logo logo logo logo
Рубрика: Друштво    Аутор: Срђан Марјановић    838 пута прочитано    Датум: 29.01.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

jerusalem.jpgJednog svetlog decembarskog jutra pre nekoliko godina putovao sam sa komandantom italijanske borbene grupe “Akvila” iz Peći za Prizren, gde smo obojica bili pozvani da prisustvujemo smeni na čelu interno zvane “Romel brigade”. Naime tako smo u šali uz kafu, pričajući o mom predstojećem odlasku za

Jerusalim, u Pećkoj patrijaršiji zvali tada postojeću nemačko-italijansku jedinicu na Metohiji, prvu takvu od afričkih dana Drugog svetskog rata.
Kombinacija nije potrajala ni ovaj put dugo: Nemci i Italijani su se na Metohiji sretno razveli maja prošle godine, a o efikasnosti braka dovoljno nam govori mart 2004, kada je glas generala Primicerija imao taman onolikog uticaja na nemački kontingent koliko i glas italijanskog kralja na nemačku Brigadu Ramke u bici na El Alameinu – nikakvog. U oba slučaja, italijanski padobranci su na bojištu ostali sami i ostavljeni od Nemaca – u Africi 1942. da bi izginuli potpuno, osim dve stotine ljudi, a u Peći i Dečanima 2004. da bi zaradili Orden Svetog Save.
Staložen, širok i ‘softly-spoken’, pukovnik Emilio Motoleze bio je primer čoveka kakvog traži mirovna misija, pogotovo tako komplikovana kao što je ona koju je našao na Metohiji – jedino što sam bio srećan da su se marta 2004. u Peći, ipak, našli padobranci, a ne njegova venecijanska obalska pešadija. Otišavši za Jerusalim, razmenili smo nekoliko poruka i poziva u Svetu Zemlju i nekako se zagubili, sve u iščekivanju da se onaj drugi javi i misleći da možda ipak taj drugi nema tako važna i pametna posla kao ja.
“Ma kore, Jovan?” – septembra 2006, jedan drugi prijatelj, Simon Epštajn, upitno me je pogledao kada sam razrogačio oči na nešto što je gledalo u mene sa naslovne stranice Džeruzalem posta, koji je ležao na stolu u njegovom kabinetu na Univerzitetu u Jerusalimu. To nije bilo nešto, bio je to neko. Na slici koja je dominirala naslovnom stranom, svoje prve korake na tek primirenom libanskom tlu pravio je ‘battle-hardened’ veteran iz Iraka, pukovnik Emilio Motoleze.
- Ne znam kako ćeš razumeti ovo, Simha – rekoh, dumajući kako to da objasnim svom prijatelju širokog srca, “ali dobro došao na Kosovo.”
Nekome u Izraelu to nije trebalo objašnjavati, ali je bilo nažalost kasno. Nakon nekoliko meseci odbijanih telefonskih poziva, prošlog četvrtka sam iz istog Džeruzalem posta saznao da je “Jurij Štern (58), poslanik u Knesetu, preminuo od raka, ovog jutra”. Po jerusalimskim običajima sahrana je bila istog dana i telo ruskog imigranta predato je kamenu njegovog voljenog Jerusalima u trenucima kada su predvečernje zrake sunca pretvarale Sveti Grad u zlato.
U zemlji sa dve ruske partije, dva ruska televizijska kanala i nekoliko desetaka ruskih književnih časopisa, najmanje što bi se moglo očekivati jeste da jedan doktor ekonomije i cionistički aktivista još iz vremena dok je živeo u Rusiji dospe do jerusalimskog parlamenta i drugog mesta u, hm, nacionalnoj stranci Izrael naš dom (ako vam ne zvuči poznato, pogledajte sastav Dume). Ono što niko nije očekivao, bilo je to da će talas žaljenja prosto preplaviti izraelske i svetske jevrejske medije.
I zaista, u trenutku kada skandali kao nikada u Izraelu tresu jevrejski nacionalni dom od temelja (vojske) do krova (predsednika), mirni čovek, koji je bio arhitekta evangelističke podrške Izraelu, patriotizmom starog kova za trenutak je ujedinio levicu i desnicu na način retko viđen poslednjih godina. Osim, recimo, kada je reč o Kosovu.
