Вести

BRISEL – Kada je RTBF (belgijska državna televizija na francuskom jeziku) nedavno objavila „senzacionalnu vest“ da je Flandrija proglasila nezavisnost i da se belgijska država raspala, mnogi Belgijanci su pomislili, neposredno pošto je prošao prvi šok

od te neslane šale, da ne bi bilo čudo da se tako nešto doista, i to vrlo skoro, dogodi.

Belgijska država je stvorena tek 1830. godine, a povezivanje Flamanaca na severu, koji govore holandski i Valonaca na jugu, koji govore francuski, nije nikako bilo iz ljubavi. Njihov brak su, naprotiv, ugovorile velike sile, koje su imale nameru da između sebe stvore neutralnu „tampon državu“.
Iako su Flamanci oduvek bili brojniji od Valonaca, ovi poslednji su u dobrom delu istorije zajedničke države dominirali na ekonomskom, kulturnom i političkom planu. Nije ni čudo kad se zna da je njihov jezik, francuski, u to vreme bio „centar sveta“, jezik diplomatske komunikacije, jezik velike književnosti i filozofske misli.

Za frankofonu belgijsku elitu (kojoj se priključila i flamanska buržoazija) Flamanci, koji su činili većinu, a čiji je francuski bio daleko od savršenog, bili su zaostali seljaci pogodni samo za manuelni rad. Tako je nastala društvena i ekonomska diskriminacija, izvor nezadovoljstva Flamanaca koje i danas tinja.

Među Flamancima se konačno pojavio pokret za jezička i kulturna prava. Tridesetih godina prošlog veka je zakonom uveden sistem dvojnog monolingvizma, zasnovan na jezičkoj granici koja i danas deli zemlju. U Flandriji je holandski jedini zvaničan jezik, a u Valoniji francuski. Samo su u Briselu u zvaničnoj upotrebi oba jezika.

Valonija je tokom najvećeg dela belgijske istorije bila mnogo bogatija od ruralne Flandrije, a zemlja je imala jaku unitarnu parlamentarnu vladu u čijim je rukama bila koncentrisana sva vlast. Ni jedno ni drugo više ne važi.

Danas je bruto domaći proizvod po stanovniku u Flandriji veći nego u Nemačkoj, Francuskoj i Britaniji, dok je u Valoniji otprilike na nivou koji postoji u siromašnijim oblastima Francuske i Italije.

Ustav je od 1970. menjan pet puta, što je donelo korenitu transformaciju vlasti u federalnu strukturu zapanjujuće složenosti. Ta nova struktura i odražava i potvrđuje organizaciju političkog, društvenog i kulturnog života na jezičkoj osnovi.
Dobra strana u svemu tome je što su te promene sprovedene bez krvoprolića i masovnog nasilja, a loša što su u toj novoj strukturi centrifugalne sile izuzetno jake. Belgija je sada u potpunosti organizovana na jezičkoj osnovi.
Nema nijedne političke partije, lista, radio ili televizijske stanice koji bi istovremeno bili prisutni i u Flandriji i u Valoniji. Segregacija u stanovanju i na radnom mestu je široko rasprostranjena.

Zahtevi Flamanaca za sticanje nezavisnosti jasno su predočeni u „Manifestu za nezavisnu Flandriju u Evropi“, objavljenom krajem 2005. godine.
Taj dokument bez urlika i pompezne retorike nije bio delo ksenofobične ekstremno desničarske flamanske nacionalističke partije Flams belang, koja već odavno traži nezavisnost Flandrije, već 65 pripadnika flamanskog poslovnog i akademskog establišmenta.

U manifestu stoji da Flandrija i Valonija imaju drugačije potrebe i ciljeve zbog dubokih političkih, ekonomskih, društvenih i kulturnih razlika koje među njima postoje.

Tu se tvrdi da sadašnja federalna struktura sa ograničenjima usmerenim protiv većine vodi ka „trulim kompromisima“ na nivou federalne države i „neumerenom i neefikasnom prebacivanju novca iz Flandrije u Valoniju i Brisel“.
Većina Flamanaca se, verovatno, slažu sa analizom sadržanom u manifestu, ali nije spremna da energično zatraži nezavisnost Flandrije. Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da bi većina građana Flandrije podržala prenošenje još većih ovlašćenja na regione, dok su mnogi za stvaranje konfederacije u kojoj bi na državnom nivou postojala vrlo mala ovlašćenja.

Brisel je, verovatno, najvažniji element koji bi mogao da očuva jedinstvo države, bar za neko vreme. Iako se taj grad u kojem većinu stanovnika čine oni kojima je maternji jezik francuski, nalazi na teritoriji Flandrije, postoji vrlo mala verovatnoća da bi većina njih mogla da bude za uključenje Brisela u sastav nove flamanske države.

TANJUG