Вести

Srbija je presudom Međunarodnog suda u Hagu oslobođena optužbe za genocid. Sada mora da pokaže i svoju moralnu snagu, utoliko pre jer je deo presude koji se odnosi na Srebrenicu deklaratorne prirode, što znači da nema pravnu snagu. Posle ove presude, predlogom deklaracije trebalo bi da bude izraženo saučešće,

 žaljenje za žrtvama u Srebrenici. Kao što znate, neki su protiv toga. Ispunićemo svoj moralni dug ako nađemo odgovarajuće rešenje koje će ukazati i na put kojim treba da idemo, kaže profesor dr Radoslav Stojanović, ambasador Republike Srbije u Holandiji i naš pravni zastupnik u ovom procesu, započetom 1993. godine.

Po njegovim rečima, bio je to najteži proces u istoriji Međunarodnog suda pravde, kojim je predsedavala Rozalin Higins, počasni doktor Harvarda i Je Kakva je bila vaša reakcija kada ste čuli presudu?

Mi smo profesionalno obavili svoju dužnost i oslobodili smo zemlju od najteže moguće optužbe. Odmah posle izricanja presude izrazio sam svoje saučešće žrtvama iz redova muslimanskog, hrvatskog i srpskog naroda i rekao da one treba da nas odlučno podstaknu na nacionalno pomirenje.

Naša strana se za taj proces pomno pripremala, svesna činjenice da Sud niko ne može da lobira. Zato su u procesu argumentovano pobijani navodi tužbe BiH protiv Srbije. Mi smo se trudili da ne napravimo nijednu proceduralnu grešku, a u tome nam je mnogo pomogao naš advokat Jan Braunli.

Šta je presudno uticalo na Sud pri donošenju oslobađajuće presude za genocid?

Najsnažniji argument bio je da ne može Srbija da se osudi za genocid jer je čak 80 odsto mladića odbilo da se odazove mobilizaciji na koju je pozivao Slobodan Milošević. Zamislite da je milion vojnika iz Srbije krenulo na Sarajevo ili na Zagreb. Šta bi se onda desilo? Narod Srbije u tome nije učestvovao i ne može ni da strada. Istina, tužba BiH, govorili su njeni zastupnici, ne krivi srpski narod. Ali, ako vi osudite državu, a država je dom toga naroda, onda ste osudili i narod.

Ipak je konstatovan genocid u Srebrenici što ostavlja gorak

Tačno, ali bosanska tužba je tvrdila da je genocid počinjen u celoj Bosni (čak i u Srbiji, u Sandžaku). Presuda se ograničila na Srebrenicu. A presuđeno je da Srbija za to nije odgovorna, iako su ratna i druga propaganda u celom svetu, kao i neki u zemlji, optuživali Srbiju za genocid, uključujući i neke u zemlji. Podsetiću da je javno mnjenje još ranije izreklo takvu optužbu. Sud nije mogao u tom pogledu da se suprotstavi celokupnom svetskom javnom mnjenju, ali je opovrgao optužbu o genocidu na celoj teritoriji BiH. Tako Sud sada ima podršku od svih svetskih sila.

Da li to znači da je uticaj politike na sud isključen?

Na Međunarodni sud pravde u Hagu ne može da se utiče politički, ali je Sud svestan političkih posledica koje ostavlja njegova presuda. Zato Sud želi da sagleda i te posledice. Zato su važni kontakti i razgovori, u krajnjoj liniji i utisak koji ostavljate, ne samo kao pravni zastupnik nego i kao diplomata. Kako su mi rekli ljudi iz samog Suda, mi smo njih zapanjili.

Prvo, time što smo govorili o pomirenju, što smo poručivali da nećemo da se sporimo sa susedima. Taj stav u Sudu nije ocenjen kao naša slabost, a takvih je tumačenja ovde bilo, već upravo obrnuto. Drugo, nismo poricali da su činjeni zločini. Ali, zločine i silovanja, čega se stidimo, nije počinila srpska vojska. Osim toga, argumentovali smo da to nije genocid, jer smo za genocid bili optuženi.

Zar i drugi nisu mogli da preduzmu korake koji bi sprečili ono što se dogodilo u Srebrnici?

Za Srbiju u presudi stoji jer je imala najbliže odnose sa bosanskim Srbima, ne da nije izvršila, nego da nije pokušala da izvrši određene radnje, što je lakša formulacija. Na primer, šta je Milošević mogao da učini u tom času, ako je znao za zarobljenike u Srebrnici? Srbija je mogla da organizuje zarobljenički logor na svojoj teritoriji i da te zarobljenike preuzme. Ne bi otišli u muslimansku vojsku, to je cela divizija, a Srbija bi popravila imidž maksimalno, jer je sačuvala 8.000 života.

