logo logo logo logo
Рубрика: Религија    Аутор: Срђан Марјановић    692 пута прочитано    Датум: 28.12.2006    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Trodimenzionalna mapa Kosova i MetohijePreuzeto iz arhive Raško-prizrenske eparhije, Srpske Pravoslavne Crkve 

E. Br. 136. 27. aprila 1961.

Stalna nam je nevolja nezadržano iseljavanje našeg življa, manje-više sa cele teritorije Eparhije. Kao razlog jedni navode strah od represalija Šiptara i Turaka u slučaju kakvog političkog zapleta

u ovim krajevima. Povremeno njihove ispade uočavamo i sad svi. Napr., posle moje posete Kamenici (Kosovskoj) i nedovršenoj kapeli u selu Koretinu, prekonoć su na toj kapeli razbijeni svi prozori. Onom lanjske godine, uoči suđenja u Prizrenu jednom diverzantu iz Albanije, neko je potpalio kapiju na porti Saborne crkve u Prizrenu. Ove pak godine su na groblju (u Prizrenu) porazbijane sve porculanske slike na pravoslavnim spomenicima, pa i na spomeniku episkopa Vladimira. Drugi navode da vlasti favorizuju Šiptare, kojih u organima vlasti ima mnogo, a koji se uzajamno pomažu i sve zakonske olakšice osiguravaju za svoje, dok se na Srbe svaljuje sva težina obaveza, i to uvek u zakonskoj formi. U tome učestvuju i Srbi članovi Partije, da im se, valjda, ne bi prebacio šovinizam i sl. Naš živalj ne može da izdrži ekonomski, te se iseljava. Ima tu, svakako, i drugih razloga: uključenje u industriju, bolje prilike za školovanje dece itd., koji su razumljivi i opravdani, ali su najglavnija prva dva i zabrinjavajući obim iseljavanja, duboko sam uveren, od njih potiče.

Episkop raško-prizrenski Pavle

(Arhiv Sinoda. f. III. br. 190/1961)

Br. 276, 23. avgusta 1961.

Izvešten sam iz manastira Visokih Dečana i Sv[ete] Trojice kod Prizrena o do sada, u tolikoj meri, nebivaloj drskosti u uništavanju manastirskih useva, povrća i voća. Ne samo deca, nego odrasli ljudi Šiptari dolaze kao u svoje, beru i odnose. Na opomenu kaluđerica ili drugog osoblja u manastiru, drsko se suprotstavljaju, nasrću i da se biju, psujući majku srpsku i preteći da ovo nije srpsko već albansko.

I o ovome ću izvestiti versku komisiju u Prištini, ali molim Sv. Arh. Sinod da preduzme korake da se zakonski zaštitimo i mi ovde.

Episkop raško-prizrenski Pavle

(Arhiv sinoda. f. IV. br. 67/1962)

E. Br. 132, 11. maja 1962.

Narod je ovde, zaista, kao ovce bez pastira, prepušten sam sebi, pa nije čudo što je smućen i poljuljan u veri pod naletom sviju mogućih nevolja koje preko njega snažno duvaju. Uglavnom sam ih opominjao da čuvaju ono glavno – dušu svoju i obraz svoga naroda, to opšte dobro, nasleđeno od naših svetih predaka. [. . .]

Manastiri imaju mnogo muke oko očuvanja šume, bašta i voćnjaka od nasilja, krađe i pljačke omladinaca, i starijih ljudi, mahom Šiptara, koji na opomene manastirskog osoblja nasrću da se biju, uz psovku i pretnje da ovo nije srpsko već albansko. Jednoj monahinji naneo je neki Šiptar telesnu pozledu kad je isterivala njegove ovce iz manastirske livade. Slično se desilo đaku u Dečanima i sluzi u man. Sokolici. Tražio sam od Verske komisije da stvar izvidi i preduzmu potrebne mere da se osiguraju i nama (Srbima) prava koja Ustav garantuje svima. Ni u crkvi nismo mirni [. . .]

Jedan mlad sveštenik u Velikoj Hoči kod Prizrena, došao je u sukob sa mesnom organizacijom, a zatim i sa vlastima, oko ubiranja prihoda u naturi od vernih. Kažnjen je sa 15 dana zatvora. Sa strane vlasti stavljeno mi je do znanja da je od on onde nepoželjan. Kada se tamo još desila neka tuča, u kojoj je povređen jedan član Partije, pokušalo se da se prikaže da je i sveštenik u tuči učestvovao, ili je organizovao, iako je tuča bila lično razračunavanje i nema nikakve veze sa sveštenikom. U nastaloj situaciji ima krivice i do njegovog netaktičnog stava, ali ustvari tu je više pokušaj da se onemogući religiozni rad među vernima, jer tamo sveštenika godinama nije bilo, pa je sad izvesno religiozno buđenje zapalo za oči partijcima. A sem toga, selo je čisto srpsko, pa vlasti budno bdiju da se onde ne javi kakva nacionalna stvar. [. . .]

I ove godine, još intenzivnije, nastavljeno je iseljavanje našeg (srpskog) elementa, kako naseljenika tako i starosedelaca, iz sviju krajeva Eparhije. Iz gnjilanskog namesništva u toku godine iselilo se preko 200 domova: samo iz vrbovačke parohije, koja je inače mala, iselilo se 70 domova. Iz okoline Prištine, od lanjske godine, takođe se naglo iseljava. U selu Komoranu posle rata bilo 40 srpskih domova, sada ih ima 12; Novo Čikatovo 48, sada 22; Donji Zabel 18, sada 4; Veliki Belaćevac 23, sada svega 3. Iz goleške parohije iselio se u toku godine 81 dom. To je druga glavna nevolja naša u ovim krajevima. 1912. godine bio je procenat Srba prema drugim nacionalnostima [u] Kosovu i Metohiji 35 do 40%. Danas je taj procenat svega 25%.

Episkop raško-prizrenski Pavle

(Arhiv Sinoda. f. I. br. 24/1962)

E. Br. 110, 13. aprila 1963.

Tokom 1962. godine rasformirane su 3 crkvene opštine i 3 parohije, jer zbog malog broja vernika ne bi mogle izdržavati sveštenika, a pored toga dve od njih nisu imale ni svoje crkve.[. . .]

Prema izveštajima Arhijerejskih namesnika, a koliko mogu i sam da sagledam, apostasija od Crkve nastavlja se i dalje. Raspad porodične zajednice, raslojavanje sela uključivanjem u industriji, seljenjem u grad, i raseljavanjem (Srba), broj vernih, koji su makar spoljašnje vezani za Crkvu i vrše verske obrede, i dalje se smanjuje . . . Navodim slučaj jednog naseljenika iz okoline Lipljana, koji je od mene tražio zvaničnu potvrdu da nije član crkvene uprave, jer je oklevetan da jeste. Upravo (se zbiva) kao što se veli u jednom savremenom zapisu u Trebinju po dolasku Turaka, 1500. godine: ,,Radi naših grehova postiže nas Izmailjćanska železna palica, koja neštedno poražava ustanove pravoslavne vere . . . i mnogi ne mučeni ni od koga otstupiše od blagočestive i pristupiše njihovoj veri”. [. . .]

Mlađi sveštenici polako uvode (obnavljaju) proslavu Sv. Save. Deca vrlo rado dolaze i uzimaju u njoj učešća, ali ih učitelji sprečavaju i kažnjavaju. [. . .]

Teškoće na koje sam ranije ukazivao ostale su iste i u ovoj godini, još donekle i uvećane . . . Iseljavanje našeg življa sa celog Kosmeta nastavlja se i dalje.

Episkop raško-prizrenski Pavle

(Arhiv Sinoda, f. IV. br. 60/1963)

23. oktobra 1963. u Beogradu

Oktobra meseca prošle godine početo je zidanje zvonika na zapadnoj strani crkvice u selu Štrpcu kod Prizrena, pošto je tek tada, posle dve godine traženja. dobijena potrebna dozvola. No kad je zvonik ozidan gotovo do krova, NOO Štrpce obustavlja dalju izgradnju s motivacijom da materijal od koga se zvonik gradi – siga – ,,nije kvalitetan, ne odgovara priloženom planu, a takođe je protivan i datoj građevinskoj dozvoli”.

Zvonik je cele prošle zime ostao na kiši snegu i mrazu nepokriven, jer Opština nije dozvolila da se ono što je izgrađeno pokrije privremeno da ne zakisava. [. . .] Nekome je u interesu da zvonik stoji tako nezavršen. da zakisava i propada. Ne samo to, no čujem da se govori da se dozvola neće dati, nego će se već sagrađeno morati porušiti.

Na stranu to što je u blizini Prizrena u jednom selu, sada ovih godina, podignuta velelepna rimokatolička crkva; što je podignuta kod Prištine u jednom selu džamija gde je nije bilo od Kosova, a nama se onemogućava da zamenimo dotrajali zvonik od dasaka malenim zvonikom od sige, od čega je i crkva delimično sazidana. No u tom istom mestu, pre tri-četiri godine, na traženje Opštine, bez reči je crkveni odbor poklonio parče zemlje za proširenje dvorišta novopodignute škole.

Episkop raško-prizrenski Pavle

(Arhiv Sinoda. f. V, br. 227/1963)

9. mart 1964.

Pored opštih teškoća sa kojima se naša Crkva susreće u svom radu, u krajevima gde smo mi, Srbi, danas nacionalno i verski manjina, imamo i te što ljudi našeg plemena koji su u vlasti neće da Crkvi izađu u susret ni onde gde joj se. i protiv zakona čini krivo i nanosi šteta. Neki postupaju tako da im se, valjda, ne bi prebacio šovinizam i neoslobođenost od nacionalnih i verskih predrasuda. dok dobar deo među njima ima takvih koji smatraju da dobri odnosi između Srpske crkve i Države ne znače drugo no baš to: da se Pravoslavnoj crkvi može ne učiniti ni ono na što po zakonu ima pravo, jer smo, eto, u dobrim odnosima s njom, a onima drugima moramo učiniti što traže i progledati kroz prste mada i nemaju pravo, da bi s njima odnose poboljšali. Tako su naši sugrađani drugih vera u tim krajevima u boljem položaju od nas. Oni uspevaju da podignu čak potpuno nove bogomolje, u mestima gde ih nisu nikad imali, a nama se onemogućava da održimo i one koje postoje vekovima.

U Eparhiji raško-prizrenskoj najteži takav slučaj je sa crkvom u Kos[ovskoj] Kamenici kod Gilana. Tu nam je sedište paroha za tri parohije i u tu su crkvu upućeni verni iz gotovo 30 sela, jer se u dve druge crkvice služi samo jedanput godišnje, pošto je jedna ruinirana, a obe bez potrebnih utvari.

Na porti te crkve. NOO 1947. g. srušio je severni zid uzevši materijal od tog zida sa svoje potrebe. Docnije je srušio zid i sa istočne i južne strane, a od tog materijala, uz zapadni zid podigao još jedan i tako je načinjena zgrada (fotografija 1), koja je najpre služila NOO za magacin, a zatim je ispregrađivana i NOO ju izdaje i danas pod zakup. [. . .]

Sem toga, svakog petka razgrađena porta služi kao pijac. Tu narod na crkvu naslanja i veša stvari za prodaju, za zvonaru vežu konje i magarad, parkiraju kola i kamione i nadgrobni spomenici služe im za tezge, sedaju na njih, meću svoju robu, što sve pruža vrlo ružnu sliku i vređa osećanja pravoslavnih vernika čija je to crkva i spomenici, ta crkva u čijoj je prizidanoj priprati, još u tursko doba. bila škola u kojoj su učili još poneki stariji ljudi.

Pored crkve, sa severne strane. postojala je crkvena zgrada. magaza, koju je NOO srušio 1950. g. a materijal upotrebio da podigne na istom mestu zgradu koju je koristio kao kafanu, a sada prodavnicu mešovite robe. Sve to bez pare i dinara, a crkva tu nema parohijskog doma, pa sveštenik mora da stanuje po privatnim kućama.

Pre neku godinu, 1960, NOO je uzeo jednu crkvenu parcelu, a za istu obećao dati drugo zemljište, no ugovor o zameni i prenos još nije načinjen, pored svih traženja paroha, pa crkva ne može da uđe u posed zamenjene zemlje, jer istu svojataju i koriste privatna lica.

Crkvena se opština više puta obraćala NOO u Kamenici, pismeno i usmeno, da se izneta pitanja reše, išao je onamo mesni sveštenik, arhijerejski namesnik iz Gnjilana; 1960. godine bio sam lično u Opštini. Govorili su mi da bi crkvu trebalo nekud da premestimo, jer im smeta, no svojim sredstvima, jer NOO nema para. Ja sam odgovorio da mi nismo ravnodušni prema toj crkvi, gde su naši stari dolazili stotine godina i gde je bila škola pre Prvog svetskog rata.

Episkop raško-prizrenski Pavle

(Arhnv Sinoda. f. II. br. 79/1964)

Izvor: Eparhija raško-prizrenska i kosovsko metohijska





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo