, prilicno sredeno i bezobrazno odlaze u sred bela dana – nekako sam ocekivao poniznije držanje”, smatra Kempovski. Vec drugog dana Nemci su ubili dvojicu Srba u Prizrenu. “Na našoj strani ogrebotina, druga starna je vec eliminisana”, komentarisao je potpukovnik Ditmar Jezerih (Jeserich). “Špigel” je pronašao i odgovarajuce istorijsko poredenje: “Prvi put nakon završetka Drugog svetskog rata…jedan nemacki vojnik je izdao naredbu da se na nekog coveka otvori vatra.”

“Špigel” je o ovoj akciji ubijanja izvestio pod naslovom “U slucaju opasnosti – samo cvrsto”. Novinarka Suzane Kelbl (Koelbl) bila je opcinjena “upecatljivom objektivnošcu”, kojom je ubica, potporucnik David Ferk zakljucio: “Nisam ubio zato što sam to hteo, vec zato što sam morao – i pogodio pravo u metu. Što se mora, mora se.” Ferk je u izveštaju predstavljen kao junak, jer je sacuvao živce i imao mirnu ruku kada su “dva srpska odmetnika, pucajuci oko sebe iz svoje žute lade, krnuli prema konvoju snaga bezbednosti”. Cetiri nedelje nakon pucnjeva, nemacki komnadant Harf je izjavio: “Naši vojnici su tako obuceni da uopšte ne dopustaju pojavu znakova slabosti. Radi se o tome da oružje treba pokazati i upotrebiti. Ko brže puca i bolje gada, taj ce preživeti. O tome se ovde radi.” – “Zli jezici bi u ovim generalovim recenicama mogli da prepoznaju poznati ‘hunski govor’ nemackog cara Vilhelma II, koji je u julu 1900. naredio nemackim snagama da bez milosti uguše ustanak Boksera u Kini”, komentarisao je list “Hamburger abendblat”.

Javno tužilaštvo u Koblencu je u istrazi ovog slucaja na kraju došlo do zakljucka, da se dogadaj odvijao malo drugacije: jedan od Srba u ladi držao je granatu, a drugi je pucao u vazduh – ali kada su Nemci ispalili hitac upozorenja, oni su se zaustavili i ubacili brzinu u rikverc. Ferk je ipak naredio: “Otvori vatru na neprijatelja!”, a onda su vojnici ispalili ukupno 220 metaka na dvojicu Srba. Javni tužioci iz Koblenca su u ponašanju Ferka videli samoodbranu, a po Šarpingovom nalogu, vojni nadzorni oficir Vilman (Willman) dodelio je Ferku za “besprekorno ispunjenje vojnicke dužnosti” zlatni orden krsta casti Bundesvera – najvece priznanje, koje se dodeljuje u nemackoj armiji. “Od dogadaja u Prizrenu, prema Ferku se u vojsci odnose kao prema junaku… U meduvremenu Ferk dobija poslovne ponude iz cele Nemacke.”

Geto u Orahovcu

U jednu od sramnih tacaka nemackog sektora spada i srpska enklava Orahovac. Jedan novinar pariskog “Figaroa” opisuje svju posetu iz oktobra 1999.: “Grad Orahovac trebalo je da bude pod kontrolom ruskih snaga, ali barikade OVK vec tri meseca sprecavaju njihov ulazak u grad. Sa propusnicom KFOR-a ulazimo u grad. Oko 900 Srba, Goranaca i Roma (od 5.000 pre ulaska KFOR-a, J.E.) živi u grupama u gornjem delu grada, izolovano od sveta, bez vode i struje, okruženo oružanim pripadnicima OVK. Holandsko-nemacke snage KFOR-a drže ih u nekoj vrsti zatvora i time ih štite. Gospodin Dipon-Moreti (Dupont-Morreti, francuski advokat, J.E.) izbezumljeno kaže: ‘Nikada do sada nisam video geto, ali sada jesam.’” Sredinom novembra 1999., Simka Karadžic iz Humanitarnog odbora žena iz Orahovca kaže: “Upravo sam se prošle subote vratila iz Orahovca. Tamo je situacija stvarno bila lošija – ponavljam, lošija – nego pre dve nedelje. Srbi su šest dana bili bez struje. Svaka dva ili tri dana dobijali su na po sat vremena vodu. Dobili su nešto aleve paprike, prvi put nakon dolaska KFOR-a. Mislim da je to stiglo od jedne katolicke humanitarne organizacije. Sad imaju zacin, ali nažalost ne i namirnice, koje bi zacinili. Sigurnost, namirnice, komunikacija sa spoljnim svetom – ništa se nije promenilo, sve je postalo lošije… Srbi ne smeju da napuste Orahovac, cak ni u malim grupama, kada bi to želeli. Oni mogu otici samo kada NATO-okupatori odluce da mogu da idu. A što se tice ‘oružane pratnje’: Šta se desilo onim jadnim ljudima iz Orahovca, cija je kolona napadnuta pre nekoliko nedelja u Peci? Pratnja KFOR-a i italijanski policajci iz Peci stajali su ili sedeli, dok su Srbi brutalno zlostavljani, a njihova imovina i automobili pljackani i paljeni. Samo su dva ili tri holandska vojnika intervenisala ne koristeci ni svoje oružje. Ocigledno je to ‘mandat’ KFOR-a.” Na kraju godine situacija se nije popravila: “Uprkos kontrolnim punktovima i patrolama, dva Albanca su pre deset dana bacila dve rucne granate u jednini srpski kafic u Orahovcu, a onda su ispalili rafale iz svojih automatskih pušaka. Bilans: jedan mrtav, devet teško povredenih. Nocu pucnjevi narušavaju mir. Srbi uplašeno zure u mrak.” 20.avgusta 1999. KFOR je po prijavi Albanaca uhapsio tri Srbina iz Orahovca, medu njima i nekadašnjeg gradonacelnika Andelka Kolašinca. On je “sastavljao spiskove albanskih akademika, koje je trebalo likvidirati. U to cak i mnogi Albanci dole iz grada ne veruju. Kolašinac je bio ‘dobar’” izveštava Norbert Mapes-Nidik (Mappes-Niediek). Kada su ova trojica uhapšenih angažovali gore spomenutog francuskog advokata, nemacki pukovnik Bot (Both) mu nije dozvolio pristup zatvorenicima. “Figaro” piše: “Pukovnik glumi kao da je iznenaden.

Ova tri zatvorenika imaju vec advokata, i to jednog Albanca, pa šta? Tek nakon dva sata izvrdavanja, kaže nam, da samo istražni sudija (iz OVK), koji trenutno nije tu, može da izda ovlašcenje jednom francuskom advokatu da poseti svoje mandatore. Dipon-Moreti ne može sa njima ni da razgovara niti da ih vidi. On cak ne može ni da pogleda dosije niti da baci pogled na optužnicu. Apsolutno ništa!” List citira i suprugu uhapšenog varioca Stanislava Levica: “Albanski poslodavac mog muža je pismeno posvedocio u korist mog muža i potvrdio da on nikada nije otsustvovao sa svog posla, tako da i nije mogao da pocini masakr za koji je okrivljen. Ja još uvek imam njegovu izjavu. Ali OVK mu je pretila i on se povukao.” “Figaro” zakljucuje: “Tako izgleda sudski postupak na slobodnom Kosovu: KFOR hapsi Srbe po bilo cijoj prijavi i predaje ih istražnom sudiji, jednom albanskom advokatu (po službenoj dužnosti) i sudskom pisaru (svi iz OVK).”

Za stanje u Orahovcu neposredno je odgovorna nemacka komandantura u sektoru. Ona ne preduzima ništa kako bi se sproveo sporazum izmedu KFOR-a i Rusije, po kome bi se zbog bolje zaštite srpske enklave, holandske snage zamenile ruskim. U izveštajima za štampu citirani su vojnici i oficiri, koji izražavaju “žaljenje zbog politicke odluke” da se ovde stacioniraju ruski vojnici. I ministar spoljnih poslova Fišer je bio “vidno nezadovoljan, što su Amerikanci i Rusi…u bilaterlanim razgovorima doneli odluku o stacioniranju ruskih vojnika u Orahovcu”. Nije ni cudo što ova odluka, do pocetka štampanja knjige, još uvek nije sprovedena – Srbi u Orahovcu žive još uvek u getu. Šarping medutim istice Orahovac kao “praktican primer zajednickog života razlicitih nacionalnih zajednica”.

OVK kao partner

Na primeru Orahovca vidi se jedna generalna karakteristika nemackog protektoratskog režima: beskompromisnost, kojom se Bundesver odnosi prema Srbima u ociglednom je kontrastu sa uzdržavanjem prema OVK. “Nemci se uzdržavaju od suviše grubog odnosa prema dvolicnim albanskim sngama”, pisao je izveštac lista “Ziddojce cajtung” vec krajem juna 1999. iz Prizrena. I dalje: “Bundesver smatra da dobro može da iskoristi OVK u borbi protiv anarhije koja preti, i to kao neku vrstu sebi podredenih snaga.” Pripadnici OVK mogli su u nemackom sektoru još od samog pocetka da izgrade “filigrani policijski sistem” , a vec 5. jula nemacka komanda je regrutovla 200 vojnih policajaca iz OVK. Šezdeset ruskih civila, koji su važili za saborce Srba iz inostranstva, proterani su iz Prizrena, dok su strani saborci na strani OVK, od kojih mnogi “nisu razumeli ni rec albanskog”, mogli da ostanu. Kakve su posledice ovakvog druženja OVK i Nemaca, videlo se vec 18.juna, nedelju dana nakon pocetka stacionisanja. U jednoj bivšoj policijskoj stanici u Prizrenu, vojnici KFOR-a otkrili su jedan podrum za mucenje, koji je u listu “Hamburger morgenpost” objektivno-strucno nazvan “prostorija sa zatvorenicima”, jer podrum nisu držali Srbi vec OVK. Deset do petnaest zatvorenika, uglavnom Roma, pokazivali su teške povrede od mucenja na celom telu i krvarili su; jedan sedamdesetogodišnji starac je mucen do smrti i onako vezan još uvek visio sa stolice. Kapetan korvete Hans-Kristijan Klasing je to mirno posmatrao, a prema “pandurima OVK”, koji su uhvaceni na licu mesta, postupio je na sledci nacin: “Oko 30 boraca, koji su bili unutra, predati su lokalnim autoritetima OVK.”

Samo u prve dve i po nedelje, nemacka komanda u Prizrenu zabeležila je 300 teških zlocina. “Špigel” je prve cetiri nedelje nemackog protektorata u Prizrenu ocenio ovako: “Albanski ratni profiteri sistematski proteruju i pljackaju Srbe ili Rome, upadaju u njihove kuce ili ih pale.” Cak i jedan ogorceni kriticar Srba kao što je Rupert Nojdek (Neudeck) iz humanitarne organizacije Kap anamur (Cap Anamur) bio je šokiran posetom nemackoj zoni pocetkom jula 1999. “Još pet srpskih i romskih kuca spaljeno je u Prizrenu i okolini prošle noci. A šta radi nemacki kontigent KFOR-a? On deli preko 2.000 paketa sa civilnom odecom pripadnicima OVK, koji odecu imaju na pretek.” Medunarodna krizna grupa izveštava da je u 300 podmetnutih požara uhvaceno samo dvoje osumnjicenih.