Ali, da se ostavimo rasprave o tome šta bi bilo da je bilo…

Imaju li šanse pojedinci iz BiH koji pred holandskim sudovima tuže pripadnike holandskog bataljona koji su u leto 1995. čuvali zaštićenu zonu u Srebrenici?

Nemaju nikakve šanse. Protiv oružane sila koja je napala Srebrenicu holandski bataljon nije imao šansi da obavi svoju dužnost vojne zaštite te enklave. Po pravilima UN ta zaštićena zona trebalo je, takođe, da bude demilitarizovana, ali je tamo bio Naser Orić sa 10.000 vojnika. Stradalo je oko 2.000 Srba. Usledio je, nažalost, odgovor. Naš advokat Braunli ga je definisao kao osvetu, kao srpsku represaliju u Srebrenici, koja je preterana i znači prekoračenje upotrebe sile.

Ima tumačenja da je za genocid u Srebrenici odgovorna Republika Srpska?

Nije, jer kao što smo mi neprekidno govorili, treba utvrditi individualnu odgovornost. U Sudu sam rekao da niko i ništa ne može da dokaže da su Srbija i srpski narod imali nameru da unište muslimanski narod. Ako je neki pojedinac takvu nameru imao, mi smo za to da mu bude suđeno. Doneta presuda jasno naglašava da je odgovornost individualna i za izvršeni genocid u Srebrenici. Mora biti suđeno onima koji su za to odgovorni, a ne bilo kom kolektivitetu. Posebno ne RS, jer Sud ne bi ni imao prava da optužuje RS koja nije tužena, niti je to moguće, jer nije država.

Zašto smo povukli tužbu protiv Bosne i Hercegovine?

Iz procesnih razloga….

Da je ostala, da li bi presuda bila drugačija?

Ne bi, jer je naša kontratužba bila loše napravljena. Recimo, poziva se na neki izvor, na primer članak iz štampe što nema težinu pred tim Sudom. A mi smo se u ovom postupku, tokom odbrane, pozivali, na primer, na izvore CIA, na njihove i slične dokumente koji ne ostavljaju sumnju. Mi smo optužbu srušili upravo dokumentima CIA, Unprofora i Saveta bezbednosti.

O kakvim je dokumentima reč?

Dva toma dokumenata CIA objavljena su 2004. a dobio sam ih 2005. godine i ustanovio da nam 70 odsto tih dokumenata prvog reda baš ide u prilog. Recimo, u bosanskoj tužbi piše da je povlačenje JNA iz Bosne posle 19. maja 1992. bilo lažno i da je sve vreme rata bilo 20.000 vojnika Vojske Jugoslavije u BiH.

A u dokumentu CIA piše da je od povlačenja JNA do kraja rata, i to u jednom trenutku, najviše moglo da bude oko 2.000 civila, vojske i policije iz Srbije, pa sad uporedite to sa tvrdnjom o 20.000 vojnika, ili šta je tih 2.000 ljudi u odnosu na 250.000 pripadnika vojske Republike Srpske. Zahvaljujući dokumentima CIA izbacivao sam i iz mog govora razne stvari, čak odustajao i od naših dokumenata.

Sudija iz SAD je tražio i dobio izuzeće, zašto?

Zato što je on kao sudija učestvovao u NATO slučaju, u sporu koji je pokrenula naša zemlja, kada se Sud oglasio nenadležnim. Sudija iz SAD je tada glasao na jedan način i sada ne bi smeo sebi da dozvoli da glasa drukčije. Slučaj jeste drukčiji, ali je pravno gledano ista stvar kao i sa NATO suđenjem. Sa kolegom Tiborom Varadijem sam više puta razgovarao o tome, tačno je da oni nemaju nadležnost, posle NATO slučaja pogotovo, ali moramo da uzmemo u obzir i ljudski faktor.

Na šta konkretno mislite?

Pred Sudom je prvi put slučaj genocida. Da li će se 15 sudija lišiti prilike da sude taj najsloženiji predmet, slučaj koji će nesumnjivo ući u istoriju? Psihološki gledano ne možemo očekivati da oni to odbiju. Tibor je zato bio razočaran, pa sam ga stalno bodrio da se ponašamo advokatski, jer čak i psihološki gledano, da se Sud oglasio nenadležnim, ostalo bi opterećenje o krivici za genocid. Prema tome, govorio sam, moramo da idemo advokatski, da odbacujemo navode tužbe i da to činimo po snažnom, uverljivom i dokazivom osnovu.

Da li pravno i moralno ova presuda obavezuje i sve druge potpisnice Konvencije o genocidu?

Naravno, obavezuje sve države potpisnice. Po presudi Suda, i one su obavezne da izručuju osumnjičene počinioce. Ta posledica je vrlo značajna i veliki je korak i u popravljanju imidža Srbije.

Da li će ova presuda uticati na Haški tribunal, jer se čini da su stavovi ova dva suda prema genocidu različiti?

Standard dokazivanja genocida u Međunarodnom sudu pravde je postavljen na viši nivo nego u Haškom tribunalu. MSP nije sebi smeo da dozvoli da proširuje Konvenciju o genocidu nego je morao da se striktno pridržava kvalifikacije genocida kao fizičkog uništenja naroda. Haški tribunal je na neki način proširio definiciju genocida unošenjem mogućnosti da i etničko čišćenje, ako je izvođeno istovremeno sa ubijanjem, kao u Srebrenici, da se u tom slučaju i etničko čišćenje tretira kao genocid. To MSP sebi nije mogao da dozvoli.

A šta je sa komandnom odgovornošću, postoje li i tu razlike?

I komandnu odgovornost je Međunarodni sud pravde podigao na viši nivo dokazivanja. Rukovodio se sporom Nikaragva protiv SAD, pokrenutim pred ovim sudom. Presuđujući u našem slučaju, Sud se pozvao baš na tu odluku, jer je Sud oslobodio Ameriku odgovornosti, iako je davala novac, oružje, obaveštajnu službu, oficire kontrašima u Nikaragvi. Ali, ta pomoć nije bila dokaz da su SAD naredile kontrašima da vrše zločine. Idući tom logikom, Sud je zaključio i da ,,Škorpioni” nisu bili pod komandom Srbije.

Kod komandne odgovornosti mora, dakle, da se utvrdi efektivna kontrola, direktna hijerarhijska subordinacija, koju u našem slučaju niko nije dokazao.

Šta će biti sa hrvatskom tužbom. Najavljeno je njeno povlačenje?

Hrvatska tužba je dobro pravnički napisana, za razliku od bosanske, koja je puna netačnih podataka i laži, a sudska pravda se zasniva na utvrđivanju istine. Ali, nije bilo genocida nad Hrvatima. U tome je problem i ta tužba ne može da opstane.

Spor ipak postoji, kako ga rešiti?

Razgovarao sam sa njihovim agentom Šimonovićem u Hagu posle donošenja presude u sporu sa Bosnom. Pošto je, kaže, Zagreb sve bliži donošenje odluke o povlačenju tužbe, trebalo bi da krenemo na vansudsku nagodbu. Odgovorio sam da to ne može biti platforma za pregovore jer mi ne prihvatamo nikakvu nagodbu. Ona bi podrazumevala pogađanje o visini štete koju bi trebalo da platimo, a o tome uopšte ne želimo da pregovaramo. Ako Zagreb na tome bude insistirao onda ćemo ići na sud.

Jeste li ponudili neku drugu mogućnost?

Moj predlog platforme je sledeći: pregovori o nacionalnom pomirenju. Zna se kakve su te procedure, a u okviru njih bude ustanovljeno ko kome treba da isplati odštetu. Treba da idemo na proces pomirenja, a onda ćemo doći i na pitanja povratka izbeglica, vraćanja oduzete imovine, plaćanja uništene imovina iz zajedničkog fonda… Od predsednika Srbije sam tražio dozvolu da ovim putem idemo kada je u pitanju spor sa Hrvatskom i dobio sam za to zeleno svetlo.

Nesumnjivo je da te odnose treba dovesti na nivo normalnih. Podsetiću na reči svetog Save da narod koji nije u stanju da završi rat biva osuđen na poraz.

Uskoro knjiga

Kakvu će to knjigu uskoro objaviti izdavačka kuća ,,Filip Višnjić′′ iz Beograda?

Naše javno mnjenje treba da bude upoznato sa našom odbranom pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, utoliko pre jer o tom procesu postoje razna mišljenja. Objavljivanjem dokumenata svi će biti u prilici da vide šta je bila suština spora.

Imaće kao posebnu knjigu i presudu u sporu BiH protiv Srbije, tako daće se videti i koliko je naša odbrana uticala na ovu presudu.

Jelena Cerovina – Slobodan Kljakić za Politiku