Вести

Otvoreno pismo njegovoj svetosti Patrijarhu srpkome Gospodinu Pavlu
piše: Milijanko Bojić, Ontario – Kanada

NJEGOVOJ SVETOSTI PAVLU, PATRIJARHU SRPSKOM

Vaša Svetosti,

Mada znam da Vas ovo pismo neće mnogo uzbuditi, samo ne znam zbog čega, ipak sam se odlučio na jedan korak meni ne upriličen.

Već ravnu godinu dana komuniciram sa vaskolikim srpstvom ovoga kontinenta, u svojim otvorenim kritikama, prema radu ne samo pojedinaca iz Episkopata SPC, već na rad celokupnog Episkopata ove institucije na čijem ste Vi čelu. Dobar domaćin ne dozvoljava da mu loša čeljad kuću razaraju, nego ih kori, opominje, pa po potrebi i kažnjava. Tako je to bilo od davnih vremena, i od prastarih vremena. Dobar domaćin kada nešto čuje sa strane da mu se u kući dešava on to proveri, pa onda reaguje.

Loš domaćin ne obraća pažnju ni našta i onda naravno kuća se kloni padu. Od Svetog Save na ovamo Srpska Pravoslavna Crkva je prolazila kroz razna iskušenja. Danas se nalazi pred stvarnim padom, ako Vi kao njen poglavar stvarno ne preuzmete nešto. Znate, upućeni ste, čuli ste i kako nas obaveštavaju raspravljate o tome, kako bi se sprečio novi raskol. Dakako on je i moguć. Zato se i ja odlučih da Vam na ovu temu domaćinstva uputim jedno upozorenje. Ne molbu, jer je došlo vreme da se molbe bacaju u smeće.

Na Vama je da sada odlučite, jedino, kakav ćete domaćin biti.

Kada se ona grupa narodnih prvaka se sastala u manastiru Bogovodji i uputila pismo Turskom Caru da je više nemoguće živeti pod režimom Dahija, Vuk Stefanović Karadžić je zapiso sledeće: “Kada car primi ovo pismo, neobično se sažali na njegove reči a osobito mu bi žao raje, i šta mu raja piše“. Te zato on sam napisa dahijama pismo i upozori ih da se kanu zuluma. Kako su dahije i dalje nastavile, sada jos većom žestinom da čine zulum, i kako posekoše onoliki broj glava srpskih knezova onda se narod pobuni. Dalje svi znamo šta je bilo.

Eto Vaša Svetosti, tolike je reči i vapaj srpskoga naroda čak i turski Sultan saslušao, i udovoljio ga bar jednog pisma. A Vi Vaša Svetosti, ne čujete višegodišnji vapaj vaskolikog srpstva iz Amerike, i pored tolikih pisama, telefonskih poziva Vama lično upućenih. I šta se dogodilo, vidite i sami. Vaskoliko se srpstvo pobunilo. I ako vi ništa i zaista ne preduzmete opet ćemo imati Slobodnu Srpsku Pravoslavnu Crkvu u USA i Kanadi. Ne daj Bože ali ispada, da je ovde turski Sultan veću brigu i više osećaja imao za Srbe nego li njihov današnji Patrijarh.

Ne gajim nadu da ćete Vi i prstom mrdnuti da sprečite sve ovo što nam se danas dešava. Jer pod Vašom vladavinom, Episkopat SPC se odmakao od naroda, a pojedini vladike, ja uporno „nišanim“ prstom u Georgija čine srpstvu veći zulum nego beogradske dahije. Teško je možda razumeti, teško istini pogledati u oči, teško je i reagovati, jer se taj ološ osilio toliko, pa Vam verovatno i on preti raskolom njegovim ako ga opomenete ili pak kaznite. Ne brinite Vi za to. Juče mi jedan sveštenik ovako reče:

“Da Georgije uzme u ruku komad hleba i mesa, pa da krene preko cele Amerike, ni dobar pas za njim ne bih krenuo“. Verujte da je tako. Ni dobar pas za njim ne bih otišao, a ima onih loših koji će uvek za njim otići, i lajati. I ako odu, neka im je sretan put.

Dakle i na kraju. Minuti otkucavaju, sprema se novi raskol, a Vi Vaša Svetosti pogledjte, i razmislite šta Vam je činiti, pogledjte ustav SPC, pa onda sami odlučite. Od Svetog Save do Germana i Vas imali smo Patrijarhe, dobre domaćine. Sa Germanom je bilo, kako tako, a na Vama je da u ovom času odlučite. Između dobrog i lošeg domaćina.

Iskreno Vaš,

Milijanko Bojić

Narodu Serbskome,

U istoriji Srpske pravoslavne Crkve gorih vladika nije bilo. U njenoj mukotrpnoj borbi da očuva oreol slave, časti, rodoljublja i patriotizma ona je uvek blistala. Njen je episkopat uvek bio na visini zadatka. Najzad ona je u svakom trenutku bila jedina nacionalna instanca, koja je uvek izgarala za srpsko nasleđe i za njegovo nacionalno biće. Međutim, vremena su se naglo promenila. Neće, ove današnje vladike, koji su mahom došli sa dna društvene skale, čast i čest izuzetcima, se lako pomiriti sa činjenicom da za ovu igru u kojoj su se oni sami odlučili od naroda, moraju i sami podneti i priznati krivicu za sopstveni raskol. Dakle oni su u raskolu sa narodom.

I meni samome, prateći njihov rad mnogo intezivnije, u poslednjih godinu dana je teško palo na srce shvativši da oni koji su se okitili oreolom Arhiparstirstva nisu ništa drugo, nego primitivni i neobrazovani pokvarenjaci. Oni nisu samo u svojim istupima nejedinstveni sa narodom, nego i gore od toga. Oni su nejedinstveni međusobno, a u poverenim im eparhijama se ponašaju kao despoti. Mnogi su nejasni i ne definisani. Jedni dugima zabadaju nož u leđa, a kad im je neki zajednički interes u pitanju, oni se udruženo obračunavaju sa narodom. Kao da su po veri, oprosti mi Bože, Muhamedanci a ne Hrišćani. Ili pak, oni nemaju ni trunke vere u sebi? Strašno i žalosno. Takođe je nedefinisana i uloga današnjeg Patrijarha. On koiji bi najveću brigu morao da vodi o jedinstvu, Jerarhije, dozvolio je da je ta Jerarhija, razjedinjena, i kao takva razara biće ne samo njeno već i narodno.

Najzad i narod ih je pročitao

Milijanko Bojić