“Srpski lobi prevazilazi sve podele u izraelskoj politici”, pisao je 1999. zagrebački filosof Igor Primorac koji je predavao u Izraelu devedesetih – teza bombastična kao i naziv čuvene knjige Filipa Koena “Tajni rat Srbije“, ali istinita utoliko što je Kneset zaista odbio da osudi Srbiju za zbivanja na Kosovu i Metohiji istog proleća. To se dogodilo uprkos izričitom nastojanju izraelskog velikog saveznika, koji je inače u pitanju Kosova rasteglio metaforu holokausta do njenih krajnjih granica izdržljivosti, osim što je, eto, Izrael odbio da se složi sa njom. Treba li reći da je ključni agens u tom aktu samostalnosti Kneseta bio Jurij Štern?
Međutim, da metafora počinje da funkcioniše u drugom pravcu primetio je pre nešto više od godinu dana bivši generalni direktor ministarstva vanjskih poslova David Kimhe. Pišući o Kosovu i Metohiji, on je svoj tekst nazvao “Druga Judeja i Samarija”, tvrdeći da, nažalost, ni Srbija ni Izrael nemaju mnogo izbora u pogledu svojih spornih teritorija i da ono što, po njegovom mišljenju, sledi Srbiji uskoro će zadesiti i Izrael, naime bolno odvajanje istorijskih i sakralnih krajeva od matične države.
Da je stvar još ozbiljnija, nagovestio je u novembru Avigdor Liberman, predsednik stranke pokojnog Šterna, trenutačni potpredsednik vlade i ministar za strateške projekte, koji je u razgovoru sa Vukom Draškovićem potvrdno govorio o Kosovu i Metohiji kao “Srpskom Jerusalimu”. Da povratak demokrata u Belu kuću može značiti i povratak mirovnom planu iz 2000. tadašnjeg izraelskog premijera Ehuda Baraka o podeli Jerusalima, potvrdilo se i ovih dana, kada se po medijima počeo pominjati povratak Golana Siriji kao preduslov međusobnom miru, a Barak najavio svoj povratak na političku scenu.
Da metafora bude pregnantnija, Golansku visoravan je u Šestodnevnom ratu 1967. zauzeo Dado Elazar, najčuveniji izraelski tenkista i jedini načelnik generalštaba koji je podneo ostavku, koju mu je 1974. iznudila Agranatova komisija, sve do Dana Haluca koji je to učinio prošle sedmice. Rođeni Sarajlija, za koga je general Rafael Eitan zapisao da su se on i Dado dopisivali ćirilicom na sednicama generalštaba kako drugi oficiri ne bi razumeli, svoju prvu borbu je vodio 1948. na Kastelu između Tel Aviva i Jerusalima protiv bataljona komšija – bosanskih veterana SS “Handžar divizije” koje je Tito potčinio partizanskim oficirima i umesto u zatvor poslao Arapima, dok je u isto vrijeme češko oružje preko Rijeke slao tek oformljenoj izraelskoj državi. Ova priča je i u Izraelu i kod nas bila na nivou glasine dok za zagrebački Večernji list decembra 2005. nije progovorio jedan od pripadnika jedinice Kamel Rustomović, koji danas živi u Libanu.
Da li će po tradiciji najmoćniji čovjek Izraela, premijer, kome se baš zbog Libana trese stolica kao i njegovom ministru odbrane Perecu (koji je štedro ovih dana nazvao Libermana rasistom) uspeti da odoli kosovskoj metafori, videćemo. No, kada je u pitanju severna granica Izraela, kosovsko-jerusalimska metafora ima još jednu dimenziju. Za istim stolom u Pećkoj patrijaršiji, sa nama je 2002. sedeo i Motolezeov zastavnik, ispisnik Kolridžovog mornara u najmanju ruku, sa širokim ožiljkom preko lica.
- Uspomena iz prve misije, pre dvadeset godina – objasnio je, “Hezbolah, Liban.” Bolno predvidivo.

Jeromonah Jovan (Ćulibrk)
Autor je koordinator Odbora za Jasenovac Srpske pravoslavne crkve





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo