Вести

Grci i Rimljani predstavnici su mediteranskog tipa koji se odlikuje tamnom kosom i očima i maslinastim tenom, ali u antičko doba ideal lepote bio je sasvim drugačiji. Za njih je to bila svetla kosa koja je ukazivala na ono što je bilo najdragocenije u njihovoj kulturi – mladost i lepotu, piše „Politikin Zabavnik“.

Poznato je da se mnoga deca radjaju sa svetlom, gotovo plavom kosom koja ne tamni sve dok ne udju u pubertet. Otud je plava kosa simbol mladosti.

S obzirom na to da su skulpture Afrodite uvek bile prikazane sa zlatnom kosom, čuvena pesnikinja Sapfo zaključila je da je ova boja korišćena zbog otpornosti i trajnosti ovog plemenitog metala. Zato se zlatna boja vezuje za postojanost, dugovečnost i besmrtnost, pa su je vladari tokom istorije često koristili za svoje krune i perike.

U staroj Grčkoj, osim retkih prirodnih plavuša, žene su najčešće bojile kosu mešavinom polena i mlevenih latica šafrana, a zatim bi sedele na suncu dok ne bi postigle odgovarajuću nijansu plave boje.

Rimljanke su vodile pravu bitku da bi očuvale naklonost svojih muževa koji su ludovali za germanskim robinjama plave kose. One su za izbeljivanje kose koristile mešavinu esencija raznih biljaka, pepela i ustajalog vina, zbog čega se često dešavalo da ostanu bez kose. Tako su počele da se nose i prve perike, naravno, od plavih vlasi.

Čak su i vladari, Neron i Komod na primer, imali plave perike koje su posipali zlatnim prahom, ali iz drugačijih razloga: oni su hteli da budu bogovi, a bogovi su imali – zlatnu kosu.

Tokom srednjeg veka crkva je imala veliku moć, a plava, naga Venera poistovećena je s dvema hrišćanskim grešnicama, Evom i Marijom Magdalenom, koje su zamenile paganske boginje i preuzele sav teret njihovog greha. U to vreme sveti Bernandin propovedao je da je plava kosa odlika grešnog čoveka.

Istovremeno s tim stavom crkve, razvijao se još jedan, kroz lik i delo druge svetiteljke, svete Brižite, koja je bila poznata po svojim vizijama u kojima joj se javljala Bogorodica kao lepa mlada žena duge plave, sjajne kose koja joj je padala na ramena.Njene propovedi ostavile su traga u delima umetnika koji počinju svoje heroine da slikaju sa plavom kosom, a svest o plavušama počinje da se menja.

Počinje era u kojoj svetla kosa označava ujedno osobu dobrog srca i časnih namera.

Postepeno i crkva počinje da prikazuje Bogorodicu kao ženu zlatne kose okruženu andjelima koji su takodje plavokosi, zbog toga što se smatralo da su deca bezgrešna i bespolna , kao i Bogorodica. Često je zlatna boja na staklu ili freskama zaista i pozlaćivana, a slikana je na način koji je stvarao privid prirodnog svetla.

Mit o plavušama prohujao je od srednjeg veka preko renesanse i zatekao moderno doba sasvim nespremno. Pitanje je ostalo i dalje nerešeno – svetice ili bludnice?

Početkom 20. veka bilo je opasno želeti plavu kosu. Tada se jaljaju prve boje za veštačko izbeljivanje kose, koje su često izazivale opadanje kose, ili, u nešto blažoj varijanti, opekotine na koži glave.

Drugi svetski rat donosi ideal plavuše – od izbeljenih zavodnica kakve su bile Džin Harlou i Me Vest, do dobrodušnih miljenica publike kao što su Širli Templ i Beti Grejbl.

Za stvaranje mita o plavušama zaslužan je bio i Volt Dizni, čiji su dobri likovi uvek i lepi, i obrnuto, zli likovi uvek su ružni. Njegove junakinje su na pragu devojaštva, krupnih očiju, dobroćudne i krotke, i uglavnom imaju dugu svetlu kosu, a nevolje rešavaju ili magijom ili uz pomoć nekog muškarca.

Ova „sigurna formula“ možda je doprinela stvaranju mita o „glupim plavušama“, kojima uvek treba neko da se brine o njima, da bi one mogle da budu bezbrižne i ljupke.

Gotovo sve žene ’50. godina želele su da budu plavuše kao Merilin Monro. Iz ovoga sledi da se zamisao o „glupoj plavuši“ pojavila s Merilin, iako ona nije bila baš tako naivna – ona je bila jedina glumica tih godina koja je u ugovoru imala posebnu stavku kojom joj je bio zagarantovan procenat od zarade filma. Ipak, neke od čuvenih plavuša tog doba svesno su bežale pod okrilje mita – Džejn Mensfild imala je nekoliko dobro čuvanih tajni, medju kojima su i završen fakultet i natprosečan IQ.

Uloga plavuše na filmu i televiziji se menjala od aseksualnih junakinja kakve su bile Debi Rejnolds i Doris Dej ’50. i ’60. godina, preko Fare Fosit, tipične predstavnice kalifornijske plavuše ’70. i ’80. godina, koja je bila preteča popularne Barbike, plava, savršenih proporcija i, naravno, prelepa.

U skladu sa uobičajenom predstavom o plavušama, kompanija „Matel“ je 1992. godine tržištu ponudila Barbiku koja je izgovarala fraze kao što su „Volim da kupujem!“ i „Matematika je baš teška!“.

Bilo kako bilo, svako vreme stvara sopstvene predrasude. Dvadeset prvi vek je tek počeo, ali je već uočljivo da se stereotipi koje nameću reklame i televizija lakše razotkrivaju, jer potrošači više nisu masa, već pojedinci.

Medjutim, i dalje ostaje otvoreno pitanje na koje će možda neke buduće generacije dati odgovor: plavuše – andjeli ili djavoli?

MONDO