BND i OVK

Podrška nemacke vlade oružanom sukobu kosovskih Albanaca ima dugu tradiciju: nepriznati premijer kosovskih Albanaca, Bujor Bukoši, boravi od 1992. u Bonu. Odatle je sprovodio jedan sistem ilegalnog i nasilnog prikupljanja poreza od kosovskoh Albanaca, koji su živeli u Nemackoj; taj novac iskorišcen je za podršku ilegalnih struktura na Kosovu i za nabavku oružja. Iako nemacke vlasti strogo prate jednu takvu slicnu praksu Kurdske radnicke partije (PKK), i iako su SAD od leta 1998. naložile nemackoj vladi da preduzme akciju, Bukoši je po sopstvenim podacima do kraja 1999. uspeo da sakupi 216,7 miliona nemackih maraka. Sumnja se da je bilo i direktne vojne saradnje. “Kako je Nemcka podržala OVK” glasio je naslov jednog istraživanja britanskog nedeljnika “Juropien” (The European) krajem septembra 1998. Tamo se tvrdilo, da “je nemacka civilna i vojna obaveštajna služba umešana u obuku i naoružavanje pobunjenika, kako bi se zacementisao uticaj nemacke na Balkanu i krenulo sa rešavanjem problema izbeglica”. Zbog toga je “došlo do ozbiljnog razlaza izmedu BND i CIA”, pisao je nedeljnik pozivajuci se na francuske diplomate. Nešto slicno se culo i u emisiji “Monitor”: “Od 1990. nemacka vlada održava dobre odnose sa albanskim obaveštajcima. Vojna oprema u vrednosti od dva miliona maraka poslata je u albansko krizno podrucje. Vojne isporuke su delimicno dospele i do ruku pobunjenicke armije OVK.” Jedan obaveštajac izjavio je u “Monitoru”, da je akcija priželjkivana “sa samog vrha”.

Tokom rata OVK je potpuno slobodno regrutovala svoje vojnike iz Nemacke; iz Zolingena su svake nedelje odlazili autobusi sa regrutima u ratno podrucje. “Cudno je što su policija i služba za zaštitu Ustava uvek informisane. Oni ova dešavanja posmatraju sa distance. Izgleda da nisu videli povod da se umešaju”, komentariso je “Noje cirher cajtung”. Dok su austrijski granicari odbili tranzit ovih autobusa, bavarski ministar unutrašnjih poslova dao je zeleno svetlo: mi želimo “da omogucimo da kosovski Albanci odu na Kosovo kako bi se borili za svoju domovinu”. Naposletku su se navodno i nemacki vojnici rame uz rame borili sa gerilcima iz OVK oko osvajanja mine u Trepci kod Mitrovice – to je u svakom slucaju izjavio Camil Meholi, komandant 1. bataljona OVK listu “Vol strit žurnal” (Wall Street Journal) u julu 1999. Njegove snage imale su zadatak, “da osvoje Trepcu po svaku cenu, da je zadrže i polože život za ovaj privredni cilj”. Dve komandne jedinice Bundesvera, naoružane i u civilu, navodno su sa zemlje potpomogle u sprovodenju pet vazdušnih napada NATO-a.

Kako nemacka elita razmišlja o OVK deset nedelja nakon ulaska KFOR-a na Kosovo, jasno pokazuje jedan clanak u publikaciji “Politika i savremena istorija”, koju izdaje “Nemacka centrala za politicko obrazovanje“. U ovoj publikaciji, koja se besplatno deli školama i obrazovnim ustanovama, autor Klaus Lange polemiše sa strucnjakom za Balkan Krisom Hedžisom (Hedges), koji je dao svoje kriticko videnje OVK u renomiranom americkom strateškom casopisu “Forajn afers” (Foreign Affairs). “Predstava o OVK, kao o jednoj organizaciji podeljenoj na radikalno desno i radikalno levo tj. staljinisticko krilo, kako to pokušava da prenese Kris Hedžris, uopšte ne odgovara realnoj, današnjoj situaciji.” OVK se opisuje u superlativima: “Nekadašnji borci, koji danas pocinju da izgraduju organe uprave ili organizuju odvoženje smeca, više nisu retkost. Optimisticna je i cinjenica da OVK sa ostalim politickim partijama sve intenzivnije komunicira i tako pokušava da u proces izgradnje ukljuci i politicke strucnjake. Dugogodišnjem posmatracu društvenih i politickih prilika na Kosovu je razumljivo, da OVK u saradnji sa licnostima kao što su Rugova, Bukoši, Cosja i dr., može konstruktivno da doprinese ponovnoj izgradnji zemlje.”

“Nežno razoružavanje”

Šarping je još tokom rata najvljivao razoružavanje OVK: “Ako se to ne desi dobrovoljno, bice sprovedeno.” Po sporazumu od 21.juna 1999. izmedu komandanta KFOR-a Majkl Džeksona (Jackson) i šefa OVK Hašima Tacija, borci OVK trebalo je da svoje oružje predaju sukcesivno, mada je nemcki komnadant Korf još dva dana pre potpisivanja ugovora Džekson-Taci prepotentno izjavljivao, da “OVK u njegovom sektoru više ne nosi oružje”. Šarpingov državni sekretar Vihert je sledeceg dana izjavio: “Kada pogledate na uspehe u ophodenju sa OVK u našem sektoru, onda iz današnje perspektive možemo da kažemo da smo išli pravim putem.”

Ali cinjenice govore nešto drugo: medunarodna zajednica je obecala razoružavanje gerilaca u sporazumu o prekidu vatre sa Beogradom, ali je to ostalo samo mrtvo slovo na papiru. U julu 1999. Bundesver objavljuje: “Ljudstvo OVK u oblasti nemackog sektora iznosi oko 1.700 muškaraca… Do sada je predato 262 komada oružja od OVK, ali se medu njima ne nalazi teško oružje.” Drugim recima: 80 procenata gerilaca je u to vreme imalo još svoje oružje. Kasnije je, doduše, predato još oružja – ali uspeh ove akcije je veoma diskutabilan. “Razoružavanje se odvija u harmoniji. Sumnja, da OVK predaje najpre samo stari krš, je opravdana: nemacki vojnici su u mestu Dinovice postavili kontejner sa prikupljenim oružjem OVK. U kontejneru ima, oprezno formulisano, još mnogo mesta, sve u svemu tamo možda leže sto puške, stare AK-47, znaci kalašnjikovi, gomila starih pušaka kao iz avanturistickih filmova kao i nekoliko automatskih puzšaka sa magacinima… Koliko pronalaženje oružja zavisi od pukog slucaja pokazuje i poseta Suvoj Reci. Tamo je pronaden jedan depo sa 64 pušaka samo zato što je jedan naoružani borac OVK pri redovnoj kontroli na ulici rekao, da ne može da preda svoje oružje – jer cuva skladište oružja.”

Skoro godinu dana kasnije, u junu 2000., glavni štab KFOR-a poslao je britanske vojnike u nemacki sektor, kako bi oni ispraznili skladišta OVK sa teškim oružjem – da li su Nemci bili nesposobni ili nevolji da obave svoje dužnosti? Skladišta su se nalazila u neposrednoj blizini glavnog štaba Agima Cekua, koji je navodno glavni lik u Kosovskom zaštitnom korpusu. “Sadržaj prva dva bunkera bio je dovoljan da se teško opreme dve pešadijske cete, da se izbriše celokupno stanovništvo Prištine i razori 900 do 1.000 tenkova”, komentarisao je portparol KFOR-a Skot Slejten (Slaten).

“Heil Deutschland”

Da saradnja sa teroristima nije samo specijalnost Nemaca, vec generalno ponašanje KFOR-a, potvrduje i sledece poglavlje. Na pocetku su medutim, narocito americki i britanski vojnici KFOR-a, za razliku od nemackih, bili s vremena na vreme “odlucni” i prema Albancima, a ne samo prema Srbima. Tako su americki vojnici 28,juna 1999. imali “žestok vatreni okršaj sa snagama OVK”, 10. jula je došlo do žestoke razmene vatre u Gnjilanu, americki vojnici otkrili su jedan zatvor OVK i – za razliku od Nemaca u Prizrenu – uhapsili prisutne Albance. 3.jula britanske jedinice KFOR-a ubile su u Prištini dvojicu pripadnika jedne albanske bande, koja je krenula ka srpskim delovima grada. U Mitovici su se pocetkom februara 2000. sukobile francuske jednice sa albanskim snajperistima, od kojih je jedan ubijen.

Znaci postoje opravdani razlozi što je jedna prizrenska policajka OVK doviknula svojim nemackim kolegama “Vi ste najbolji” i što mitrovacki OVK-gradonacelnik (francuska zona) uzdiše: “Kad bi nam samo Nemci došli!” A ovo su secanja Maslema Bokšija, preduzetnika iz Uroševca i direktora banke, koga su otpustili Srbi: “Dok je gestapo bio ovde, bilo je sve bolje. Oni su nam doneli slobodu.” Nešto slicno cuo je i jedan izveštac iz Prizrena od Ibrahima Barila. “‘Prosto ne mogu da pojmim’, kaže on na staromodnom nemackom, ‘ovo je zaista moj najsrecniji dan u mome životu, vi ste nas spasili po drugi put.’ Ovaj sedamdesetocetvorogodišnjak bio je daleke 1944. vojnik u albanskom pomocnom puku Vermahta. Puk je nosio naziv ORA, smrt. Barilo se nasljanja na orgadu turskog mosta. Polaze mu suze. ‘Drhtim od radosti. Heil Deutschland (Živela Nemacka).’” To nisu bili pojedinacni slucajevi, kao što je razjasnio “Špigel”: “Kao što je daleke 1943. Hitlerov Vermaht podržao njihove napore za nezavisnošcu, OVK sada hvali ‘istorijski sklopljen pakt’…”

Ova sentimentalnost pracena je fantazijama o istrebljivanju: Emin Džinovci iz Mitrovice smatra da je Hitler otišao predalkeo ubijajuci žene i decu, ali je “u svakom slucaju dobra ideja, eliminisati sve one, koji su žedni naše krvi” – “misleci time na Srbe”, pretpostavlja jedan novinar londonskog “Tajmsa”. Džinovci, koji u albanskom delu grada drži piceriju sa lepim imenom “Hitleri” i koji po uzoru na svog idola nosi karakteristicnu bradicu i zalizanu kosu, sigurno nije reprezentativan za sve Albance. Ali žrtve pogroma nakon ulaska KFOR-a su iste kao i nakon ulaska Vermahta: Srbi, Jevreji i Cigani. Dok su Srbi sami kako tako oranizovali svoj odlazak, i dok se oko 40 Jevreja sklonilo u Izrael na sigurno, dotle su Romi procentualno najviše nastradali od albanske rulje. “Sve Cigane treba zaklati”, otvorio je svoje srce jedan borac OVK u izjavi listu “Ziddojce cajtung”. Samo je u nemackom sektoru “Evropski centar za prava Roma” u prvoj nedelji nakon ulaska snaga zabeležio “preko 250 ubistava”. Erih Ratfelder iz lista “Taz” je za isti period imao potpuno drugaciji bilans: “U nemackoj zoni je uspostavljen red… U Prizrenu…ne gore kuce… Srbi mogu da budu sigurni da nece biti osvetnickih akcija od kosovsko-albanskih povratnika…” I “Špigel” je fasciniran: “U i oko Prizrena je osetno cistije nego u drugim regionima. Ni u jednom sektoru se kao znak podignutog krova ne vijori do nedavno zabranjena crvena zastava sa dvoglavim orlom.” Jedan radnik iz “Društva za tehnicku sradnju” (GTZ) smatra, da je “apsolutna albanizacija” oslobodila jednu energiju, koja “prosto obara”.
Da li bi nakon svega ovoga nemacki kancelar Šreder ponovio svoju izjavu, da je angažovanje Bundesvera pogodno, “da se ispravi nemacka istorijska krivica na Balkanu”? Najviši nemacki general u kosovskom sukobu, tadašnji generalni inspektor NATO-a, Klaus Nauman, vec vidi nastavak ove price. Dosad je naime završena samo “prva faza rata na Kosovu”, “druga faza je trenutno u toku. Ne mogu da kažem koliko ce trajati i kakvi ce biti njeni rezultati.”

Autor: Jirgen Elzeser /Jürgen ElsässerJirgen Elzeser; http://www.juergen-elsaesser.de/html/template_srp.php





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo