logo logo logo logo
Рубрика: Економија    Аутор: новинарство    573 пута прочитано    Датум: 18.12.2006    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

seljak45.jpgSrpski seljak treba da nas uvede u Evropsku uniju. Prvi on i niko drugi do – on. Kako i ne bi kada mu političari svih boja i usmerenja ovih predizbornih dana obećavaju kule i gradove. Dobiće sve što i njegov evropski sabrat – zaštićene cene, subvencije, i ne samo to, platiće mu da ostane na rodnoj grudi.

Nikakvih finansijskih prepreka tu nema. Ima od čega da se štrpne. Naš budžet je već prepun, a tu je i čuvena kasa EU, čija se polovina, eto, troši samo na poljoprivredu. Ima, dakle, nade za nas i našeg seljaka. Nema nikakvog razloga da strepi od Evrope. Nije mu prvi put da je hrani. Koliko je samo svinja još Miloš Obrenović preterao preko Save i na tome zgrnuo bogatstvo, koliko su samo suvih šljiva iz Srbije pojeli Amerikanci između dva svetska rata, a koliko tek ruska armija u istom tom veku, ali i pedesetak godina kasnije. Bilo je i šunki u konzervama za NATO vojnike u Evropi. A mi smo već u Partnerstvu za mir, pa – evo i nove šanse.

Nisu i Japanci, prilikom jedne posete osamdesetih godina prošlog veka, uzalud rekli „eh, da nam je vojvođanska ravnica – hranili bismo celu Evropu”. Japanaca, onako, usput, na veoma skučenom i ne tako izdašnom prostoru, ima 120 miliona. Istini za volju, oni nisu ništa pridodali ostvarenju svog „žala za ravnicom” ni onda, a ni kada smo se pre nekoliko godina otvorili za ostvarenje takvih inicijativa. Možda je stvar u tome što ta Evropa nikad nije bila gladna i što su u to doba puterom, a zbog preterivanja u proizvodnji jedno vreme nisu znali šta će s njim, tovarili prekookeanske brodove i slali ih na put bez odredišta.

Norme ujedinjene evropske porodice, koje se tiču poljoprivrede, tačnije njihovih standarda, naši političari, čini se, ne vole da spominju. Ostaviće ih kao vruć krompir nekome ko se bude prihvatio tog posla. Da objasne zašto rakiju šljivovicu, koju su sami ispekli od svog voća i za nju dušom garantuju, mogu da odnesu kumu na slavu samo ukoliko je na flaši etiketa sa svim podacima o proizvođaču i proizvodu. A o kajmaku, ajvaru, slatkom… bez sertifikata raznih ni do granice, a kamoli preko nje. Sva obećanja nisu, naravno, razlog da se u predizbornoj trci juriša i na mesto ministara poljoprivrede. Navale tu nikada nije bilo. A i kako bi. Problema puno, ne manjkaju ni blokade puteva, a slava i politička korist – nikakvi. Na sve manje adresa, zato, stižu predizborna obećanja poljoprivredi i seljaku. Istovremeno s registrovanjem ko se još bavi tim poslom teče i ono ko je od toga digao ruke. U mnogim selima nema nijednog žitelja, a još ih je više gde već godinama nema niti jednog đaka. Ali, i takvo selo i njegovi žitelji opstaju. Rade, žive i na njih se računa. Neki, čak i poznati ekonomisti, kunu se u selo i poljoprivredu kao našu izvoznu i razvojnu šansu. Umetnost i umešnost življenja u prirodi, u svojoj kućici, na svojoj zemlji, podrumima punim vina i rakije, s pogledom na bogate voćnjake čije se grane savijaju od roda, mnogima, koji opsedaju berze rada, jer su izgubili jedva plaćen posao, nije bio dovoljan motiv da ostanu na rodnoj grudi i u svom selu. Od idila i lepote se ne živi.

Mnoge računice preostalima ništa dobro ne nude, ali oni nemaju kuda. Pozitivna nula im je sasvim dovoljna. Da prežive i da nikome ništa ne duguju. Šta je – tu je, imali su alternativu, život u gradovima u kojima neki od njih nisu ni prošli loše.

Socijalizam je učinio svoje, a budući realni kapitalizam dovršiće ono što je Evropa uradila krajem 19. i početkom 20. veka. Svešće selo i seljake na manje od pet odsto populacije i još manje u udelu nacionalnog kolača. Naša kombinacija, oličena u velikim društvenim kombinatima bogate vojvođanske ravnice i malim posedima, sitnog seljaka u Srbiji, južno od Dunava i Save, osuđena je na propast. Smešane, nisu napravile dobitnika ni na jednoj strani. Kombinati su se slomili, njih su nasledili nove gazde i latifundisti, a sitan seljak čeka biološko razrešenje. Ma koliko radila i doprinosila, učešće poljoprivrede u ukupnom bogatstvu zemlje još je siguran signal siromaštva. Jer, da imamo industriju automobila, poput Češke, a što ne i Slovačke, ili kompjutere, ne bismo se hvalili dvocifrenim učešćem u društvenom bogatstvu ili milijardom evra od izvoza hrane. Uglavnom – sirovina. Čokolade, špagete, sirevi i salame rezervisani su za razvijene zemlje. Naša poljoprivreda je, ne svojom voljom, bila i ostala nezamenljiv amortizer svih naših nedaća, pa i tranzicije. Najlakši recept za nezaposlenost. Još samo da je mnogo onih koji se daju prevariti… Važno je da hleba imamo. Ne baš po tri dinara za veknu, kako su neki obećavali, ali ga ima. A i uz hleb će se nešto naći. Idu slave i godine nove. U zdravlje!

Jovana Rabrenović

Politika Online





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo