logo logo logo logo
Рубрика: Култура    Аутор: новинарство    1.122 пута прочитано    Датум: 17.12.2006    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

intervju.jpg“U ponedeljak mi je zazvonio telefon, dok sam pio prvu jutarnju kafu. Piskutav muški glas sa druge strane ponudio mi je intervju sa Radovanom Karadžićem. Zvučao je suviše samouvjereno, i slušalicu spustio dovoljno brzo, da nijesam mogao a da dijelom ne povjerujem. Večeras u 22 časa, na uglu Gospodara Vučića i Anastasa Jovanovića. Neka dodjem sam, biću praćen. Klik”…

Jeste li se “navukli”? Novinari u Republici Srpskoj i Federaciji BiH jesu…

Drugog decembra ujutro zazvonile su im faks mašine: izvesni Dani(j)el Simić pozvao ih je na promociju “Intervjua s Radovanom Karadžićem”. U 20 časova. Usledili su unakrsni pozivi – od redakcije do redakcije, od novinara do novinara, od sarajevskih redakcija do banjalučkih dopisnika… “je li moguće”… “šta je sad ovo”? I, tako su se “navukli”: Muzički paviljon u Parku Petra Kočića u Banjaluci u 20 časova bio je prepun…

Danima kasnije, sudeći po medijskim izveštajima, promocije knjige koja je dobila nagradu Ministarstva kulture RS kao da nije ni bilo.

“Ma nisu hteli ni da čuju o tome urednici u televiziji! Čim se izgovori ime Radovana Karadžića, ništa od priloga”, objasnila mi je kasnije koleginica iz jedne banjalučke televizije. Pitala sam i novinare ostalih redakcija – odgovor je bio isti.

Pročitala sam knjigu – pa famozni intervju je samo fikcija! A Karadžić u toj priči čak nije ni “faca”!

Nazvaću (sad već kontroverznog) Dani(j)ela. Zvrc!? … OK, vidimo se oko osmice!

Treš naslovnica – u maniru Majkla Mura

“Gospodin Simić će malo okasniti, izvinjava se. Ja sam Saša Zaherović, njegov PR menadžer, i praviću vam društvo dok se ON ne pojavi”, reče, pružajući ruku i širok osmeh. Odlično, sve liči na naslovnu priču mog okasnelog sagovornika, koji je jedini od 1995. do sada uspeo da objavi “Intervju sa Radovanom Karadžićem”.

Dok kroz magleno banjalučko veče idemo ka mestu sastanka, nametnuti saputnik razbija tišinu pričom o objavljivanju Knjige.

“Znate, kada živite u uslovima potpune psiho-fizičke neslobode, a želite da objavite knjigu pod tim nazivom, pogotovo u Republici Srpskoj, naravno da imate teškoća. Svuda, gdje god pokušate”. Cinično konstatatuje da “kod nebeskog naroda i dalje vlada zakon da niko nije prorok u svom selu”, te da zbog navodne političke korektnosti autor u početku nije mogao da nadje izdavača (iako je za tu knjigu dobio nagradu državne, pardon, entitetske institucije).

Kratku stanku ulaska u kafe prekida tvrdnjom da u RS danas ne postoje ni intelektualna elita ni javno mnjenje, te da je probijanje mladih pisaca na domaću književnu scenu ravno kuluku. “Tanana nit genija domaće dupeuvlake ovde odlučuje o kulturi”, poentira, dodajući da svake godine iste institucije i ljudi dobijaju budžetski novac i da se u ovoj, kako kaže, “maloj bari lako vide svi ti krokodili”.

“Ne želim da uzmem te njihove pederske crkavice i babe koje im dolaze na književne večeri, već želim da svoju umetnost prenesem nekim drugim ljudima. To je “hardcore” priča namenjena potpuno drugačijem profilu ljudi”. Smeje se, razotkrivši svoju malu alter ego spletku s početka večeri.

Dok pokazuje igru reči u imenu pisca Dani(j)el Simić, priča da je na naslovnu stranu namerno stavljena američka zastava po ugledu na svetsku treš literaturu poput Dena Brauna, Majkla Mura…

Deo marketinške akcije je i štampanje slogana “prvi bestseler iz Republike Srpske” na naslovnoj strani prvog izdanja. Ispostavilo se da je tako, hvali se, pošto je do sada prodao oko 600 knjiga. Nijednu nije poklonio. Košta tri konvertibilne marke (oko 1,5 evro) i kupuje se na kioscima.

Za naslovnu priču “Intervju sa Radovanom Karadžićem”, jednu od 14 storija koje su podeljene u “Knjige Novog zaveta” i “Knjige Starog zaveta”, kaže da je nastala ad-hoc, pre nekoliko godina, usred fame oko skrivanja bivšeg predsednika Republike Srpske: “Planirao sam da napišem jednu takvu priču, kao fol intervju sa Karadžićem. Izgledaće ludo, ali jednog dana dok sam hodao ulicom kao da mi je neko šapnuo sve to na uvo. Došao sam kući i napisao je u jednom dahu”.

Kako se zbog reklame dobija RAK

Promocija knjige je, primećuje, medijski loše propraćena, a Radio-televizija Republike Srpske je čak odbila da emituje i reklamu uz obrazloženje, citirao je, da će dobiti RAK (skraćenica za Regulatornu agenciju za komunikacije, prim.a).

Za mistifikovanog junaka svoje prve priče nema mnogo reči hvale. Osim što ga je u priči opisao kao osobu bez glasa, polnih organa, svesti, sa osam ruku i treptavim trećim okom na čelu, Simić navodi da “ni on ni Mladić nisu bili takvi kakvima se danas doživljavaju”. “Medjutim, kada se vrši ovoliki pritisak na nas, naravno da ih simpatišem. Ima neki problem kod Srba. Štampaju se majice sa natpisima “Srpski heroji” na kojima se Karadžić i Mladić grle, a opšte je poznato da nisu mogli očima da se vide”.

Odluku da prekine priču o svojoj knjizi obrazložio je tvrdnjom da ne želi da se povodi izrekom “selo gori a baba se češlja”.

Mnogo veći problem od hvatanja haških begunaca u Republici Srpskoj je, po njemu, nedostatak nacionalne svesti i slobode (ovu je temu elaborirao i na promociji knjige, publika je neskriveno odobravala). “Ovde više ništa o tome ne smeš da pričaš. Sramota je da kažeš da si Srbin jer si automatski primitivan, a ako si pravoslavac moraš biti krkan”, tvrdi Simić.

Primetivši dalje da je “institucija Visokog predstavnika u BiH došla u svoju gerijatrijsku fazu”, Simić dodaje da “ovde svi sve znaju ali niko neće da kaže da je car go”. Dalje tvrdi da je Srbima uništen nagon za samoodržanjem i nadovezuje se: “Mogu da shvatim da neko neće da se tuče, ali ne mogu da shvatim da neko ne jauče kada ga neko tuče”.

Svoje tvrdnje o nedostatku slobode i položaju Srba u BiH ilustruje rečima da je “na televiziji i radiju u Banjoj Luci zabranjena priča o Srbima i Srbiji, ali da se zato na jednoj sarajevskoj televiziji bez problema svakodnevno emituje čitanje Kurana”.

“Kod nas je iz čitanki izbačena pesma “Oranje Marka Kraljevića” jer (deo “more Turci ne gaz’te oranja”) navodno vredja njihova verska osećanja. Republika Srpska je postala granica Evrope kojom se potkusuruje Zapad!”

Podsećajući na delo srpskog pisca Petra Kočića, borca za nacionalne interese i očuvanje srpskog jezika u Bosni u vreme Austrougarske monarhije, Simić preuzima isti teret: “Sad moram ja da radim sve što i on tada. Sa etimološkog stanovišta, nije mi logično da svoje sunarodnike zovem Bošnjaci, ispada da su oni starosedeoci, a da smo se mi Srbi ovde doselili. Ne želim da vredjam po nacionalnoj osnovi, ali oni će za mene uvek biti moja islamizirana braća… “, kaže Simić.

Prvo izdanje “Intervjua sa Radovanom Karadžićem” objavljeno je u 1.000 primeraka, a već je odštampano i drugo i pojaviće se na kioscima već sledeće nedelje.

Na rastanku, Simić sarkastično citira poziv za promociju svoje knjige: “Uživajte u slobodi!”

MONDO





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo